Datasets:

procesaur

/

Vikipedija

like 1

178

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D0%BD

Страбон

<s>Страбон је антички писац, рођен око 64. п. н. е. у Амазеји у Понту.</s><s>Дошао је у Рим 29. године п. н. е., али га је ускоро оставио, јер је као пратилац Елија Гала, којега је 24. године п. н. е. Август послао с војском на Арапе, пошао у Египат, и том приликом пропутовао га од Александрије до Филе.</s><s>Вратио се у Рим око год. 20.</s><s>Умро је око год. 24. н. е.</s> <s>Од његова историјског дела Историјске белешке у четрдесет и три књиге сачувани су само одломци.</s><s>Његова сачувана Географија у седамнаесет књига, плод дугога учења, излаже у прве две књиге физикално-математичку географију, од 3. до 10. географију Европе, од 11. до 16. географију Азије, а у књизи 17. географију Африке.</s> <s>Референце</s> <s>Литература Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 2003, 735 сл.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Старогрчки географи Старогрчки историчари Римски историчари Антички писци</s>

179

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%9C%D0%BB%D0%B0%D1%92%D0%B8

Плиније Млађи

<s>Плиније Млађи (; Комо, 63. н. е. — Битинија, 113. н. е.) био је римски сенатор за време цара Домицијана, Нерве и Трајана.</s><s>Био је и пријатељ најпознатијег римског историчара Тацита.</s> <s>Најпознатији је по писмима објављеним у десет књига под насловом: Epistularum Libri Decem које представљју важан извор за римску друштвену историју Царства.</s><s>Друго дело му је Panegyricus.</s> <s>Плиније је обављао функцију империјалног магистрата под Трајановом влашћу (трајала 98—117), а његова писма Трајану пружају један од неколицине преживелих записа о односу између империјалног уреда и провинцијалних гувернера.</s> <s>Види још Вила Тусци Вила Лаурентин</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Рођени 63.</s><s>Умрли 113.</s><s>Римски сенатори Конзули Римског царства</s>

186

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B5

Сибилске књиге

<s>Сибилске књиге () је зборник у коме су била записана пророчанства Сибила (еритрејских, самоских, делфских, тројских, кимских итд.) Сматра се да је под утицајем Сибилских књига дошло до хеленизације римске религије .</s> <s>Сибилске књиге су у Рим донели Хелени из јужне Италије.</s><s>Отварали су их свештеници само у случају великих несрећа, на пример код куге или потреса.</s><s>Сибилски свештеници (), којих је прво било два, потом десет и напослетку петнаест, били су најчешће бивши конзули или претори.</s><s>Њихова дужност била је да по наређењу сената тумаче реченице, да кажу како се богови могу умирити и да одреде извођење онога што треба урадити.</s> <s>Историја сибилских књига По предању, Сибилске књиге купио је Тарквиније Охоли од кимске Сибиле, која је понудила краљу да откупи девет књига, са најпознатијим пророчанствима.</s><s>Тарквиније је одбио, јер је цена била висока.</s><s>Тада је Сибила запалила три књиге, а за преосталих шест је и даље захтевала исту цену.</s><s>Тарквиније и по други пут одбио, после чега је запаљено још три књиге.</s><s>Краљ је купио последње три, а Сибила је успела да добије тражену цену.</s> <s>Књиге су биле у подрумима Капитолског храма.</s><s>Кад су у пожару 83. п. н. е. пропале, сенат је упутио посланство у места која су сматрана седиштима сибила, како би се добила нова збирка.</s><s>Сакупљено је око хиљаду пророчанстава, која су, 74. п. н. е. смештена у обновљени Капитолски храм.</s><s>Август их је сместио у две златне кутије и пренео у Аполонов храм на Палатину.</s><s>Сматра се да су последњи пут Сибилске књиге отваране у доба царства, 363. године.</s><s>Стилихон их је спалио 405. године.</s> <s>Види још Сибиле</s> <s>Референце</s> <s>Античка Грчка Римска религија</s>

193

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%82

Тацит

<s>Публије Корнелије Тацит (; рођен око 56 – умро око 120) био је римски говорник, правник и сенатор и један од највећих античких историчара.</s> <s>Његови главни радови Анали и Историје су за предмет имали историју Римског царства првог века од смрти цара Августа 14 године до смрти Домицијана 96. године.</s> <s>Биографија Тацитови радови садрже вредне информације о његовом свету, премда недостају детаљи из његовог живота.</s><s>Чак и његово име није поуздано утврђено.</s><s>Оно мало што знамо долази из расутих детаља из његовог рада, писама његовог пријатеља и обожаваоца Плинија Млађег, натписа нађених у Миласи и Карији и научничких нагађања.</s> <s>Тацит је рођен око 56. године у витешкој породици као и многи други латински аутори Златног и Сребрног доба.</s><s>Као највероватније место рођења узима се подручје северне Италије (у античком смислу).</s><s>Тачан датум и место рођења нигде нису изричито наведени.</s><s>Исто је и са његовим именом.</s><s>У неким писмима Сидонија Аполинара и у неким старим и неважним натписима његово име је Гај али у великом преживелом рукопису његовог рада његово име је Публије.</s> <s>Наслеђе и место рођења Његово ниподаштавање због социјалног пењања је довело до хипотезе да је његова фамилија водила порекло од непознате гране патрицијског рода Корнелијеваца, али ниједан Корнелијевац никада није имао део имена Тацит.</s><s>Старије аристократске фамилије су у великој мери биле уништене у хаосу који је пратио крај републике и Тацит је лично сматрао да за свој ранг дугује царевима из династије Флавијеваца.</s><s>Хипотеза да је водио порекло од ослобођеног роба није потврђена у било којој његовој изјави, говорима које би сенатори и витезови изговарали када говоре о ослобођеницима и стога је лако одбачена.</s> <s>Његов отац је вероватно био Корнелије Тацит који је био прокуратор Белгике и Германије.</s><s>Син овог Корнелија Тацита је помињан од стране Плинија Млађег као пример невероватног раста и старења укључујући и брзу смрт.</s><s>Ово значи да овај син није историчар али сениор Корнелије Тацит би могао да буде његов ујак.</s><s>Из ове везе и пријатељства између Плинија Млађег и младог Тацита извлачи се закључак да су две фамилије из исте класе, начина живота, да су били еквити из провинцијских фамилија са значајним богатством.</s> <s>Тачна провинција из које је потицао је непозната.</s><s>Његова женидба са ћерком сенатора Нарбоненсиса Гнеја Јулија Агриколе може да се тумачи као да је и он из Нарбонске Галије.</s><s>Можда је шпанског порекла од Фабија Јуста којем је Тацит посветио Дијалог што по некима сугерише породичну везу са Хиспанијом.</s><s>Његово пријатељство са Плинијем указује на северну Италију као на његов дом.</s><s>Ниједан доказ није коначан.</s><s>Гнеј Јулије Агрикола је могао знати Тацита са друге стране.</s><s>Марцијал посвећује поему Плинију, а не изврсном Тациту што не би био случај да је Тацит био из Хиспаније.</s><s>Марцијалов често подругљив стил није одговарао Тацитовом достојанственом и озбиљном маниру.</s><s>Не постоје докази да су Плинијеви пријатељи из северне Италије познавали Тацита нити Плинијева писма која наговештавају да су два пријатеља делила исту провинцију.</s> <s>Његово порекло умеће и говорништво и његове повремене симпатије за варваре који су се одупирали римској власти је навело неке да помисле да је келтског порекла.</s><s>Келти који су заузели Галију пре Римљана били су познати по свом умећу у говорништву али су у то време били подјармљени од Римљана.</s> <s>Јавни живот, брак и књижевна каријера Као младић је студирао реторику у Риму, као припрему за каријеру у законодавству и политици а, можда је студирао као Плиније код Квинтилијана.</s><s>77. или 78. се оженио Јулијом Агриколом ћерком чувеног генерала Агриколе.</s><s>Не знамо ништа о њиховом браку или кућном животу осим да је Тацит волео лов и чист ваздух.</s><s>Почетак своје каријере дугује Веспазијану као што нам и сам каже у Историји, али је под Титусом ушао у политички живот као квестор 81. или 82.</s><s>Напредовао је у почасним службама да би постао претор у 88. години и држао је позицију у религиозном већу петнаесторице, свештеника који су се старали о Сибилиним књигама и Секуларним Играма.</s><s>Био је извикан као правник и говорник, његово умеће у јавном наступу тумачено је иронично у светлу његовог имена јер Тацит на латинском значи тих.</s><s>Једна од његових мудрих реченица је: "што је више закона то је мање правде".</s> <s>Служио је у провинцији од 89. до 93, можда као командант легије можда као цивил.</s><s>Његова личност и имовина су преживеле Домицијанову власт и терор (93–96) али искуство га је учинило изнуреним и љутим.</s><s>Можда се стидео због сопственог саучесништва.</s><s>У сваком случају после тога је у његовим радовима евидентна мржња према тиранији.</s><s>Први од своје фамилије је постао конзул 97. за време владавине Нерве.</s><s>За то време је достигао врхунац своје славе као говорник када је одржао посмтрни говор славном старом војнику Вергинију Руфусу.</s> <s>У следећој години написао је и објавио дела Агрикола и Германија и тиме наговестио своја литерарна настојања које ће га пратити до смрти.</s><s>После нестаје са јавне сцене на коју се вратио за време владавине Трајана.</s><s>100. заједно са својим пријатељем Плинијем Млађим оптужује Марија Приска проконзула Африке због корупције.</s><s>Приск је осуђен и послат у егзил и Плиније је написао неколико дана касније да је Тацит говорио „са узвишеношћу која је била карактеристика његовог стила говорништва“.</s> <s>Следио је дуг период одсуствовања са политичког и јавног живота за време којег је написао неколико својих великих радова.</s><s>Прво је написао Историје па затим Анале.</s><s>Државо је највишу цивилну власт у римској провинцији Азији у данашњој западној Анатолији 112. или 113. како је забелжено у натпису нађеном у Маласи.</s><s>Догађај у Аналима фиксира 116. као годину пре које није наступила његова смрт а могла се догодити све до 125.</s><s>Непознато је да ли је имао деце иако је у Августијновој Историји поменуто да је цар Марко Клаудије Тацит изјављивао да је наследник и обезбедио чување његових радова, али као и све друго у поменутој Историји и ово је вероватно погрешно.</s> <s>Дела Пет дела које се приписују Тациту су сачувана (или бар велики делови ових дела).</s><s>Године су приближне а последње две (његови главни радови) су вероватно захтевале неколико година да би се написле.</s><s>Дијалог о беседницима () (око 80. године) О животу и карактеру Агриколе () (98. године) Германија () (98. године) Историје () (око 105. године) Анали () (око 117. године)</s> <s>Велики радови Два велика рада која су оригинално објављена одвојено замишљена су тако да сачињавају једну едицију од тридесет књига са Аналима временски испред Историје.</s><s>Иако нису писана тим редоследом дела редом излажу период од смрти Августа (14) до смрти Домицијана (96).</s> <s>Историје У једном од првих поглавља Агриколе Тацит је рекао да је желео да прича о годинама владавине Домицијана, Нерве и Трајана.</s><s>У Историји је пројекат модификован: У уводу Тацит каже да ће се владавином Нерве и Трајана бавити касније.</s><s>Уместо тога он ће покрити период који је почео са грађанским ратовима годином четворице царева која се завршава деспотизмом Флавија.</s><s>Само прве четири књиге и 26 поглавља пете књиге су сачуване и покривају 69. годину и почетак 70.</s><s>Верује се да је рад настављен до смрти Домицијана 18. септембра 96.</s><s>Пета књига садржи као увод у Титово сузбијање велике јеврејске побуне кратак етнографски извештај о античким Јеврејима и непроцењив запис о гледишту учених Римљана на ове људе.</s> <s>Анали Анали су Тацитов последњи рад који покривају период од смрти Августа Цезара 14. године.</s><s>Написао је бар 16 књига али оне од 7. до 10. и делови 5, 6, 11. и 16. недостају.</s><s>Књига 6 се завршава смрђу Тиберија и књиге 7–12 садрже владавине Калигуле и Клаудија.</s><s>Остатле књиге садрже владавину Нерона можда до његове смрти у јуну 68. или до краја те године да би се повезале са Историјом.</s><s>Друга половина књиге 16 недостаје (завршава се са догађајима из године 66).</s><s>Не знамо да ли је Тацит комплетирао рад као ни да ли је завршио друге радове које је планирао да уради.</s><s>Умро је пре него што је могао да заврши планиране историје Нерве и Трајана и није сачуван ниједан запис о раду на Августу Цезару и почетку Царства са којим је намеравао да заврши свој први рад као историчар.</s><s>Он у својим аналима, поред осталог, помиње једно племе, које неки због сличности назива доводе у директну везу са данашњим Србима, на чијем се челу налази извесни Зорсинес.</s> <s>Мањи радови Тацит је написао и три мања рада са различитим темама: Агрикола биографија Гнеја Јулија Агриколе, Германија монографија о земљама и племенима варварских Германа и дијалози о уметности реторике.</s> <s>Германија Германија () је етнографски рад о различитим германским племенима изван Римског царства.</s><s>Германија се издваја у традицији коју су поставили аутори од Херодота до Јулија Цезара.</s><s>Књига почиње описом земље, закона и обичаја код Германа (поглавља 1–27), затим описује појединачна племена почевши од оних која су живела ближе римским земљама и завршава се са оним племенима која су живела на крајњим обалама Балтичког мора са описом примитивних и дивљих Фена и непознатим племенима иза њих.</s><s>То је најоригиналнији и најважнији споменик германских традиција.</s> <s>Агрикола Агрикола () је написан 98. и говори нам о животу Гнеја Јулија Агриколе, чувеног римског генерала и Тацитовог рођака.</s><s>Он такође покрива сажето географију и етнографију античке Британије.</s><s>Као у Германији Тацит супротставља слободу домородаца Брита тиранији и корупцији Царства.</s><s>Књига такође садржи речиту и оштру полемику против грамежљивости и похлепе Рима.</s> <s>Дијалог Није поуздано утврђено када је Дилајог () настао али је вероватно написан после Агриколе и Германије.</s><s>Многе карактеристике су узете из других Тацитових дела и то иде толико далеко да се чак оспорава да је Тацит то написао иако је увек у рукописној традицији груписано са Агриколом и Германијом.</s><s>Начин писања у Дијалозима више је близак Цицероновим научним радовима – отмен али не и досадан стил што је инспирисано учењем Квинтилијана.</s><s>Недостаје неслагање које је типично за Тацитове велике историјске радове.</s><s>Можда је написан када је Тацит био млад.</s><s>Посвета Фабију Јусту даје датум објављивања али не и датум писања.</s><s>Необичан класичан стил може вероватније да се објасни тиме да су Дијалози рад који се бави реториком.</s><s>За радове у реторичком жанру структура језик и стил Цицерона су били уобичајени модели.</s> <s>Извори Тацита Тацит је био у положају да користи званичне изворе Римске државе као што су: сенатска акта и колекција одлука владе и новости у судству и главном граду.</s><s>Могао је да чита и говоре неких царева као што су Тиберије и Клаудије.</s><s>Тацит је био подозрив историчар који је обраћао много пажње својим историјским радовима.</s><s>Мали недостаци који се појављују у Аналима би могли да буду због чињенице да је Тацит умро пре него што их је довршио и стога није могао да их прочита по завршетку.</s><s>Поред ових користио је и друге историјске и литерарне изворе.</s><s>Користио их је слободно и није био једностран већ је бирао између различитих извора са различитим тенденцијама.</s> <s>Тацит неке од њих и директно цитира као на пример Плинија Старијег који је написао дело Германски рат () и историјски рад који је био наставак Ауфидија Басуса.</s><s>Тацит је могао користити и неке колекције писама и разне белешке.</s><s>Узео је неке информације из других радова историјског жанра као на пример Exitus illustrium virorum.</s> <s>Ово је била колекција књига оних који су били противници царева.</s> <s>Књижевни стил Тацитова дела су позната по својој на мах оштрој и збијеној прози, реткој блиставости као супротности попустљивом стилу неких његових савременика као што је Плутарх.</s><s>Пораз римске армије 63 који је описао у првом делу Анала је једна од ретких прилика када се латио неке врсте блиставости, али и онда је радије писао о крају непријатељстава са мирноћом него да се служи дотераним фразама.</s><s>У највећем делу својих списа служи се стриктним хронолошким редом у својој нарацији, тешко је уопштавао већ је остављао читаоцу да он сам направи „већу слику“ за себе.</s> <s>Без обзира на то када је скицирао већу слику као на пример у уводним деловима Анала када је сумирао ситуацију при крају владавине Августа није му требало више од неколико фраза да уведе читаоца у срце приче.</s> <s>Приступ историји Тацитов историјски стил комбинује различите приступе историји у његов саопствени метод.</s><s>Постоје неке сличности са Салустијем Криспом као што су хронолошки исписане чињенице, моралне лекције и дотерано довођење у центар драматичних збивања.</s><s>Његов историјски рад карактерише песимизам.</s> <s>Тацит сам каже да је његов циљ да излаже чињенице без емоција као што су горчина или љубав које је у потпуности избацио из свог дела.</s><s>Иако је ово најближе што се могло доћи у погледу неутралне тачке гледишта у антици постојале су извесне расправе о Тацитовој неутралности односно љубави ка другима.</s> <s>У својим радовима Тацит се првенствено бавио односом снага Римског Сената и Римских Царева.</s><s>Његови радови су пуни прича о корупцији и тиранији у владајућој класи.</s><s>Они су потрошили њихову дуго чувану културну традицију слободе говора и самопоштовања јер су морали да се улизују царевима од којих су ретки били доброћудни.</s> <s>Још једна важна тема је улога војске у доласку на власт и останку на власти појединих царева.</s><s>Тацит описује водећу улогу легија које су чувале Римске границе као и војске у самом Риму Преторијанске гарде у избору царева.</s> <s>Тацитова политичка каријера се одиграла углавном за време цара Домицијана тако да је искусио тиранију, корупцију и декаденцију тог доба што може да објасни његов љуте и ироничне анализе.</s><s>Он упозорава на опасности неограничене моћи неутемељене на принципима, корупције која је нагризала благостање царства.</s><s>Можда је та тиранија коју је исуксио била узрок његовом негативном ставу према царевима из Јулијевско-Клаудијевске династије.</s> <s>Без обзира на то слика коју је изградио о Тиберију у првих шест књига Анала није ни само суморна ни само одобравајућа.</s><s>Велики број научника сматра да је слика Тиберија у првој књизи добра да би постала негативна у следећим књигама што је повезано са интригама Сејана.</s> <s>Тацит се није устучавао да упути речи хвале али и речи осуде за исту особу често објашњавајући отворено њене позитивне особине као и оне које заслужују презирење.</s><s>Док је описивао живот свог таста Агриколе, изнео је став да историчари треба да буду умерени у оцени људи.</s><s>Због те његове неутралности многи каснији мислиоци су сматрали његове радове за одбрану царског система док су их други видели као одбацивање истог што је доказ да је успео у свом науму да буде објективан.</s> <s>Стил прозе Тацитово умеће у писању је велико.</s><s>Ниједан други аутор се не сматра једнаким њему изузев можда Цицерона.</s><s>Његов стил се разликује како од оног из Сребрног Доба тако и од оног из Златног Доба.</s><s>Додуше имао је прорачунату величанственост и речитост што је умногоме могао да захвали чињеници да је био образован у говорништву.</s><s>Његов стил је крајње сажет чак и епиграмски.</s><s>Реченице су ретко течне или лепе али њихова поента је увек јасна.</s><s>Исти стил је био у исто време исмејан као „груб, непријатан и тежак“ и награђиван као „достојанствен, кратак и језгровито речит“.</s> <s>Његови историјски радови су као центар интересовања имали психу и унутрашње мотиве личности, често са улажењем у унутрашњост појединца мада је под знаком питања колико су та улажења у унутрашњост личности исправна и убедљива.</s><s>Он је најбољи када изражава дволичност, лицемерство и удвориштво.</s><s>На пример, он помиње Тиберијево одбијање титуле Отац отаџбине () тако што је опозивао институцију закона која забрањује издајничке говоре или писања и неосноване оптужбе које резултују судским процесима (Анали,1.72).</s><s>На другом месту (Анали 4, 64–66) он пореди Тиберијеву јавну деобу новчане помоћи са његовим неуспехом да заустави злоупотребу правде.</s><s>Међутим, ова врста проницања у нешто му је донела награђивање, био је такође критикован због недавања веће слике догађаја које је описивао.</s> <s>Тацит за свој језик и метод највише дугује Салустију Криспу.</s><s>Амијан Марцелин је каснији историчар чији рад му се највише проближава по стилу.</s> <s>Студије и схватање историје Плиније Млађи у свом седмом писму Тациту каже: „Предвиђам а моја предвиђања су обично добра да ће твоје историје бити бесмртне“.</s> <s>Тацит је запамћен као највећи и најславнији римски историчар једнак ако не и бољи од Тукидида највећег старогрчког историчара.</s><s>Енциклопедија Британика сматра да је Тацит заслужио једно од највиших места међу људима од пера свих времена.</s><s>Његов утицај далеко превазилази само историју.</s><s>Његово дело се чита и због његових савета из морала због његовог драматичног приповедања, због његовог неупоредивог стила прозе.</s><s>Као политички теоретичар је веома утицајан и ван поља историје.</s><s>Политичке лекције из његовог рада иду у два смера.</s><s>Први је црвени Тацит који подржава републиканске идеале а други је црни Тацит којег неки виде као лекцију из Макијавелијеве Реалне Политике.</s> <s>Иако је његов рад највреднији извор за историју његовог времена његова прецизност је понекад под знаком питања.</s><s>Анали су базирани на изворима из друге руке чија поузданост је непозната и постоје неке очигледне мање грешке као на пример мешање две ћерке Марка Антонија и Октавије Минор обе са именом Антонија.</s><s>Историје су писане на основу докумената из прве руке и много је прецизнија када је у питању период Флавијеваца иако је Тацитова мржња према Димицијану изгледа обојила његов тон и излагање.</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Пројекат Гутенберг: Дела Тацита Пројекат Персеус: Радови Тацита на елглеском и латинском Анали и Историје Паралелни енглекси и латински текстови Тацита</s> <s>Рођени 56.</s><s>Умрли 117.</s><s>Римски историчари Римско царство Римски писци Конзули Римског царства</s>

199

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%B4%D0%BC%D0%BE

Кадмо

<s>Кадмо (, ), син сидонског краља Агенора и његове жене Телефасе.</s><s>Утемељитељ Тебе у Беотији.</s><s>Митски херој, Феничанин, који је, према Херодоту (5, 58), пренео Грцима феничанску вештину писања.</s> <s>Његове ћерке, Семела и Ина, погинуле су на његове очи али су, после смрти, примљене у скуп олимпијских богова.</s><s>Кадмов унук, син његове кћери Аутоноје, пао је као жртва Артемидиног гнева.</s> <s>Овидијеве Метаморфозе Овидије у свом делу Метаморфозе помиње причу о Кадму и његовом животу.</s><s>Према Овидијевом спеву Метаморфозе, Кадмо је син сидонског краља Агенора, који је имао синове Фојникса, Киликса и Кадма и ћерку Европу.</s> <s>Потрага за сестром Европом Након што је Зевс отео Кадмову сестру Европу, Агенор, Кадмов отац, послао је синове Фојникса, Киликса и Кадма да иду у потрагу за сестром, и запретио им смрћу ако се кући врате без ње.</s><s>Браћа су се дала у трагање.</s><s>Ускоро су Фојникс и Киликс напустили свога брата, основали своја краљевства, Фојникс Феникију а Киликс Киликију, и трајно се настанили у њима.</s><s>Кадмо је, сам, наставио да тражи своју сестру.</s><s>Дуго је тражио своју сестру и лутао, али ју је Зевс добро сакрио и није је могао наћи.</s><s>Пошто је изгубио сваку наду да ће пронаћи сестру, а бојећи се да се врати кући без ње, одлучује да остане у туђини.</s> <s>Одлази у пророчиште у Делфима и пита Пророчиште, стрелца Аполона, у којој земљи треба да се настани и оснује свој град.</s><s>Аполоново пророчиште му одговара да ће на усамљеној пољани угледати краву „која никад није носила јарам“, да је прати и тамо где она легне да подигне зидове града, а да земљу назове Беотијом.</s><s>Добивши одговор, Кадмо напушта Делфе.</s><s>Чим изађе из Делфа, угледа белу краву која је пасла на пољу а нико је није чувао и Кадмо полази за њом са својим сидонским слугама.</s><s>Чим је прошао долину Кефиса, крава се зауставила, подигла главу ка небу, гласно замукала, осврнула се ка ратницима и легла на траву.</s><s>Кадмо одлучује да ту направи жртвеник да би принео жртву Зевсу али, пошто није имао воде за жртвовање, шаље своје Сидонце да пронађу и донесу воде.</s> <s>Убијање аждаје</s> <s>Недалеко од тог места је била столетна шума, која никад раније није сечена.</s><s>Усред шуме је била дубока пећина, потпуно обрасла жбуњем а око ње је лежало много камења, а из пећине је истицао извор са бистром водом.</s><s>У пећини је живела огромна аждаја, која је била посвећена богу Ареју.</s><s>Из чељусти аждаје, у којима су била три реда отровних зуба, пружао се троструки жалац, очи су јој пламтеле као ватра, а на глави јој се њихала златна креста.</s><s>Кад су Кадмове слуге дошле до извора и захватиле воду, из пећине је изашла аждаја.</s><s>Кадмове слуге су се укочиле од страха и испустиле посуде за воду од ужаса.</s><s>Аждаја се тада подиже на реп, са разјапљеним чељустима, и пре него што је ико од слугу и покушао да побегне, аждаја се баци на њих и поби их.</s> <s>Кадмо је дуго чекао своје слуге да се врате и увече, најзад, пође њиховим трагом у шуму, огрнут лављом кожом као оклопом и опасан оштрим мачем и копљем.</s><s>Ушао је у честар и угледао раскомадана тела својих слугу, и огромну аждају над њима.</s><s>Ухватио је огроман камен и бацио га на аждају и погодио је, али аждају то није повредило јер ју је штитила крљушт тврда као челик, која је покривала цело њено тело.</s><s>Затим Кадмо замахну копљем из све снаге, и зари га у леђа аждаји, заривши га до саме дршке.</s><s>Аждаја, извијајући се, ухвати зубима копље али је само изломила дршку копља док оштрица копља остаде дубоко у рани.</s><s>Покушала је да дохвати Кадма својим чељустима али је Кадмо био заклоњен лављом кожом, одбијајући аждају својим мачем.</s><s>Најзад, Кадмо снажним ударцем прободе врат аждаји и прикова је уз храст.</s> <s>Кадмо је затим, гледајући тело убијене аждаје, чуо тајанствени глас који му рече да ће он ускоро бити претворен у аждају, од чега се он уплаши.</s><s>У том тренутку се пред њим појави богиња Атена која му нареди да ишчупа аждајине зубе и да их, као семе, посеје по поораном пољу.</s><s>Кадмо то и учини.</s><s>Само што је посејао аждајине зубе а из земље израсте читав одред наоружаних ратника, са оклопима, штитовима и копљима (Спарти).</s><s>Кадмо одмах исуче мач али му се обрати један од тих ратника и рече да се не меша у њихову међусобну борбу.</s><s>Тада поче жестока борба међу самим ратницима, док их не оста само петоро.</s><s>Тада, по наредби Атине Паладе, ратници бацише копља на земљу и закључише братско пријатељство.</s> <s>Оснивање Тебе Кадмо је основао велики град Тебу, дао становницима законе и уредио целу државу.</s><s>Богови са Олимпа дали су му за жену лепу Хармонију, ћерку бога Ареја и богиње Афродите.</s><s>Приређен је свадбени пир на којем су били сви богови са Олимпа и богато наградили младенце.</s><s>Од тада, Кадмо је постао један од најмоћнијих грчких краљева и имао је велика богатства.</s><s>Његова војска је била непобедива и многобројна а на њеном челу су били управо они ратници који су никли из земље од аждајиних зуба.</s> <s>Претварање у аждају У старости, измучен тешким несрећама, Кадмо је напустио Тебу и, са својом женом Хармонијом, дуго лутао по туђини, најзад дошавши у Илирију.</s><s>Са болом се присећао свих несрећа које су снашле његов дом, борбе са аждајом и тајанственог пророчанства које је чуо.</s><s>Помисли да га целог живота богови кажњавају за смрт те аждаје и рече да би онда било да се и сам претвори у аждају.</s><s>Само што то рече и сам се поче претварати у аждају.</s><s>Његово тело поче да се издужује и да се покрива крљуштима а ноге почеше да се састављају и полако се претворише у аждајин реп, који поче да се извија.</s><s>Ужаснут, он пружа Хармонији своје руке, које су се још увек сачувале у људском облику, и дозива је да му, још једном, дотакне руке, док се није потпуно претворио у аждају.</s><s>Хтеде још нешто да јој каже, али му се већ и језик претвори у аждајин жалац, и чу се само шиштање.</s><s>Хармонија потрча према њему, узвикну му да се брже ослободи тог лика, и повика зашто богови и њу онда не претворе у аждају.</s><s>Претворен у огромну аждају, Кадмо се обави око своје жене и лиза јој лице својим жалцем.</s><s>Богови су затим и Хармонију претворили у аждају.</s><s>Кадмо и Хармонија су и завршили своје животе у лику аждаја.</s> <s>Митологија Кадмо је младост провео у Сидону, на источној обали Средоземног мора, са својом браћом Фениксом, Киликом и Тасом и сестром Европом.</s> <s>Када је Зевс, украо Европу, њен отац, краљ Агенор је наредио својим синовима да иду и да је пронађу и да се не враћају без ње јер их чека смрт.</s><s>Феникс и Килк су брзо одустали од потраге и настанили су се у првом месту које им се допало, а Кадмо је продужио трагање.</s><s>Како је није, и после дуге потраге пронашао, он је, из страха од очеве казне, одлучио да остане у туђини и са својим друговима који су га пратили, запутио се у пророчиште Делфи по савет где да се насели.</s> <s>Бог Аполон му је, кроз уста пророчице Питије, рекао да путује све док не наиђе на краву са белом пегом на челу, а која још није никада била под јармом, и где та крава легне да ту сагради тврђаву и утемељи град.</s> <s>Кадмо је послушао савет Аполона, и после дужег трагања је наишао на краву која није баш срећно пронашла право место где да легне, јер нигде у близини није било воде, па тако ни он није могао принети жртву боговима, те је послао своје другове да пронађу извор, а како се они, и после дужег времена нису вратили, он је кренуо у потрагу за њима.</s><s>Када их је пронашао и покрај њихових тела угледао огромну змију, схватио је шта се догодило, напао је змију и након тешке борбе је и убио.</s><s>Касније се показало да је то била змија бога рата Ареса.</s> <s>Богиња Атина, која није волела бога Ареса, саветовала је Кадма да ишчупа зубе из змијиних чељусти и њима засеје поље.</s><s>Кадмо је послушао савет Атине и засадио је поље змијиним зубима, и веома се зачудио када је, из земље, после неког времена изникао одред науружаних војника, а они, како то доликује војницима, одмах се упустише у борбу и почеше да се међусобно убијају.</s><s>Када је остало само пет најјачих, Атина им је заповедила да положе оружје и да се закуну на верност свом новом господару Кадму, будућем краљу.</s> <s>Уз помоћ војника Кадмо је саградио тврђаву Кадмеју са седам врата и опасану високим бедемима, и град коме је дао име Тебу.</s><s>Кадимо је, насељеним становницима дао мудре и праведне законе, а од мужева створио непобедиву војску чији су заповедници постали војници рођени од змијских зуби.</s> <s>Кадиму, као моћном и богатом краљу, су за жену, богови одабрали красну Хармонију, кћерку Ареса и Афродите, а и сами су присуствовали њиховој свадби.</s> <s>Кадму су Арес и Артемида наносили велику бол и туге.</s><s>Арес, мада је био Кадмов таст и деда његове деце, није могао заборавити и опростити убиство своје посвећене змије, а богиња Артемида због неизмирених рачуна са богињом Афродитом.</s><s>Артемида је, због незнатне кривице убила Кадмовог унука Актеона, а када је, због интриге са богињом Хером, он изгубио и своје кћерке Семелу и Ину, одлучио је да напусти Тебу и одсели се са својом женом Хармонијом у Илирију.</s> <s>Кадмо је, размишљајући о својој тешкој и несрећној судбини, тражио узроке и никако није могао да схвати шта му се то догодило.</s><s>Био праведан и храбар, бринуо се за свој град и приносио обилне жртве боговима, а опет су га задесиле велике туге.</s><s>А онда се, сетио Аресове змије и рекао:</s> <s>Ако је то све због змије, било би боље да су богови претворили у њу мене...</s> <s>Чим је то изрекао, тело му се издужило, ноге срасле, а језик расцепио, и речи којима је дозивао своју жену Хармонију, да би је по последњи пут загрлио, претвориле су се у змијско сиктање.</s><s>Хармонија, када је угледала свога мужа узвикнула је - Богови, зашто мене нисте претворили у змију уместо њега.</s><s>И богови, који никада нису журили да испуне жеље смртника, одмах јој испунише жељу и тим чином завршише трагедију.</s> <s>У ликовима змија завршили су свој живот оснивачи тебанског краљевског рода - оснивачи Тебе, града са седморо врата.</s> <s>Литература Овидије: Метаморфозе III, 1-137; IV, 563-603. (Вики изворник, Свети списи) Н.</s><s>А. Кун: Легенде и митови старе Грчке, Дечја књига, Београд, 2003.</s><s>Кадмо, Енциклопедија Британика, 1911.</s> <s>Види још Грчка митологија Илирије Аждаја и царев син Очев трс</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Краљеви у грчкој митологији Грчки хероји</s>

200

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B5%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%BF

Кекроп

<s>Кекроп (Κέκροψ), по предању је оснивач Атине и њеног Акропоља.</s><s>Био је син Земље, која га је родила као получовека—полузмију.</s><s>Његово тело се завршавало великим змијским репом.</s><s>Сматран је великим доброчинитељем људи: према миту, увео је моногамију, сахрањивање мртваца, пронашао писмо, пресуђивао у споровима.</s> <s>Керкоп је основао Атину у Атици у време када су се за власт над целом земљом спорили Посејдон и богиња Атина Палада, најдража Зевсова кћи.</s><s>Да би решили тај спор сви богови на челу са Зевсом су се сакупили на атинском Акропољу.</s><s>Позван је и Кекроп да би решио коме треба да припадне власт у Атици.</s> <s>Богови су одлучили да власт дају оном ко земљи донесе вреднији дар.</s><s>Посејдон удари својим трозубом о стену из које потече слана морска вода, а Атина забоде своје копље у земљу одакле израсте плодоносна маслина.</s><s>Кекроп одлучи да је Атинин поклон вреднији јер мора и морске воде има вуда окола а маслина са богатим плодовима ће више користи народу.</s> <s>Богови су прихватили ту одлуку и Атини Палади дали власт над градом који је основао Кекроп и читавом Атиком.</s> <s>Од тог времена се Кекропов град назив Атина.</s><s>Керкоп је у граду основао светилиште у част Атини заштитници града и њеном оцу Зевсу.</s><s>Кекрокове кћери су биле прве Атинине свештенице, а он је постао први атички краљ.</s> <s>Види још Атина (богиња) Атина Старогрчка Атина</s> <s>Референце</s> <s>Краљеви у грчкој митологији Атински краљеви</s>

201

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D0%BD%20%28%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%29

Лин (митологија)

<s>Лин (Λίνος), митски певач, по једној верзији син Аполона и Псамате, по другој Амфимара и Музе (Ураније, Калиопе или Халкиопе) кога је Аполон убио зато што се усудио да каже да је исто тако добар певач као и сам бог.</s><s>О Лину налазимо податке код Хомера и Сапфо.</s><s>Једна стара тужбалица са називом Лин носила је рефрен αϊλινος који је требало да значи „авај Лине, јадни Лине“ (Илијада, 18, 570).</s><s>По трећој верзији, Лин је био Хераклов учитељ музике кога је Херакле убио ударцем лире када је овај покушао да га казни.</s><s>Место на коме се одиграва Линова судбина по легенди је Аргос или Теба.</s><s>Овај мит је веома сличан митовима о Нарцису, Хијакинту и Адонису.</s> <s>Референце</s> <s>Грчка митологија</s>

202

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%B4

Паламед

<s>Паламед () је био митски проналазач ком се приписује проналазак писма, бројева, астрономије и писаних закона.</s><s>Понекад му се приписују заслуге на пољу винарства.</s> <s>Агамемнон је послао Паламеда на Итаку да доведе Одисеја, који се обавезао да ће бранити част Јелене Тројанске и Менелаја.</s><s>Парис је киднаповао Јелену, али Одисеј није желео да испуни своје обећање.</s><s>Претварао се да је луд и сејао је поља сољу.</s><s>Паламед је схватио шта се дешава и ставио је Телемаха, Одисејевог сина, испред рала.</s><s>Одисеј је престао са радом и показао да није луд.</s><s>Одисеј никада није опростио Паламеду што га је послао у Тројански рат.</s><s>Када је Паламед посаветовао Грке да се врате кућама, Одисеј је оптужио Паламеда да је издајица и подметнуо лажно писмо и нашао лажне сведоке да сведоче против Паламеда.</s><s>Паламед је каменован до смрти.</s> <s>Референце</s> <s>Грчка митологија</s>

203

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B4%20%D1%81%D0%B0%20%D0%9A%D0%B5%D1%98%D0%B0

Симонид са Кеја

<s>Симонид са Кеја () (око 556 — 468. године ст, е.), славни грчки лиричар коме припада заслуга што је хорску лирику ослободио дотадашње везаности за култ и увео профане књижевне родове — епиникиј, енкомиј и трен.</s><s>Он је написао најстарији сачувани епиникиј за који нам је познат датум и победник коме је посвећен.</s><s>Плиније (Познавање природе, 7, 192) приписује му допуну грчке азбуке са четири нова слова.</s> <s>Референце</s> <s>Хеленска књижевност Умрли 468. п. н. е. Лиричари</s>

205

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80

Евандер

<s>Евандер или Евандар, Еуандар, Еуандер (), у значењу „добар“ или „снажан човек“, је у грчкој и римској митологији био Аркађанин, син Хермеса и нимфе Карменте.</s> <s>Митологија Као његова мајка наводи се и кћерка речног бога Ладона, Темида или Никострата, а као могући родитељи и Ехем и Тимандра.</s><s>Још као дечак, срео је тројанског краља Пријама и спријатељио се са Анхисом, који му је подарио тоболац са стрелама и одећу проткану златом.</s><s>Касније је напустио Аркадију заједно са групом људи и лађом допловио до обале Тибра где га је пријатељски дочекао краљ Фаун и где је основао град који је назвао Палантеј према свом родном граду.</s><s>Описиван је као веома мудар човек, који је становнике које је затекао описменио и научио их да свирају на лири и фрули.</s><s>Такође им је открио и неке занате.</s><s>У Лацију је основао више култова разних богова, а први је Фауна прогласио богом и у његову част установио празник Луперкалија.</s><s>И Херкулу је посветио жртвеник (-{Ara Maxima}-) и установио његов култ.</s><s>Као већ старији, постао је Енејин савезник, заједно са својим сином Пантом.</s><s>Имао је и кћерке Дину или Дауну и Рому.</s><s>Након смрти био је поштован као божанство.</s> <s>Друге личности Аполодор га је навео као Пријамовог сина.</s><s>Диодор га је поменуо као ликијског принца, Сарпедоновог сина, који је учествовао у тројанском рату.</s> <s>Референце</s> <s>Грчка митологија Римска митологија</s>

206

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D0%BA%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D0%B4

Тукидид

<s>Тукидид (антгрч. -{Θουκυδίδης}- [-{Thoukydídēs}-, модерно -{Thoukydídis}-]; Халимунт, мало пре 454. п. н. е. — Атина, око 396. п. н. е.) је био грчки историчар из Халимунта код Фалера и аутор монографије Историја Пелопонеског рата, која обрађује сукоб из 5. века између Спарте и Атине од догађаја који су му претходили до 411. п. н. е.</s> <s>У исти мах, Тукидид се сматра творцем политичке и научно-критичке историографије, због тога што је далеко превазишао своје претходнике интензивним удубљивањем у страсти и у међухеленске социјалне, економске и војне односе, као и тежњом да чињенице прикаже у њиховој пуној природности ослобађајући их притом од свега што није у вези са њима.</s> <s>Античка и модерна наука слажу се у оцени да је Тукидид највећи историчар Антике.</s><s>Он је своју Историју Пелопонеског рата написао не само као савременик оних од којих је прикупљао чињенице проверавајући их са више страна, него и као учесник многих догађаја како ратних, тако и политичких.</s> <s>Такође познат као отац политичког реализма, који понашање појединаца, као и потоњи исход односа између држава сматра посредованим и заснованим на страху и самоинтересу.</s><s>Његови текстови се и даље проучавају на универзитетима и војним академијама широм свијета.</s><s>Мелијанов дијалог се сматра суштинским делом теорије међународних односа, док његову верзију Перикловог погребног говора нашироко проучавају политички теоретичари, историчари и студенти класике.</s> <s>Биографија О Тукидидовом животу најзнатније информације пружа нам управо његово дело.</s><s>Од осталих дела посвећених њему, издваја се најопширнији животопис у рукопису, а саставио га је Марцелин из 5. века н. е. Поред тога, вреди споменути анонимни Θουκίδιδου βίος и кратак чланак од Суиде.</s> <s>Рођен је у атичком селу Халимунту код Фалера, што је потврђено на основу натписа на његовом гробу који је забележио Марцелин у шеснаестој глави поменутог му дела: „Овде почива Тукидид, Олоров син, Халимунћанин“.</s><s>Отац му се звао Олор, што осим гробног натписа потврђује и сам Тукидид:</s> <s>Изабран је за заповедника атинске флоте и војске на Тасосу зато што је његова породица поседовала руднике сребра у близини Амфипоља, стога је добро познавао област и имао везе међу битнијим људима.</s><s>Није стигао да на време спречи да Амфипољ не освоји спартански заповедник Бразида што је био разлог за његово протеривање из Атине, како он сам наводи у свом делу.</s><s>Такође нам говори да је због природе своје позиције могао лако да се креће и сарађује са Пелопонежанима што је значајно за изворе информација о самом рату и објективност његовог дела.</s> <s>Докази из класичног периода</s> <s>Тукидид се представљао као атињанин, говорећи да му се отац звао Олорус и да је био из атинског дема Халимуса.</s><s>Још увек постоји помало сумњива анегдота из његовог раног живота.</s><s>Још као младић од 10–12 година, он и његов отац требали су да оду на Атинску агору где је млади Тукидид слушао предавање историчара Херодота.</s><s>Према неким причама, млади Тукидид је плакао од радости након што је чуо предавање, одлучивши да ће писање историје бити његов животни позив.</s><s>У истом извештају се такође тврди да је после предавања Херодот разговарао са омладином и његовим оцем, рекавши: Олорос, твој син, жуди за знањем.</s><s>У суштини, ова епизода је највероватније из каснијег грчког или римског извештаја о његовом животу.</s><s>Преживео је атинску кугу, која је усмртила Перикла и многе друге Атињане.</s><s>Он такође бележи да је поседовао рудник злата у Кушници (дословно „Ископана шума“), приобалном подручју у Тракији, наспрам острва Тасос.</s> <s>Због свог утицаја у Трачанској области, писао је Тукидид, послат је као стратег (генерал) на Тасос 424. п. н. е. Током зиме 424–423. п. н. е., спартански генерал Бразида напао је Амфипољ, пола дана пловидбе западно од Тасоса на трачкој обали, што је изазвало битку код Амфипоља.</s><s>Еукле, атински заповедник у Амфипољу, послао је Тукидиду захтев за помоћ.</s><s>Брасида, свестан присуства Тукидида на Тасосу и његовог утицаја на људе из Амфипоља, и плашећи се помоћи која могла стигла морем, реаговао је брзо да понуди умерене услове Амфипољанима за њихову предају, што су они прихватили.</s><s>Дакле, када је Тукидид стигао, Амфипољ је већ био под контролом Спарте.</s> <s>Амфипољ је био од значајног стратешког значаја, а вест о његовом паду изазвала је велико запрепашћење у Атини.</s><s>За то је окривљен Тукидид, иако је он тврдио да то није његова грешка и да једноставно није успео да стигне на време.</s><s>Због неуспеха да спасе Амфипољ, прогнан је: Проживео сам све то, био сам довољно зрео да схватам догађаје и обраћам пажњу на њих како бих сазнао тачну истину о њима.</s><s>Такође ми је била судбина да будем изгнан из своје земље двадесет година након моје команде у Амфипољу; и будући да сам био присутан са обе стране, а посебно међу Пелопонежанима због свог изгнанства, имао сам слободног времена да донекле подробно посматрам догађаје.</s> <s>Користећи свој статус изгнаника из Атине да слободно путује међу пелопонежанским савезницима, могао је да посматра рат из перспективе обе стране.</s><s>Тукидид је тврдио да је почео да пише своју историју чим је избио рат, јер је сматрао да ће то бити један од највећих ратова вођених међу Грцима по обиму:Тукидид, Атињанин, писао је историју рата између Пелопонежана и Атињана, почевши од тренутка када је избио, верујући да ће то бити велики рат, вреднији од било којег претходног.</s><s>Ово је све што је Тукидид написао о свом животу, али неколико других чињеница је доступно из поузданих савремених извора.</s><s>Херодот је писао да је име Олорус, име Тукидидовог оца, повезано са Тракијом и трачким краљевством.</s><s>Тукидид је вероватно преко породице био повезан са атинским државником и генералом Милтијадом и његовим сином Кимоном, вођама старе аристократије коју су замениле радикалне демократе.</s><s>Кимонов деда по мајци такође се звао Олорус, што чини везу прилично вероватном.</s><s>Један други Тукидид је живео пре историчара и такође је био везан за Тракију, што је чинило и породичну везу међу њима врло вероватном.</s> <s>Види још Тукидидова замка</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 2003.</s><s>Тукидид, Пелопонески рат, Београд 2010. (на — превод Душанка Обрадовић) Herodot iz Halikarnasa.</s><s>Zgodbe.</s><s>Ljubljana: Slovenska Matica v Ljubljani (2003).</s><s>Thucydides, The Peloponnesian War.</s><s>London, J. M. Dent; New York, E. P. Dutton (1910). .</s><s>The classic translation by Richard Crawley.</s><s>Reissued by the Echo Library in.</s><s>Thucydides, The Peloponnesian War.</s><s>Indianapolis, Hackett (1998); translation by Steven Lattimore.</s><s>Herodotus, Histories, A. D. Godley (translator),.   perseus.tufts.edu.</s><s>Pausanias, Description of Greece, Books I-II, (Loeb Classical Library) translated by W. H. S. Jones; Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. .  perseus.tufts.edu.</s><s>Plutarch, Lives, Bernadotte Perrin (translator), Cambridge, MA.</s><s>Harvard University Press.</s><s>London.</s><s>William Heinemann Ltd.   perseus.tufts.edu.</s><s>The Landmark Thucydides, Edited by Robert B. Strassler, Richard Crawley translation, Annotated, Indexed and Illustrated, A Touchstone Book, New York.</s><s>Cornelius Castoriadis, "The Greek Polis and the Creation of Democracy" in The Castoriadis Reader.</s><s>Translated and edited by David Ames Curtis, Blackwell Publishers Ltd 1997, pp.</s><s>267–289 [Cornelius Castoriadis, "La polis grecque et la création de la démocratie" in Domaines de l’homme.</s><s>Les Carrefours du labyrinthe II.</s><s>Paris: Éditions du Seuil, 1986, pp.</s><s>261–306].</s><s>Cornelius Castoriadis, Thucydide, la force et le droit.</s><s>Ce qui fait la Grèce.</s><s>Tome 3, Paris: Éditions du Seuil, 2011. .</s><s>Dewald, Carolyn, Thucydides' War Narrative: A Structural Study.</s><s>Berkeley, CA: University of California Press, 2006 (hardcover, ).</s><s>Finley, John Huston, Jr., Thucydides.</s><s>Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, 1947. .</s><s>Hornblower, Simon, A Commentary on Thucydides.</s><s>2 vols.</s><s>Oxford: Clarendon, 1991–1996. (vol.</s><s>1), (vol.</s><s>2). . . . .</s><s>Momigliano, Arnaldo, The Classical Foundations of Modern Historiography (= Sather Classical Lectures 54).</s><s>Berkeley: University of California Press, 1990. . .</s><s>Podoksik, Efraim, "Justice, Power, and Athenian Imperialism: An Ideological Moment in Thucydides’ History" in History of Political Thought 26(1): 21–42, 2005. . de Sainte Croix, The origins of the Peloponnesian War.</s><s>London: Duckworth, 1972. pp. xii, 444. .</s><s>Strauss, Leo, The City and Man Chicago: Rand McNally, 1964. .</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Ксенија Б. Марицки-Гађански: Још једанпут о Тукидиду, Истраживања, број 16, 2005. године Works by Thucydides at Perseus Digital Library Short Bibliography on Thucydides Lowell Edmunds, Rutgers University Perseus Project: Thucydides, Table of Contents Thomas Hobbes' Translation of Thucydides Anthony Grafton, "Did Thucydides Really Tell The Truth?" in Slate, October 2009.</s><s>Bibliography at GreatThinkers.org Works by Thucydides at Somni: Thucididis Historiarum liber a Laurentio Vallensi traductus.</s><s>Italy, 1450–1499.</s><s>De bello Peloponnesiaco.</s><s>Naples, 1475.</s> <s>Умрли 396. п. н. е. Антички писци Старогрчки историчари Хеленска књижевност Агностици Личности Пелопонеског рата Протерани остракизмом Војсковође античке Атине</s>

210

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8

Самнити

<s>Самнити су били племена која су насељавали Самнијум, земљу на југу Апенина, у Италији.</s><s>Припадали су групи сабелски племена.</s> <s>Дуго су се борили са Римљанима за превласт на југу Италије током Самнитских ратова.</s> <s>Самнитски ратови Први самнитски рат вођен је од 343—341. године ст. е, Други самнитски рат 327—304. п. н. е. Године 321. доживели су Римљани тежак пораз у Каудинском кланцу, па је римска војска морала да у знак потчињавања прође ненаоружана кроз јарам начињен од копаља.</s><s>После Трећег самнитског рата (298—291. године п. н. е.) из кога су Римљани изашли као победници, моћ Самнита била је сломљена и они су остали верни Риму све до устанка у Савезничком рату (90—88. године п. н. е.) који је завршен доделом пуног римског грађанског права Самнитима.</s> <s>Види још Самнитски ратови</s> <s>Референце</s> <s>Стари народи Римска република</s>

211

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D1%83%D1%81%D1%86%D0%B8

Херусци

<s>Херусци (), снажно и ратоборно германско племе настањено у долини реке Везера, у њеном средњем току.</s><s>Почетком 1. века н. е. постали су римски савезници (федерати), али су се већ 10. године одметнули под Арминијем и успели да дуже време задрже своју независност.</s><s>Распирујући размирице међу њиховим првацима, Римљани су успели да их ослабе.</s><s>Томе су допринели и ратови које су Херусци морали да воде са својим германским рођацима, Хатима и Хауцима.</s> <s>После једног неславног периода под краљем кога су им дали Римљани, Херусци напуштају историјску позорницу.</s><s>Године 15. н. е. спомиње се Сигимунд син Сегеста.</s><s>Он је био изабран за свештеника убијског храма, али га је напустио пошавши у рат.</s><s>Главни град убијске области био је -{oppidum Ubiorum}-, касније -{Colonia Claudia Ara Agrippinensium}- скраћено -{CCAA}- (по коме је данашњи Келн добио име).</s> <s>Референце</s> <s>Римско царство Германска племена</s>

212

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D1%80%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B4%D1%83%D1%80%D0%B8

Хермундури

<s>Хермундури, (-{Hermunduri}-) германско племе блиско Свебима и Семнонима.</s><s>Живели су на обалама Елбе.</s><s>Око почетка наше ере населио је легат Илирика, Домиције Ахенобарб, један део Хермундура у некадашњу Маркоманску земљу између Мајне и Дунава.</s><s>Тацит их у Аналима помиње три пута: кад говори како је њихов краљ Вибилије, уз помоћ Лугијаца, протерао Вануја кога је поставио Друс (12, 29), и како су ратовали против Хата око налазишта соли (13, 57 и дд.).</s> <s>Референце</s> <s>Стари народи</s>

213

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%86%D0%B8

Убијци

<s>Убијци () су били германско племе, које је још Јулије Цезар описао као цивилизован народ.</s> <s>Животни простор Убијци су насељавали најприје десну обалу Рајне, насупрот племена Тревера и јужно од племена Сикамбра.</s><s>Њихово подручје се протезало од ријеке Зиг преко ријеке Лане до доње Мајне.</s><s>То подручје је припадало -{Germania Libera}- (Слободна Германија) или -{Magna Germania}- (Велика Германија) како су је Римљани звали.</s><s>Убијци су били једно од првих германских племена, која су започела редовну трговину са Римљанима, својим су члановима допустили да одлазе на подручје Римског царства на школовање те су на крају Римљанима почели плаћати данак.</s><s>Осим тога, пружали су Римљанима војну помоћ, нарочито у виду коњаника, јер су Германи у то вријеме били познати по својим јахачким вјештинама.</s><s>Та подршка је веома много значила Римљанима, јер су у складу с њиховим мотом -{Divide et impera}- (Завади па владај) могли да обуздавају друга германска племена те их присиљавати на плаћање данка.</s><s>Овакво понашање Убијаца је временом изазвало неповјерење, завист и мржњу сусједних германских племена, због чега је долазило до сталних сукоба међу њима.</s> <s>У сваком случају, Убијци су живјели под притиском и између фронта, с Римљанима на једној и другим Германима на другој страни, те им је пријетило готово истријебљење.</s><s>Из сигурносних разлога их је Марко Випсаније Агрипа око 38. п. н. е. поступно преселио на лијеву обалу Рајне, гдје је касније настала римска провинција -{Germania Inferior}- (Доња Германија).</s><s>Све до владавине цара Домицијана, лијева обала Рајне је била дио провинције -{Gallia Belgica}- (Белгијска Галија).</s><s>Овдје су Убијци насељавали подручја данашњих градова Бона, Келна, Ахена, као и у долини ријеке Ар.</s><s>Ова чињеница је од приличног значаја, кад се узме да се често спомиње да су Убијци били германско племе пријатељски наклоњено Римљанима, које је живјело на лијевој обали Рајне, међутим то су постали тек након спровођења римске политике њиховог пресељавања.</s> <s>Главно насеље им је било -{Oppidum Ubiorum}- или -{Ara Ubiorum}-, које је касније цар Клаудије преименовао у -{Colonia Claudia Ara Agrippinensium}-, скраћено -{CCAA}-, по коме је Келн касније добио име.</s> <s>Пресељење Прву војну капмању против Германа Цезар је повео 39/38. п. н. е., под вођством Агрипе.</s><s>Он је поразио Гале који су дигли устанак, прешао Рајну, покрио Убијце, што му је приписано као тријумф, мада је права истина сасвим другачија.</s> <s>Тацит у својим дјелима сматра да се вријеме када су Убијци пресељавани на лијеву обалу Рајне, у подручје данашњег Келна, поклапа са намјесништвом Агрипе.</s><s>Врло је вјероватно да је то био дуготрајан процес, а да је окончан у вријеме Агрипиног намјесништва.</s><s>По неким непотврђеним истраживањима, сматра се да је ово пресељавање Убијаца завршено око 19/18. п. н. е. Агрипа је током своје власти развио концепт одбране који се састојао о сталном присуству римске војске на Рајни, али и насељавању племена која су била лојална Риму (Убијци, Батавци и др.), као и давање чврстих гаранција о ненападању за племена са десне обале Рајне.</s><s>Римска политика је имала за циљ, између осталог, да одбије сва лутајућа племена (уз неке изузетке) изван осигураних граница освојених провинција.</s> <s>Нестанак Убијци су учествовали у грађанском рату 69. године, додуше присиљени и кратко вријеме.</s><s>Временом су се највећим дијелом романизовали и интегрисали у рипуарске Франке.</s> <s>Извори</s> <s>Литература Ralf G. Jahn: Der Römisch-Germanische Krieg (9-16 n. Chr.), докторакса дисертација на Филозофском фалуктету Фридрих-Вилхелм Универзитета у Бону, Бон.</s><s>2001.</s> <s>Спољашње везе О Убијцима на страници археологија Јургена Франсена</s> <s>Германска племена</s>

214

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5

Лактанције

<s>Лактанције (250-320), учитељ Константиновог сина Криспа, био је обраћен у хришћанство пред крај живота.</s><s>Премештен са места професора реторике због ступања у хришћанство, Лактанције је постао неуморни критичар паганизма и један од бранилаца Хришћанске цркве.</s><s>Његово дело „О смрти прогонилаца“ (De mortibus persecutorum) вероватно је настало 318. године и једно је од важнијих сведочанстава о првим данима похришћањеног Царства.</s><s>У овом делу се први пут описује Константинова визија на Милвијском мосту, која је, према Лактанцију, довела Константина до победе над Максенцијем.</s><s>Лактанције је био познат по свом углађеном стилу и ерудицији.</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Рођени 250.</s><s>Умрли 320.</s><s>Римски писци Хришћански апологети</s>

215

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%9A%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8

Јевсевије Кесаријски

<s>Јевсевије Кесаријски или Јевсевије Памфил (263—339), епископ родне Кесарије у римској провинцији Палестини од 311. и познаник цара Константина.</s><s>За собом је оставио велики број дела од којих се нарочито истичу два историографска наслова – Црквена историја (од Христовог времена до Константинове победе над Лицинијем 324. године) и Живот Константинов.</s> <s>Основне чињенице Био је први хришћански историчар, ерудита, апологета, филолог; сабрао је сва документа и податке који се тичу догађаја и хришћанских установа, писаца и мученика прве Цркве.</s><s>У Црквеној историји сакупио је не само најважнији историјски материјал о првобитном хришћанству, него је преписао и одломке текстова, коментара и аката од велике вредности за реконструкцију постапостолске традиције.</s><s>У Хроници или Хронолошким канонима синтетички излаже стабло са датумима из свештене и профане историје.</s><s>Јевсевије Кесаријски је формулисао своју личну концепцију о историји света и Цркве, афирмишући у процесу историје педагогику Божију која увек потврђује победничку Цркву.</s><s>У тај процес победничке Цркве уписује се и победа цара Константина, коме је сачинио биографију у спису Живот Константинов.</s><s>Царска личност и институције нису ништа друго до земаљски одсјај божанске суверености.</s><s>Сарадник Памфилов (библиотекар у Кесарији), ученик Оригенов, он подржава у почетку Арија, али после Никеје постаје следбеник Православних.</s><s>У Јеванђелској припреми открива патримонијум нехришћанских религија.</s> <s>О Црквеној историји Црквена историја је написана 315. године и даје најранија писана сведочанства о Константиновом обраћењу у хришћанство.</s><s>Живот Константинов Јевсевије је завршио уочи своје смрти 339. г. Због појединих, како језичких тако и историографских одступања од ранијег дела, ово дело је под лупом историчара који верују да је настало између друге половине IV и почетка V века од непознатог аутора.</s> <s>Оспоравање аутентичности Први аутори који су дали грубу хронологију древности, били су Јевсевије Памфил и Блажени Јероним, који се традиционално смештају у IV век.</s><s>Међутим, њихови су текстови пронађени тек у касном средњем веку.</s><s>Основу хронологије Јевсевије је дао у Историји времена од почетка света до Никејског сабора (такозвана Хроника).</s><s>Грчки оригинал сада постоји само у одломцима и допуњује се слободним латинским преводом Блаженог Јеронима.</s><s>Чудно је да је Никифор Калиста у XIV веку предузео „покушај да напише нову историју прва три века, али није могао да уради ништа више, већ да понови оно што је рекао Јевсевије“.</s> <s>Пошто је Јевсевијев рад био објављен тек 1544. тј. после Никифора, умесно је поставити питање: није ли данас позната „Јевсевијева верзија“ заснована на раду Никифора Калиста?</s><s>Бикерман тим поводом основано примећује: „Хришћански историчари су световну хронографију ставили у службу свете историје…</s><s>Компилација Јеронима, који је ’слободно препричавао Јевсевија’, постала је основа хронолошких знања на Западу.</s><s>Јосиф Скалигер, оснивач савремене хронологије као науке, покушао је да реконструише цео Јевсевијев рад…</s><s>Јевсевијева датирања (оснивача хронологије), која су у рукописима често погрешно преношена, данас су од мале користи…“</s> <s>Ипак, данас нема много научника који систематски оспоравају аутентичност овог списа.</s><s>Напротив, већина прихвата да је овај спис аутентичан, поготову због тога што његова анализа показује теолошка стремљења која се и иначе везују за Јевсевија.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Sabrina Inowlocki & Claudio Zamagni (eds), Reconsidering Eusebius: Collected papers on literary, historical, and theological issues (Leiden, Brill, 2011) (Vigiliae Christianae, Supplements, 107).</s><s>Historia Ecclesiastica (Church History) first seven books ca.</s><s>300, eighth and ninth book ca.</s><s>313, tenth book ca.</s><s>315, epilogue ca.</s><s>325.</s><s>Migne, J.P., ed.</s><s>Eusebiou tou Pamphilou, episkopou tes en Palaistine Kaisareias ta euriskomena panta (in Greek).</s><s>Patrologia Graeca 19–24.</s><s>Paris, 1857.</s><s>Online at Khazar Skeptik and Documenta Catholica Omnia.</s><s>Accessed 4 November 2009.</s><s>McGiffert, Arthur Cushman, trans.</s><s>Church History.</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>1. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1890.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent and CCEL.</s><s>Accessed 28 September 2009.</s><s>Williamson, G.A., trans.</s><s>Church History.</s><s>London: Penguin, 1989.</s><s>Contra Hieroclem (Against Hierocles).</s><s>Onomasticon (On the Place-Names in Holy Scripture).</s><s>Klostermann, E., ed.</s><s>Eusebius' Werke 3.1 (Die griechischen christlichen Schrifsteller der ersten (drei) Jahrhunderte 11.1.</s><s>Leipzig and Berlin, 1904).</s><s>Online at the Internet Archive.</s><s>Accessed 29 January 2010.</s><s>Wolf, Umhau, trans.</s><s>The Onomasticon of Eusebius Pamphili: Compared with the version of Jerome and annotated.</s><s>Washington, D.C.: Catholic University of America Press, 1971.</s><s>Online at Tertullian.</s><s>Accessed 29 January 2010. .</s><s>De Martyribus Palestinae (On the Martyrs of Palestine).</s><s>McGiffert, Arthur Cushman, trans.</s><s>Martyrs of Palestine.</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>1. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1890.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent and CCEL.</s><s>Accessed June 9, 2009.</s><s>Cureton, William, trans.</s><s>History of the Martyrs in Palestine by Eusebius of Caesarea, Discovered in a Very Antient Syriac Manuscript.</s><s>London: Williams & Norgate, 1861.</s><s>Online at Tertullian.</s><s>Accessed September 28, 2009.</s><s>Praeparatio Evangelica (Preparation for the Gospel).</s><s>Demonstratio Evangelica (Demonstration of the Gospel).</s><s>Theophania (Theophany).</s><s>Laudes Constantini (In Praise of Constantine) 335.</s><s>Migne, J.P., ed.</s><s>Eusebiou tou Pamphilou, episkopou tes en Palaistine Kaisareias ta euriskomena panta (in Greek).</s><s>Patrologia Graeca 19–24.</s><s>Paris, 1857.</s><s>Online at Khazar Skeptik.</s><s>Accessed 4 November 2009.</s><s>Richardson, Ernest Cushing, trans.</s><s>Oration in Praise of Constantine.</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>1. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1890.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent.</s><s>Accessed 19 October 2009.</s><s>Vita Constantini (The Life of the Blessed Emperor Constantine) ca.</s><s>336–39.</s><s>Migne, J.P., ed.</s><s>Eusebiou tou Pamphilou, episkopou tes en Palaistine Kaisareias ta euriskomena panta (in Greek).</s><s>Patrologia Graeca 19–24.</s><s>Paris, 1857.</s><s>Online at Khazar Skeptik.</s><s>Accessed 4 November 2009.</s><s>Richardson, Ernest Cushing, trans.</s><s>Life of Constantine.</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>1. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1890.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent.</s><s>Accessed 9 June 2009.</s><s>Cameron, Averil and Stuart Hall, trans.</s><s>Life of Constantine.</s><s>New York: Oxford University Press, 1999.</s><s>Salmond, S.D.F., trans.</s><s>From Ante-Nicene Fathers, Vol.</s><s>6. Edited by Alexander Roberts, James Donaldson, and A. Cleveland Coxe.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1886.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent.</s><s>Accessed 31 January 2010.</s><s>Chronicon (Chronicle) ca.</s><s>380.</s><s>Fotheringham, John Knight, ed.</s><s>The Bodleian Manuscript of Jerome's Version of the Chronicle of Eusebius.</s><s>Oxford: Clarendon, 1905.</s><s>Online at the Internet Archive.</s><s>Accessed 8 October 2009.</s><s>Pearse, Roger, et al., trans.</s><s>The Chronicle of St.</s><s>Jerome, in Early Church Fathers: Additional Texts.</s><s>Tertullian, 2005.</s><s>Online at Tertullian.</s><s>Accessed 14 August 2009. de Viris Illustribus (On Illustrious Men) 392.</s><s>Herding, W., ed.</s><s>De Viris Illustribus (in Latin).</s><s>Leipzig: Teubner, 1879.</s><s>Online at Internet Archive.</s><s>Accessed 6 October 2009.</s><s>Liber de viris inlustribus (in Latin).</s><s>Texte und Untersuchungen 14.</s><s>Leipzig, 1896.</s><s>Richardson, Ernest Cushing, trans.</s><s>De Viris Illustribus (On Illustrious Men).</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>3. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1892.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent.</s><s>Accessed 15 August 2009.</s><s>Epistulae (Letters).</s><s>Fremantle, W.H., G. Lewis and W.G. Martley, trans.</s><s>Letters.</s><s>From Nicene and Post-Nicene Fathers, Second Series, Vol.</s><s>6. Edited by Philip Schaff and Henry Wace.</s><s>Buffalo, NY: Christian Literature Publishing Co., 1893.</s><s>Revised and edited for New Advent by Kevin Knight.</s><s>Online at New Advent and CCEL.</s><s>Accessed 19 October 2009.</s><s>Origen.</s><s>De Principiis (On First Principles).</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Део српског превода „Црквене историје“ Јевсевије, Шест одломака из Коментара псалама.</s><s>Opera Omnia, Migne Patrologia Graeca са аналитичким индексима целокупна Јевсевијева дела на грчком.</s><s>„Јевсевије“ на сајту New Advent Catholic Encyclopedia (1917) Јевсевије Кесаријски на сајту Tertullian Project Обимна библиографија на сајту EarlyChurch.org Хронолошки списак Јевсевијевих дела Church History (Eusebius) ; The Life of Constantine (Eusebius), online at ccel.org.</s><s>History of the Martyrs in Palestine (Eusebius), English translation (1861) William Cureton.</s><s>Website tertullian.org.</s><s>Eusebius of Caesarea, The Gospel Canon Tables</s> <s>Рођени 263.</s><s>Умрли 339.</s><s>Историја хришћанства Антички историчари Тетрархија Историчари цркве Византијски историчари</s>

217

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD

Созомен

<s>Саламанис Ермије Созомен (Salminius Hermias Sozomen, око 400 – око 450 год.) родом из Газе, касније адвокат у Константинопољу.</s><s>Написао је Црквену историју у којој се говори о периоду 312 - 425.</s><s>Крај Историје, који обрађује период између 425. и 439. године, је изгубљен.</s><s>Ослања се на Сократа Схоластика, од кога је стилски потпунији, а кога жели да допуни и исправи.</s><s>Недостатак критичности карактеристичан за Сократа Схоластика умањује вредност дела.</s> <s>Биографија Фотије наводи да му је право име Саламанис Ермије Созомен, те да је рођен у Гази у Палестини.</s><s>Потиче из многобожачке породице која је међу првима покрштена.</s><s>Повод је било једно чудесно исцељење извесног Алафија, којег је опседао зли дух, а исцелио га монах Иларион.</s><s>Созомен је рођен око 380. године.</s><s>Образовао се најпре у Гази и у самом Мајумском манастиру.</s><s>Изучавао је реторику и право (схоластик) вероватно у Бејруту.</s> <s>Дело Његова Историја цркве представља допуну Јевсевијеве историје.</s><s>Обухвата време од 323. до 439. године.</s><s>Дело је настало између 439. и 450. године.</s><s>Созомен је већи део живота провео у Цариграду.</s><s>Закључује се да је са Сократом Схоластиком био веома близак; често описују исте догађаје: новацијанце, датум празновања Пасхе.</s><s>Созоменова оригиналност се уочава у писању ο Цркви у Персији, ο монаштву у Светој земљи и Сирији.</s><s>У знак благодарности дело је посветио цару Теодосију Млађем (+450 н.е.).</s><s>Обилно се користио Сократовим делом, а понекад некритички преузима читаве одељке.</s><s>О ширењу хришћанства међу варварима каже:</s> <s>„Црква се умножила тако у целом царству, вера се чак раширила такође међу саме варваре.</s><s>Јер племена на обали Рајне већ беху хришћани, Келти и они Гали који живе у крајевима према Океану, Готи, и сва погранична племена на обалама реке Дунава, учествовали су одавно у вери у Христа, и навикли су да живе разумније и цивилизованије.</s> <s>За скоро све варваре један је главни разлог да упознају хришћанско учење: чести ратови који су вођени између Римљана и варвара под Галијеном и његовим наследницима...</s><s>Многи хришћански свештеници били су заробљени од варвара.</s><s>Како су они лечили болеснике код варвара и чистили оне које су демони држали самим именом Христовим и призивањем Сина Божијег; затим су водили са мудрошћу узвишен живот и својим врлинама су се уздизали изнад порока - а варвари, будући задивљени овим људима као и њиховим животом схватили су да је добро признати и обратити се добром Богу и да опонашају ове људе, и да и они тако поштују Божанство као и они“.</s> <s>Његова историја је намењена, пре свега, оном кругу читалаца који су заинтересовани за монаштво, посебно у Палестини.</s><s>Он не пише зато што је талентован за писање:</s> <s>„Приступајући излагању црквене историје, ја нисам присиљавао своју природу, јер сам био уверен да је та историја по свом предмету дело, не човечије - Богу није тешко да мене учини њеним писцем, чак изнад сваког очекивања“ (1:1).</s> <s>У црквеној историји не говори много ο догматима вере, јер је сматрао да догмати нису предмет историје; његово дело ће читати и многобошци који догмате не разумеју.</s><s>Доноси занимљив податак да је цар Јулијан Отпадник убијен у рату од стране једног војника хришћанина и закључује да је то велики подвиг тог хришћанина. (Издање: ПГ 67: 844-630; Sources chretiennes, 306, Paris 1983).</s> <s>Референце</s> <s>Историчари Историчари цркве Византијски историчари</s>

218

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%B4

Аристид

<s>Атински војсковођа и државник, живео је око 480. п. н. е Аутор „Милетских прича“, живео је око 100. године.</s><s>Грчки ритор, апологета и исповедник хришћанства.</s><s>Живео у II веку.</s> <s>de:Aristeides es:Arístides (nombre)</s>

760

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D0%BB%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D1%80%D0%B0%D1%82

Пелопонески рат

<s>Пелопонески рат (Старогрчки Πελοποννησιακός Πόλεμος; 431. п. н. е. — 404. п. н. е.) је био дуготрајни оружани сукоб у Античкој Грчкој између Делског и Пелопонеског савеза.</s><s>Делски савез је био предвођен Атином, док Пелопонески савез је био предвођен Спартом.</s><s>Рат је почео 431. п. н. е. између Атине и Спарте и завршио се поразом Атине, 404. п. н. е. када је Спарта испоставила своју доминацију на Хеленским светом.</s><s>Размере Пелопонеског рата су биле веће од било ког рата који се догодио до тада у хеленском свету, и на тај начин многи историчари га називају Античким Светским Ратом.</s><s>Разлози рата лежали су у супарништву измећу Атине и Спарте током периода после грчке победе над Персијанцима код Платеје када је Атина израсла у велику поморску силу и забележила низ победа против Ахеменидског краљевства.</s><s>То је омогућило Атини да постане водећа сила у грчком свету и уздрма доминацију Спарте која се сматрала до тада највећом војном силом у Античкој Грчкој.</s><s>Поморска експанзија, као и културни и економски процват Атине током 5. века п. н. е. није прошао незапажен од стране Спарте.</s><s>Атина под вођством личности попут Темистокла и Кимона, а касније и Перикла, доживела је свој највећи процват у том периоду који је касније остао познат као златно доба Атине.</s><s>Нагло јачање Атине је довело до повремених сукоба између Делског савеза који се био претворио у Атинску империју и Пелопонеског савеза.</s><s>Ти сукоби су се завршили Тридесетогодишњим миром, 446/ 445. п. н. е. који је признао равнотежу силе између Атине и Спарте у Грчкој.</s><s>Међутим непрекидни спорови између држава-чланица двеју савеза су довели до мањих сукоба који су се распламсали у велики општехеленски рат, 431. п. н. е.</s> <s>Пелопонески рат је углавном подељен на четири историјска периода која се доста разликију између себе.</s><s>Први период је такозвани Архидамов рат који је трајао од 431. п. н. е. до 421. п. н. е. када је потписан Никијин мир.</s><s>Тај део рата је добио име по спартанском краљу који је извршио инвазију на Атику, предводећи Пелопонеску војску.</s><s>Други део рата је био такозвани, Средњи рат који је трајао од 420. п. н. е. до 415. п. н. е. и водио се између савеза Атине, Аргоса и појединих градова Пелопонеза против Спарте.</s><s>Трећи део Пелопонеског рата, се одвијао углавном на Сицилији током катастрофалног Атинског похода у јужној Италији, и готово комплетном уништењу атинске експедиције.</s><s>Четврти и последњи део рата је био такозвани Декелијски или Јонски рат који се одвијао углавном на Егејском мору и на обалама Мале Азије.</s><s>Он је добио име по декелијском утврђењу на северозападу Атике, где су се Спартанци утврдили током 413. п. н. е. и по области Јонији, на егејским обалама Мале Азије где се одвијао већи део ратних операција.</s> <s>Архидамов рат који је трајао десет година прекинут је мир из 421. п. н. е. у коме је посредовао атински генерал Никија, и повратио status quo у Грчком свету после десет година неизвесних борби на копну и на мору који су потврдили атинску супериорност на мору и пелопонеску супериорност на копну.</s><s>Након формирања антиспартанског савеза од стране Аргоса на Пелопонезу, коме се укључила и Атина, дошло је до сукоба између тог савеза и Спарте, у којој су Спартанци однели победу.</s><s>Атински војни поход на Сицилију био је кобан и завршио се катастрофом 413. п. н. е. када је уништена атинска војска од стране Сиракузе и Спартанаца.</s><s>Спартанци су исте године утврдили Декелију на северозападу Атине и преузели потпуну контролу над Атиком.</s><s>Упркос, олигархијском преврату 411. п. н. е. у Атини, и константним поразима Атина је успела да се опорави и да више пута победи Пелопонеску флоту, која је била сагрђена уз помоћ Персије.</s><s>Међутим под вођством адмирала Лисандра, Спартанци ће задати одлучујући ударац Атињанима, 405. п. н. е. у месту Егоспотами и следеће године примораће Атину на предају.</s> <s>Пелопонески рат је без сваке сумње био највећи рат Класичне Грчке и онај који је судбоносно ослабио његове учеснике.</s><s>Тај рат се често сматра догађајем који је означио крај Класичне Грчке, чије је слабљење довело до пропада града-државе и отворила пут за потоњу доминацију хеленског света у 4. веку п. н. е. од стране Тебе, али углавном од стране Македоније.</s> <s>Сажетак</s> <s>Рат се, генерално, може поделити у три фазе: Прва фаза је трајала десет година, од 431. п. н. е. до 421. п. н. е. Карактерисана је копненим продорима Пелопонеског савеза на Атику и пустошењем атинске земље.</s><s>Атињани, вођени Периклом, су изабрали да не улазе у директан сукоб са надмоћном дорском војском, већ су се ослонили на своју флоту којом су нападали обале Пелопонеза и трудили се да омету трговину Коринта са Сицилијом.</s><s>Тај период је обележен и појавом куге, услед које је Атина изгубила четвртину своје становништва и трећину хоплита.</s><s>Прва фаза је окончана Никијиним миром 421. п. н. е. Друга фаза је трајала, такође, десет година од 421. п. н. е. до 411. п. н. е. Најважнији догађај је атински поход на Сицилију (415. п. н. е.), пре свега против града Сиракузе.</s><s>Експедиција се, после поморског пораза у сиракушкој луци, завршила и катастрофом копнене војске.</s><s>Атинске снаге су изгубиле преко 200 бродова и 35.000 хоплита.</s><s>После пораза Атина се нашла у очајном положају, без новчаних резерви и са све непоузданијим савезницима.</s><s>Врхунац кризе представља олигархијски преврат који на власт доводи тзв. Веће од четири стотине и отворен раскол превратника са флотом и војском стационираном у Јонији.</s><s>Трећу фазу (од 411. п. н. е. до 404. п. н. е.) одликују борбе за контролу Хелеспонта, преко кога се вршио увоз жита и дрвне грађе из области око Црног мора.</s><s>Током последњих седам година, атинска флота је очајнички бранила конвоје.</s><s>Иако су Атињани имали знатних успеха у биткама код Абида, Кизика и Аргинуса, подлегли су последњој бици код Егоспотама 405. п. н. е.</s> <s>Рат се завршио 404. п. н. е. капитулацијом Атине.</s><s>Флота је заплењена, зидови који су спајали град са Пирејом, трговачком и ратном луком су срушени, а прекоморски поседи су јој одузети.</s> <s>Узроци рата Према Тукидиду узрок рата је страх од раста атинске моћи током 5 века п. н. е. Током Грчко-персијских ратова формиран је Делски савез неколико полиса да би постојала и била финансирана стална морнарица, која се може користити против Персије.</s><s>Атина је била највећи члан савеза, а имала је и највећу морнарицу.</s><s>Због тога Атина преузима вођство савеза.</s><s>Током следећих декада Атина претвара Делски савез у атинску империју.</s><s>Неки чланови савеза су се с тим слагали, а неки су се бунили.</s> <s>Постепено средства намењена одбрани од Персије почела су се користити за атинске пројекте.</s><s>Перикле је преместио средиште савеза са Дела у Атину, а средства савеза су кориштена и за градњу Партенона.</s> <s>Чланови Делског савеза су постепено губили независност.</s><s>Чланови лиге су били полиси око Јонског и Егејског мора и ослањали су се на бродове за трговину и одбрану од пирата и персијске флоте.</s><s>Како се савез претварао у атинску империју, чланови савеза су губили независност, а тако су губили и контролу над својим бродовима.</s><s>Атина је тако накупљала огромну морнарицу.</s><s>Спарта, као вођа Пелопонеског савеза и дотад неприкосновена војна сила у Грчкој, почела је да гледа са великим подозрењем јачање Атине.</s> <s>Непосредни поводи за рат су биле акције Атине, којима је погађала Спартанске савезнике.</s><s>Тако је атинска морнарица интервенисала у спору између Коринта и Керкире (Крфа), тиме што је спречила Коринт да освоји Керкиру у бици код Сиботе.</s><s>Атина је такође завела санкције против спартанског савезника Мегаре.</s> <s>Архидамов рат</s> <s>Спарта и њени савезници (осим Коринта) били су углавном копнене силе, које су могле скупити велику копнену армију, скоро непобедиву захваљујући легендарним Спартанцима.</s><s>Атинска империја била је раширена преко Егејских острва.</s><s>Атина је постала богата захваљујући данку, који су плаћала та острва.</s> <s>Прва фаза рата се зове Архидамов рат, према краљу Архидаму, који је извршио инвазију Атике.</s> <s>Стратегије Стратегија Спарте је била да инвазијом околине Атине онемогући Атини приступ обрадивој земљи.</s><s>Пошто је Атина имала приступ мору, није трпјела много.</s><s>Многи Атињани су напустили своје фарме и преселили се унутар зидина, које су повезивале Атину са њеном луком Пирејем.</s><s>Спартанци би окупирали околицу Атине само по 3 седмице, а најдуже 40 дана.</s> <s>Перикле је руководио атинском стратегијом, која је била да се избегавају отворене битке са много бројнијим и извежбанијим спартанским хоплитима.</s><s>Атина се ослањала на морнарицу, која је била стратешка предност Атине.</s><s>Атинска морнарица је кренула у офанзиву и добила је тако битку код Наупакта.</s> <s>Куга у Атини 430. п. н. е.</s> <s>430. п. н. е. избија куга у Атини.</s><s>Пошто је град био доста густо насељен, куга је усмртила 30.000 грађана, морнара, војника, чак Перикла и његове синове.</s><s>Куга је била трећи учесник тог рата, који је значајно помогао Спартанској победи.</s><s>Четвртина Атињана је страдала од куге.</s><s>Од куге се никад нису опоравили, пошто је радна снага битно смањена, а чак и страни плаћеници нису хтели да ратују за град под кугом.</s><s>Страх од куге је спречио и Спартанце да нападају.</s><s>Спартанци су се повукли из Атике да не би били у додиру са зараженима.</s> <s>Промена Атинске стратегије После смрти Перикла, Атињани мењају стратегију.</s><s>Крећу у офанзивније акције.</s><s>Вођени од генерала Демостена (не треба га бркати са говорником Демостеном) успевају у низу поморских напада на Пелопонезу.</s><s>Атињани шире војне активности по Беотији и Етолији и учвршћују низ места око Пелопонеза.</s><s>Једно од таквих места је близу Пилоса, на малом острвцету Сфактерији.</s> <s>Покушај иницирања побуне у Спарти и битка код Сфактерије Та утврда близу Пилоса битно погађа најслабији део Спарте.</s><s>Спарта је била зависна од робова хелота.</s><s>Хелоти су се бавили земљорадњом и сточарством, док су грађани Спарте вежбали да буду војници.</s> <s>Атинска утврда крај Пилоса је почела привлачити хелоте.</s><s>Хелоти су бежали.</s><s>Спартанцима је бежање хелота био тежак ударац, а још теже им је падала могућност опште побуне хелота у присуству Атињана.</s><s>Спарта повлачи све трупе из околине Атине и одлучује се на акцију и напада атинску утврду на острву Сфактерији.</s><s>Демостен успева да се одупре и протера спартанску флоту, а спартански хоплити остају у окружењу на Сфактерији.</s><s>Коначно, Клеон предводи Атињане који у бици на Сфактерији заробљавају 300—400 спартанских хоплита.</s><s>Та пораз је био понижавајући за Спарту.</s> <s>После понижења у бици код Сфактерије, спартански генерал Брасида, заузима важну атинску колонију Амфипољ, која је са неколико околних рудника сребра била врло важна за финансирање рата.</s><s>У бици код Амфипоља убијени су и Брасида и Клеон.</s> <s>Сумњиво примирје</s> <s>Смрћу Брасиде и Клеона нестали су највећи противници склапања мира.</s><s>Обе стране биле су изморене ратом.</s><s>Године 421. п. н. е. закључен је мир који је добио назив по Никији.</s><s>По одредбама мировног споразума обе стране углавном (осим два изузетка) враћају све што су заузели, Амфипољ се враћа Атини, а Атињани ослобађају заробљене у бици на Сфактарији.</s><s>Никијин мир није задовољио ни једну од страна.</s><s>Спарта није испунила одредбе мира одбијајући да преда Амфипољ.</s><s>Беотија није потписала мир већ је са Атином склопила само примирје.</s><s>Коринт је одбијао било какве преговоре.</s><s>Чим је Спарта добила своје заробљенике, ефори који су потписали мир су смењени, а на њихово место су доведени други који нису били присталице мира.</s><s>Спарта раскида договор са Атином и склапа савез са Беотијом.</s><s>У Атини превласт односи опозиција Никији предвођена стратегом Алкибијадом, припадником моћне породице Алкмеонида.</s> <s>Алкибијад је успео да склопи савез са присталицама демократије на Пелопонезу, Елидом, Мантинејом и Аргосом.</s><s>Након што је изабран за стратега, Алкибијад одлази на Пелопонез где подстиче побуну ових држава против Спарте.</s><s>Охрабрене његовим присуством, демократски настројене државе Пелопонеза започињу рат са Епидауром који је одбио да приступи антилаконској коалицији.</s><s>Спарта шаље помоћ Епидауру.</s><s>Битка између Спартанаца са једне и Атињана и антиспартанске коалиције са друге стране одиграла се код Мантинеје августа 418. године п. н. е. и завршила се поразом Атине.</s><s>Антиспартанска коалиција је растурена, а њене чланице склапају савез са Спартом.</s><s>Наставак Пелопонеског рата био је неизбежан.</s> <s>Сицилијанска експедиција</s> <s>Године 415. п. н. е. у Атину стиже позив у помоћ Сегесте за борбу против Селинунта и Сиракузе.</s><s>Атињанима се ово учинило као добар повод за покретање рата у коме би освојили Сицилију и тако проширили свој утицај.</s><s>Тукидид наглашава да Атињани нису ни слутили да би рат могао попримити толике размере.</s><s>Позив у помоћ изазвао је сукоб у еклесији.</s><s>Алкибијад је заступао идеју да се Сегести пружи помоћ.</s><s>Опрезни Никија није био за наставак рата.</s><s>Одлучено је да се пошаље флота од 100 тријера и 5000 хоплита под командом Никије, Алкибијада и Ламаха.</s><s>Флота је касније повећана на 136 бродова (уз појачање савезника), 1200 лаких коњаника и 26.000 веслача на 130 теретних бродова.</s> <s>Алкибијадово одсуство искоришћено је у Атини да се против њега покрене судски поступак.</s><s>Оптужен је за оштећење већег броја херма за које кривци нису пронађени.</s><s>Том приликом је осуђен велики број Атињана међу којима је био и Никијин брат.</s><s>Алкибијаду је наређено да се сместа врати у Атину и изађе пред суд.</s><s>Алкибијад одбија да изврши наређење и бежи на Пелопонез где се прикључио Спартанцима.</s><s>Спартанцима је открио планове Атине и предложио им је да Сиракузи пошаљу помоћ.</s><s>У Атини је Алкибијад осуђен на смрт.</s> <s>У лето 414. п. н. е. Атињани опседају Сиракузу.</s><s>Покушаји становника Сиракузе да пробију опсаду завршени су неуспехом, али је током једног од њих страдао Ламах.</s><s>Сиракужани примају помоћ коју су послале Спарта и Коринт.</s><s>Трупама је командовао војсковођа Гилип, а чинило ју је око 2000 људи.</s><s>Атињани су убрзо опкољени.</s><s>Никија шаље обавештење у Атину захтевајући помоћ или дозволу да се повуче.</s><s>Атињани му 413. п. н. е. шаљу помоћ под вођством Демостена, победника код Пила.</s><s>Први Демостенов јуриш завршен је неуспехом.</s><s>Атињани обустављају опсаду.</s> <s>Сиракушка флота нанела је Атињанима тежак пораз у близини луке.</s><s>Атињани су остали блокирани.</s><s>Дана 9. септембра покушали су да се пробију.</s><s>Дошло је до крваве битке у којој се насукао велики број атинских бродова.</s><s>Никија се склонио на копно.</s><s>Атинска армија и даље је бројала око 40.000 људи.</s><s>Четири дана након пораза флоте, армија је подељена између Никије и Демостена.</s><s>Демостен се предао, а Никија је поражен од стране Сиракужана.</s><s>Био је то крај Сицилијанске експедиције.</s><s>Обојица атинских војсковођа су заробљена и погубљена.</s><s>Преживело је 7000 Атињана који су, након неколико недеља принудног рада, продани у робље.</s> <s>Декелејски рат Прешавши на страну Спартанаца, Алкибијад их је саветовао да освоје Декелеју, атинску дему око 2 km удаљену од Атине.</s><s>Стратешки значај Декелеје био је велики.</s><s>Она је доминирала над путем за Ороп, а кроз њу је пролазио и најкраћи пут до Еубеје.</s><s>Еубеја је била најважнији посед Атине.</s><s>Атињани су добијали више прихода од Еубеје него од читаве Атике.</s><s>Алкибијадов савет био је прихваћен и 413. године п. н. е. Агис упада на Атику и учвршћује Декелеју поставивши у њој јак гарнизон.</s><s>Губитком Декелеје, положај Атине нагло се погоршао.</s><s>Због близине непријатеља сви Атињани су били под оружјем.</s><s>Многи робови прешли су Спартанцима.</s><s>Окупација Декелеје лишила је Атињане могућношћу да се баве пољопривредом.</s><s>Сва храна увожена је из луке Пиреј.</s><s>Истовремено у Атину стиже вест о погибији Никије и Демостена и уништењу целокупне флоте.</s><s>Сада је постојала опасност да непријатељ уђе у Пиреј.</s><s>Спарта је започела са изградњом флоте од 100 бродова.</s> <s>Распад поморског савеза</s> <s>Стање Атине било је толико лоше да се није веровало да би се могла одржати до лета.</s><s>Због тога су чланице Атинског поморског савеза сматрале да је дошао прави тренутак да се изборе за своју независност.</s><s>Агису у Декелеју долазе представници Лезбоса и Еубеје са молбом да им се пошаљу бродови као помоћ за дизање устанка.</s><s>Непосредно Лаконији шаље позив у помоћ Еретрија.</s> <s>На предлог Алкибијада, Спартанци отварају фронт у Јонији.</s><s>Највећи атински савезник у Јонији био је Хиос.</s><s>Хиос је била олигархијски уређена држава која је једина од атинских савезника поседовала властиту флоту.</s><s>Јуна 412. п. н. е. Хиошани дижу устанак против Атине.</s><s>Убрзо им се прикључио велики број јонских градова међу којима је и главни град — Милет.</s><s>Спартанци су иступали са паролом „слобода Хеладе”.</s><s>Следеће године им прилази и Родос.</s><s>Отцепљење Јоније ишло је великом брзином јер су савезници били незадовољни експлоатацијом Атињана, охолошћу атинских власти и суровим гушењем устанака.</s> <s>Атински отпор Атина је ипак смогла снаге да пружа велики отпор.</s><s>На Хиос је упућена флота од 20 бродова, а других 30 бродова упућено је да кружи око Пелопонеза.</s><s>Спремале су се нове десетине бродова за одлазак у Јонију.</s><s>Међутим, атинска благајна је 413. године п. н. е. била празна.</s><s>У циљу побољшања финансијске ситуације, Атињани укидају форос и уводе царину од 5 % на сву робу која се превози морем.</s><s>Царина се углавном наплаћивала на Хелеспонту.</s> <s>Охрабрени присуством три атинске тријере, самоски демократи подижу устанак на Самосу.</s><s>Олигарси су побијени или протерани.</s><s>Атињани Самосу у знак захвалности дадоше аутономију.</s><s>Вођа демократа на Самосу био је Хипербол.</s><s>Самос је и надаље остао чврста база атинских ескадри.</s><s>Током олигархијског преврата једино је Самос задржао демократско уређење.</s> <s>Уплитање Персије Лаконији шаљу понуду за савезништво сатрапи Тисаферн и Фарнабаз (Јонија и Карија).</s><s>Разлог за то било је мешање Атине у унутрашње сукобе Персијског царства и велики број егејских острва који су били чланови Атинског поморског савеза.</s><s>Персијанци су плаћали новчане прилоге за развој спартанске морнарице.</s><s>За узврат, Спартанци су признали персијску власт на обалама Мале Азије и делу Балканског полуострва.</s><s>Руководилац спартанске политике на истоку био је Алкибијад.</s><s>Међутим, велика популарност коју је стекао није одговарала Спартанцима.</s><s>Сем тога, имао је и аферу са краљевом женом.</s><s>То су били разлози због којих је Спарта издала налог да се Алкибијад убије.</s><s>Алкибијад прилази Тисаферну код кога је стекао велико поверење.</s> <s>Олигархијски преврат</s> <s>Олигарси су остварили два значајна успеха у Атини: укидање већа 500 (була) и увођење пробула коју су чинили најстарији грађани који су расправљали о државним питањима.</s><s>Ти најстарији грађани углавном су били привржени олигарсима.</s><s>Други успех олигарха био је нови избор стратега у коме је већину стратега чинила олигархијска групација.</s><s>Алкибијад ступа у преговоре са олигархијски настројеним стратезима.</s><s>Обећао им је персијску помоћ уколико у Атини буде укинута демократија.</s><s>Олигархијски настројени стратези прихватили су Алкибијадов предлог са радошћу.</s><s>Стратези су одлучили да покушају са променом државног уређења.</s><s>На челу стратега био је Писандар који почетком 411. године п. н. е. излаже свој предлог Атињанима.</s><s>Међутим, и поред лоше ситуације у рату, Атињани се нису могли сложити са потпуним укидањем демократије.</s><s>Прихватили су само предлог да се Алкибијад врати и закључи савез са Тисаферном.</s><s>Писандар је послат Алкибијаду да изложи предлоге Алкибијаду и Тисаферну.</s><s>Показало се да Алкибијад не ужива потпуно поверење Тисаферна.</s><s>Преговори су пропали.</s><s>Писандар се вратио на Самос где је сковао заверу да изврши преврат без Алкибијадове помоћи.</s><s>Маја 411. године п. н. е. он са војском стиже у Атину.</s><s>Народ се није усудио да му се супротстави.</s><s>Изузеци су били убијани, а за убиства нико није позиван на одговорност.</s><s>Представници олигархије били су Писандар, Антифонт, Терамен и Фриних.</s><s>Прихваћен је предлог о избору петорице проедра који су имали задатак да организују веће од 400 лица које ће самостално управљати државом саветујући се са скупштином од 5.000 Атињана.</s><s>Олигарси нису били јединствени.</s><s>Делили су се у две групације: екстремну и умерену.</s><s>Екстремну групу предводили су Писандар, Фриних и Антифонт.</s><s>Залагали су се за укидање свих тековина демократије и враћању уређења пре Солона.</s><s>Умерену групацију предводио је Терамен.</s><s>Умерени олигарси били су за ограничење броја пуноправних и бирачки способних атинских грађана на 5.000.</s><s>Превласт су однели екстремни олигарси.</s><s>Дошавши на власт, екстремисти су појачали терор и одлучили да не зову Алкибијада у помоћ надајући се да ће лако склопити мир са Спартанцима.</s><s>Међутим, Спарта је поставила услов за потпуно одрицање Атине од Поморског савеза што чак ни најекстремнији олигарси нису могли прихватити.</s><s>Олигарси убрзо почеше да доживљавају неуспехе.</s><s>Еубеја, најважнији атински посед, подиже устанак, а олигархијска флота поражена је код Еретрије.</s><s>Ударац им је задала и флота Трасибула и Тразила која се одлучила за обнову демократије у Атини.</s><s>Фриних је убрзо убијен, а екстремни олигарси предвођени Писандаром побегли су Спартанцима.</s><s>Антифонт није стигао да побегне па му је суђено након чега је убијен.</s><s>Власт прелази у руке богатих грађана предвођених Тераменом.</s><s>Њихово уређење одговарало је Перикловом уставу.</s><s>Политичка права сачувало је само 5.000 грађана (1/6 Атињана).</s> <s>У време диктатуре олигарха, Самос постаје центар демократских покрета.</s><s>Разлог за то је атинска флота коју је чинио велики број грађана, а која је боравила на острву.</s><s>Број морнара био је незнатно мањи од броја свих грађана у Атини.</s><s>Они су углавном били тети, најнижи слој који се није слагао са својим губитком права.</s><s>Олигарси су покушали са подизањем устанка, али је он брзо угушен.</s><s>Том приликом страдао је Хипербол.</s><s>Спартанци оптужише Тисаферна пред персијским царем да сарађује са Атином.</s><s>Због тога он утамничи Алкибијада.</s><s>Алкибијад се након месец дана успео ослободити и побеже на Самос.</s><s>Био је задовољан новим Тераменовим уређењем Атине.</s><s>Поверена му је врховна команда.</s> <s>Атински успеси</s> <s>Фарнабаз позива Спартанце да подигну устанке атинских савезника на Хелеспонту.</s><s>Преко Хелеспонта су Атињани увозили сву храну и наплаћивали највећи део прихода од царина.</s><s>Губитком Хелеспонта, Атина би остала без хране.</s><s>Спартанци и Персијанци подстакли су Византион на устанак.</s><s>Трасибул и Трасил нанеше пораз непријатељима код Киносемате.</s><s>Атињани 411. и 410. године п. н. е. однесоше још две важне победе — код Абидоса и Кизика (Алкибијад).</s><s>Након победе код Кизика народ је отео власт од скупштине од 5.000 лица.</s><s>Вођа радикалних демократа био је Клеофонт (власник радионице музичких елемената).</s><s>Спарта понуди Атињанима мир под условима размене Пила за Декелеју.</s><s>Међутим, Алкибијад и Атињани, опијени победама, нису прихватили предлог.</s><s>Године 409. п. н. е. Атињани изгубише Пил.</s><s>Бура је спречила Атињане да покрену флоту ради поновног освајања.</s><s>Алкибијад је у међувремену загосподарио мореузима и 407. године п. н. е. се вратио у Атину.</s><s>Дочекан је великим слављем.</s><s>Враћена му је сва имовина и укинута смртна пресуда.</s><s>Све снаге Атине нашле су се у Алкибијадовим рукама.</s> <s>Борбе у Јонији</s> <s>Јачање Атине навело је Персију да се потпуно определи за помоћ Спартанцима.</s><s>Спарта је добила на располагање огромне изворе новца.</s><s>Истовремено се појављује војсковођа достојан Алкибијада — Лисандар.</s><s>Тисаферн је смењен са функције сатрапа Лидије, а на његово место дошао је Кир Млађи, царев син.</s><s>Лисандар је успео да се спријатељи са Киром.</s><s>Године 407. п. н. е. Алкибијад није предузимао никакве походе.</s><s>Следеће године доживео је пораз код Нотија.</s><s>Он није био велики, али је значајно угрозио Алкибијадов углед међу Атињанима.</s><s>Алкибијад је оптужен за сарадњу са Тисаферном.</s><s>Заплашен, Алкибијад поново напусти Атину и побеже у Тракију.</s><s>Био је то његов коначан раскид са Атином.</s><s>Исте године спартански ефори, незадовољни Лисандеровим самовољним акцијама, опозвали су великог војсковођу.</s><s>Лисандар је замењен Каликратидом.</s><s>Каликратида је доживео велики пораз од атинских стратега у бици код Аргинуса.</s><s>Победом код Аргинуса, Атињани поново успоставише хегемонију на мору.</s><s>Била је то највећа атинска победа у другој половини рата.</s><s>Спартанске понуде за мир поново су одбијене.</s><s>Међутим, Атињане задеси бура у којој је страдало 25 бродова са посадом.</s><s>Стратези их нису сахранили по атинским обичајима због чега им је у Атини суђено.</s><s>Сви су осуђени на смрт.</s> <s>Битка код Егоспотама</s> <s>Лисандар је поново изабран за команданта (помоћника науарха) и послат у Малу Азију.</s><s>Флота од 180 тријера пошла му је у сусрет.</s><s>Лисандар их је сачекао на ушћу реке Егоспотам.</s><s>Искористио је опадање дисциплине у војсци да нападне.</s><s>У бици код Егоспотама, уништена је целокупна атинска флота.</s><s>Лисандар је заробио и погубио 3.000 Атињана.</s><s>Атинска флота тиме је уништена.</s><s>Лисандар је потом кренуо у обилазак атинских савезника укидајући демократско и уводећи олигархијско уређење.</s><s>Демократија се одржала једино на Самосу коме су Атињани касније, у знак захвалности, доделили титулу грађанства.</s> <s>Пораз Атине На заседању скупштине одлучено је да се Атина бори до краја.</s><s>Лисандар је опседа са мора, а Агис и Паусанија са копна.</s><s>Опсада је трајала више месеци.</s><s>Олигарси су преузели иницијативу и погубили последњег великог присталицу демократије — Клеофонта.</s><s>Потом су упутили Спартанцима понуду за мир.</s><s>Спарта је поставила следеће услове: Ликвидација Атинског поморског савеза Рушење Дугих бедема и бедема Пиреја Предаја целокупне флоте (са изузетком 12 стражарских бродова) Покоравање спартанској хегемонији Враћање заробљеника</s> <s>Услови су прихваћени.</s><s>Априла 404. године п. н. е. Лисандар је ушао у Пиреј.</s><s>У целој Хелади, победу је славила реакционарна олигархија.</s> <s>После рата Уз спартанску помоћ антидемократска странка тридесет олигарха завладала је у Атини 404. п. н. е. Демократија је укинута, али је поново успостављена, а олигарси свргнути 403. п. н. е.</s> <s>Спарта је постала доминантна сила у Грчкој.</s><s>Атина то више није била.</s><s>Атина се нешто повратила током Коринтског рата.</s><s>Спарта је доживела пораз од Тебе тек 371. п. н. е., да би само нешто касније дошло до македонске доминације.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Стара Грчка — В. В. Струвe, Д. П.</s><s>Калистов Kagan, Donald.</s><s>The Peloponnesian War.</s><s>New York: Viking, 2003 (hardcover. ); New York: Penguin, 2004 (paperback. ); a one-volume version of his earlier tetralogy.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Античка Грчка Ратови у антици Ратови античке Атине Ратови античке Спарте</s>

766

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3%20%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D0%B0

Хронологија античког Рима

<s>Антички Рим је назив за римску државу која је највећим делом своје историје обухватала велики део Средоземља и западне Европе.</s> <s>Историја римске државе од 753. п. н. е. до 476. године (пад Западног римског царства) дели се на ова раздобља:</s> <s>Доба краљевства Римско краљевство (753. п. н. е. — 510. п. н. е.), када у граду Риму, по традицији, владају римски краљеви.</s><s>753. п. н. е., 22. априла — Ромулово легендарно оснивање Рима 753. п. н. е. — 715. п. н. е. — традиционални датуми владавине краља Ромула (први римски краљ) 715. п. н. е. — 673. п. н. е. — легендарна владавина Нуме Помпилија; 673. п. н. е. — 642. п. н. е. — легендарна владавина Тула Хостилија и изградња Курија Хостилија (зграда Сената) 642. п. н. е. — 617. п. н. е. — традиционални датуми владавине Анка Марција 617. п. н. е. — 578. п. н. е. — легендарна владавина Тарквинија I; изградња Циркус Максимус 578. п. н. е. — 534. п. н. е. — вероватни датуми владавине Сервија Тулија; наводно одређене границе градског подручја Рима — Помериум 534. п. н. е. — 510. п. н. е. — владавина посљедњег римског краља Тарквинија II Охолог; изградња храма Јупитера Оптимуса Максимуса</s> <s>Доба република Римска република (510. п. н. е.— 27. п. н. е.), када Рим под вођством сената и сенатске аристократије као град и држава успева завладати читавим Апенинским полуострвом, највећим делом Средоземља.</s><s>Доба ране Римске републике (510. п. н. е. — 351. п. н. е.) 510. п. н. е. — први конзули су били, по традицији, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин 496. п. н. е. — битка код Регилског језера против Латина 494. п. н. е. — прва Сецесија плебејаца 493. п. н. е. — Савез с федерацијом латинских градова 450. п. н. е. — друга Сецесија плебејаца 450. п. н. е. — Децемвири објављују Законе дванаест таблица.</s><s>406. п. н. е. — 396. п. н. е. — рат с Вејима, етрурским градом.</s><s>390. п. н. е. — битка код Алије против Гала 367. п. н. е. — Закон Лицинија и Секстија 365. п. н. е. — смрт римског војсковође Камила.</s><s>Успон и развитак Римске републике (351. п. н. е. — 130. п. н. е.) 351. п. н. е. — изабран први цензор у у центуријатску скупштину из редова плебејаца 343. п. н. е. — 341. п. н. е. — Први самнитски рат 340. п. н. е. — 338. п. н. е. — Латински рат 327. п. н. е. — 304. п. н. е. — Други самнитски рат 300. п. н. е. — плебејци могу постати свештеници.</s><s>298. п. н. е. — 290. п. н. е. — Трећи самнитски рат 296. п. н. е. — Битка код Сентина.</s><s>280. п. н. е. — 275. п. н. е. — Пиров рат —Пиров поход на Италију 280. п. н. е. — Битка код Хераклеје 279. п. н. е. — Битка код Аскула 275. п. н. е. — Битка код Беневента.</s><s>265. п. н. е. — Римљани практично успостављају власт над читавом Италијом (искључујући северни део, долину реке По).</s><s>264. п. н. е. — 241. п. н. е. — Први пунски рат 261. п. н. е. — битка код Агригента 260. п. н. е. — битка код Мила 256. п. н. е. — битка код Екнома 256. п. н. е. — бродолом код Камерине 255. п. н. е. — битка на реци Багради 250. п. н. е. — опсада Лилибеја 249. п. н. е. — битка код Дрепане 242. п. н. е. — битка код Егатских острва 241. п. н. е. — капитулација Картагине и мировни уговор Сицилија постаје прва римска провинција 237. године, а неколико година касније друга провинција је формирана на острвима Сардинији и Корзици.</s><s>241. п. н. е. — Сардинија и Корзика постају прве римске провинције 229. п. н. е. — 228. п. н. е. — Први илирски рат 225. п. н. е. — Битка код Теламона 219. п. н. е. — Други илирски рат 218. п. н. е. — 201. п. н. е. — Други пунски рат 218. п. н. е. — битка код Тицина 218. п. н. е. — битка код Требије 217. п. н. е. — битка код Тразименског језера 216. п. н. е. — битка код Кане 207. п. н. е. — битка код Метаура 202. п. н. е. — битка код Заме 214. п. н. е. — 205. п. н. е. — Први римско-македонски рат 200. п. н. е. — 197. п. н. е. — Други римско-македонски рат 197. п. н. е. — битка код Киноскефала 197. п. н. е. — устанак хиспанских племена, од којих је најзначајнији био Лузитански устанак под вођством Варијата 197. п. н. е. — ширење Селеукидског краљевства у Малој Азији 192. п. н. е. — 188. п. н. е. — Римско-сиријски рат 190. п. н. е. — битка код Магнезије против селеукидског краља Антиоиха -{III}-.</s><s>180. п. н. е. — доношење закона -{Lex Villia de annalis}- o потребној старости кандидата за одређену магистратуру, као и прописивање времена колико мора протећи између сваке магистратуре.</s><s>171. п. н. е. — 168. п. н. е. — Трећи римско-македонски рат 168. п. н. е. — битка код Пидне 154. п. н. е. — 133. п. н. е. — борбе против Лузитанаца у Шпанији 149. п. н. е. — 146. п. н. е. — Трећи пунски рат 148. п. н. е. — битка код Леукопетре против Ахајског савеза 146. п. н. е. — Сципион Емилијан је разорио градове Картагину и Коринт и основао провинцију Африку 133. п. н. е. — убиство народног трибуна Тиберија Граха после покушаја увођења аграрне реформе и 133. п. н. е. — Пергамски краљ Атал III добровољно предаје пергамску краљевину у руке Римљана 129. п. н. е. — оснивање провинције Азије на већем делу територије некадашње Пергамске краљевине; Доба кризе Римске републике (133. п. н. е. — 27. п. н. е.) између 125. п. н. е. и 117. п. н. е. формирање провинције Нарбонске Галије 123. п. н. е. — Избор Гаја Граха за народног трибуна 121. п. н. е. — Противници Гаја Граха у Сенату на основу -{Senatus consultum ultimum}- се обрачунавају са њим.</s><s>Гај Грах гине.</s><s>111. п. н. е. — 105. п. н. е. — Југуртин рат у Нумидији 105. п. н. е. — борба Римљана против Келта и германских племена Кимбра и Тевтнонаца, те битка код Араузија 103. п. н. е. — избор Луција Апулеја Сатурнина за народног трибуна, избор Гаја Сервилија Глауције за претора и Гаја Марија за конзула.</s><s>102. п. н. е. — битка код Аква Секстија против Тевтонаца.</s><s>101. п. н. е. — битка код Верцела против Кимбра; велике победе Римљана под вођством Гаја Марија.</s><s>91. п. н. е. — избор Марка Ливија Друза за народног трибуна и покушај реорганизовања сената и судства 91. п. н. е. — убиство народног трибуна Марка Ливија Друза 90. п. н. е. — 88. п. н. е. — рат италских савеза против Рима 89. п. н. е. — битка код Аскулума 88. п. н. е. — Корнелије Сула покорава Марсе.</s><s>90. п. н. е. — изгласан закон о додели грађанских права оним Италицима који су остали верни Риму (Lex Iulia) 89. п. н. е. — законом обећана грађанска права онима који се у следећих 60 дана положе оружје и појаве се у Риму да затраже грађанска права (Lex Plautica Papiria), што је изазвало распад међу савезницима.</s><s>89. п. н. е. — Митридат VI Еупатор искориштава заузетост Римљана и заузима провинцију Азију 89. п. н. е. — Рим именује Корнелија Сулу за управника провинције Азије и додељује му команду у Рату против Митридата.</s><s>86. п. н. е. — Сулине победе над Архелајем, Митридатовим заповедником, у Грчкој код Херонеје и Орхомена 85. п. н. е. — потписан Дардански мир између Митридата и Суле 88. п. н. е. — слободно становништво Италије добија права римског грађанства; на предлог трибуна Публија Суфлиција Руфа, ослабљен је положај сената и слободни италски грађани улазе у све трибе, Сули се одузима команда у рату против Митридата а додељује Марију.</s><s>88. п. н. е. — 82. п. н. е. — Први грађански рат у Риму 88. п. н. е. — Сула заузима Рим и протерује присталице Марија Гаја из Рима и обезбеђује да му се врати команда у рату против Митридата.</s><s>82. п. н. е. — Након победе над Митридатом, Сула поновно улази у Рим после крваве битке недалеко од града заводи дикратуру 82. п. н. е. — 79. п. н. е. — диктатура Корнелија Суле 78. п. н. е. — конзул Марко Емилије Лепид организује устанак сељака против Сулиних ветерана и бива поражен на Марсовом пољу испред Рима, при свом покушају уласка у Рим 78. п. н. е. — побуна присталица Марија Гаја, предвођених са Серторијем Квинтом, против Сулиних присталица у Хиспанији 77. п. н. е. — Помпеј Велики побеђује Квинта Серторија у Хиспанији.</s><s>73. п. н. е. — 64. п. н. е. — Трећи понтски рат 69. п. н. е. — битка код Тигранокерте 65. п. н. е. — победа Помпеја Великог над Митридатом -{VI}- и оснивање провинције Јерменије и ширење римске власти до Партије.</s><s>73. п. н. е. — побуна робова на челу са Спартаком 67. п. н. е. — Помпеј Велики чисти Средоземно море од гусара 63. п. н. е. — Марко Тулије Цицерон бива изабран за конзула; Цицеронов сукоб са Катилином се заоштрава и долази до Катилиног неуспешног покушаја да насилно освоји власт.</s><s>Цезар и Марко Лициније Крас због своје упетљаности у Катилинину заверу избегавају смртну казну 59. п. н. е. — Успостава првог тријумвирата између Марка Краса, Помпеја Великог и Цезара 58. п. н. е. — Победа Цезара против у галским ратовима против Хелвета и Германа и његово постављање за проконзула у Цисалпијској Галији, Илирику и Нарборској Галији 56. п. н. е. — Цезар заузима просторе данашње Француске и Белгије; помирење између Краса и Помпеја Великог на састанку тријумвирата у Луки.</s><s>55. п. н. е. — Помпеј Велики и Марко Крас изабрани за конзуле; Помпеј добио управу над провинцијом Хиспанијом а Крас над провинцијом Сиријом 54. п. н. е. — Цезар прелази у Британију и осваја један део острва; Крас је кренуо на Месопотанију (Партски ратови Рима) 53. п. н. е. — у битки код Каре, Марко Крас је поражен и убијен 52. п. н. е. — Цезар је поразио Гале у битки код Алезије и угушио устанак у Галији; распад првог тријумвирата, избор Помпеја Великог за конзула и прелазак на страну оптимата, конзервативне фракције сената 49. п. н. е. — Цезар прелази Рубикон и кренуо на Рим што је узроковало Цезаров грађански рат 48. п. н. е. — Цезар побјеђује Помпејеве присталице у бици код Илерде у Шпанији, проглашен је за диктатора после повратка у Рим, а у битки код Фарсала, побеђује Помпеја и овај бежи у Египат 47. п. н. е. — Александријски рат 46. п. н. е. — Битка код Тапса 46. п. н. е. — Цезар проглашен диктатором 45. п. н. е. — Битка код Мунде, гдје је Цезар потукао присталице Помпеја и Помпејеве синове 44. п. н. е. — Сенат је прогласио Цезара за доживотног диктатора, с правом одлучивања о рату и миру, управљањем државним новцем.</s><s>44. п. н. е. — атентат на Цезара и нови грађански рат између Цезарових убица (присталица републике) предвођених Гајем Касијем Лонгином и Марком Јунијем Брутом и Цезарових пријатеља Марка Антонија, Марка Емилија Лепида и Гаја Јулија Октавијана 43. п. н. е. — Октавијан, Лепид и Марко Антоније успостављају други тријумвират 42. п. н. е. — битка код Филипа, у Македонији, против републиканаца и победа Октавијана и Антонија, после чега Антоније добија управу над источним провинцијама а Октавијан се враћа у Рим.</s><s>41. п. н. е. — побуна у Перузији (Перуђа) 40. п. н. е. — Сенат именује Ирода Великог краљем Јудеје 39. п. н. е. — Антоније враћа територије које су заузели Парти на почетку другог партског рата 36. п. н. е. — Марко Випсаније Агрипа у биткама код Битка код Мила и битка код Наулоха побеђује Секста Помпеја, сљедбеника Цезарових противника који се био учврстио на Сицилији и угрожавао владавину тријумвира.</s><s>32. п. н. е. — прекид пријатељства између Октавијана Августа и Антонија 31. п. н. е. — битка код Акцијума, између Октавијана на једној и Клеопатре и Антонија на другој страни 30. п. н. е. — Египат постаје римска провинција; Октавијан постаје неограничени владар Римског царства, чиме је и завршено доба великих освајања и Римске републике</s> <s>Доба царства Римско царство је постојало од 27. п. н. е. до 1453. године када су Турци освојили Цариград.</s><s>У 4. веку је дошло до поделе на Западно и Источно царство (Византија).</s><s>Западно царство је пало у руке варвара 476. године.</s><s>Најзначајније династије до поделе царства су: Јулијевци-Клаудијевци (27. п. н. е. — 68. године н. е.), Флавијевци (69—96) и Антонини (96—192).</s><s>Време Антонина се описује и као -{„Pax Romana“}-, или као епоха Пет добрих царева.</s><s>Ове цареве углавном одликује и мудар одабир наследника.</s><s>Нико од њих није остављао престо својој деци до Марка Аурелија (161—180) кога је наследио син Комод, што се показало погубним.</s> <s>Након кратке и крваве владавине династије Севера (192—217) настаје период грађанских ратова који ће трајати читав век (период „Војничких царева“), који ће накратко бити заустављен у време Константина Великог (306—337).</s><s>Најзначајније Константинове тековине су: Милански едикт (313) и пресељење престонице из Рима у Константинопољ (Цариград) 330. године.</s> <s>Након Константина хришћанство све више преузима примат у односу на стару религију, па за време његових наследника постаје веома агресивно у односу на пагане.</s><s>Овај процес је покушао да спречи Јулијан (361—363) од цркве назван -{„Apostata“}- (Отпадник), један од најзначајнијих и најспособнијих царева после Константина, али је погинуо у рату са Персијом.</s><s>Убрзо после његове смрти хришћанство постаје једина дозвољена религија у Римском царству.</s><s>395. царство се дели на Западно римско царство и Византију или Источно римско царство).</s><s>Западно римско царство је пропало 476., а Византија 1453. године.</s><s>19. п. н. е. — Октавијан Август је саставио нови списак сенатора, којих сад има 600, а себе је ставио на прво место (откуда потиче и назив Принципата по -{princeps Senatus}- — први Сенатор) и успоставио нови облик владавине — принципат; организовао је личну гарду — преторијанце; прогласио се Августом (узвишеним у култном смислу); успоставио је снаге јавног реда у Риму и основао ватрогасну службу.</s><s>19. п. н. е. — Август је потпуно покорио Шпанију 16. п. н. е. — 15. п. н. е. — Победа над германским племенима и проширење царства до реке Елбе 12. п. н. е. — 7. п. н. е. — Тиберије осваја Панонију и одлази у провинцију Германију, ради спречавање побуне германских племена 5. године — Тиберије потпуно покорава Германију 6. године — Јудеја постаје римска провинција 6 — 9. године — ратује против устаника у Паноноји и Далмацији Батонски рат 9. године — Битка у Теутобуршкој шуми, тешки римски пораз, германска племена, под вођством Арминија (некадашњим римским савезником), из заседе нападају и уништавају три римске легије 11. године — Тиберије и Германик су угушили устанак у провинцији Германији 13. године — Сенат практично проглашава Тиберија за Августовог савладара — Тиберије поново добија трибунску власт и -{imperim proconsulare maius}- 14. године — Тиберије обављао ценз заједно са Августом и одлази у Илирик; смрт цара Августа и именовање Тиберија за његовог наследника са именом Тиберије Јулије Цезар Август 15. године — немири у провинцији Германији 17. године — војничке побуне у Галији и Нумидији 21. године — војничка побуна у Тракији; Тиберије се повлачи у Кампанију; устанак Флора и Сакривора у Галији 26. године — Тиберије напушта Рим, одлази у Тарацину а затим се повлачи на острво Капри, а овлашћења преузима заповедник његове гарде Сејан, који проводи терор по Риму 31. године — слом Сејана (осуђен и погубљен) 37. године — Тиберије полази ка Риму, али на рту Мизениуму умире; пепео је положен у Августовом маузолеју; Гај Јулије Цезар Калигула постаје имератором 41. године — Тиберије Клаудије Нерон постаје император 41 — 42. године — устанак у Мауританији 43. године — поход Плауција Силвана на Британију 54. године — Тиберије Клаудије Нерон отрован а Клаудије Цезар Нерон постаје император 61. године — устанак у Британији, предвођен Боудиком, поглавицом племена Ицени 64. године — Рим је уништен у једном пожару; Нерон окривљује хришћане и организује први прогон 66. године — Тит гуши јеврејски устанак у Јудеји 68. године — смрт Нерона и крај владавине династије Јулијеваца—Клаудијаца 69. године — Година четири цара: Сенат је признао за Нероновог насљедника Галбу; римске легије у Германији су изабрале Вителија; преторијанска гарда у Риму је изгласала Отона, а крајем године је на власт дошао Веспазијан 69 — 70. године — Батавијански устанак у провинцији Германији, предвођен Цивилисом.</s><s>70 — Тит, Веспазијанов син, будући цар, разорио Јерусалим 71 — 84. године — умирење Британије и освајање територије данашњег Велса и Шкотске 79 године — после смрти Веспазијана, Тит постаје цар; 24. августа, ерупција вулкана Везува и уништење градова Помпеја и Херкуланеума 80 године — делимично уништење Рима у пожару 80. године — отворен Колосеум 81 године — Домицијан постаје цар 85 године — рат са Дачанима 96 године — Убиство Домицијана и крај владавине династије Флавијаца; Нерва, први од тзв. пет добрих царева постаје император 98 године — Трајан постаје цар 101 — 102. године — Први дачки рат 106 — 109. године — Други дачки рат, сомоубиство дачког краља Децебала и Дакија постаје римска провинција 106. године — изградња Трајановог форума 113 — 117. године — рат са Партима и гушење устанака у северној и средњој Месопотанији 117. године — Хадријан постаје цар.</s><s>122. године — изградња Хадријанова бедема (Валлум Хадриани) 132 — 135. године — Јеврејски устанак предвођен Симоном бар Кохба 138. године — Антонин Пије постаје цар 140 — 143. године — после побуне, Антонин заузума Шкотску. ** 152 — 153. године — походи против устаника у Ахаји и Египту 161. године — Марко Аурелије постаје цар 162 — 166. године — неуспешни походи Луција Вера против партског краља Олагаза III. 166 — 175. године — Маркомански рат против германских племена Маркомана и Квада.</s><s>172. године — устанак Букола (пастира) у Египту 180. године — смрт Марка Аурелија, посљедњег од пет добрих цар; његов син Комод постаје цар (180—192) 192. године — убијен Комод, на престо долази Пертинакс, влада три мјесеца (192—193) 193. године — убијен Пертинакс, панонске легије проглашавају царем Луција Септимија Севера 195 — 197. године — Септимије Север води рат против Парћана; распуштање старе преторијанске гарде, коју су само сачињавали Италици и становници Галије и Шпаније и формирање нове од становника подунавских и источних провинција; легализовање права ступања у брак војника 208 — 211. године — Септимије Север заузима Каледонију 211. године — Марко Аурелије Каракала постаје цар 212. године — Каракала одобрава закон -{Constitutio Antoniniana}-, којом скоро целокупно слободно становништво римског царства добија право римског грађанства 217. године — Каракала убијен; Макрин постаје цар као први из редова витезова.</s><s>218. године — убиство Макрина; за наследника проглашен Варије Авит Басијан или Марко Аурелије Антонин, познат као Елагабал, који је на власт дошао као 14. годишњак, али су га због силног разврата убили Преторијанци кад је имао 18 година.</s><s>222. године — убиство Елагабала и Александар Север постаје цар 235. године — убиство Александра Севера и почетак владавине војничких царева, где је до 284. године владало око педесет царева 249. на престо долази Деције Трајан, први римски цар илирског порекла.</s><s>259. године - Персијски цар Шапур I је заробио цара Валеријана после битке код Едесе.</s><s>284. године — Диоклецијан постаје император 285. године — Багаудски рат — устанак багауда робова, сељака и беземљаша око 290. године — Диоклецијан дели владавину са Марком Аурелијем Максимијаном који влада западним делом царства а Диоклецијан источним; Рим није више седиште царства; Диоклецијан ствара апсолутну монархију (доминат), задржава граничну војску али и ствара и оперативну, чију срж чине палатини и царство дели на дванаест диецеза; Сенат губи политички значај 301. године — утврђене су максималне цне робе и радне снаге 303. и 304. године — уведене су мере против хришћана 305. године — Максимијан абдицира и наслеђује га његов савладар Констанције Хлор 306. године — Константин Велики или (Флавије Валерије Константин) постаје цар 306—324. године — међусобни окршаји римских сувладара, Лициније доживљава пораз и Константин Велики постаје једини владар Рима 312. године — битка код Мулвијског моста, Константин побеђује узрупатора Максенција, а пре битке му се, по легенди указао крст с натписом: 'У овом ћеш знаку победити', па је стога: 313. године — донесен закон о слободном исповједању хришћанске вере у Милану, познат као Милански едикт 325. године — цар Константин Велики ставља ван закона гладијаторске борбе, које се, међутим, и даље спорадично одржавају до око 450. године 330. године — Константинопољ постаје глави град царства 337. године — смрт цара Константина (I или Великог, јер кад се говори о цару овога имена, мисли се увек на њега), насљеђује га Констанције II 357. године — Јулијан Отпадник као намјесник у Галији побеђује Алемане код битка код Аргенторатума 361. године — смрт Констанција -{II}- и Јулијан Апостата бива проглашен царем 363. године — погибија Јулијана Апостата у рату са Персијцима при опсади Ктесифона; браћа Валентинијан и Валенс долазе на власт и први влада западним царством из Милана а други источним из Костантинопоља 378. године — битка код Хадријанопоља против Визигота и и погибија Валенса; Теодосије долази на власт 379. године — Теодосије обједињује оба дела царства 379—382. године — победа над Готима и склапање савеза са Готима против Хуна 391. године — Теодосије проглашава хришћанство једином и службеном религијом Римског царства 393. године — Теодосије укида Олимпијске игре (које дотад трају непрекидно од 776. године пре Христа.</s><s>395. године — смрт Теодосија и коначна подела римског царства на Источно и Западно римско царство 402. године — победа Стилихона над Готима 402. године — Равена постаје главни град Западног римског царства 404. године — 1. јануара, последња гладијаторска борба у граду Риму 408. године — Готи заузимају Панонију и Норик.</s><s>410. године — Готи продиру у Италију, заузимају Рим и пљачкају га.</s><s>430 — тих година — Хуни и под заповедништвом Атиле продиру у Галију.</s><s>451. године — последњи Римски тријумф: битка на Каталаунским пољима.</s><s>Римски војсковођа Аеције, познат и као 'последњи прави Римљанин', потпомогнут Визиготима краља Теодорика, побеђује Атилу, али га, из тактичких разлога, не уништава.</s><s>455. године — Вандали пљачкају Рим 475. године — Ромул Августул постаје цар 476. године (3. или 4. септембра) — германски заповедник Одоакар скида са власти Ромула Августула, као последњег владара Западног римског царства (али му, као дечаку, поштеђује живот, па овај умире око 511. године) и проглашава се краљем Италије, што се сматра и посљедњом годином Западног римског царства, док Источно римско царство или Византија наставља да траје до 1453. године.</s><s>480. године — у Сплиту (у Диоклецијановој палата) убијен (отрован) последњи легитимни цар Западноримског царства (јер је Ромул Августул 'владао' само Италијом), Јулије Непот.</s><s>Историчари се углавном слажу да се са 476. годином — годином пропасти Западног римског царства, завршава Стари век и раздобље Антике.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Антички Рим Хронологија</s>

767

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0

Римска војска

<s>Римска војска подразумева оружане снаге Римске републике (509-31. пре н.е) и Римског царства (31. пре н.е. до 476. н.е).</s> <s>Организација Главни род војске код Римљана су представљале пешадија (-{peditatus}-) и коњица (-{equitatus}-).</s><s>Треба уз то споменути и морнарицу (-{classis}-).</s><s>Војску је пратила и комора (impedimenta), а било је и помоћних чета (-{auxilia}-).</s><s>Највећа војна јединица била је легија (-{legio}-) и бројила је обично 6.000 војника.</s><s>Међутим, Цезареве легије биле су бројчано мање и бројале су по 4.000 момака.</s> <s>Легија је носила име или по редном броју, или по своме оснивачу.</s><s>У галском рату је била чувена Цезарева десета легија.</s> <s>Свака се легија састојала од 10 кохорти (-{cohors}-), а кохорта од три манипула (-{manipulus}-).</s><s>Још мања јединица је била центурија (-{centuria}-).</s><s>Оно што је центурија била у пешадији, то је била турма (-{turma}-), односно ескадрон у коњици.</s><s>Турма се састојала од 30 коњаника.</s><s>Још мања јединица у коњици је била декурија (-{decuria}-).</s> <s>Од бродова се у Коментарима спомињу: ратна лађа (navis longa), брза лађа (navis liburna), теретна лађа (navis oneraria) и извиђачка лађа (navis speculatoria).</s><s>Према броју весала делиле су се на двовесларке (biremes), тровесларке (triremes) итд.</s> <s>Поред оперативне војске у војсци је било и занатлија (-{fabri}-).</s> <s>Чинови На челу војске налазио се врховни командант (-{R|imperator}-), који је командовао и на копну и на мору.</s><s>Овај назив су касније носили и римски цареви.</s><s>Нешто нижи ранг од императора био је војвода (-{dux}-), који је управљао војском или делом војске.</s> <s>Виши официри су били: (-{legati militum}-) и (-{tribuni militum}-).</s><s>Ових других, тј. војних трибуна било је по шест у свакој легији.</s><s>Од својих виших официра Цезар нарочито истиче легата Тита Лабијена, а од трибуна Каја Волусена.</s> <s>Нижи официри су се звали центуриони (-{centurio}-) и њихово је звање одговарало данашњим нижим официрима или подофицирима.</s> <s>Заповедник коњице је носио назив (-{praefectus equitum}-), а флоте (-{praefectus classis}-).</s> <s>Оружје и опрема Главно оружје (arma) римске војске је било: мач (-{gladius}-), копље (-{pilum}-), стрела (-{sagitta}-) и штит (-{scutum}- и -{parma}-).</s><s>Иначе за копље као и за друго оружје постоји велики број синонима.</s> <s>Римљани су поред овога познавали и бојне справе (-{catapulte}- и -{baliste}-) за избацивање стрела и копаља, а употребљавали су праћке (-{funda}- и -{tormentum}-).</s> <s>Што се тиче одеће, војници су на глави носили шлемове (-{cassis}- и -{galea}-) и то углавном у коњици.</s><s>На себи су имали капут без рукава (-{tunica}-) и кабаницу (-{sagulum}-) као и кратке панталоне (bracae).</s><s>На прсима су имали оклопе и штитнике (-{thorax}- и -{lorica}-) од коже и метала.</s><s>На ногама су им биле чизме (caliga).</s><s>Поред тога, сваки војник носи са собом и храну за извесно вријеме као и друге потребне ствари (-{sarcina}-).</s> <s>За покрет, напад или узмицање имали су више бојних труба: (-{tuba}-, -{cornu}-, -{lituus}-, -{classicum}-), a за измену страже (-{bucina}-).</s> <s>У бојне знакове спадали су: орао (-{aquila}-) и застава (-{vexillum}-).</s><s>Aquila је представљао лик орла, насађен на високу мотку, а -{vexillum}- је био комад црвена или бела платна, у форми заставе.</s><s>Њих су носили орлоноше (-{aquiliferi}-) и заставници (-{signiferi}-).</s> <s>Тактика Легија се пред борбу постављала у три бојна реда (-{acies}-).</s><s>У првом су биле четири, а у друга два по три кохорте.</s><s>Трећи бојни ред је обично представљао резерву.</s><s>Са страна су била крила (-{cornua}-) и ту су се налазиле коњица и помоћне чете.</s> <s>Код кретања војске постојале су три врсте марша: обични (-{iter iustum}-), убрзани (-{iter magnum}-) и брзи (-{iter maximum}-).</s><s>Обични марш је износио 25–30 km на дан.</s> <s>Код напада на градове војска се служила покретљивим дрвеним кулама на спратове (-{turres tabulatae}-), које су биле на точковима, затим овновима (-{arietes}-).</s><s>То су биле дебеле дрвене греде, које су висиле на ланцима, а чији је предњи део од метала имао фигуру овна.</s><s>Том се гредом ударало о зидове и настојало да се бедем провали.</s><s>На бедеме се јуришало и под штитовима, гдје је више војника ступало у облику корњаче (-{testudo}-), а употребљавали су се и српови (-{falces}-) за разваљивање зидова.</s><s>Српови су служили и за кидање конопа којим су били везани јарболи.</s> <s>За одбрану су поред бедема (-{moenia}-) служили и јаркови (-{fossae}-), шанчеви (-{aggeres}- и -{valla}-), а биле су и ограде (-{pinnae-loricae}-).</s> <s>Када је требало да се војска одмори или извесно време задржи, подизан је логор („castra“).</s><s>Он је имао четвртаст облик са капијама на све четири стране.</s><s>Оне су се звале: -{porta praetoria}-, — -{porta decumana}- — -{porta principalis dextra}- — и -{p. p. sinistra}-.</s><s>У средини се налазио командантов шатор (-{praetorium}-), док је остали простор био распоређен на војне јединице између којих су били пролази.</s><s>Логор су чувале страже (-{vigiliae}-), по чему се код Римљана и ноћно време делило на четири вигилије, а дневно на часове (-{horae}-).</s> <s>Ако је војска логоровала преко зиме, то је био зимовник (-{hiberna}-).</s> <s>Одликовања За заслуге у војсци делила су се различита одликовања, а звала су се венци (-{coronae}-), јер су имала облик венаца, који су били направљени од лишћа или каква метала.</s> <s>Та одликовања су била: -{Corona castrensis}-.</s><s>Добивао га је онај војник који се истакао при опсади логора. -{Corona civica}- се давала ономе ко спасе живот римскога грађанина.</s><s>То одликовање је Цезар добио код опсаде Митилене. -{Corona muralis}- је за онога ко се успне на непријатељске зидове. -{Corona navalis}- се давала код победе на мору. -{Corona obsidionalis}- је за онога који друге ослободи од опсаде. -{Corona vallaris}- је одликовање које војник заслужује ако први уђе у непријатељски шанац.</s> <s>Но, свакако је највеће одликовање било — -{corona triumphalis}-.</s><s>Њега је сенат додељивао војсковођи за победу у рату.</s><s>То је био венац од ловора, који је приликом тријумфа носио побједник возећи се на Капитол у колима које су возили бели коњи.</s><s>Уз то је био одевен у шарену тогу (-{toga picta}-) и тунику са палмовим гранчицама (-{tunica palmata}-).</s><s>Такву част је Цезар доцније трајно присвојио, па се таквом одјећом користио и кад није био награђен тријумфом.</s> <s>Мањи се тријумф звао овација (-{ovatio}-).</s><s>У њему је победник ишао пешке или је јахао на коњу.</s> <s>Ислужени војници (-{veterani}-) су по одласку из војске као награду добивали комад земље коју су обрађивали, и то им је служило као нека пензија.</s> <s>Литература Ахмед Тузлић у коментарима књиге: Цезар, Галски и грађански ратови</s>

770

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Хришћанство

<s>Хришћанство (, ) једна је од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије која је настала на простору некадашњег Римског царства током 1. вијека.</s> <s>Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.</s> <s>Јеврејска и хришћанска вера имају заједничко учење о понизности везано за Стари завет.</s><s>У личности Мојсија, који је водио израелски народ из ропства у Египту у Обећану земљу, понизност је знак Божје снаге и намене, а не слабости.</s><s>Библија каже: „Мојсије је био врло скроман човек, најскромнији човек на земљи.” Мојсије је подједнако слављен од стране јеврејских и хришћанских верника.</s> <s>Основу хришћанског учења чине Стари и Нови завјет.</s><s>Према хришћанском схватању, Стари завјет је васпитач, претходница и припрема за долазак Месије, обећаног спаситеља свијета.</s><s>Нови је, пак, завјет испуњење старозавјетних пророчанстава и проповијед побједе над гријехом и смрћу, те обећање доласка Божјег царства и вјечног живота.</s><s>Први дио Новог завјета сачињавају четири јеванђеља која описују живот, чуда, проповиједи, смрт, васкрсење и вазнесење Исуса Христа, рођеног у Витлејему, у Галилеји.</s><s>Хришћани заједно чине Христову цркву која, по Новом завјету Светог писма, представља Исусово тијело.</s> <s>Хришћани вјерују да је Исус син Божији и Месија (Христос) за кога су пророци најавили да ће доћи на Земљу (Стари завјет) да спаси људе од смрти.</s><s>За хришћане, Исус Христос је учитељ, модел за прави начин живота на Земљи, једно од три личности Бога, спасилац човјека, који је на крсту дао свој живот за све људе, да би се људи могли искупити за своје гријехе и на тај начин се спасити од смрти.</s><s>Хришћани вјерују да је Исус васкрсао из мртвих, трећи дан по распећу, да се узнио на небо, и на тај начин побиједио смрт.</s><s>Већина хришћана сматра да ће Исус поново доћи на Земљу, узети своју Цркву и судити свим људима (живима и мртвима) који су икада живјели на Земљи.</s> <s>Исус Христос је проповиједао о будућем Божјем (небеском) царству и значају његовога боравка на Земљи.</s><s>Многи поборници су га сматрали Месијом.</s><s>Грчка ријеч -{Χριστός}- у преводу значи месија, па су тако прве Христове сљедбенике у Антиохији назвали хришћанима (-{χριστιανοί}-), именом које је остало до данас.</s><s>Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповиједало једнакост свих људи пред Богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца.</s><s>Због свега што је Исус проповиједао, а што је описано у четири јеванђеља (која су прве четири књиге Новога завјета), број Исусових ученика и сљедбеника брзо је растао, посебно међу простим људима.</s> <s>Хришћани називају поруку Исуса Христа јеванђељем („добра вијест“) и тако се књиге гдје су записана Исусова проповиједања и живот, зову јеванђеља (четири јеванђеља у Новом завјету).</s> <s>По поријеклу, хришћанство је сродно јудаизму, са којим има доста заједничких текстова.</s><s>Хебрејска Библија, је у хришћанском контексту позната као Стари завјет.</s><s>Хришћанство се сматра за Аврамску религију, заједно са јудаизмом и исламом.</s><s>Најраније свједочанство о хришћанима и хришћанству налази се у Апостолским дјелима (једна од библијских књига Новога завјета) Дјела 11:26: „И они се цијелу годину састајаше са Црквом, и учаше многи народ; и најприје у Антиохији ученици бише названи хришћани.“</s> <s>Догматске разлике, као и политичке прилике и разни интереси довели су до тога да је данас хришћанство раздијељено и разједињено.</s><s>Међу великим бројем људи, који се изјашњавају као хришћани, многа хришћанска начела се данас не примјењују и не поштују.</s><s>Велики број хришћана у разним деноминацијама свели су своје „хришћанство“ на неколико ритуала — обреда, којима присуствују неколико пута годишње (на црквене празнике).</s> <s>Хришћанство је играло виталну улогу у обликовању Западне цивилизације, бар од 4. вијека нове ере.</s><s>Данас, хришћанство представља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, са бројем вјерника који се креће у распону од 1,5 до 2,1 милијарде особа.</s> <s>Историја хришћанства</s> <s>Рани период</s> <s>Званично, хришћанство настаје у 1. вијеку нове ере међу сљедбеницима Исуса Христа.</s><s>Рођење Исуса Христа представља почетак нове ере и новог рачунања времена.</s> <s>Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најприје од Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).</s> <s>Може се рећи да су темељи хришћанства постављени 2000. година прије н. е, појавом пророка Аврама, Исака и Јакова.</s><s>Аврам, Исак и Јаков представљени су као пророци који су вјеровали у бога кога су називали Јехова ( — правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од 14. вијека).</s><s>Они су проповиједали божије ријечи међу људима и тако је народ знао о постојању Јехове.</s> <s>Рано хришћанство појављује се на тлу Израела, који су тада били освојили Римљани.</s><s>За само три вијека, постало је званична религија многих држава и народа.</s><s>Хришћанство се раширило преко Средоземља, са прогонима од стране римских императора.</s> <s>Од почетка, хришћани су били изложени разним врстама злочина, укључујући спаљивања, мучења, распећа, прогоне итд.</s><s>Римски император Нерон је 64. године оптужио хришћане за велики пожар у Риму.</s><s>Хришћанска црква сматра, да су тада под Нероном, апостоли Петар и Павле убијени у Риму.</s><s>Даље прогањање хришћана и цркве се наставља и под девет других римских императора, највише под владавином Деција Трајана и Диоклецијана.</s> <s>Негдје око 150. године хришћански учитељи, у сврху одбране своје вјере, почињу са писањем теолошких и апологетских дјела.</s><s>Ови аутори су знани као црквени оци.</s><s>Посебно познати су: Игњатије Богоносац, Поликарп, Јустин Филозоф, Иринеј Лионски, Тертулијан, Климент Александријски и Ориген.</s> <s>На хришћанство су у то вријеме имале утицај друге различите вјере као, гностицизам и митраизам.</s><s>Исто тако хришћанство је прихватило неке елементе од паганских религија.</s><s>О нивоу или степену утицаја на хришћанство, мишљења међу научницима се доста разликују.</s> <s>Император Константин Велики (4. вијек) је 313. године озаконио хришћанство, а Теодосије I га 380. године прогласио за религију Римског царства.</s><s>Константин је сазвао Први васељенски сабор који је одржан у Никеји у Малој Азији током маја и јуна 325. године.</s><s>То је био први васељенски сабор хришћанске цркве, а његовом најзначајнијом посљедицом се сматра, доношење прве обједињене хришћанске доктрине „Никејског симбола вјере“.</s> <s>Милански едикт</s> <s>Цар Константин Велики (306—337) је 30. априла 313. године Миланским едиктом прогласио равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно 380. године (67 године послије) постаје и званична државна религија у Римском царству.</s> <s>Константин Велики је био амбициозан човјек који се за хришћанство везао постепено.</s><s>У том постепеном прелазу, удаљавајући се од паганства, већ 315. године одбија да се попне на капитол како би принио жртве пред паганским храмом бога Јупитера.</s><s>Године 319. цар је толико одступио од паганства, да је те године објавио едикт о поништавању паганских вјера.</s><s>Ипак, унеколико помирљива политика према паганима остаје на снази, све до 323. године, када побјеђује свог зета Лицинија у борби за власт, и када постаје једини владар Империје.</s> <s>Посљедњих година, пред смрт, Константин је наредио градњу Цркве Светих апостола у Цариграду, на једном узвишењу које надвисује цио град.</s><s>Имао је жељу да буде крштен на ријеци Јордану, али га је лоше здравље у томе спријечило.</s><s>Непосредно након Васкрса 337. године, у Никомедији га је крстио Јевсевије Никомидијски, а умире 22. маја 337. године на сам празник Духове.</s> <s>Средњи вијек</s> <s>У то вријеме развијају се и први облици монаштва.</s><s>Око 500. године Бенедикт Нурсијски је поставио монашка правила, са чиме је основао систем по којима су се управљали манастири на западу.</s> <s>У 8. вијеку долази до спора око икона (иконоборство), које је византијска страна промовисала.</s><s>Коначно, 787. године на Другом никејском сабору, борбе су се окончале у корист признавања икона и иконографије.</s> <s>Изван граница Римског царства хришћанство се проширило на Јерменију, Етиопију, Персију и Индију и међу Келтима.</s><s>За вријеме Велике сеобе народа, разни германи су прихватили хришћанство (Аријанство — међу Готима и Вандалима), али касније је хришћанство надвладало, почевши са Францима.</s><s>Источноевропски Словени генерално су прихватили византијски облик хришћанства (као нпр. Русија 988. године).</s><s>Културне, догматске и друге разлике су раздвојиле Источну и Западну цркву и направиле Велики раскол (1054).</s> <s>Долази до подјеле хришћанске цркве на Западну (латински језик) са сједиштем у Риму, и Источну (грчки језик) са сједиштем у Константинопољу, са значајнијим заједницама у Египту и Сирији.</s><s>Западна и Источна црква се не слажу у многочему прије свега у вези бројних административних, литургијских и доктринарних ствари, од којих иступа посебно учење о филиокве, учење о чистилишту и примат папе у црквеној хијерархији.</s><s>Шизма је остала и до данашњих дана.</s> <s>Од 7. вијека, источно хришћанство је на удару ислама који је освојио Блиски исток, сјеверну Африку и већину Пиринејског полуострва.</s><s>Слиједили су многи војни конфликти, укључујући: Крсташке ратове, шпанска Реконкиста, пад Византијског царства и југоисточне Европе под турску власт.</s> <s>Протестантска реформација</s> <s>Западно хришћанство у средњем вијеку карактеришу сукоби локалних власти и Папа, развој римокатоличке теологије и филозофије.</s><s>Због великог незадовољства и корупције у Католичкој Цркви, појавила се потреба за реформацијом.</s><s>Католичка црква успијева да покрене Контрареформацију са Трентским савјетом (1545—1563), након издавања 95 теза 1517. године од стране Мартина Лутера.</s><s>Ово је један од кључних периода у историји западног хришћанства када долази до реформације, која је довела до појаве бројних огранака у западном хришћанству из Римокатоличке цркве.</s><s>Тако 1534. године енглески краљ Хенри VIII, проглашава себе поглаварем цркве Енглеске, 1536. године укидају се манастири у Енглеској, Велсу и Ирској.</s> <s>Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних западних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке.</s><s>У западној Европи долази до ратова гдје су религијски сукоби играли велику улогу.</s> <s>Ново доба</s> <s>Са све већим просвјетитељством, западно хришћанство се суочава са новим научним тумачењима, као и са појављивањем библијског критицизма, скептицизмом и савремене политичке идеологије, либерализмом, национализмом и социјализмом (комунизмом).</s><s>Долази до појава дехристијанизације током Француске револуције, Шпанског грађанског рата, а посебно Октобарске револуције.</s> <s>У 19. и 20. вијеку, развијају се још и екуменизам, Харизматични покрет и Хришћански фундаментализам.</s><s>У новије вријеме приврженост хришћанству у Европи (посебно западној) прилично је опало, гдје се модернизација и секуларизам учвршћују.</s> <s>Хришћaни сe рaзликују у мишљeњу и убeђeњимa у вeзи сa тумaчeњeм одређених библијских одломaкa, aли вeрују у исти основни принцип- дa je Исус Христос Божији Син који је плaтио цeну људског грeхa умрeвши нa крсту и устaвши из мртвих.</s> <s>Хришћанске општине</s> <s>У 1. вијеку, хришћани су се због прогањања морали тајно окупљати.</s><s>Заједнице хришћанских вјерника звале су се црквене општине.</s><s>Било их је у свим дијеловима римског царства, и у њима је имовина била заједничка.</s><s>Општине су биле организоване у епархије на чијем челу је био епископ.</s> <s>Црква и ширење хришћанства</s> <s>Црква првих хришћана формирана је око апостола у Јерусалиму.</s><s>Послије Духова (дан када је, по Исусовом предсказању, Свети Дух сишао на апостоле), они објављују вијести о Исусовом васкрсењу.</s><s>Оснивају цркву по цијелом Средоземљу које је тада било под влашћу Римљана.</s><s>Према списима апостола Петра (15—67. н. е), многи јудеисти окрећу се хришћанству.</s><s>Они бивају искључени из јеврејских заједница.</s> <s>Распадом Римског царства 476. године, хришћанство ће постати једина веза између двије новонастале државе — Западног и Источног римског царства.</s><s>Распадом западног и развојем Источног царства, Средоземљем се развија бриљантна хришћанска култура, која ће прве значајније сукобе имати 650. године са новооснованом исламском религијом.</s> <s>Подјеле</s> <s>Бројне несугласице између истока и запада Римског царства, као и различитост филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на примјер тумачење догме о Светом тројству) у различитим деловима царства проузроковале су раскол, односно подјелу хришћанске цркве.</s><s>Велики раскол (грч. шизма) се десио 1054. године чиме је завршен спор између римског папе Лава IX и цариградског патријарха Михајла Керуларија.</s><s>С једне стране је остала Православна црква (која поштује и чува каноне и одлуке седам васељенских сабора), која одбацује и не признаје универзални ауторитет, непогрешивост и примат папе, и која је данас организована углавном на националном нивоу.</s><s>На другој страни, настала је Римокатоличка црква, над којом папа има потпуну јурисдикцију.</s> <s>У хришћанству постоје разне групе са разним вјеровањима које се прилично разликују од културе до културе и од мјеста до мјеста.</s><s>Од времена реформације, хришћанство се дијели на три главне гране: Римокатолицизам: Римокатоличка црква — највећа од свих хришћанских цркава; чине је Западна црква и 22 источне католичке цркве; има преко милијарде крштених људи; Православље: Православна црква — друга највећа хришћанска црква; чине је аутокефалне и аутономне цркве; има око 340 милиона крштених људи; Протестантизам: Има разних група и деноминација као што су: англиканци, евангелисти, харизматици, презвитеријанци, аптисти, методисти, анабаптисти, адвентисти, квекери, пентекостници или пентекосталци итд.</s> <s>Касније групе су настале одвајањем од старијих.</s><s>Једни протестанти једноставно се изјашњавају као хришћани или наново рођени хришћани.</s><s>Други, посебно у англиканизму и неолутеранизму, се изјашњавају као „и католици и протестанти“.</s><s>Постоје и недоминацијске хришћанске цркве, које не спадају ни у једну од горе наведених група.</s> <s>Мање источнохришћанске деноминације настале су из монофизитства (оријентално-православне цркве: јерменска, етиопска, еритрејска, коптска, маланкарска и сиријска црква), односно из несторијанства (асирска црква).</s> <s>Друге цркве које су се прогласиле за „хришћанске“, али које се удаљују од горње класификације броје око 275 милиона чланова су афричка домородачка црква са око 110 милиона чланова (груба процјена), мормони са око 12 милиона чланова, Јеховини Свједоци са око 6,6 милиона чланова и друге групе.</s><s>Све ове групе су настале из разних протестантских група.</s> <s>Између једних група — заједница, владају велика несугласја — неслагања, док међу другима постоје симпатије.</s> <s>Крајем 20. вијека, јавља се међу неким хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем.</s><s>Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији.</s><s>Идеје о помирењу православних и католика су посебно ојачале међу теолозима после II ватиканског сабора и повлачењу анатеме између римског папе и васељенског патријарха (посјета Павла IV Цариграду 1967. године).</s> <s>Подјела Католичке цркве</s> <s>У 16. вијеку у западном хришћанству се јавља снажан вјерско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер.</s><s>Реформација је западно хришћанство подијелила на двије основне струје: католицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест).</s><s>Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција, односно опраштање гријехова, чак и будућих, вјерницима за новац.</s><s>Индулгенцију је одобрио папа Јулије II.</s><s>Покрет реформације и противреформације, расцјеп до ког је дошло у западном хришћанству, били су повод за многе дуге и тешке вјерске ратове (Вартоломејска ноћ, Стогодишњи рат).</s><s>Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења.</s><s>Оно што разликује протестантизам од католицизма је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и вјерника и одбацивање култа светаца, икона и Моштију.</s><s>Савремени протестантизам се дијели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.</s> <s>Вјеровања</s> <s>Мада постоје велике разлике у мишљењима и тумачењима међу хришћанима, добар дио хришћана има заједничке темеље који су потребни за њихову вјеру.</s> <s>Симбол вјере</s> <s>Симбол вјере ( „ја вјерујем”) представљају доктриналне изјаве, обично на религиозној основи.</s><s>Почело се са формулом крштења да би се касније то раширило на изјаве вјере.</s> <s>Апостолски симболи вјере (Symbolum Apostolorum) су били развијени између 2. и 9. вијека Апостолски симболи вјере нису се ни до данас промијенили и више или мање су присутни у већини деноминација. вјера у Бога Оца, Исуса Христоса као сина Божијега и Светог Духа смрт, спуштање до пакла и Васкрсење светост цркве и причешће светих Поновни долазак Исуса, страшни суд и спасење вјерних.</s> <s>Никејски симбол вере, који је био одговор на аријанизам, је формулисан на Никејском сабору 325. године и у Константинопољу 381. године.</s><s>Потврђен је као универзални симбол хришћанства Ефеским сабором 431. године.</s> <s>Мада је Бог извор све љубави и доброте и сам савршена љубав и савршен добар, Бог је исто свеправедни и савршени Судија који човјеку суди по његовим дјелима, јер смисао човјекове егзистенције, није само овдашњи живот, него и будући живот вјечни.</s> <s>Исус Христос</s> <s>Основно начело хришћанства је вјера у Исуса, сина Божијега и Месију (Христа).</s><s>Исус је рођен је у Витлејему у Израелу (Палестини).</s><s>Хришћани верују да се Исус Христос родио да би проповиједао Јеванђеље, Божију добру вијест, и да би народ поучавао.</s><s>Кључно вјеровање је вјеровање о Исусовом распећу, које представља откуп свих људских гријехова, и његово васкрсење из мртвих.</s><s>Дан Исусовог рођења хришћани празнују као Божић, а дан његовог васкрсења из мртвих као Васкрс.</s><s>Дан Христовог страдања — распећа, обиљежен је као Велики петак.</s><s>Хришћани вјерују у опште васкрсење мртвих и у нови живот.</s> <s>Година Исусовог рођења представља годину почетка Нове ере и новог начина рачунања времена.</s><s>Исус Христос, Божији син, шири своје учење о спасењу од смрти међу људима, да би се коначно мученичком смрћу жртвовао за људски род и устао из мртвих те у ускрснуо и вазнео се на небеса.</s><s>Исус је према хришћанском вјеровању ширио своју веру, љубав, разумевање, скромност, снисходљивост по Галилеји, Јудеји и околним провинцијама због чега је осуђен на смрт разапињањем на крст, да би трећег дана васкрсао из гроба у који је био смјештен послије смрти на крсту.</s> <s>Најновија истраживања потврђују да је Исус постојао (дјела нехришћанских књижевника из првог вијека Нове ере — Јосифа Флавија и Тацита).</s><s>Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завјет, други дио свете хришћанске књиге, Библије (грч.</s><s>Библија у преводу „Књига“) или Светог писма.</s> <s>Живот Исуса Христа - по Библији</s> <s>Према Библији Исус је Божији син кога је родила дјевица Марија.</s><s>Наиме, његов долазак најавио је арханђел Гаврило којег је послао сам Бог.</s><s>Гаврило је објаснио Марији да је она изабрана да роди Божијег сина и да ће убрзо бити оплођена Светим Духом.</s><s>То је објаснио и Јосифу Праведном - будућем Маријином мужу.</s><s>Рекао им је да дјетету дају име Исус.</s><s>Тако је и било.</s> <s>Исус убрзо постаје мудар проповједник.</s><s>Сакупља народ и преноси им поруке од Бога дате, учећи их хришћанском моралу и принципима.</s><s>Убрзо затим, почиње да чини чуда: лијечи болесне, храни гладне, оживљава мртве, поји жедне...</s><s>Око 30. године свог живота бива крштен код Јована Крститеља.</s><s>Потом бира дванаест апостола: Петра (Симона), Андрија, Јакова, Јована, Филипа, Вартоломеја, Матеја, Тому, Јакова, Симона, Тадеја и Јуду.</s><s>Послије три године проповиједања бива ухапшен и доведен пред Санхедрин (јеврејски суд), а потом је предат римском гувернеру Понтију Пилату.</s><s>Исус је осуђен да умре као роб разапет на крсту.</s><s>На тајној вечери, уочи своје смрти, говори ученицима ко ће га издати.</s><s>Такође им говори да ће, трећег дана послије своје смрти, васкрснути и придружити се своме оцу на небесима.</s><s>За хљеб који је преломио и разделио на тој вечери, Исус је рекао да је то његово тијело, а за вино које је насуо и које су пили, да представља његову крв.</s><s>И да тако треба и да остане.</s><s>У тренутку када је подлегао у мукама разапет на крсту, спустио се мрак, иако је било подне и наступио је земљотрес.</s><s>Последње ријечи су му биле: „Опрости им оче, јер не знају шта чине.“</s> <s>Спасење</s> <s>Спасење од „гријеха и смрти“ се постиже само преко Исуса Христа.</s><s>Ко вјерује тај ће бити спашен, а ко не тај је већ, с тим да не вјерује у Христа, сам себе осудио.</s> <s>Највећи број хришћана вјерује да спасење подразумијева одлазак у рај (избјегавање пакла) послије овоземаљске смрти, мада има теолога који се по овом питању не слажу.</s> <s>Свето тројство</s> <s>Православни, католички и монофизитски хришћани и већина протестантских хришћана вјерују у Исуса Христа као једну од три ипостаси (личности), једног јединог Бога.</s><s>Бог је један, у лику Оца, Сина и Светог Духа — Света Тројица или Свето Тројство.</s><s>Има хришћана који не прихватају Свето Тројство.</s><s>Они вјерују да је Исус Божији син, али да није исто што и Бог.</s> <s>Библија — Свето писмо</s> <s>Библија или Свето писмо је хришћанска света књига.</s><s>Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнути Светим духом.</s><s>Састоји се из два дијела: Старог завјета, у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и Новог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи на Земљи.</s> <s>Оригинално, Нови завјет је написан углавном на грчком језику у првом и другом вијеку Нове ере.</s><s>Иначе, сам Исус је говорио арамејским језиком.</s><s>Овај језик данас је скоро мртав.</s><s>Говори се само у Сирији у Маалули и у неколико мањих енклава.</s><s>Нови завјет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим вијеком, иако су сви текстови били довршени до средине другог вијека.</s><s>Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вијест) и то по Матеју, Луки, Марку и Јовану.</s><s>Прва три јеванђеља су синоптичка.</s><s>Нови завјет такође садржи рану црквену историју (Дјела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (Откровење Јованово).</s> <s>Управо четири јеванђеља представљају извјештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и дјелима.</s><s>Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем.</s><s>То је најављено од стране старозаветног пророка Исаије „да ће Дјева зачети и родити сина“.</s><s>Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Витлејему, у Јудеји, од мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју.</s><s>Галилеја је планинска област западно од ријеке Јордан и Галилејског језера.</s><s>Према Јосифу Флавију, код Јевреја су у то вријеме постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и есени.</s><s>Треба напоменути, да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац Светог писма), односно јеврејски свештеник и да је он у ствари изнутра реформисао јеврејску религију.</s> <s>Јеванђеља (што у преводу са грчког значи „Добра вијест“), написана су између 65. и 100. године н. е. А написали су их Матеја, Марко, Лука и Јован, по којима су и добила имена.</s><s>Сматра се да је Библија писана између 100. и 300. године нове ере.</s><s>Данас Библија представља не само хришћанску свету књигу, него и најпродаваније дјело свих времена преведено на око 1500 језика.</s> <s>Поред хришћанске Библије, која се разликује код католика и православаца, постоји и Хебрејска библија (енг. The Hebrew Bible, хебрејски: Tanakh).</s> <s>Живот послије смрти</s> <s>Хришћанско гледање на живот послије смрти обично подразумијева вјечни рај или вјечни пакао, с тим да католици додају и међуваријанту — чистилиште.</s><s>Чистилиште је за оне који нису имали смртни гријех на себи.</s><s>Православни хришћани не верују у чистилиште, као ни већина протестаната.</s> <s>Многи хришћани нису у сагласности да ли живот послије смрти почиње непосредно по смрти или по судњем дану; и да ли то подразумијева и физичко васкрсење или само претварање у духовни облик.</s><s>Један број хришћана сматра да свијест и душа продужава да живи по земаљској смрти.</s><s>Јеховини свједоци вјерују, да ће праведници имати могућност да вјечно живе у рајским условима које ће Бог да успостави на Земљи.</s> <s>Велики број хришћана вјерује да ће, приликом поновног доласка Исуса на Земљу (у последња времена), сви који су умрли да устану тјелесно из мртвих за последњи суд (Страшни суд).</s><s>Универзалисти сматрају да пакла нема, те да ће сви људи на крају бити спашени.</s><s>Међутим, ова теорија универзалиста није у складу са библијским учењем.</s> <s>Богослужја и организација</s> <s>Хришћани су од самог почетка били организовани у јединствене хришћанске заједнице епархије - цркве.</s> <s>Свете тајне</s> <s>Свете тајне (грч. μυστήρια — тајна (мистерија)), сакраменти (лат: sacramentum) су хришћански обреди.</s><s>Њихов број се разликује код различитих хришћанских деноминација.</s> <s>Већина хришћана међутим признаје седам светих тајни, које су признате у сљедећим црквама: Стара католичка, Католичка, Независна католичка, Православна древноисточне, и донекле Англиканска: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење.</s> <s>Већина других деноминација типично примјењује само два обреда тј. крштење (баптизам) и причешће.</s><s>Неки протестанти, као нпр. Квекери, све обреде завраћају.</s> <s>У Православној цркви, крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, док се остале тајне понављају.</s><s>По хришћанском вјеровању, света тајна је чин који преображава.</s><s>Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским дјелима.</s><s>У Христу, Бог не само да спасава човјека, не само да људима опрашта гријехе него, такође, и преображава људски живот.</s><s>Свете тајне су свештене радње којима хришћанска црква преображава живот човјека, „освећује га“ и припрема га за долазеће Царство небеско.</s><s>Бог је створио материју као и дух, а гријех човјека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји и постао њен роб.</s><s>Свете тајне поновно спајају раздвојено.</s> <s>Обично се каже да у цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство.</s><s>Међутим, у Цркви има безброј светих тајни.</s> <s>Симболи</s> <s>Први хришћани су, за симбол вјеровања у Исуса Христа, Божијега сина и спаситеља, одабрали знак рибе.</s><s>„Исус Христос, Божији син, Спаситељ“, се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч „ИХТИС“, што у преводу са грчког, значи риба.</s> <s>Данас најпознатији и најраширенији хришћански симбол је крст, који може да се нађе у многим облицима, у зависности од тога која црквена организација га је издала: распеће код католика, православни крст код православних и једноставни крст код неких протестантских црквених организација, гдје неких посебних правила нема.</s><s>Неке хришћанске заједнице употребљавају знак рибе, као што су то радили хришћани у рано доба хришћанства.</s> <s>Хришћански сабори</s> <s>Сабори или концили (грчки σύνοδος, латински concilium) у хришћанству означавају скупштине којима присуствују епископи, ради савјетовања о важним теолошким питањима и доношења закључака и прописа.</s><s>Разне епископске саборе биљежи црквена историја већ у 2. вијеку.</s> <s>Најшире значење има екуменски или васељенски сабор коме присуствују патријарси, епископи, кардинали, примаси (некадашња титула између митрополита и патријарха), надбискупи... и сазивају се у изузетним приликама, а закључци су им обавезни за читаву цркву.</s> <s>Првих Седам васељенских сабора (325—787) признају и Источна и Западна црква, док остале признаје Католичка црква, иако су у њима учествовали некад и неки цариградски патријарси.</s><s>Другом ватиканском концилу, инспирисаном екуменским идејама папе Јована XXIII, присуствовали су и представници протестантске и Православне цркве.</s> <s>Седам васељенских сабора: Први никејски cабор (325): посебно осудио Аријеву јерес.</s><s>Први цариградски сабор (381): посебно осудио Македонијеву јерес.</s><s>Ефешки сабор (431): осудио Несторијеву јерес (одвојени несторијанци) и Пелагијеву јерес (пелагијанци).</s><s>Халкидонски сабор (451): осудио Евтихијеву монофизитску јерес, потврђено вјеровање да су у Исусу двије природе: божанска и човјечија.</s><s>Други цариградски сабор (553) Трећи цариградски сабор (680—681): осудио монотелете.</s><s>Други никејски сабор (787)</s> <s>Римокатолички концили: Четврти цариградски сабор (869): осудио и свргнуо патријарха Фотија I. Овај сабор заправо представља почетак прве шизме између источне и западне цркве.</s><s>Даљи сабори се одвијају на западу.</s><s>Умјесто овог источна црква као равновасељенски рачуна Цариградски сабор (879—880) који је осудио сабор из 869. године и рехабилитовао патријарха Фотија.</s><s>Латерански I (1123): санкционише Вормски конкордат.</s><s>Латерански II (1139) Латерански III (1179) Латерански IV (1215): дефинисао науку о трансупстанцијацији.</s><s>Лионски I (1245) Лионски II (1274) (доноси одлуку о реформи цркве и за кратко вријеме успоставља јединство источне и западне цркве, ради заједничке борбе у крсташким ратовима.</s><s>Виенески (1311—1312): укида ред темплара.</s><s>Константски (1414—1418): почиње шизма у западној цркви, осуђени Јан Хус и Јеролим Плашки.</s><s>Сабор у Базелу, Ферари и Фиренци (1431—1445): Овај сабор је отпочео рад у Базелу, па је 1438. премештен у Ферару, а затим 1439. у Фиренцу.</s><s>На сабору је разматрано питање о двоструком исхођењу Светог духа (Филиокве) и проглашена је Фирентинска унија, коју Православна црква није прихватила.</s><s>Унија је 1439. године проглашена и са делом Јерменске цркве, а 1442. године са јаковитима.</s><s>Латерански V (1512—1517) Тридентски (1546—1563): осудио Лутера, Калвина и Цвинглија, подјела на римокатолике и протестанте.</s><s>Ватикански I (1869—1870): дефинише се догма о папиној непогрјешивости.</s><s>Ватикански II (1962—1965): расправља о екуменизму, о слободи вјере и о увођењу народног језика у литургију.</s> <s>Распрострањеност</s> <s>Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим бројем вјерника.</s><s>Хришћани чине већину у Европи, цијелој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци.</s><s>Само католика има чак 980.000.000 по подацима из 1991. године.</s><s>Цркве католичке исповијести дјелују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној Њемачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци.</s><s>Црква Енглеске развијена је у Енглеској.</s> <s>Протестантске цркве покривају све скандинавске земље, сјеверну Њемачку и Холандију.</s><s>Калвинизам доминира у Шкотској, Швајцарској и Холандији, док лутеранство преовлађује у Скандинавији, Њемачкој и Балтичким земљама.</s><s>Мањи број протестаната живи у Источној Европи и Француској.</s> <s>Православље је заступљено у Европи (Србија, Црна Гора, Бугарска, Грчка, Румунија, Северна Македонија, Молдавија, Русија, Украјина, Белорусија и Грузија, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине, Албаније, Јерменије, Естоније, Летоније, Кипра), те на блиском истоку, а сада у порасту и у земљама западне европе, Америке, Далеког истока.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>313. (1700 година слободе хришћанства), РТС Културно-уметнички програм - Званични канал Историја Хришћанске цркве 1-2, elektronska књига Библија Православље о хришћанству Православни и католици - Исусова два крста („Вечерње новости“, фељтон, децембар 2013 — јануар 2014)</s> <s>Верске традиције и покрети</s>

771

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%20%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8

Климент Александријски

<s>Климент Александријски (умро око 217) био је велики хришћански учитељ из Александрије.</s> <s>Биографија Климент Александријски је пореклом из Атине.</s><s>Наследник је Пантенов у управљању катихетском Александријском школом.</s><s>190. године био је изабран за начелника александријске Катихуменске школе.</s><s>У време прогона императора Септимија Севера, који је почео 201. године, Климент се преселио у Кападокију.</s> <s>Из потребе да уведе Хришћанску веру у интелектуалне кругове свог времена, он саставља прва систематска теолошка излагања користећи се терминима паганске филозофије: Протрептик, Стромату (Шареница, Ћилим), Педагога.</s><s>У том систему Свето писмо има средишње место.</s><s>Теологија црпе сав свој сок, живот и дисање из Писма (Стромата 7.1.1).</s><s>Зато хришћанство треба схватити као истински "гносис".</s><s>За разлику од Тертулијана, који ставља у антитезу Јеванђеље и филозофију, „мајку свих јереси“, Климент има позитиван став према филозофској спекулацији.</s><s>Филозофија је за њега у извесном смислу припрема за Јеванђеље.</s> <s>Дела Сачувани су следећи радови светог Климента: „Опомена незнабошцима“, „Педагог“, „Стромате“, „Који ће се богаташ спасти?"</s> <s>У делу архиепископа Филарета - „Историјско учење о светим Оцима“, читамо: „Климент је написао Ипотипозе или Примери.</s><s>Али са увереношћу треба да претпоставимо да је ово дело, које је видео Фотије, заправо дело које није написао Климент, него да је то некаква прерада која је под јаким утицајем аријанаца или неких других јеретика...</s><s>На крају, и сам Фотије је сумњао да су Ипотипозе, које је видео, дело Климента Александријског.</s><s>Уосталом, од тог списа, са изузетком онога што наводи Јевсевије, до нас није дошло много..." (Петроград, 1882,1. том, pp.</s><s>175-176 /на руском/).</s> <s>Издања</s> <s>Sylburg, Friedrich (ed.) (1592).</s><s>Clementis Alexandrini Opera Quae Extant.</s><s>Heidelberg: ex typographeio Hieronymi Commelini.</s><s>Heinsius, Daniel (ed.) (1616).</s><s>Clementis Alexandrini Opera Graece et Latine Quae Extant.</s><s>Leiden: excudit Ioannes Patius academiae typographus.</s><s>Potter, John (ed.) (1715).</s><s>Clementis Alexandrini Opera, 2 vols.</s><s>Oxonii: e theatro Sheldoniano.</s><s>Vol.</s><s>1. Cohortatio ad gentes.</s><s>Paedagogus.</s><s>Stromatum I-IV.</s><s>Vol.</s><s>2. Stromatum V-VIII.</s><s>Quis dives salvetur.</s><s>Excerpta Theodoti.</s><s>Prophetarum ecologiae.</s><s>Fragmenta.</s><s>Klotz, Reinhold (ed.) (1831–34).</s><s>Titi Flaui Clementis Alexandrini Opera Omnia, 4 vols.</s><s>Leipzig: E. B. Schwickert.</s><s>Vol.</s><s>1. Ρrotrepticus.</s><s>Paedagogus.</s><s>Vol.</s><s>2. Stromatorum I-IV.</s><s>Vol.</s><s>3. Stromatourm V-VIII.</s><s>Quis dives salvetur.</s><s>Vol.</s><s>4. Fragmenta.</s><s>Scholia.</s><s>Annotationes.</s><s>Indices.</s><s>Migne, J.-P. (ed.) (1857).</s><s>Clementis Alexandrini Opera Quae Exstant Omnia, 2 toms. (= PG 8, 9) Paris: J.-P. Migne.</s><s>Tom.</s><s>1. Cohortatio ad gentes.</s><s>Paedagogus.</s><s>Stromata I-IV.</s><s>Tom.</s><s>2. Stromata V-VIII.</s><s>Quis dives salvetur.</s><s>Fragmenta.</s><s>Dindorf, Wilhelm (ed.) (1869).</s><s>Clementis Alexandrini Opera, 4 vols.</s><s>Oxonni: e typographeo Clarendoniano.</s><s>Vol.</s><s>1. Ρrotrepticus.</s><s>Paedagogus.</s><s>Vol.</s><s>2. Stromatum I-IV.</s><s>Vol.</s><s>3. Stromatum V-VIII.</s><s>Vol.</s><s>4. Annotationes.</s><s>Interpretum.</s><s>Barnard, P. Mourdant (ed.) (1897).</s><s>Clement of Alexandria, Quis dives salvetur.</s><s>Texts and Studies 5/2.</s><s>Cambridge: Cambridge University Press. :de:Otto Stählin (ed.) (1905–36).</s><s>Clemens Alexandrinus, 4 bds. (= GCS 12, 15, 17, 39) Leipzig: J. C. Hinrichs.</s><s>Bd.</s><s>1. Ρrotrepticus und Paedagogus.</s><s>Bd.</s><s>2. Stromata I-VI.</s><s>Bd.</s><s>3. Stromata VII-VIII.</s><s>Excerpta ex Theodoto.</s><s>Eclogae prophetica.</s><s>Quis dives salvetur.</s><s>Fragmente.</s><s>Bd.</s><s>4. Register.</s><s>Marcovich, Miroslav and Jacobus C. M. van Winden (eds.) (2002).</s><s>Clementis Alexandrini Paedagogus.</s><s>Leiden: Brill.</s> <s>Преводи</s> <s>Wilson, William (trans.) (1867).</s><s>"The Writings of Clement of Alexandria".</s><s>In Ante-Nicene Fathers, ed.</s><s>A. Roberts, et al., 2:163–629. (Reprint 1905) New York: Charles Scribner's Sons.</s><s>Barnard, P. Mourdant (trans.) (1901).</s><s>A Homily of Clement of Alexandria, Entitled: Who is the Rich Man that is being Saved?</s><s>London: SPCK.</s><s>Hort, F. J. A. and Joseph B. Mayor (eds. & trans.) (1902).</s><s>Clement of Alexandria, Miscellanies Book VII.</s><s>London: Macmillan.</s><s>Patrick, John (1914).</s><s>Clement of Alexandria, 183-85.</s><s>Edinburgh: Wm.</s><s>Blackwood. (Exhortation to Endurance, or, To the Newly Baptized; cf.</s><s>Butterworth 1919, 371 ff.) Butterworth, G. W. (ed. & trans.) (1919).</s><s>Clement of Alexandria, Exhortation to the Greeks, Rich Man's Salvation, etc. (= LCL 92) Cambridge: Harvard University Press.</s><s>Casey, Robert Pierce (ed. & trans.) (1936).</s><s>The Excerpta ex Theodoto of Clement of Alexandria.</s><s>Studies and Documents 1. London: Christophers.</s><s>Oulton, J. E. L. and Henry Chadwick (trans.) (1954).</s><s>Alexandrian Christianity, 40–165.</s><s>Philadelphia: Westminster Press. (Miscellanies, Books III, VII) Wood, Simon P. (trans.) (1954).</s><s>Clement of Alexandria, Christ the Educator.</s><s>Fathers of the Church 23.</s><s>Washington, D.C.: Catholic University of America Press.</s><s>Ferguson, John (trans.) (1991).</s><s>Clement of Alexandria, Stromateis, Books 1–3. Fathers of the Church 85.</s><s>Washington, D.C.: Catholic University of America Press.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Свети Климент Александријски, Педагог (уводна песма) "Clement of Alexandria" by Francis P. Havey, in the Catholic Encyclopedia, 1908.</s><s>Charles Bigg and James Donaldson (1911).</s><s>"Clement of Alexandria".</s><s>In Chisholm, Hugh (ed.) Encyclopædia Britannica.</s><s>6. (11th ed.).</s><s>Cambridge University Press. pp.</s><s>487–490.</s><s>Clement's Protrepticus Clement's Stromateis Clement's Paedagogus Hypotyposes The role and view of Scripture in Clement of Alexandria</s> <s>Атињани Светитељи Александријска патријаршија Египатски филозофи</s>

772

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%BD%20%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8

Филон Александријски

<s>Филон Александријски (, , око 20. године п. н. е. - око 40. године не.) - јудејски научник и филозоф новоплатоновац.</s><s>Један од оснивача Александријске егзегетске школе.</s><s>Основни предмет његових анализа било је Мојсијево Петокњижје.</s><s>Доктринарна јудаистичка мисао карактерише дела Филона Александријског као мисли које настају под снажним утицајем јелинизма.</s><s>Егзегетски метод Филона искоришћен је и у делима Оригена, блаж.</s><s>Августина, светог Амвросија Миланског и неких других ранохришћанских писаца.</s> <s>Насупрот увреженом схватању да филозоф треба да се посвети изградњи себе и по својој савршености приближи богу, његов циљ је био да докаже онтолошку ништавност људских бића.</s> <s>Његови радови објављени су: "Philonis Opera quae supersunt", Берлин, 1896-1930; 1962-1963.</s><s>Руски превод: Филон Јудејац, "Ο контемплативном животу“ - /Смирнов, „Терапеути и Филонови радови“, Кијев, 1909.</s><s>Такође и у делу: „Текст Кумрана“, Москва, 1971. година, 1. део/ Филон је био Јеврејин из свештеничког рода, и живео је до око 40. године после Христа.</s><s>Учио се у Александријској школи и повео се по духу Платонове науке.</s><s>Због тога је и увео алегоријски смисао при тумачењу Светог писма. (Phot.</s><s>Cod.</s><s>103)</s> <s>Референце</s> <s>Види још Јеврејска филозофија</s> <s>Јеврејски филозофи Египатски филозофи Јудаизам</s>

773

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BD%20%D0%92%D1%80%D0%B0%D1%87

Симон Врач

<s>Симон Маг (познати и као Симон Врач или Шимун Маг) је био зачетник гностичког учења, према мишљењу раних хришћанских писаца.</s><s>Још увек нису пронађени историјски подаци о његовом животу.</s><s>Зна се да је био из Самарије, да је примио крштење у време прве апостолске проповеди у свом родном крају.</s><s>Ту долази до првих несугласица са апостолом Петром.</s><s>Предање казује о Симону да је био непокајани и непомирљиви непријатељ апостола, пре свих апостола Петра.</s><s>Закључни чин препирке Симона и апостола Петра био је у Риму.</s> <s>Предање казује да је Симон желео да покаже силу својих магијских вештина, те да се подигао у ваздух пред мноштвом људи па чак и пред самим императором.</s><s>Тада је апостол Петар проузнео молитву Господу да јеретик буде посрамљен, те да је тада Симон пао на земљу и тако је погинуо.</s> <s>Учење Симона Мага до нас је дошло у крајње замршеном и противречном излагању.</s><s>Једно излагање његовог учења имамо у „Филозофуменама“ светог Иполита Римског (MPGr. t. XVI).</s> <s>Јустин Филозоф, у својој апологији, упућеној Антонину у заштиту хришћанске вере, говори о Симону: „После вазнесења Господњег, демони отакнуше неке од људи да себе пројаве као богове, и ви не само да сте ишли за њима, него сте им и почасти одавали.</s><s>Неки Симон, Самарјанин из древног Хитона, који у време кесара Клаудија уз помоћ демона који беше у њему, дође у Рим, у ваш царски град; ту је чинио чудеса својом мађионичарском вештином, и беше признат за бога и поставише статуу на обали реке Тибар, између два моста.</s><s>На њој је био латински натпис: „ Simoni deo sancti " („Симону, богу светоме").</s><s>Готово сви Самарјани, и неки из иноплеменика, исповедали су га као првог бога и клањали су му се.</s><s>Неку Јелену, која је у то време свуда са њим путовала, а раније је живела у Тиру Финикијском у некој порочној кући, називају његовом првом следбеницом...".</s> <s>Иринеј Лионски, у првој књизи свог дела „Против јереси“ описује Симоново учење као једну од најстрашнијих јереси.</s> <s>Назив шимонијаки односи се на оне људе који се држе Симона Мага и осталих гностичара.</s> <s>Данило Киш је написао приповетку Симон Чудотворац, која може да створи потпунију слику о Симону.</s><s>Приповетка може да се нађе у збирци приповедака Енциклопедија мртвих.</s> <s>Литература</s> <s>Јевсевије Памфил, Историја Цркве, књига друга Иринеј Лионски, Против јереси, књига прва</s> <s>Личности Новог завета Гностици Библијске личности Јереси Окултисти</s>

774

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B5%D0%BD%20%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5

Ориген Адамантије

<s>Ориген Адамантије (, Ōrigénēs Adamántios; рођен 185. у Александрији, умро 254. у Тиру), био је филозоф и богослов, аутор мноштва библијско-критичких, егзегетских, догматских, апологетских и поучних дела, а такође и проповеди и писама.</s> <s>Биографија Ориген је рођен у Александрији као најстарији од седморо деце, и већ као дечак показивао је изузетну талентованост.</s><s>Његов отац који се звао Леонида био је учитељ грчког језика, који му је пружио једно изврсно образовање, а од мајке јеврејке са којом је често певао библијске псалме научио је хебрејски.</s><s>У Александрији је посећивао предавања Пантена и Клемента.</s><s>До седамнаесте године је стекао такву славу да је његов отац био познат као »Леонида отац Оригенов«.</s><s>Због његовог снажног тела и изузетне снаге називали су га „Тврди“.</s> <s>Године 202. под владавином Септимија Севера дошло је до великог прогона хришћана, његов је отац, одбивши да негира постојање Христа, одвучен из куће и одведен у Цезареју.</s><s>Док су се његова мајка и браћа шћућурили у страху, Ориген је захтевао да прати свога оца на путу мучеништва, схвативши да он то мисли озбиљно, његова је мајка узела његове сандале и сакрила их.</s><s>Али то га није одвратило од намере да крене за њима.</s><s>Трчећи босоног за војницима који су тукли његовог оца, викао је и преклињао га да се због њих не одрекне вере.</s> <s>Након смрти Леонида, као што је то био обичај, римске су власти заплениле сву његову имовину и оставиле му осиромашену породицу без игде ичега.</s><s>Ориген је био прихваћен од једне јако богате госпође, која се једно кратко време бринула о његовом даљњем школовању и образовању.</s> <s>Вођење школе 203. када је Клемент напустио положај декана теолошке школе, Ориген је са осамнаест година изабран за његовог наследника.</s><s>Школа је била под строгим надзором епископа Димитрија са којим ће се он много пута сукобити.</s><s>Преко дана је Ориген предавао граматику а ноћу се посветио проучавањем Библије, тако да је могао да издржава мајку и шесторо браће.</s> <s>По Матеју 19,12; Ориген је одлучио да се кастрира због духовних разлога.</s><s>Данашњи научници сумњају у ту тезу.</s><s>Могуће је да та тврдња долази од стране његовог противника Димитрија.</s><s>Ориген је подучавао граматику, природне науке, филозофију и преводио Библију.</s><s>Ученике је поделио у две групе, он је узео напредније, а Херакло, с којим се упознао на Клементовим предавањима, узео почетнике.</s><s>Уз те обавезе, Ориген се посветио и темељитом проучавању Платона, стоика и питагорејаца.</s> <s>Оригеново учење ушло је у основе многих богословских система, како православних тако и јеретичких.</s><s>Особито Оригену стављају у кривицу честу апелацију јеретика Арија према његовим делима и ауторитету.</s><s>Аријево усмеравање према Оригену било је, по напомени уваженог научника, „не у том смислу да је Арије усвојио мисли тог учитеља, већ пре у томе што је Арије злоупотребио многе Оригенове изразе“ (еп.</s><s>Јован, „Историја Васељенских Сабора“, Новочеркаск. /на руском/).</s> <s>Познанство са Амброзијем Између 212. и 213. упознаје се са Амброзијем једним богатим Римљанином који постаје његов мецен и послодавац.</s><s>Амброзије је Оригену осигурао седам писара, који су свакодневно записивали све шта је Ориген диктирао, а затим су те текстове давали четрнаесторици улепшавајућих писара (калиграфима) који су их преписивали.</s><s>Амброзије ће све до своје смрти остати Оригенов послодавац.</s> <s>Ориген је на месту декана теолошке школе остао двадесет и осам година, са малим прекидима које је користио за своје учењашке и теолошке потребе.</s> <s>Супростављање Целсу Седамдесет и пет година пре Оригеновог рођења хришћанство је уздрмала књига „Истинита реч“ од грчког филозофа Целса, да је запретила опасност од потпуног гушења нове вере.</s><s>Одлучивши да је време за побивање Целсових оптужби, Ориген је написао своје најважније дело које је потпуно сачувано.</s> <s>Године 250. затекао се Ориген у Тиру када је римски цар Деције Трајан (201–251) започео поновни прогон на хришћане, ту је и ухваћен и бачен у тамницу где је био мучен.</s><s>По Еузебију Ориген је био мучен до смрти, данима је био бичеван, везан за руке и ноге, и да је од тих последица и умро.</s><s>Други извори по Јерониму, говоре да је био пуштен 251. након смрти Деција и да је 254. умро природном смрћу .</s> <s>Дела Основним догматским радовима Оригена сматрају се „Против Целса" (у осам књига) и „О првим начелима“, где је снажно изражен апологетски карактер.</s><s>То је дело први научно догматични покушај захтева старе цркве.</s><s>У основна дела Оригена из библистике и егзегезе потребно је поменути тумачење на књигу Постања, Песму над Песмама, Јованово и Лукино јеванђеље, посланицу Римљанима.</s><s>Оригенова дела се налазе у PGr.</s><s>XI-XVII.</s><s>Јевсевије Памфил му посвећује VI књигу своје Историје.</s> <s>Оригеново богословље осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља.</s><s>У тој посланици изложено је десет анатематизама.</s><s>Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове..." (пом. дело, pp.</s><s>279).</s> <s>Како Оци на Петом Васељенском Сабору нису установили особена правила, ми на анатему Оригена наилазимо у првом правилу Шестог Васељенског Сабора, у коме се понавља одлука са Петог Сабора: „Теодора Мопсуестијског, Несторијевог учитеља, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који су обновили јелинске басне, и прелазак и поновно рађање тела и душе, учење које је противно вери у васкрсење мртвих... саборно смо предали проклетству и одбацили“.</s><s>Како се може видети, Оригеново име се налази међу именима осталих јеретика.</s> <s>Оригеново тумачење књиге Постања: PGr.</s><s>XII</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Bigg, Charles.</s><s>The Christian Platonists of Alexandria.</s><s>1886, revised 1913. . . .</s><s>Westcott, B. F. "Origenes", Dictionary of Christian Biography.</s><s>Williams, Rowan.</s><s>"Origen: Between Orthodoxy and Heresy", in W. A. Bienert and U. Kuhneweg, eds., .</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{Coptic Church on Origen }- -{The two-part Roman Catholic meditation on Origen by Pope Benedict XVI}- -{The Anathemas Against Origen}- -{Evagrius Ponticus and the Condemnation of Origen}- -{Origen Entry in Internet Encyclopedia of Philosophy}- -{Origen from New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge}- -{EarlyChurch.org.uk Extensive bibliography and on-line articles.}- -{Greek and Latin Opera Omnia by Migne Patrologia Graeca, with Analytical Indexes and Concordances (Lexicon Proprium)}- -{Table of Origen's Works with Links to Texts and Translations}- -{Lecture on Origen}-</s> <s>Црквени оци Рано хришћанство Хришћански теолози Хришћански филозофи Особе оптужене за јерес Јереси Вегетаријанци Египатски филозофи</s>

783

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90

А

<s>А има више значења: А (ћириличко) А (слово латинице) Ознака за ниски самогласник средњег реда у фонетици српског језика, као и већем броју других језика. (лингвистика) Бројна вредност слова у словенском језику, која одговара јединци. (лингвистика) Скраћеница за ар. (физика) Скраћеница за ампер. (физика) Скраћеница за атомски. (физика) Скраћеница за алт. (музика) Шести ступањ основне Це-дур лествице. (музика) AB0 систем крвних група</s> <s>Скраћенице и слова</s>

784

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0

Малезија

<s>Малезија (), савезна је уставна монархија у југоисточној Азији.</s><s>Чини је тринаест савезних држава и три савезне територије, и простире се на површини од 330.803 km².</s><s>Јужно кинеско море дели Малезију на две области приближне величине, Западну Малезију и Источну Малезију (Малезијски Борнео).</s><s>Западна Малезија има копнену границу са Тајландом а поморску са Сингапуром, Вијетнамом и Индонезијом.</s><s>Источна Малезија има копнену границу са Брунејом и Индонезијом и поморску границу са Филипинима.</s><s>Главни град Малезије је Куала Лумпур а седиште савезне владе је у Путраџаји.</s><s>Према попису из 2010. године у Малезији је живело 28,33 милиона људи, од којих је 22,6 милиона живело у западном делу државе.</s><s>У Малезији се налази Танџунг Пијај, најјужнија тачка континенталног дела Евроазије.</s><s>Малезија спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу биљног и животињског света, уз велико присуство ендемских врста.</s> <s>Краљевства на подручју данашње Малезије у 18. веку су постала интересна сфера Британске империје.</s><s>Након што су малајска краљевства постала британски протекторати основане су административне јединице познате као Британски поседи у Малаји ().</s><s>Малајски део индокинеског полуострва је 1946. уједињен у Малајску унију.</s><s>Малаја је 1948. реорганизована у Малајску Федерацију, а 31. августа 1957. постала је независна.</s><s>Неколико година касније, 16. септембра 1963, Малаји су се прикључили Северни Борнео, Саравак, и Сингапур а држава је променила назив у Малезија.</s><s>Непуне две године касније 1965, Сингапур је искључен из федерације.</s> <s>Мултиетничност и мултикултуралност има велики утицај на политику земље.</s><s>Ислам је уставом дефинисан као државна религија док је слобода вероисповести зајамчена.</s><s>Систем државне управе је у великој мери сличан британском а законодавство је засновано на англосаксонском праву.</s><s>Шеф државе је краљ, познат као Јанг ди-Пертуан Агонг ().</s><s>Он је изабрани монарх ког бирају владари девет малајских савезних држава на мандат од пет година.</s><s>Шеф владе је премијер.</s> <s>Након стицања независности, економски показатељи Малезије су међу најбољима у Азији, са просечном годишњом стопом раста БДП-а од 6,5% током скоро педесет година.</s><s>Привреда се традиционално ослања на природна богатства земље али развијају се и наука, туризам, трговина, и здравствени туризам.</s><s>Данас Малезија спада међу новоиндустријализоване земље са тржишном привредом.</s><s>По висини БДП-а је на трећем месту у југоисточној Азији, док је у свету је на 29. месту.</s><s>Један је од оснивача АСЕАН-а, Самита источне Азије и Организације исламске сарадње, такође, чланица је АПЕК-а, Комонвелта нација, и Покрета несврстаних.</s> <s>Порекло имена</s> <s>Назив Малезија је комбинација речи Малај са латинским односно грчким суфиксом -sia/-σία.</s><s>Малајска реч Мелају је вероватно настала од тамилских речи Малај и ур што значи планина односно град, земља.</s><s>Древни индијски трговци су за Малајско полуострво користили реч Малајадвипа.</s><s>Без обзира да ли је заиста овог порекла, вероватно је некада реч мелају или млају у малајском/јаванском језику означавала постепено убрзавање или трчање.</s><s>Овај израз је примењен у описивању снажне речне струје реке Мелају на Суматри.</s><s>Мелајско краљевство, које је постојало у 7. веку на Суматри, касније је вероватно узело ово име.</s> <s>Пре почетка европске колонизација, домороци су Малајско полуострво звали Танах Мелају тј. Малајска земља.</s><s>Према расној класификацији немачког научника Јохана Фридриха Блуменбаха, домородачко становништво острвског дела југоисточне Азије припада малајској раси.</s><s>Француски морепловац Жил Димон д'Ирвил је након експедиције по Океанији 1826. предложио Француском географском друштву () појмове Малезија, Микронезија и Меланезија, ради разликовања ових пацифичких култура и архипелага од постојећег термина Полинезија.</s><s>Димон д'Ирвил је описао Малезију као област познату под именом Источне Индије.</s><s>Енглески етнолог Џорџ Самјуел Виндзор Ерл је 1850. у Часопису о индијском архипелагу и источној Азији () предложио да се острва у југоисточној Азији назову Мелајунезија или Индунезија.</s><s>У модерној терминологији, појам Малајци означава етнорелигијску групу аустронезијских народа која углавном живи на Малајском полуострву и деловима оближњих острва, међу којима је и источна обала Суматре, обала Борнеа, и мања острва која се налазе између ова два.</s> <s>Након стицања независности од Велике Британије 1957, држава је названа Малајска Федерација.</s><s>Поред овог имена било је више предлога међу којима је и Лангкасука, по историјском краљевству из првог миленијума смештеном у горњем делу Малајског полуострва.</s><s>Име Малезија је усвојено 1963. када су постојеће државе Малезијске федерације, заједно са Сингапуром, Северним Борнеом и Сараваком направиле нову федерацију.</s> <s>Географија</s> <s>Положај</s> <s>Малезија заузима површину од 329.847 km², по чему је на 67. месту у свету.</s><s>У Западној Малезији има копнену границу са Тајландом, док се у Источној Малезији граничи са Индонезијом и Брунејем.</s><s>Са Сингапуром је повезана узаним уздигнутим путем и мостом.</s><s>Поред тога, има поморску границу са Вијетнамом и Филипинима.</s><s>Реке Перлис и Голок, као и Пагалајански канал већим делом чине природну границу према другим државама, док је део границе на мору предмет спора.</s><s>Брунеј је практично енклава унутар Малезије, који савезна држава Саравак дели на два дела.</s><s>Малезија је једина земља чија се територија простире на азијској копненој маси као и на малајском архипелагу.</s><s>Танџунг Пијаи, смештен у јужној савезној држави Џохор, најјужнија је континентална тачка Азије.</s><s>Малајски пролаз, смештен између Суматре и континенталног дела Малезије, један је од најважнијих трговачких пролаза на свету, с обзиром да се преко њега одвија 40% светске трговине.</s> <s>Геологија и рељеф Западна и Источна Малезија су одвојене Јужнокинеским морем.</s><s>Континентални део Малезије обухвата око 40% територије земље, а карактерише га углавном планински рељеф, док се према истоку и западу протежу алувијалне равни.</s><s>У правцу север-југ протеже се у дужини од око 740 km, док је у најширем делу у правцу исток-запад широк 322 km.</s><s>У његовом средишњем делу налази се планински масив Титиванга, са највишим врхом Маунт Корбуом висине 2.183 метра, делом низа планинских венаца који се протежу јужно ка средишту полуострва.</s><s>Ове планине имају густе шуме, и сачињене су углавном од гранита и других магматских стена.</s><s>Добрим делом су еродирале, стварајући тиме крашке облике рељефа.</s><s>Неке од важнијих река извиру на овим планинама.</s><s>Обала полуострва је дуга 1.931 km, а равнице које га окружују су широке највише 50 km.</s><s>Међутим, луке се налазе само на западној страни полуострва.</s> <s>Источна Малезија, на острву Борнео, има обалу дугу 2.607 km.</s><s>Обухвата три физичко-географске целине: приобалну низију, брда и долине, и планине у унутрашњости територије.</s><s>На северном делу се протеже планински венац Крокер,.</s><s>У његовом саставу је Кинабалу, највиша планина у Малезији.</s><s>Смештена је у Националном парку Кинабалу, који је под заштитом Унеска.</s><s>Највиши делови овог планинског венца представљају природну границу између Малезије и Индонезије.</s><s>На Сараваку се налази Национални парк Гунунг Мулу са бројним пећинама.</s> <s>Између ова два дела Малезије налазе се бројна острва, међу којима је највеће Банги.</s> <s>Воде</s> <s>Клима</s> <s>Клима у Малезији је екваторијална са карактеристичним монсунима на југозападу (од априла до октобра) и на североистоку (од октобра до фебруара).</s><s>У појединим деловима планине спречавају продор монсуна, такође, околна мора могу да ублаже високе температуре.</s><s>Влажност је обично висока, а просечна годишња количина падавина је око 2.500 литара.</s><s>Клима у континенталном делу и на источном делу Малезије се разликује, јер на климу континенталном делу директно утичу ветрови са копна, док је на истоку присутнији утицај океана.</s><s>Малезија има три климатске зоне: брда, низије, и приобаље.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Политика</s> <s>Малезија је савезна уставна монархија са изабраним краљем.</s><s>Систем државне управе је веома сличан британском моделу, што је заоставштина колонијалне владавине Британаца.</s><s>Поглавар државе има звање Јанг ди-Пертуан Агонг () тј. краљ.</s><s>Краља бирају, на петогодишњи мандат, девет наследних владара малајских савезних држава; остале четири савезне државе, на чијем челу се налазе гувернери, не учествују у одабиру краља.</s><s>Према неформалном договору функција краља се систематски ротира између девет савезних држава, а од јануара 2019. врши је Абдулах Султан Ахмад Шах, султан од Паханга.</s><s>Од промена устава 1994. улога краља је углавном протоколарна, и огледа се у именовању министара и чланова горњег дома.</s> <s>Законодавна власт је подељена између законодавних тела на нивоу федерације и савезних држава.</s><s>Дводомну савезну скупштину чине доњи представнички дом, и горњи дом тј. сенат.</s><s>Представнички дом има 222 члана, изабрана по једнокружном већинском систему, на мандат од пет година.</s><s>Сенат има 70 чланова са мандатом од три године, који могу да буду чланови у два сазива; 26 чланова сената делегирају скупштине 13 савезних држава а преостала 44 поставља краљ на предлог премијера.</s> <s>Свака савезна држава има једнодомну законодавну скупштину са члановима изабраним по већинском систему.</s><s>На челу владâ савезних држава налазе се премијери, који су чланови скупштине савезне државе из већинске партије.</s><s>У свим савезним државама са наследним владарима, премијер обавезно мора да буде Малајац ког именује премијер Малезије.</s><s>Избори за скупштину се одржавају барем једном сваких пет година, последњи су одржани у мају 2013. године.</s><s>На савезним изборима могу да учествују сви држављани Малезије старији од 21 године, као и на изборима за скупштине скоро свих савезних држава.</s><s>Гласање није обавезно.</s><s>Избори за савезну скупштину као и за скупштине савезних држава одржавају се истовремено, осим у случају савезне државе Саравак.</s> <s>Извршну власт има влада на челу са премијером.</s><s>Премијер мора бити члан представничког дома, који према мишљењу краља предводи већину у скупштини.</s><s>Влада је састављена од чланова оба дома скупштине.</s><s>Актуелни премијер, Наџиб Разак, именован 2009, шести је председник владе Малезије.</s> <s>Малежански правни систем заснован је на англосаксонском праву.</s><s>Највиши суд у земљи је савезни суд, а испод њега су апелациони и два виша суда, један у континенталном делу Малезије и један на малежанском Борнеу.</s><s>Такође, у Малезији постоји посебан суд за случајеве који се односе на монархе.</s><s>Смртна казна се изриче за злочине као што су убиства, тероризам и трговина наркотицима.</s><s>Поред цивилних постоје и шеријатски судови, који спроводе шеријатске законе према муслиманима у областима породичног законодавства и вере.</s> <s>Раса представља важну улогу у политици а бројне политичке партије заступају припаднике само једне етничке групе.</s><s>Државни пројекти оснаживања као што је Нова економска политика, и након ње Национална политика развоја, спроведени су са циљем побољшања положаја бумипутера (међу које спадају Малајци и домородачка племена за које се сматра да су првобитни становници Малезије) у односу на не-бумипутере тј. етничке Кинезе и Индусе.</s><s>Овим програмом бумипутерама је дата предност при запошљавању, образовању, пословању, и приступу јефтинијем стамбеном простору и повољнијим кредитима.</s><s>Међутим, то је проузроковало повећање међунационалног незадовољства.</s><s>Тренутно се води дебата о секуларности малежанског друштва тј. да ли друштво треба да буде секуларно или да се држи исламских принципа.</s><s>Као пример тога, Панмалежанска исламска партија је у законодавној скупштини Келантана усвојила законе исламског кривичног права али их је савезна влада поништила с образложењем да је кривично право у надлежности савезне владе.</s> <s>Спољни односи и војска</s> <s>Малезија је један од оснивача Асоцијације нација југоисточне Азије (АСЕАН) и Организације исламске сарадње, поред тога, чланица је бројних међународних организација као што су Уједињене нације, Азијско-пацифичке економске сарадње, Групе Д-8, и Покрета несврстаних.</s><s>У прошлости је председавала АСЕАН-ом, Организацијом исламске сарадње и Покретом несврстаних.</s><s>Такође је, као бивша британска колонија, чланица Комонвелта нација.</s><s>Куала Лумпур је 2005. био домаћин првог Самита источне Азије.</s> <s>Спољна политика Малезије почива на принципу неутралности и одржавања добрих односа са свим државама, без обзира на њихово политичко уређење.</s><s>Влада придаје велики значај безбедности и стабилности југоисточне Азије, и труди се да дубље развије односе са државама региона.</s><s>Током историје, владе Малезије су се трудиле да представе земљу као напредну исламску нацију при том јачајући односе са другим исламским земљама.</s><s>Једно од важних начела малежанске политике је национални суверенитет и право државе да самостално одлучује о унутрашњим стварима.</s> <s>Територијалне спорове влада решава на бројне начине, између осталог и на Међународном суду правде.</s><s>Око острва Спратли спори се више држава у региону југоисточне Азије, док Кина полаже право на целокупно Јужнокинеско море.</s><s>За разлику од својих суседа Вијетнама и Филипина, Малезија није долазила у сукоб са Кином.</s><s>Брунеј и Малезија су 2009. објавили да престају са претензијама на територију једне и друге земље, и да ће решити спор око границе на мору.</s><s>Филипини имају прикривене претензије према источном делу Сабаха.</s><s>Захтеви Сингапура на поврат земљишта проузроковали су напетости између две земље, док са Индонезијом постоји спор око границе на мору.</s> <s>Малезија никада није признала Израел и нема никакве дипломатске односе са овом земљом.</s><s>Пружа снажну подршку Држави Палестини, и позвала је на суђење Израелу пред Међународним судом правде због напада на Газу.</s><s>Малежанске мировне снаге су присутне у Либану и у многим другим мировним мисијама Уједињених нација.</s> <s>Малежанске оружане снаге имају три рода: Краљевску малежанску морнарицу, Малежанску армију, и Краљевско малежанско ратно ваздухопловство.</s><s>Војни рок није обавезан а за добровољну службу могу да се пријаве особе старије од 18 година.</s><s>За војне сврхе држава издваја 1,5% БДП-а, и у њему је запослено 1,23% радно способних Малежана.</s><s>Тренутно је Малезија у процесу ширења и модернизације сва три рода својих оружаних снага.</s> <s>Споразуми пет сила о одбрани () представљају регионалну безбедносну иницијативу која постоји скоро четрдесет година.</s><s>Она укључује здружене војне вежбе Малезије, Сингапура, Аустралије, Новог Зеланда, и Уједињеног Краљевства.</s><s>Поред тога Малезија обавља војне вежбе са Индонезијом. и Сједињеним Државама.</s><s>Малезија и Филипини имају споразум о заједничким вежбама безбедносних снага с циљем обезбеђивања поморске границе и борбе против илегалне имиграције.</s> <s>Административна подела</s> <s>Малезија је федерација тринаест савезних држава и три савезне територије.</s><s>Оне су смештене у двема областима, једанаест савезних држава и две савезне територије се налазе на континенталном делу Малезије, док су две савезне државе и једна савезна територија у Источној Малезији.</s><s>Свака савезна држава је подељена на округе, који се даље деле на мукиме.</s><s>У Сабаху и Сараваку окрузи су груписани у области.</s> <s>Управа над савезним државама је подељена између федералне и владе савезне државе, са различитим принадлежностима, а савезна влада има директну управу над савезним територијама.</s><s>Нижи нивои власти су намењени локалним властима, где спадају градска, окружна и општинска већа.</s><s>Федералне и власти савезне државе могу да оформе аутономна тела у нижим јединицама управе у циљу обављања одређених задатака.</s><s>Савезним уставом су локалне власти, ван савезних територија, под јурисдикцијом владâ савезних држава, мада се у пракси федерална влада меша у послове локалних самоуправа.</s><s>У Малезији постоје 144 јединице управе, међу којима је 11 градских већа, 33 општинска већа, и 97 окружних већа.</s> <s>Тринаест савезних држава је формирано на основу историјских малајских краљевстава, а девет од једанаест савезних држава у континенталном делу Малезије, познатих као Малајске државе, задржало је своје краљевске породице.</s><s>Краљ, након консултација са премијерима савезних држава које немају монархе, поставља гувернере на четворогодишњи мандат.</s> <s>Историја</s> <s>Докази о постојању људи на подручју Малезије датирају 40.000 година у прошлост.</s><s>Претпоставља се да су први становници Малајског полуострва били Негрити.</s><s>Трговци и колонисти из Кине и Индије су дошли најраније у првом веку нове ере.</s><s>Током другог и трећег века су изградили луке и градове у приобаљу.</s><s>Захваљујући њима кинески и индијски утицај је имао снажан утицај на тамошње културе, а становништво Малајског полуострва је прихватило хиндуизам и будизам.</s><s>Записи на санскрту појавили су се најраније у четвртом или петом веку.</s><s>Краљевство Лангкасука настало отприлике у другом веку на северу Малајског полуострва, постојало је до 15. века.</s><s>Између 7. и 13. века, највећи део југа Малајског полуострва је био део царства Сривиџаја.</s><s>Након пада Сривиџаје, на већем делу полуострва и Малајског архипелага превладао је утицај царства Маџапахит.</s><s>Арапи, као и трговци из средње Азије и Индије, почели су да у 14. веку шире ислам међу Малајцима.</s><s>Почетком 15. века, султан Искандар Шах, одбегли краљ бившег краљевства Сингапура, основао је Малачки султанат, који се сматра првом независном државом на подручју Малајског полуострва.</s><s>У то време Малака је била важно трговачко средиште, што је привлачило трговце из целог региона.</s> <s>Малаку су 1511. заузели Португалци, да би је 1641. заузели Холанђани.</s><s>Британска империја је присутна у Малаји од 1786, пошто је султан Кедаха изнајмио острво Пенанг британској Источноиндијској компанији.</s><s>Британци су 1819. добили Сингапур, а 1824, након Англо-холандског споразума, преузели су власт над Малаком.</s><s>До 1826, Британци су вршили непосредну власт над Пенангом, Малаком, Сингапуром, и острвом Лабуан, који су прогласили крунском колонијом Британских поседа у Малаји.</s><s>До почетка 20. века, владари држава Паханг, Селангор, Перак, и Негри Сембилан, познатих као Федеративне Малајске Државе, споразумно су имали британске држављане као саветнике.</s><s>Преосталих пет држава на полуострву, тзв. Нефедеративних Малајских Држава, иако нису били под директном британском влашћу, такође је прихватило британске саветнике почетком 20. века.</s> <s>До 19. века Малајско полуострво и Борнео су се углавном независно развијали.</s><s>Британска власт је подстицала усељавање кинеских и индијских радника на ово подручје.</s><s>Подручје данашњег Сабаха, тадашњи северни Борнео, под британску власт је дошло између 1877. и 1878. након што су султан од Брунеја и султан од Сулуа препустили право над овом територијом.</s><s>Саравак је 1842. султан од Брунеја уступио Џејмсу Бруку, чији су наследници, као Беле раџе, владали независним Краљевством Саравак до 1946, када је постао крунска колонија.</s> <s>Током Другог светског рата, јапанска војска је више од три године држала под окупацијом Малају, Северни Борнео, Саравак, и Сингапур.</s><s>Тада је дошло до пораста етничких тензија и национализма.</s><s>Подршка народа за независношћу порасла је након што су Савезници поново заузели Малају.</s><s>Планови Британаца да након рата обједине управу Малаје у оквиру једне крунске колоније назване Малајска унија наишли су на снажно противљење Малајаца, који су се противили слабљењу малајских владара и давању држављанства етничким Кинезима.</s><s>Малајска унија, успостављена је 1946, а чинили су је сви британски поседи на Малајском полуострву изузев Сингапура, убрзо је расформирана и 1. фебруара 1948. замењена Малајском федерацијом, која је обновила аутономију владара малајских држава под британским патронатом.</s><s>Истовремено, углавном кинески побуњеници под вођством Малајске комунистичке партије изводили су герилске нападе с циљем истеривања Британаца из Малаје.</s><s>Малајски устанак је трајао између 1948. и 1960. и представљао је борбу против побуњеника коју су предводиле трупе Комонвелта нација.</s><s>Након овог сукоба спроведен је план стварања федеративне Малаје са Северним Борнеом (који се придружио као Сабах), Сараваком, и Сингапуром.</s><s>Предложени датум настанка федерације био је 31. август 1963; међутим, датум је померен за 16. септембар исте године због противљења председника Индонезије Сукарна и Уједињене народне партије Саравака.</s> <s>Настанак федерације пратио је пораст напетости укључујући сукоб са Индонезијом, излазак Сингапура из заједнице 1965. године, и расну поделу.</s><s>Ова подела је достигла врхунац током расних немира 13. маја 1969. године.</s><s>Након немира, премијер Тун Абдул Разак почео је са спровођењем контроверзне Нове економске политике, с циљем економског јачања домородачког становништва познатог као Бумипутера.</s><s>Почевши од осамдесетих година 20. века, под вођством премијера Махатира Мухамеда, Малезија је забележила убрзани раст привреде и урбанизације.</s><s>Ослонац привреде су уместо пољопривреде постали производња и индустрија.</s><s>Бројни капитални пројекти су завршени, као што су Куле Петронас, Ауто-пут Север-Југ, Ем-Ес-Си Малејша, и нови административни главни град Путраџаја.</s><s>Међутим, крајем деведесетих година 20. века Азијска финансијска криза готово је уништила валуту, берзу и тржиште некретнина у Малезији.</s> <s>Становништво</s> <s>Према попису из 2010.</s><s>Малезија је имала 28.334.135 становника, што је сврстава на 42. место у свету.</s><s>Становништво Малезије чине бројне етничке групе.</s><s>Домицилно становништво чини 91,8%, док странци чине преосталих 8,2% становништва.</s><s>Малајци, тзв. ‘’бумипутере”, чине 67,4% држављана Малезије.</s><s>Они имају преовлађујућу улогу у политичком животу земље.</s><s>Термин бумипутера се односи и на одређене домородачке народе који нису малајског порекла, међу које спадају етнички Тајци, Кмери, Чами и домородачко становништво Сабаха и Саравака.</s><s>Бумипутере немалајског порекла чине више од половине становништва у савезним државама Сабах и Саравак.</s><s>На континенталном делу Малезије постоје и мање групе урођеника познатих као Оранг Асли ().</s><s>Свака савезна држава има своје законе према којима одређује статус бумипутера.</s> <s>Остале мањине које немају статус бумипутера чини значајан део становништва.</s><s>Етнички Кинези чине 24,6%, док Индуси чине 7,3% становништва.</s><s>Кинези традиционално имају велики утицај у привреди и трговини, и већинско су становништво у Пенангу.</s><s>Индуси, међу којима су већина Тамили, почели су да пристижу у Малезију почетком 19. века.</s><s>Особе рођене у Малезији не стичу аутоматски малежанско држављанство, али га стичу деца рођена у иностранству, чија су оба родитеља Малежани.</s><s>Дозвољена је могућност поседовања двојног држављанства.</s><s>Због имиграције држављанство у савезним државама Сабах и Саравак на малежанском Борнеу се разликује од онога у континенталном делу Малезије.</s><s>Са навршених дванаест година сваки грађанин добија биометријску идентификациону картицу познату као ‘’MyKad”, коју мора да носи све време.</s> <s>Малежански образовни систем чини необавезно предшколско, обавезно основно шестогодишње, и опционо петогодишње средњошколско школовање.</s><s>Основне школе у Малезији су подељене на оне у којима се настава одвија на малајском, и на оне где се предаје на кинеском или тамилском језику.</s><s>Након петогодишње средње школе, ученици полажу матурски испит ().</s><s>Дванаестомесечни програм за упис на факултете уведен је 1999. а ученици који га заврше могу да се упишу на локалне универзитете.</s><s>Међутим, само десет посто места је намењено студентима који се не воде као бумипутере.</s> <s>Смртност новорођенчади је 2009. износила 6 на 1000 рођених, док је очекивани животни век био 75 година.</s><s>Малежанска влада је поставила циљ да у земљи развије медицински туризам, па, између осталог, за ту сврху издваја пет посто од буџета намењеног унапређењу социјалног сектора.</s><s>Становништво је углавном смештено на континенталном делу Малезије где живи 20 од 28 милиона Малежана.</s><s>У градовима живи седамдесет посто становништва.</s><s>Куала Лумпур је главни и највећи град, као и трговачко и финансијско средиште земље.</s><s>Путраџаја је седиште владе Малезије.</s><s>У њу су пресељене многе извршне и законодавне установе савезне владе ради растерећења Куала Лумпура.</s> <s>У Малезији живи више од три милиона имиграната; око десет посто становништва, који раде углавном радно интензивне послове.</s><s>Према процени невладиних организација у Сабаху два од три милиона становника чине илегални имигранти.</s><s>У Малезији живи приближно 171.500 избеглица и тражилаца азила.</s><s>Од овог броја, око 79.000 је из Мјанмара, 72.400 је са Филипина, и 17.700 је из Индонезије.</s> <s>Религија</s> <s>Малежанским уставом зајамчена је слобода вероисповести, док је ислам дефинисан као државна религија.</s><s>Према подацима са Пописа становништва из 2010. етничка припадност и вероисповест су у великој корелацији.</s><s>Приближно 61,3% становништва су муслимани, будисти чине 19,8%, хришћани 9,2%, хиндуисти 6,3%, а 1,3% Малежана практикује конфучијанизам, таоизам и друга традиционална кинеска веровања.</s><s>Особе које не припадају ни једној религији чине 0,7% а преосталих 1,4% становника Малезије су припадници других конфесија или нису одговорили на постављено питање.</s> <s>Сунитско шафијско верско-правно учење је преовлађујући облик ислама у Малезији.</s> <s>На основу Пописа становништва из 2010.</s><s>Малајци су стопроцентно муслимани, док су 83,6% етничких Кинеза будисти, 3,4% су таоисти, 11,1% су хришћани, и присутан је један мањи број муслимана у областима као што је Пенанг.</s><s>Већина Индуса, њих 86,2%, су хиндуисти, а међу њима су присутни и хришћани (6,0%) и муслимани (4,1%).</s><s>Међу бумипутерама немалајског порекла преовлађује хришћанство са 46,5%, а муслимани у овој популацији чини 40,4% становништва.</s> <s>Муслимани су у обавези да поштују одлуке шеријатских судова када се ради верским питањима.</s><s>Од исламских судија се очекује да следе шафијску верско-правну школу, која је главни мезхеб у Малезији.</s><s>Надлежност шеријатских судова је ограничена на питања муслимана у областима као што су брак, наслеђивање, развод, апостазија, промена вере, и старатељство.</s><s>Ни један други кривични или грађански преступ није у надлежности шеријатских судова, који имају сличну хијерархију као цивилни судови.</s><s>Поред тога што су цивилни изнад шеријатских судова они се не баве питањима везаним за ислам.</s> <s>Језик</s> <s>Службени језик Малезије је малежански, стандардизовани облик малајског језика.</s><s>Званичници Малезије за овај језик користе назив Bahasa Malaysia (дословно малежански језик), док је законом дефинисан назив службеног језика Bahasa Melayu (дословно малајски језик).</s><s>Током историје енглески је био де факто језик администрације, да би употреба малајског превагнула након расних немира 1969. године.</s><s>Законом о националном језику из 1967. латиничко писмо () дефинисано је као писмо националног језика, али није забрањена употреба малајског писма, познатог као џави ().</s> <s>Енглески је и даље широко распрострањен као други језик, а Законом о националном језику из 1967. у неким случајевима је допуштена његова службена употреба, поред тога енглески се користи у настави математике и природних наука у свим државним школама.</s> <s>Малежански енглески, познат као стандардни малежански енглески, варијанта је британског енглеског.</s><s>Малежански енглески је распрострањен међу пословним светом, заједно са манглишом, што је колоквијални назив за варијанту енглеског са примесама малајског, кинеског и тамилског језика.</s> <s>У Малезији се говори 137 језика, од чега 41 на континенталном делу Малезије.</s><s>Домородачка племена у Источној Малезији говоре језицима који су блиски али ипак различити од малајског.</s><s>Ибан је најчешћи језик међу племенима у Сараваку, док су дусунски и кадазански језици распрострањени међу домороцима Сабаха.</s><s>Етнички Кинези углавном говоре кинеским дијалектима карактеристичним за јужне кинеске провинције.</s><s>Углавном су то кантонски, мандарински, хокијенски, хака, хајнански, и фуџоу дијалекти.</s><s>Тамили, који чине већину етничких Индуса, говоре тамилским језиком.</s><s>Поред ових у Малезији се говоре и други језици јужне Азије, као што је тајски.</s><s>Један мали број Малежана има белачко порекло и говори креолским језицима, као што је португалски заснован на малачком креолском, и шпански заснован на језику чавакано.</s> <s>Привреда</s> <s>У последње три деценије Малезија је доживела привредну преобразбу захваљујући великим иностраним улагањима (у производњу електронских уређаја, нпр.), налазиштима нафте.</s><s>Данас спада у групу средње развијених држава са БДП-ом од 12.100 УСД по становнику мерено по ППП-у у 2003.</s> <s>Ту је велику улогу имао контроверзни премијер Махатир Мохамад, који је у земљи подстицао прозападне тржишне реформе, али и ауторитарним мерама одржавао новоуспостављену равнотежу између различитих верских и етничких група.</s> <s>Велики утицај у привреди Малезије имају странци али у последње време имају и домаћи капиталисти.</s><s>Углавном због јефтине радне снаге.</s><s>Имају високо развијену привреду, са индустријализацијом.</s><s>Руде су; гвожђе, нафта, бакар, волфрам, боксит, колумбита.</s><s>Индустрија је високо развијена, неке од најзначајнијих су; металургија, електроиндустрија, хемијска, бродоградња и прехрамбена индустрија.</s><s>Пољопривреда је такође један од битних фактора привреде, била у власништву страног капитала али се сменило па је у домаћем власништву (али још увек постоји утицај странаца).</s><s>Неке од најбитнијих грана су: каучук, бибер, палмино уље, кокосов орах, банане, ананас, шећерна трска и дуван.</s> <s>Култура</s> <s>Малежанско друштво карактерише национална, расна и језичка разноликост.</s><s>Изворну културу овог подручја створила су домородачка племена заједно са Малајцима, који су се касније населили.</s><s>Индијска и кинеска култура такође имају значајан утицај на целокупно друштво.</s><s>Такође, присутни су и персијски, арапски и британски културни утицаји.</s><s>Културна асимилација етничких мањина није изражена.</s> <s>Влада је 1971. осмислила Националну културну политику, дефинишући тиме малежанску културу.</s><s>Њоме је формулисано да малежанска култура мора бити заснована на култури домородачких народа Малезије, да може садржати прихватљиве елементе других култура, и да ислам мора бити део ње.</s><s>Такође, њоме је малајски језик постављен испред других.</s><s>Ово уплитање владе у културу увредило је немалајце који су то доживели као умањење културне слободе.</s><s>Кинеска и индијска удружења предале су меморандуме влади у којима их оптужују за спровођење недемократске културне политике.</s> <s>Између Малезије и суседних земаља постоје одређене несугласице око културе, понајвише са Индонезијом.</s><s>Ове две земље имају слично културно наслеђе, деле многе традиције и ствари.</s><s>У Индонезији постоје снажна осећања за заштиту националног наслеђа, док у Малезији та осећања нису тако изражена јер већина становништва прихвата чињеницу да деле многе вредности.</s><s>Владе две земље воде дијалог око превазилажења несугласице везаног за културно наслеђе.</s> <s>Уметност</s> <s>Традиционална малежанска уметност првенствено се односи на резбарију, ткање, и израду предмета од сребра.</s><s>Производи традиционалне уметности се крећу од ручно тканих корпи из сеоских крајева до предмета од сребра са малајских дворова.</s><s>Домородачко становништво источног дела Малезије познато је по дрвеним маскама.</s><s>Свака етничка група има карактеристичан фолклор, уз мала преплитања са другим културама.</s><s>Међутим, у малајској уметности присутни су неки утицаји из северне Индије услед њеног историјског утицаја на ово подручје.</s> <s>Традиционална малајска музика и фолклор вероватно су настала у подручју Келантан-Патани уз утицаје из Индије, Кине, Тајланда и Индонезије.</s><s>Музика почива на удараљкама, од којих су најзначајнији бубњеви ().</s><s>Постоји барем четрнаест врста традиционалних бубњева.</s><s>Бубњеви и други традиционални ударни инструменти су често израђени од природних материјала.</s><s>Музика се традиционално користи у приповедању, прославама и догађајима као што је жетва.</s><s>Некада је била коришћена као вид међумесне комуникације.</s><s>У Источној Малезији, музички ансамбли са гонговима, као што су агунг и кулинтанг, уобичајени су на свадбама и сахранама.</s><s>Ови ансамбли су чести и у суседним областима као што су Минданао на Филипинима, Калимантан у Индонезији, и Брунеј.</s> <s>Малезија има дугу усмену традицију која је постојала пре појаве писане речи и настављена је до данас.</s><s>Сваки малајски султанат створио је сопствену књижевну традицију, инспирисану древним усменим причама и причама које су дошле са исламом.</s><s>Прва малајска књижевност писана је арапским писмом.</s><s>Најстарији писани споменик на малајском је Теренгански камен из 1303. године.</s><s>Кинеска и индијска књижевност је стицала популарност са повећањем говорника ових језика у Малезији, а током 19. века и у Малезији настају дела на језицима из ових земаља.</s><s>Енглески је такође временом постао раширен језик у књижевности.</s><s>Влада Малезије је 1971. предузела кораке у циљу дефинисања књижевности на различитим језицима.</s><s>Књижевност на малајском је проглашена националном књижевношћу Малезије, књижевност на другим бумипутерским језицима названа је обласном књижевношћу, док је књижевност на мандаринском, тамилском и енглеском проглашена регионалном књижевношћу.</s><s>Поезија је веома развијена и користи многе форме.</s><s>Популарна је форма хикајат а пантун се раширио из малајског у друге језике.</s> <s>Кухиња</s> <s>У малежанској кухињи одражава се етничка разноликост њеног становништва.</s><s>Бројне културе из земље и окружења значајно су утицале на малежанску кухињу.</s><s>Највећи допринос су дали Малајци, Кинези, Индуси, Тајци, Јаванци и Суматрани, првенствено због географског положаја Малезије на раскрсници некадашњег пута зачина.</s><s>Малежанска кухиња је најсличнија сингапурској и брунејској, а такође има сличности са филипинском кухињом.</s> <s>У Малезији се може уочити и спајање различитих кухиња, па се тако у кинеским ресторанима често служе малајска јела.</s><s>Храна карактеристична за једну културу некада бива припремљена на начин специфичан за неку другу, што значи да иако већина јела не води порекло из Малезије она се у овој земљи припремају на другачији начин.</s><s>Пиринач је састојак многих јела.</s><s>Чили се често користи, мада не превише.</s> <s>Медији</s> <s>Водеће малежанске новине су у власништву државе и странака у владајућој коалицији, мада и неке веће опозиционе партије имају своје новине које се дистрибуирају без икаквих ограничења.</s><s>Постоји подела у медијима у зависности од тога у ком делу државе се налазе.</s><s>Медији у континенталном делу Малезије не придају велики значај вестима са истока земље, и често на источне савезне државе гледају као на колоније континенталног дела државе.</s><s>У Малезији постоје дневни листови на малајском, енглеском, кинеском и тамилском језику.</s><s>Слобода штампе је ограничена бројним забранама на издавачка права и на приступ информацијама.</s><s>У прошлости је влада пред изборе покушавала да подрије рад опозиционих медија.</s><s>Тако је 2007. једна владина агенција издала директиву свим приватним радијским и телевизијским станицама да се уздрже од емитовања говора опозиционих лидера, што су осудили политичари опозиционе Партије демократске акције.</s><s>Највећа слобода штампе је на Сабаху, где су сви таблоиди осим једног независни од утицаја владе.</s><s>Закони, као што је Акт о штампаним медијима и публикацијама, наводе се као ограничавање слободе изражавања.</s> <s>Празници и фестивали</s> <s>Малежани славе бројне празнике и фестивале током године.</s><s>Неки од њих су званични празници у целој земљи, док се неки прослављају у одређеним савезним државама.</s><s>Такође, неке фестивале прослављају поједине верске или етничке групе.</s><s>Државним празницима су проглашени најважнији празници свих већих етничких и верских група.</s><s>Најзначајнији државни празник је Хари мердека (), тј. Дан независности, који се обележава 31. августа, у знак сећања на проглашење независности Малајске Федерације 1957. године.</s><s>Дан Малезије је 16. септембра, у знак сећања на формирање федерације 1963. године.</s><s>Остали важнији државни празници су Празник рада (1. мај) и Краљев рођендан (прва недеља јуна).</s> <s>Муслимански празници су чести јер је ислам државна религија; између осталих то су Рамазански бајрам (), Курбан-бајрам (), Дан рођења пророка Мухамеда и други.</s><s>Етнички Кинези прослављају кинеску Нову годину и друге празнике у складу са традиционалним кинеским веровањима.</s><s>Индуси у Малезији прослављају Депавали, празник светлости, док је Тајпусам верски обред током ког се окупљају ходочасници из целе земље у пећинама Бату.</s><s>Хришћанска заједница у Малезији слави исте празнике као и хришћани широм света, међу којима су најпознатији Божић и Ускрс.</s><s>Малежани у источном делу земље прослављају празник посвећен жетви под именом Гавај.</s><s>Упркос томе што је већина празника карактеристична за одређену етничку или верску заједницу, прославе су универзалне.</s><s>У складу са обичајем познатим као отворена кућа Малежани заједнички учествују у прославама празника.</s> <s>Спорт</s> <s>У Малезији су најпопуларнији спортови фудбал, бадминтон, хокеј на трави, боулз, тенис, сквош, једрење, скејтбординг, јахање коња и борилачки спортови.</s><s>Ту се издваја фудбал који привлачи највећу пажњу а Малезија планира да се кандидује за организацију Светског купа 2034. године.</s><s>Поред фудбала, велика пажња се поклања бадминтону.</s><s>У овом спорту Малезија је једна од четири земље које су освајале Томасов куп, екипно светско првенство за мушкарце.</s><s>Британски војници су у Малезију донели сквош а прво такмичење је одржано 1939. године.</s><s>Мушка малежанска репрезентација у хокеју на трави је на 13. месту у свету док је Куала Лумпур био домаћин трећег и десетог Светског купа у хокеју на трави.</s><s>У Малезији се на стази Сепанг од 1999. одржавају трке Формуле 1. Традиционална борилачка вештина силат мелају () веома је популарна међу етничким Малајцима у Малезији, Сингапуру и Брунеју.</s> <s>Олимпијски комитет Малајске Федерације основан је 1953, а наредне године примљен је у чланство Међународног олимпијског комитета.</s><s>Малежански спортисти су на олимпијским играма први пут учествовали 1956. у Мелбурну.</s><s>Године 1964. име комитета је промењено у Олимпијски комитет Малезије а ова земља од пријема у чланство МОК-а само једном није учествовала на Олимпијским играма.</s><s>На Олимпијским играма у Минхену 1972.</s><s>Малезију је представљало 57 спортиста, што је до сада највећи број.</s><s>Малежански спортисти су на олимпијским играма освојили једанаест медаља; осам у бадминтону, две у скоковима у воду и једну бициклизму.</s><s>На Играма Комонвелта ова земља је од 1950. учествовала под именом Малаја а од 1966. као Малезија.</s><s>Куала Лумпур је био домаћин Игара Комонвелта 1998. године.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>Порекло имена</s> <s>Географија</s> <s>Политика</s> <s>Историја</s> <s>Становништво</s> <s>Култура</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Малезијски туристички портал</s> <s>Југоисточна Азија Државе у Азији</s>

786

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BB

Аристотел

<s>Аристотел (; 384. п. н. е. — 322. п. н. е.) био је старогрчки филозоф и беседник, Платонов ученик и једна од најутицајнијих личности у историји европске мисли.</s> <s>Аристотел је био грчки филозоф и научник који је рођен македонском граду Стагира, Халкидики, на северној периферији класичне Грчке.</s><s>Његов отац, Никомах, је умро кад је Аристотел био дете, након чега је Проксенус од Атарнеуса постао његов старатељ.</s><s>У својој осамнаестој години, пошао је на Платонову академију у Атини и остао је тамо до своје 37. године (-{c.}- 347. п. н. е.).</s><s>Његови рукописи покривају многе теме – укључујући физику, биологију, зоологију, метафизику, логику, етику, естетику, поетику, позориште, музику, реторику, лингвистику, политику и владу – и чине први свеобухватни систем западне филозофије.</s><s>Убрзо након Платонове смрти, Аристотел је напустио Атину и, на захтев Филипа Македонског, подучавао је Александара Великог почевши од 343. п. н. е. Према писању -{Encyclopædia Britannica}-, „Аристотел је био први истински научник у историји ... [и] сваки научник му дугује.“</s> <s>Подучавање Александра Великог је пружило Аристотелу многе могућности и обиље материјала.</s><s>Он је основао библиотеку у Лицеју која је помагала у продукцији многих од његових стотина књига.</s><s>Чињеница да је Аристотел био Платонов ученик је допринела његовом раном гледишту платонизма, међутим након Платонове смрти, Аристотел се уронио у емпиријска изучавања и удаљио се од платонизма у корист емпиризма.</s><s>Он је веровао да сви људски концепти и сво њихово знање ултимативно базирани на перцепцији.</s><s>Аристотелово гледиште на природне науке представља подлогу у основи многих његових радова.</s> <s>Аристотелови погледи на физичке науке темељно је обликовало гледиште средњевековних учењака.</s><s>Његов утицај досеже до ренесансе и није био систематски замењен до просветитељства и теорија као што је класична механика.</s><s>Нека од Аристотелових зоолошких опажања, као што је -{hectocotyl}- (репродуктивна) рука октопуса, нису потврђена, нити оспорена до 19. века.</s><s>Његови радови садрже најранију познату студију логике, која је инкорпорирана у касном 19. веку у модерну формалну логику.</s> <s>Биографија</s> <s>Аристотел је рођен у Стагири, грчкој колонији на македонском полуострву.</s><s>Његов отац, Никомах, радио је као дворски лекар код краља Аминтаса III Македонског, деде Александра Великог.</s><s>Верује се да су Аристотелови преци били на овој дужности и код ранијих македонских краљева.</s><s>Претпоставља са да је, када је отишао у Атину са 18 година, Аристотел имао и нека знања из медицине која је добио од оца.</s> <s>Од 18. до 37. године похађа Академију као Платонов ученик.</s><s>Разлике у филозофским ставовима биле су основа за стварање разних легенди о односима Платона и Аристотела.</s><s>Евидентно је да су неслагања у ставовима постојала, пошто Аристотел врло рано показује интересовање за природне чињенице и законе за разлику од Платонових идеалистичких ставова.</s><s>Било како било, нема никаквих доказа да су за време Аристотеловог боравка на Академији односи између двојице филозофа били затегнути или прекинути.</s> <s>Заправо, Аристотелово понашање после Платонове смрти, његова стална сарадња са Ксенократом и осталим платонистима, те референце на Платоново учење у његовим делима доказују да је, иако је и било сукоба мишљења између Аристотела и Платона, међу њима постојало дубоко разумевање и толеранција.</s><s>Такође, приче кажу да је Аристотел највише неслагања имао са епикурејцима, који су били познати и као „клеветници“.</s><s>Иако се овакве легенде често налазе код раних хришћанских писаца као што су Јустин Испосник и Григорије Назијазин, разлог лежи највише у чврстом систему вредности који су Аристотелу усадили рани хришћански јеретици, а понајмање у неком добро утемељеном историјском веровању.</s> <s>После Платонове смрти (346. п. н. е.), Аристотел са Ксенократом одлази на двор Хермијаса, владара Атарније у Малој Азији и жени се са Питијом, владаревом нећакињом и покћерком.</s><s>Године 344. п. н. е., Хермијас гине у побуни и Аристотел са породицом одлази у Митилену.</s><s>После годину-две, око 434. године п. н. е. на позив краља Филипа II Македонског отишао је у македонску престоницу Пелу да би постао учитељ краљевог сина Александра III, који је тад имао 13 година.</s> <s>Плутарх пише да Аристотел Александра није поучавао само етици и политици већ га је упућивао и у далеко дубље тајне филозофије.</s><s>Мноштво је доказа да је Александар много научио од Аристотела, а и да је Аристотел имао користи поучавајући младог принца (иако се Бертранд Расел не слаже с овим наводима).</s><s>Захваљујући овом утицају, Аристотел је од Александра добијао значајна новчана средства за набавку књига, а по свему судећи, обновљена моћ Александрове војске последица је, барем делимично, и Александровог односа са Аристотелом.</s> <s>По наводима Плутарха и Диогена, Филип је 340. п. н. е. године до темеља спалио Стагиру, Аристотелов родни град, али је Аристотел успео наговорити Александра да га обнови.</s> <s>Око 335. п. н. е., Александар одлази у поход на Азију а Аристотел, који је од Александровог доласка на македонски трон имао улогу неслужбеног саветника, одлази поново у Атину и отвара сопствену филозофску школу.</s><s>Могуће је да је Аристотел, по казивању Аула Гелијуса, водио школу реторике за време свог претходног боравка у Атини; али, сада, следећи Платонов пример, он почиње давати редовне часове из филозофије у гимназијуму саграђеном у част Аполона Ликијског, по којем је школа добила име Лицеј. (Школа је такође била позната и као перипатетичка школа пошто је Аристотел волео да расправља о филозофским питањима са својим ученицима шетајући горе-доле, -{peripateo}- (лагана шетња), -{peripatoi}- (око гимназијума).</s> <s>За време тринаестогодишњег периода (335. п. н. е. — 322. п. н. е.) који је провео поучавајући у Лицеју, Аристотел је написао већину својих дела.</s><s>По узору на Платона, пише „Дијалоге“ у којима популарним језиком износи основе свог учења.</s><s>Такође је написао неколико студија (о којима ће бити говора касније) о физици, метафизици итд; у којима је стил формалнији, а језик ученији него у „Дијалозима“.</s><s>Ови текстови откривају у којој мери су му били корисни материјали и писани извори које му је Александар својевремено обезбедио.</s><s>Они посебно показују повезаност његовог учења са радовима грчких филозофа, његових претходника, те како је наставио, лично или преко других филозофа, истраживања природних појава.</s><s>Плиније тврди да је Александар ставио под Аристотелов надзор све ловце, рибаре и птичаре у свом краљевству те све надзорнике краљевских шума, језера, мочвара и пашњака што је било врло вероватно узевши у обзир Аристотелова радове из зоологије.</s><s>Аристотел је изузетно добро познавао радове својих претходника тако да Страбон констатује да је Аристотел међу првима почео стварати велику библиотеку.</s> <s>У последњим годинама Аристотеловог живота односи између њега и Александра постају веома затегнути захваљујући страдању и казни Калистеновој којег је Аристотел својевремено препоручио Александру.</s><s>Без обзира на све, у Атини су и даље сматрали Аристотела Александровим пријатељем и представником Македоније.</s><s>Наравно, након што је у Атину стигла вест о Александровој смрти и након што избили немири који су довели до Ламијског рата Аристотел постаје непопуларан као и сви Македонци.</s><s>Атмосферу непоштовања и омражености, коју су својевремено осетили Анаксагора и Сократ, доживео је, још безразложније, и сам Аристотел.</s><s>Напушта Атину изјављујући (по сведочењима многих античких ауторитета) да неће пружити Атињанима шансу да се по трећи пут огреше о филозофију.</s><s>Налази уточиште на свом сеоском имању у Калкису у Еубеји где и умире следеће године, 322. п. н. е. од дугогодишње болести.</s><s>Приче да је његова смрт последица тровања кукутом, као и легенда да се бацио у море „јер није могао објаснити таласе“ немају историјске основе.</s> <s>Врло мало се зна о Аристотеловом физичком изгледу осим из њему ненаклоњених извора.</s><s>Његове очуване статуе и бисте, које вероватно датирају из првих година деловања перипатетичке школе, приказују човека просечне висине, оштрих црта лица и проницљивог погледа.</s><s>На основу његових текстова, тестамента (несумњиво веродостојног), одломака из његових писама те сведочења његових објективних савременика закључујемо да се радило о високоморалном човеку благе нарави, посвећеног породици и пријатељима, који је благо поступао са својим робовима, био милостив према својим непријатељима и противницима и захвалан својим доброчинитељима.</s><s>Када је платонизам престао да доминира светом хришћанске мисли и када су се Аристотелови радови почели проучавати објективно и без страха, у делима хришћанских писаца 13. века (исто као и код објективних писаца његовог времена) Аристотел се описује као човек благе нарави, достојанствене појаве, скроман и без иједног моралног недостатка, „највећи од оних који знају“.</s> <s>Облици државног уређења</s> <s>Аристотел је, за разлику од Платона, више био оријентисан на истраживање постојећег друштва.</s><s>Анализом 158 устава грчких полиса, он је поделио државна уређења на: добра (монархија, аристократија и република) и лоша (тиранија, олигархија и демократија).</s> <s>Аристотелови списи</s> <s>Дела: "Органон" (сакупљени Аристотелови логички списи), Поетика (О песничкој уметности), "Реторика", "Никомахова етика" (Никомах је био његов отац), "Политика", "Метафизика", "Физика", "О души".</s> <s>Његови наследници су учили по његовим књигама и по књигама које су писане на основу његових дела.</s><s>А, он је први који је објективно описао сво дотадашње знање.</s><s>Нагласак на "објективно", јер други филозофи су писали дела, песме, дијалоге.</s><s>Аристотел је писао уџбенике, у којима је први пут уредно побројао сва дотадашња знања (и, наравно, дописао открића до којих је и сам дошао).</s> <s>Логика Аристотел је сматрао да људско мишљење не може одражавати објективну стварност нити спознати објективну истину, ако само није постављено на сигурне принципе.</s><s>Показује да је метода индукције пут до спознаје, да се од појединачне ствари дође до одређеног појма.</s><s>Каже да свако живо биће има способност опажања, али људи се одликују још и тиме, да запажено могу задржати у сећању.</s><s>Дакле од запажања долази до сећања, одатле услед честог понављања – искуство о дотичном предмету, а самим искуством човек стиче практично умеће и знање.</s><s>Предмет опажања је само појединачно, а појам, као опште – односи се на мноштво појединачног, и до њега се долази путем индукције.</s> <s>Међутим, спознаја не остаје само на појму, јер се појмови у неком суду могу опет сврстати под још уопштеније појмове, чиме Аристотел прелази на учење о категоријама тј. о најопштијим предикатима.</s><s>Аристотел их је нашао 10: супстанција, квантитет, квалитет, релација, место, време, положај, поседовање, деловање и трпљење.</s><s>Да би се људско мишљење могло одржати, оно мора имати основне принципе, који ће бити општеважећи и није их неопходно доказивати.</s><s>Аристотел их своди на ова три: принцип идентитета (све што је истинито мора се потпуно само са собом подударати), принцип контрадикције (немогуће је да се једноме и истоме на исти начин једно и исто одређење додаје и не додаје), те принцип искључења трећег (између контрадикторних ставова не може бити трећег).</s> <s>Према томе Аристотелова логика (он је зове аналитика – вештина раздвајања) није сама себи сврха, нити се бави празним апстракцијама, него полази од реалног, појединачног предмета, и проучава како се он спознаје у садржајном мишљењу.</s><s>Доследно томе, Аристотел каже, да је објект опажања постојао пре самог опажања те да ће он и даље постојати ако се то опажање укине.</s><s>Стога судови могу бити позитивни (истинити) и негативни (лажни).</s><s>Такође је могуће из општег, дедуктивним путем, доћи до појединачног, што се најбоље види у силогизму: „Ако се А исказује о сваком Б и Б исказује о сваком Ц, онда се А исказује о сваком Ц.“</s> <s>Силогистичком формом закључивања се два става премисе доводе у међусобни однос, те се изводи трећи став закључак.</s><s>Аристотел свуда употребљава четири основне познате врсте ставова: А – универзално позитиван Е – универзално негативан И – партикуларно позитиван О - партикуларно негативан.</s> <s>С обзиром на ово може се рећи да је Аристотелова логика у ствари теорија односа А, Е, И и О.</s><s>Аристотел такође сматра, да дијалектички закључак, закључак из вероватних премиса, није ни истинит ни лажан, већ вероватан, али има своју вредност јер постављањем супротних теза врши контролу самог мишљења и његових тврдњи.</s> <s>Поред дијалектичког закључка, постоји још и софистички који је према Аристотелу обмањујући, јер је изведен из погрешних премиса.</s><s>Истиче да дијалектичар није свестан својих грешака, док софист јесте.</s><s>Уз те две врсте закључака постоје и научни закључци, који служе у науци као сигурно средство за стицање нових спознаја.</s> <s>Иако је Аристотелова логика, логика појмова, он је познавао и неке законе логике ставова, као нпр. закон контрапозиције: „Када се две појаве односе једна према другој да, ако је једна, онда је нужно и друга, онда ако нема друге, нема ни прве.“ Вредност и значај Аристотелове логике је јединствена, како у историји тако и данас, те можемо рећи да је она испунила свој задатак јер је постала сигурно средство за испитивање тврдњи и доказа.</s> <s>Метафизика Првобитна је метафизика била тематски оријентисана на надчулни свет, те је представљала чисту теологију.</s><s>То је била наука о чистом, савршеном постојању и о највишем добру, а касније постаје учење о свим врстама и значењима постојања, односно општа наука о бићу као бићу и о чулним стварима.</s><s>Код Аристотела постоје 4 дела метафизике, а то су онтологија (наука о бићу као бићу), психологија (наука о бићу у односу на људску душу), космологија (биће у односу на свет) и теологија (биће у односу на божанско).</s><s>Називи за метафизику су варирали, зависно од издања, често је коришћен термин „прва филозофија“ (-{filosofia prota}-), софиа (мудрост) или теолог</s> <s>Етика Аристотел, за разлику од Платона, цени уметност а нарочито грчке трагедије јер етички делују на гледаоца (творац је термина катарза — прочишћење путем страха и сажаљења).</s> <s>За Аристотела, највеће добро је срећа.</s><s>Она зависи од наших умних способности.</s><s>Тврдио је да је највећа врлина средина између две крајности.</s><s>Учење о врлини Аристотел је изложио у свом делу Никомахова етика, где је полазио од онога у чему се сви људи слажу, а то је да је циљ људског живота или блаженство, које није површни хедонизам, нити материјално богатство или слава, већ је срећа или блаженство - добро по себи или самовредност.</s><s>Аристотел је тврдио да је човек по природи политичко биће (-{zoon politikon}-) и да своју суштину изражава тек у заједници.</s> <s>Врлине је поделио у две категорије.</s><s>Прва су етичке (практичке) врлине, а друге дијаноетичке.</s><s>За прве је карактеристично то да се оне темеље на средини, типа храброст која је средина између плашљивости и потпуне несвесности опасности.</s><s>Дијаноетичких врлина има 5: епистеме (знање), софиа (мудрост), техне (вештина), нус (разум) и фронесис (животна мудрост).</s> <s>Политичка филозофија</s> <s>Аристотел је поделио државне облике на основне две групе: добре и лоше.</s> <s>Добре облике представљају: монархија аристократија република</s> <s>Лоше облике представљају: тиранија олигархија демократија</s> <s>Разлика између Платонове и Аристотелове државе Платон је у својој „Држави“ покушао да формулише апсолутно најбољу државу, док је Аристотел уочио да не постоји апсолутно најбоља држава већ само релативно најбоља држава у односу на постојеће стање.</s><s>Како не би дошло до забуне, Аристотел је створио своју слику која је представљала "Аристотелову најбољу државу" међутим базирала се на реалним принципима за разлику од Платонове, он своју државу објашњава као ону која стоји између Платоновог комунизма и принципа -{laissez-faire}- крајњег индивидуализма.</s><s>Платонова идеална држава има три сталежа (филозофи, војници, робови), док Аристотелова има два сталежа и то: управљачки сталеж и сталеж робова.</s><s>Аристотел је погрешно формулисао почетну премису о робовима а то је да су они такви по својој природи, док су у стварности они такви зато што их таквим чини друштво.</s><s>У самој тој тврдњи Аристотел је формулисао и расну теорију друштва.</s> <s>Аристотел је био реалнији од Платона пошто се залагао за државу по узору на Атину.</s><s>Он је проучавао постојеће уставе грчких држава и из њих извлачио закључке.</s><s>Аристотел је, такође, државу приказивао у организацијском облику.</s> <s>Критика</s> <s>Захваљујући својој свестраности и храбрости, Аристотел је успео да обухвати и синтетизује оба правца у дотадашњој грчкој филозофији: учење о природи и учење о моралу; такође је, на основу филозофске мисли претходника својих учитеља, пронашао изгубљену нит научног развоја „досократовске“ Грчке, наставио то дело доследним и детаљним проучавањима и свеобухватним посматрањима, те од добијених података саградио величанствену грађевину организоване науке.</s> <s>Аристотел је имао обичај да у уводима својих дела наводи радове својих претходника који су се бавили истом темом као и његов актуелни рад и да сваких такав рад аргументовано побије и дисквалификује.</s> <s>Али, „братоубилачка помама“ омогућила нам је детаљније упознавање са досократовском филозофијом.</s> <s>Аристотелова астрономија није претерано опширна и не даје превише новог у односу на његове претходнике.</s><s>Он одбацује Питагорино учење по којем је Сунце средиште нашег система и ту част радије додељује Земљи.</s><s>Али, његова мала расправа о метеорологији пуна је бриљантних запажања и чак и њен спекулативни део показује сву блиставост Аристотеловог ума.</s><s>Аристотел поставља и нека у оно време врло луцидна питања из науке о наслеђу.</s><s>Нека жена из Елиде удала се за Црнца; њихова деца била су бела, али се у следећој генерацији појавила негроидност.</s><s>Тим поводом, Аристотел је поставио питање где је у средњој генерацији био сакривен наследни елемент негроидности? -{Prudens quaestio dimidium scientiae}- — мудро питање јесте половина знања, али само половина, а човечанство је одговор на то важно и интелигентно питање морало чекати више од два миленијума до епохалних експеримената Грегора Мендела (1822—1882).</s> <s>Најпознатији и најоригиналнији Аристотелов допринос филозофији је његово учење о силогизмима.</s> <s>Види још Непокренути покретач Аристотелови списи Аристотелизам Ентелехија</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>-{J. L. Ackrill (1997).</s><s>Essays on Plato and Aristotle, Oxford University Press, USA.}- A popular exposition for the general reader.</s><s>These translations are available in several places online; see External links.</s><s>Bakalis Nikolaos.</s><s>Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments. -{Barnes J. (1995).</s><s>The Cambridge Companion to Aristotle, Cambridge University Press.}- -{Bolotin, David (1998).</s><s>An Approach to Aristotle's Physics: With Particular Attention to the Role of His Manner of Writing.</s><s>Albany: SUNY Press.</s><s>A contribution to our understanding of how to read Aristotle's scientific works.}- -{Myles Burnyeat et al. (1979).</s><s>Notes on Book Zeta of Aristotle's Metaphysics.</s><s>Oxford: Sub-faculty of Philosophy.}- -{Chappell, V. (1973).</s><s>Aristotle's Conception of Matter, Journal of Philosophy 70: 679–696.}- -{Code, Alan. (1995).</s><s>Potentiality in Aristotle's Science and Metaphysics, Pacific Philosophical Quarterly 76.}- -{Frede, Michael. (1987).</s><s>Essays in Ancient Philosophy.</s><s>Minneapolis: University of Minnesota Press.}- -{Eugene Gendlin (2012).</s><s>Line by Line Commentary on Aristotle's De Anima, Volume 1: Books I & II; Volume 2: Book III.</s><s>Spring Valley, New York: The Focusing Institute.</s><s>Available online in PDF.}- -{Gill, Mary Louise. (1989).</s><s>Aristotle on Substance: The Paradox of Unity.</s><s>Princeton: Princeton University Press.}- Terence Irwin .</s><s>Aristotle's First Principles. -{Knight, Kelvin. (2007).</s><s>Aristotelian Philosophy: Ethics and Politics from Aristotle to MacIntyre, Polity Press.}- -{Lewis, Frank A. (1991).</s><s>Substance and Predication in Aristotle.</s><s>Cambridge: Cambridge University Press.}- -{Lord, Carnes. (1984).</s><s>Introduction to The Politics, by Aristotle.</s><s>Chicago: Chicago University Press.}- -{Loux, Michael J. (1991).</s><s>Primary Ousia: An Essay on Aristotle's Metaphysics Ζ and Η.</s><s>Ithaca, NY: Cornell University Press.}- Maso, Stefano (Ed.), Natali, Carlo (Ed.), Seel, Gerhard (Ed.).</s><s>Reading Aristotle: Physics.</s><s>VII.3: What is Alteration?</s><s>Proceedings of the International ESAP-HYELE Conference. [Reprinted in J. Barnes, M. Schofield, and R. R. K. Sorabji, eds.</s><s>(1975).</s><s>Articles on Aristotle Vol 1. Science.</s><s>London: Duckworth 14–34.] -{Pangle, Lorraine Smith (2003).</s><s>Aristotle and the Philosophy of Friendship.</s><s>Cambridge: Cambridge University Press.</s><s>Aristotle's conception of the deepest human relationship viewed in the light of the history of philosophic thought on friendship.}- -{Reeve, C. D. C. (2000).</s><s>Substantial Knowledge: Aristotle's Metaphysics.</s><s>Indianapolis: Hackett.}- A classic overview by one of Aristotle's most prominent English translators, in print since 1923. -{Scaltsas, T. (1994).</s><s>Substances and Universals in Aristotle's Metaphysics.</s><s>Ithaca: Cornell University Press.}- -{Strauss, Leo (1964).</s><s>"On Aristotle's Politics", in The City and Man, Chicago; Rand McNally.}- For the general reader.</s><s>John Lloyd Ackrill: Aristoteles.</s><s>Eine Einführung in sein Philosophieren..</s><s>De Gruyter. (knappe Einführung vor allem in die theoretische Philosophie) Jonathan Barnes: Aristoteles.</s><s>Eine Einführung..</s><s>Reclam, Stuttgart 1999. (knappe Einführung; Biographisches und Naturwissenschaftliches relativ ausführlich, wenig zur praktischen Philosophie) Thomas Buchheim: Aristoteles..</s><s>Herder, Freiburg i. Br. (Einführung mit Schwerpunkt auf dem Organon, der Naturphilosophie und Metaphysik; wenig praktische Philosophie, keine Rezeption; kommentierte Bibliografie) Wolfgang Detel: Aristoteles..</s><s>Reclam, Leipzig. (Einführung mit hohem systematischem Anspruch, insbesondere zu Wissenschaftstheorie und Metaphysik; Kapitel zum Neoaristotelismus des 20.</s><s>Jahrhunderts) Otfried Höffe: Aristoteles..</s><s>3. izdanje.</s><s>Beck. (Biographisches, praktische Philosophie und Rezeption ausführlich; Bezüge zu anderen Epochen, insbesondere der Neuzeit) Christof Rapp: Aristoteles zur Einführung..</s><s>4. izdanje.</s><s>Junius, Hamburg. (singuläre Darstellung der Handlungstheorie, der Semantik, Dialektik und Rhetorik sowie Ontologie; nichts zur Person; hilfreiche, thematisch gegliederte Bibliografie) Christopher Shields: Aristotle.. (umfangreiche thematisch gegliederte Einführung) (Review ) Wolfgang Welsch: Der Philosoph: Die Gedankenwelt des Aristoteles..</s><s>Fink (Wilhelm), München. -{Ingemar Düring: Aristoteles.</s><s>Darstellung und Interpretation seines Denkens.</s><s>Winter, Heidelberg}- 1966 Hellmut Flashar: Aristoteles.</s><s>In: Hellmut Flashar (ed): Grundriss der Geschichte der Philosophie.</s><s>Die Philosophie der Antike, Band 3: Ältere Akademie, Aristoteles, Peripatos..</s><s>2. izdanje.</s><s>Schwabe, Basel.</s><s>Hellmut Flashar: Aristoteles: Lehrer des Abendlandes, Mü.</s><s>William K. C. Guthrie: A History of Greek Philosophy..</s><s>Bd.</s><s>6: Aristotle.</s><s>An Encounter.. (sehr gut lesbar, aber nichts zur Logik) John M. Rist: The Mind of Aristotle: A Study in Philosophical Growth.</s><s>University of Toronto Press.</s><s>Toronto. (behandelt die Entwicklung von Aristoteles’ Denken) William David Ross: Aristotle.. (solide und ausführliche Darstellung, besonders für Naturphilosophie und Biologie wertvoll) Christian Jung: Die doppelte Natur des menschlichen Intellekts bei Aristoteles..</s><s>Königshausen&Neumann, Würzburg. (grundlegend zur Lehre vom aktiven und passiven Intellekt) Georgios Anagnostopoulos (ed): A Companion to Aristotle.</s><s>Wiley-Blackwell, Malden.</s><s>Jonathan Barnes (ed): The Cambridge Companion to Aristotle.. (gute Einführung mit einer umfangreichen, thematisch gegliederten Bibliografie) Otfried Höffe (ed): Aristoteles-Lexikon..</s><s>Kröner. (Rezension) Olof Gigon u. a.: Aristoteles/Aristotelismus.</s><s>In: Theologische Realenzyklopädie..</s><s>Band 3, de Gruyter. , hier: 760–796.</s><s>François Queyrel u. a.: Aristote de Stagire.</s><s>In: Richard Goulet (ed): Dictionnaire des philosophes antiques..</s><s>Band Supplément, CNRS Éditions, Paris. .</s><s>Christoph Horn, Ada Neschke-Hentschke (ed): Politischer Aristotelismus.</s><s>Die Rezeption der aristotelischen Politik von der Antike bis zum 19.</s><s>Jahrhundert.</s><s>Metzler.</s><s>Joachim Knape, Thomas Schirren (ed): Aristotelische Rhetorik-Tradition.</s><s>Franz Steiner.</s><s>Cees Leijenhorst u. a. (ed): The Dynamics of Aristotelian Natural Philosophy from Antiquity to the Seventeenth Century..</s><s>Brill, Leiden. (Medieval and Early Modern Science Band 5) Jürgen Wiesner (ed): Aristoteles.</s><s>Werk und Wirkung..</s><s>Band 2: Kommentierung, Überlieferung, Nachleben.</s><s>De Gruyter. -{Paul Moraux: Der Aristotelismus bei den Griechen.</s><s>3 Bände, de Gruyter, Berlin 1973–2001.}- Richard Sorabji (ed): Aristotle Transformed.</s><s>The ancient commentators and their influence.</s><s>Duckworth.</s><s>Edward Grant: Das physikalische Weltbild des Mittelalters..</s><s>Artemis, Zürich.</s><s>Ludger Honnefelder u. a. (ed): Albertus Magnus und die Anfänge der Aristoteles-Rezeption im lateinischen Mittelalter..</s><s>Aschendorff, Münster.</s><s>Thomas Buchheim u. a. (ed): Kann man heute noch etwas anfangen mit Aristoteles?.</s><s>Meiner, Hamburg.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{Aristotelova ontologija}- -{Aristotel, Što znači baviti se filozofijom?}- -{At the Internet Encyclopedia of Philosophy:}- -{From the Stanford Encyclopedia of Philosophy:}- -{General article at The Catholic Encyclopedia}- -{Timeline of Aristotle's life}- Милан Узелац, Историја филозофије I (Приступљено 8.1.2021)</s> <s>Колекције радова -{At the Massachusetts Institute of Technology (primarily in English).}- -{Perseus Project at Tufts University.}- -{At the University of Adelaide (primarily in English).}- -{P. Remacle}- -{The 11-volume 1837 Bekker edition of Aristotle's Works in Greek (PDF DJVU)}- -{Aristotle Collection (translation).}-</s> <s>Рођени 384. п. н. е. Умрли 322. п. н. е. Старогрчки филозофи Полихистори Природни филозофи Врлине Зоолози Логика Онтолози Историја образовања Историја филозофије Критичко размишљање</s>

790

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B2%D0%BE%20%D0%90%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B

Иво Андрић

<s>Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.</s> <s>Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.</s><s>Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.</s><s>У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.</s><s>Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године.</s><s>Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема.</s><s>У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.</s> <s>У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе.</s><s>На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.</s> <s>Биографија</s> <s>Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896), школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић).</s><s>Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине.</s><s>Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе.</s><s>Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.</s><s>Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.</s><s>За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.</s><s>Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.</s><s>Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу.</s><s>Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала.</s><s>Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.</s><s>У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.</s><s>О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.</s> <s>Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит.</s><s>Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године.</s><s>За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.</s><s>По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.</s> <s>Између два рата</s> <s>Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године.</s><s>Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду.</s><s>Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.</s> <s>Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.</s><s>У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.</s> <s>У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (-{Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft}-).</s><s>На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”.</s><s>Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду.</s><s>Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”.</s><s>Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви.</s><s>1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.</s> <s>По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.</s><s>У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.</s> <s>Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.</s> <s>Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.</s><s>Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.</s> <s>Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих.</s><s>Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта.</s><s>Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин.</s><s>Наредна два месеца су провели на Боденском језеру.</s><s>Одбио је да се склони у Швајцарску, и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера.</s><s>Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.</s> <s>Рат проводи у Београду у изолацији.</s><s>Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.</s><s>Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:</s> <s>У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја.</s><s>Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата.</s><s>Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.</s> <s>Након рата Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.</s><s>Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”.</s><s>Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”.</s><s>Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије.</s><s>Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.</s><s>Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године.</s><s>Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.</s><s>Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.</s> <s>Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.</s><s>Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању.</s><s>Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.</s><s>Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи.</s><s>Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.</s> <s>Дана 16. марта 1968.</s><s>Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.</s><s>Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише.</s><s>Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.</s> <s>Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.</s> <s>Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду.</s><s>Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.</s> <s>Књижевни рад</s> <s>Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.</s><s>Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).</s><s>Прву књигу стихова у прози — „-{Ex Ponto}-” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.</s> <s>Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.</s> <s>У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (-{Ex Ponto}-, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример).</s><s>Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.</s> <s>Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу.</s><s>По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.</s> <s>Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама.</s><s>Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.</s> <s>Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија.</s><s>Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”.</s><s>Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем.</s><s>Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.</s> <s>Андрић о уметности</s> <s>Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела.</s><s>У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.</s> <s>Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем.</s><s>У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности.</s><s>У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”.</s><s>Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота.</s><s>Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.</s> <s>„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице.</s><s>Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.</s><s>Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”.</s><s>Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.</s><s>По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје.</s><s>Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”.</s><s>Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи.</s><s>Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”.</s><s>Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота.</s><s>Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности.</s><s>„Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.</s><s>Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела.</s><s>Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.</s> <s>Уметнички поступак</s> <s>У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.</s><s>Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења.</s><s>Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене.</s><s>Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао.</s><s>Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази.</s><s>Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.</s> <s>Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања.</s><s>Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље.</s><s>Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека.</s><s>Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека.</s><s>Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности.</s><s>У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи.</s><s>Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.</s> <s>Андрић је и мајстор и речи и стила.</s><s>Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза.</s><s>Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу.</s><s>Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује.</s><s>Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.</s> <s>Српски идентитет</s> <s>Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.</s> <s>У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац. док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”.</s><s>С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике , а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.</s> <s>Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију.</s><s>Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.</s><s>Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л.</s><s>Ф.</s><s>Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац, те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.</s> <s>Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.</s> <s>Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)</s> <s>Наслеђе</s> <s>Задужбина Иве Андрића</s> <s>Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.</s><s>Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”.</s><s>Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе.</s><s>Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.</s> <s>Андрићева награда</s> <s>На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.</s><s>Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.</s> <s>Спомен-музеј Иве Андрића</s> <s>У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.</s> <s>Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије.</s><s>Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.</s> <s>Свеске Задужбине Иве Андрића</s> <s>Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње.</s><s>Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.</s> <s>Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком.</s><s>У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.</s> <s>Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.</s><s>Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:</s> <s>Андрићград</s> <s>Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица.</s><s>За посетиоце је отворен 5. јула 2012.</s> <s>Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.</s><s>У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.</s><s>У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.</s><s>Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.</s><s>Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.</s> <s>У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.</s><s>Жанета Ђукић Перишић објавила је више књига о Иви Андрићу.</s><s>У књизи „Ко је био Иво Андрић” сабрала је сећања савременика на Иву Андрића.</s> <s>Дела</s> <s>Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.</s><s>Основни преглед најзначајнијих дела</s> <s>Ex Ponto, стихови у прози, 1918.</s><s>Немири, стихови у прози, 1920.</s><s>Пут Алије Ђерзелеза, 1920.</s><s>Мост на Жепи, 1925.</s><s>Аникина времена, 1931.</s><s>Португал, зелена земља, путописи, 1931.</s><s>Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.</s><s>Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.</s><s>Разговор са Гојом, есеј, 1936.</s><s>На Дрини ћуприја, роман, 1945.</s><s>Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945.</s><s>Травничка хроника, роман, 1945.</s><s>На Невском проспекту, 1946.</s><s>На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948.</s><s>Проклета авлија, роман, 1954.</s><s>Игра, 1956.</s><s>О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.</s><s>Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.</s><s>Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.</s><s>Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.</s><s>На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно</s> <s>Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература Војислав Ђурић: Иво Андрић, Институт за теорију књижевности и уметности, 1962.</s><s>Љубо Јандрић: Са Ивом Андрићем: 1968-1975, Српска књижевна задруга, 1977.</s><s>Радован Поповић: Балкански Хомер или Живот Иве Андрића, Завод за уџбенике и наставна средства, 1991.</s><s>Родољуб Чолаковић, Здравко Антонић: Иво Андрић у дневнику Родољуба Чолаковића, Стручна књига, 1992.</s><s>Иво Андрић, Милорад Р.</s><s>Блечић: Иво Андрић над непрегледном реком живота: антологија мисли и запажања састављена од фрагмената из Знакова поред пута, Књижевна заједница "Звездара", 1992.</s><s>Иво Андрић: Писац говори својим делом, Српска књижевна задруга, 1994.</s><s>Петар Џаџић: Иво Андрић: есеј, Завод за Уџбенике и Наставна Средства, 1996.</s><s>Иво Андрић: Деца и друге приповетке, Ризница лепих речи, 1997.</s> <s>Спољашње везе Задужбина Иве Андрића Навигација по категоријама Андрићевих дела Биографија на сајту САНУ Андрић или-или Андрић, РТС Културно — уметнички програм — Званични канал Читамо Андрића, РТС Културно — уметнички програм — Званични канал Слике из живота Иве Андрића, први део, РТС Трезор — Званични канал Слике из живота Иве Андрића, други део, РТС Трезор — Званични канал Место где ја Андрић био најсрећнији, РТС Око — Званични канал Информација о његовом гробу „Све жене Иве Андрића”, Неђо Шиповац, Вечерње новости, фељтон, 14 наставака, 17 — 30. септембар 2006.</s><s>„Андрић и Вишеград”, Радован Поповић, Вечерње новости, фељтон, 13 наставака, 22. децембар — 4. јануар 2005/06.</s><s>Андрић о појави фашизма Андрићу, остајте овде („Вечерње новости”, 2. мај 2011) Иво Андрић никада није прешао на православље, а због љубавне је афере избачен из масонске ложе („Вечерњи лист”, 9. октобар 2016) Иво Андрић — цитати Трибина „Иво Андрић у дипломатији“ Несуђени глумац („Политика”, 15. октобар 2021) Све тајне Иве Андрића („Вечерње новости”, фељтон, новембар 2021) Ко је био Иво Андрић: Сећања Меше Селимовића, Зуке Џумхура, Милована Ђиласа, Мирослава Радојчића... (РТС, ОКО, септембар 2023)</s> <s>Рођени 1892.</s><s>Умрли 1975.</s><s>Травничани Југословенски књижевници Срби католици Српски књижевници Српски књижевници из Босне и Херцеговине Босанскохерцеговачки публицисти Југословенски публицисти Српски публицисти Чланови Удружења књижевника Србије Чланови Младе Босне Српске дипломате Југословенске дипломате Амбасадори Краљевине Југославије Јунаци социјалистичког рада Академици САНУ Академици САЗУ Академици АНУБиХ Српски нобеловци Нобеловци за књижевност 100 најзнаменитијих Срба по САНУ Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Српски писци фантастике Доктори наука Људи под псеудонимом Ротари клуб Слободно зидарство у Југославији Хрватски књижевници Хрвати у Босни и Херцеговини Носиоци Ордена белог лава</s>

793

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0

Поезија

<s>Поезија је посебан књижевни род где је песникова порука изречена кроз стихове.</s><s>Песма обично садржи низ стилских фигура, укључујући риму, метафору, поређење, градацију, хиперболу, итд.</s><s>Поезија (термин изведен из варијанте грчког термина, -{poiesis}-, „прављење”) форма је литературе која користи естетске и римске квалитете језика — као што су благозвучност, звучни симболизам, и метрика — за евоцирање значења које је надопуна, или замена, прозног значења.</s> <s>Сматра се да је поезија најстарија врста књижевности.</s><s>Рани примери су сумерски „Еп о Гилгамешу“, делови Библије и радови Хомера.</s><s>Ране поеме су еволуирале из народних песама као што су кинеске шиђиншке песме, или из потребе поновног казивања оралне епике, или из санскритских веда, зороастризанских гата, и хомерских епова, Илијада и Одисеја.</s><s>Антички покушаји дефинисања поезије, као што је Аристотелова Поетика, имају фокус на употреби говора и реторике, драме, песме и комедије.</s><s>Каснији покушаји су били концентрисани на својствима као што су понављање, форма стихова и рима, и наглашавању естетике по чему се поезија разликује од објективније информативних, прозних форми писања.</s><s>Од средине 20. века, поезија је понекад била у општем смислу сматрана фундаменталним креативним чином употребе језика.</s> <s>Поезија користи форме и конвенције да сугерише диференцијалну интерпретацију речи, или да евоцира емотивне респонсе.</s><s>Средства као што су асонанца, алитерација, ономатопеја и ритам се понекад користе за остваривање музичких или инкантационих ефеката.</s><s>Употреба двосмислености, симболизма, ироније и других стилистичких елемената поетске дикције често оставља поеме отвореним за вишеструке интерпретације.</s><s>Слично томе говорне фигуре као што су метафора, поређење и метонимија креирају резонанцију између иначе различитих слика — раслојавајући значења, формирајући претходно неспознате везе.</s><s>Сродне форме резонанције могу да постоје између индивидуалних стихова, у њиховим обрасцима ритма или риме.</s> <s>Неки типови поезије су специфични за дате културе и жанрове и одговарају карактеристикама језика у коме је песник писао.</s><s>Читаоци који су навикли да поистовећују поезију са Дантеом, Гетеом, Мицкјевичом и Румијем могу да је сматрају делом написаном у виду линија базираних на рими и регуларној метрици.</s><s>Постоје међутим традиције, као што је библијска поезија, које користе друга средства за креирање ритма и еуфоније.</s><s>Знатан део модерне поезије одражава критику поетске традиције, играјући се са и тестирајући, између осталог, принципе саме еуфоније, понекад у потпуности напуштајући риму или постављани ритам.</s><s>У данашњем све више глобализованом свету, песници често прилагођавају форме, стилове и технике из различитих култура и језика.</s> <s>Историја</s> <s>Неки научници сматрају да уметност поезије можда претходи писмености.</s><s>Међутим, други сугеришу да поезија не мора да је нужно претходила писању.</s> <s>Најстарија преживела епска поема, Еп о Гилгамешу, потиче из 3. миленијума п. н. е. из сумерске Месопотамије (сад Ирак), и била је написана у клинастом писму на глиненој плочици, уместо папируса.</s><s>Плочица потиче из око 2000п. н. е. и описује годишњи обред у коме се краљ симболично жени и има полни однос са богињом Инаном да би се осигурала плодност и просперитет; то се сматра најстаријом љубавном поемом на свету.</s><s>Један пример египатске епске поезије је Прича о Синуху (из око 1800. п. н. е).</s> <s>Друга античка епска поезија обухвата грчке епове, Илијада и Одисеја; авестанске књиге, Гати и Јасна; римски национални еп, Вергилијеву Енејиду; и индијске епове, Рамајана и Махабхарата.</s><s>Епска поезија, укључујући Одисеју, Гати, и индијске Веде, чини се да је формирана у песничкој форми ради лакшег меморисања и оралног преноса, у праисторијским и античким друштвима.</s> <s>Друге форме поезије су се развиле директно из народних песама.</s><s>Најранији уноси у најстаријој постојећој збирци кинеске поезије, Шиђинг, били су иницијално лирски.</s> <s>Напори древних мислиоца да утврде шта чини поезију карактеристичном као обликом, а оно што разликује добру поезију од лоше, резултирали су у „поетици” — студији естетике поезије.</s><s>Нека античка друштва, као што је кинеско са његовим Шиђингом (Класичном поезијом), развила су каноне поетских радова који су имали ритуал и естетску важност.</s><s>У скорије време, мислиоци су се трудили да пронађу дефиницију која би могла да се обухвате формалне разлике које су толико велике као што су оне између Чосерових Кентерберијских прича и Мацуо Башоове Оку но Хосомичи, као и разлике у контексту које премошћавају религиозну поезију Танаха, љубавну поезију, и рап.</s> <s>Западне традиције</s> <s>Класични мислиоци су користили класификацију као начин дефинисања и процене квалитета поезије.</s><s>Наиме, постојећи фрагменти Аристотелове Поетике описују три жанра поезије — епску, комичну, и трагичну — развијају правила за разликовање поезије највишег квалитета у сваком жанру, заснована на основним наменама жанра.</s><s>Каснији естетичари су идентификовали три главна жанра: епску поезију, лирску поезију, и драмску поезију, третирајући комедију и трагедију као поджанрове драмске поезије.</s> <s>Аристотелов рад је био утицајан широм Средњег истока током исламског златног доба, као и у Европи током ренесансе.</s><s>Каснији песници и естетичари често одвајају поезију, и дефинишу је као супротност прози, која је уопштено схваћена као писање са нагласком на логичкој експликацији и са линеарном наративном структуром.</s><s>Кант тврди да природа поезије као самосвесно апстрактне и лепе форме подиже овај изражајни облик на највиши ниво међу вербалним уметностима, чему следе тон или музика које је прате, а тек након тога логичнија и наративна проза.</s> <s>Ово не подразумева да је поезија нелогична или да нема нарацију, већ да је поезија покушај да се лепо или узвишено створи без терета ангажовања логичког или наративног мисаоног процеса.</s><s>Енглески романтичарски песник Џон Китс назвао је ово бекство од логике „негативном способношћу”.</s><s>Овај „романтичарски” приступ виђењу форме је кључни елемент успешне поезије, јер је ова форма апстрактна и разликује се од исходишне нотационе логике.</s><s>Овај приступ је остао утицајан у 20. веку.</s> <s>Током овог периода, постојала је и значајнија интеракција између различитих поетских традиција, делом због ширења европског колонијализма и пратећег пораста глобалне трговине.</s><s>Поред бума у погледу превода, током романтичарског периода поново се откривају бројни древни радови.</s> <s>Спорови 20. века и 21. века</s> <s>Неки од књижевних теоретичара 20. века, ослањајући се у мањој мери на опозицију прозе и поезије, ставили су фокус на песника као превасходно онога који ствара користећи језик, и поезију као исход песничког стваралаштва.</s><s>Основни концепт песника као творца није неуобичајен, а неки модернистички песници есенцијално не праве разлику између стварања песме користећи речи и креативних дела у другим медијима.</s><s>Међутим, други модернисти сматрају да је и сам покушај да се поезија дефинише на такав начин погрешан.</s> <s>Одбацивање традиционалних облика и структура поезије које је започело у првој половини 20. века подударало се са довођењем у питање сврхе и значаја традиционалних дефиниција поезије и разлика између поезије и прозе, нарочито имајући у виду примере поетске прозе и прозне поезије.</s><s>Бројни модернистички песници писали су у нетрадиционалним формама или у ономе што би се традиционално могло сматрати прозом, иако је њихово писање генерално било поткрепљено поетском дикцијом, и често је имало ритам и тон успостављен неметричким средствима.</s><s>Иако је у модерним школама постојала значајна формалистичка реакција на распад структуре, ова реакција се усредсредила на развој нових формалних структура и синтеза, као и на оживљавање старијих облика и структура.</s> <s>Недавно, је дошло до развоја постмодернизма ради потпунијег преноса прозе и поезије као особених ентитета, а такође и међу жанровима поезије, који имају значење само као културни артефакти.</s><s>Постмодернизам иде изван нагласка модернизма на креативној улози песника, да наглашава улогу читаоца текста (херменеутика), и да истакне комплексну културну мрежу у којој се чита песма.</s><s>У данашње време, широм света, поезија често укључује поетску форму и дикцију из других култура и из прошлости, што додатно отежава покушаје дефинисања и класификације који су некада били смислени у оквиру традиције као што је Западни канон.</s> <s>Види још Српска књижевност</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Tatarkiewicz, Władysław, "The Concept of Poetry", translated by Christopher Kasparek, Dialectics and Humanism: The Polish Philosophical Quarterly, vol.</s><s>II, no.</s><s>2 (spring 1975), published in Warsaw under the auspices of the Polish Academy of Sciences by Polish Scientific Publishers. pp.</s><s>13–24.</s><s>Isobel Armstrong, Joseph Bristow, and Cath Sharrock (1996) Nineteenth-Century Women Poets.</s><s>An Oxford Anthology Original texts from 8 English poets before the 20th Century and from 8 20th Century Americans.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Косовски циклус српске народне поезије Поезија домаћих и страних песника Поезија суштине Српске епске песме Домаћа поезија - Дабетићево</s>

795

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5%20%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5

Српске народне приповетке

<s>Српске народне приповетке је збирка приповедака које је скупио и издао Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853. године, а књига је штампана у штампарији јерменског манастира.</s> <s>Вуков оглас за Српске народне приповетке стоји на почетку књиге, пре предговора где Вук каже:</s> <s>„Опростивши се рјечника, не дангубећи ни мало рад сам се трудити еда бих јоште што од смрти уграбио и на свијет издао.</s><s>И тако ево најприје нашијех народнијех приповиједака, за које мислим да ће у своме роду бити тако знатне као што су народне пјесме у своме.</s><s>Као што су пјесме углед језика наше народне поезије, тако ће ове приповијетке бити углед народнога језика у прози.</s><s>Као што сам пјесме штампао у различнијем нарјечијама, како сам коју гђе добио, тако ће бити наштампане и ове приповијетке: биће их из Бачке, из Сријема, из Србије, из Херцеговине, из Боке Которске и т. д. Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народног језика тако и ради народнијех мисли у овој струци умотворине народа нашега.</s><s>Књига ће ова бити око петнаест табака велика, и цијена јој је за пренумеранте двије цванцике и по у сребру, или једна форинта у новцима од хартије који данас овђе иду мјесто сребра, а за пренумеранте из Русије једна рубља у сребру (сü пересűлкоţ).</s><s>Пошто књига изиђе на свијет, биће јој цијена у сребру три цванцике, а у хартији једна форинта и дванаест крајцара или три форинте у шајну.</s><s>Новци се не ишту напријед, него само имена од пренумеранта за које су скупитељи увјерени да ће књигу одмах платити кад је приме.</s><s>За скупљање пренумеранта особито молим ону господу који су ми купили пренумеранте на рјечник.</s><s>Вријеме пренумерације трајаће до свршетка мјесеца Јунија.</s><s>Из Србије опет ће најбоље бити да се имена од пренумеранта пошаљу у Биоград Г. Јовану Гавриловићу, начелнику у попечитељству финансије, а из осталијех мјеста на мене, додавши на писму ауф дер Ландстрассе, ам Хеумаркет Нр.</s><s>517 ин Њиен.</s><s>Господи скупитељима даће се по обичају једанаеста књига на дар.</s><s>Мјесто овијех приповиједака мислио сам сад штампати обичаје, или управо рећи живот народа нашега, али сам ово за сад одгодио, да бих које љетос у Србији које преко пријатеља својијех из другијех крајева о томе још којешта дознао, тако ће ово, ако Бог да здравље, бити прва књига моја послије приповиједака.</s><s>У овој ће књизи бити гђекоје ствари из рјечника у ред намјештене и многијем којечим новијем чега у рјечнику нема, састављене и потпуњене.''''“</s> <s>У Бечу о Сретенију 1852.</s> <s>Види још</s> <s>Народне шаљиве приче Заоставштина Вука Стефановића Караџића у Библиотеци и Архиву САНУ Српска књижевност епохе просветитељства</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе Цела књига - пројекат Растко Приступљено 14.11.2021.</s> <s>Српске народне приповетке Вук Стефановић Караџић</s>

797

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Књижевност

<s>Књижевност, термин настао од речи књига, представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним.</s><s>Термин литература потиче из латинског језика од речи -{littero}- — слово, настали превођењем грчке речи са истим значењем γραμματικη (τεχνη) од γραμμα — слово.</s> <s>Народна књижевност представља дела стварана вековима, у којима се описује колективни став народа чијој народној књижевности дело припада.</s><s>Уметничка књижевност садржи песничке слике изражене речима.</s><s>Она представља објективну стварност, али виђену очима уметника.</s><s>Садржи мисли и осећања писца, а код читаоца изазива одређена осећања и расположења.</s> <s>Термин књижевност употребљен у ужем значењу означава уметничку књижевност (белетристика, лепа књижевност).</s><s>Употребљен у ширем значењу, термин књижевност односи се и на дела настала у процесу проучавања књижевности, односно обухвата и текстове који припадају књижевној критици, књижевној историји и теорији књижевности, које заједно са методологијом проучавања књижевности конституишу науку о књижевности.</s><s>Термин књижевност употребљава се да означи језичку уметност, естетички вид језичке творевине.</s><s>Књижевна естетика покушава да пружи мерило за разликовање уметничке речи од осталих појавних облика језика.</s><s>Бројне су поделе књижевности и критеријуми на којима се те поделе заснивају: припадност одређеној епохи, периоду, правцу, етничкој заједници, културно-географском подручју; критеријум за поделу може бити и публика, коме је дело намењено; да ли је аутор познат или не.</s><s>Полазећи од природе самог дела, књижевност се дели на књижевне родове и врсти.</s> <s>Дефиниције</s> <s>Постојали су разни покушаји да се дефинише „књижевност”.</s><s>Сајмон и Делиз Рајан започели су њихов покушај да одговоре на питање „Шта је књижевност?” са описом:</s> <s>Трагање за откривањем дефиниције „књижевности” је пут којим се много путовало, иако је тачка доласка, ако је икада достигнута, ретко задовољавајућа.</s><s>Већина предложених дефиниција је широка и нејасна, и оне су се неизбежно временом мењане.</s><s>У ствари, једина ствар која је сигурна у дефинисању књижевности јесте да ће се дефиниција променити.</s><s>Концепти о томе шта је литература се исто тако мењају током времена.</s> <s>Дефиниције књижевности су варирале током времена: То је „културолошки релативна дефиниција”.</s><s>У Западној Европи пре 18. века, књижевност се односила на све књиге и писање.</s><s>Ограниченији смисао речи се јавио током романтичарског периода, током којег је почела да означава „маштовито” писање.</s><s>Савремене расправе о томе шта чини књижевност имају тренд повратка на старијије, свеобухватније значење; на пример, културолошке студије обухватају и анализу популарних и мањинских жанрова, поред канонских радова.</s> <s>Према дефиницији литературе путем одлучивања о вредности сматра се да се она искључиво односи на списе који поседују висок квалитет или особеност, чинећи део такозване -{Belles-lettres}- традиције („финог писања”).</s><s>Овај тип дефиниције се користи у једанаестом издању Енциклопедије Британике (1910–11), при чему она класификује литературу као „најбољи израз најбоље мисли редуковане на писање”.</s><s>Проблематичност овог гледишта је у томе да нема објективне дефиниције тога што сачињава „литературу”: све може бити литература, и све што се универзално сматра литературом може потенцијално бити искључено, пошто се вредносна гледишта могу променити током времена.</s> <s>Формалистичка дефиниција је да се „литература” у првом плану односи на поетске ефекте; то је „литерарност” или „поетика” књижевности што је разликује од обичног говора или других врста писања (нпр., новинарства).</s><s>Џим Мајер сматра да је корисна карактеристика при објашњавању употребе термина да означава објављени материјал у одређеном пољу (нпр., „научна литература”), пошто таково писање мора да користи језик у складу са одређеним стандардима.</s><s>Проблем са формалистичком дефиницијом је у томе што да би се рекло да литература одступа од обичне језичке употребе, те употребе се морају прво идентификовати; ово је тешко јер је „обичан језик” нестабилна категорија, која се разликује у зависности од друштвених категорија и кроз историју.</s> <s>Етимолошки, термин литература је изведен из латинске речи -{literatura/litteratura}- „учење, писање, граматика,” оригинално „писање формирано словима,” од -{litera/littera}- „слово”.</s><s>Упркос тога, термин је исто тако био примењиван говорене или певане текстове.</s> <s>Врсте књижевности</s> <s>Широко је усвојена подела књижевности на три рода: лирика, коју одликује субјективност (осечања, мишљења песника) епика, коју одликује објективност (опис радње) и епски ликови драма, коју одликују дијалог, као и посебан стил писања</s> <s>Књижевност се може делити и на: поезију, где је текст обично подељен на строфе и стихове прозу, где текст није никако ограничен, драму, стил писања код драме као рода (указује се на ликове који говоре)</s> <s>Књижевност се најпре стварала и преносила усменим путем.</s><s>Та врста књижевности назива се усменом или народном књижевношћу.</s><s>Од самих својих почетака књижевност је у вези са митом и религијом.</s><s>Стварајући митове, човек је покушавао да објасни свет који га је окруживао.</s><s>Са развојем критичке свести човек постепено престаје да верује у митове и митске приче.</s><s>Тог тренутка мит постаје књижевност.</s> <s>Књижевност се може поделити на дуже историјскокњижевне временске одсеке, епохе:</s> <s>Древни исток Антика Хеленска књижевност Римска књижевност средњи век Хуманизам Ренесанса Барок Класицизам Просветитељство Романтизам Реализам Модернизам Естетицизам Авангарда Касни модернизам Постмодернизам</s> <s>Усмена књижевност Усмена књижевност представља најстарији облик књижевноумјетничког рада.</s><s>На различитим просторима развијали су се различити родови усмене књижевности.</s><s>Основна подела усмене књижевности на родове и врсте може изгледати овако:</s> <s>Поезија лирска пјесма севдалинке, обредне, додолске, краљичке...; епска пјесма: епови и крајишнице; епско-лирска пјесма: баладе и романсе.</s><s>Проза бајке, приповетке, приче, легенде, предаје: предаје о грађевинама, гробљима, турбетима; предаје о евлијама и керамети-сахибијама; предаје о значајним историјским догађајима; предаје о значајним историјским личностима...</s><s>Драмски радови</s> <s>Писана или уметничка књижевност Уметничка књижевност, као и усмена, има три основне гране: поезију, прозу и драму.</s> <s>Поезија</s> <s>Поезија је врста књижевности у којој се текст пише у стиховима.</s><s>Поезија обично садржи низ стилских фигура укључујући риму, метафору, поређење, градацију, хиперболу, итд.</s><s>Могуће је да је поезија најстарија врста књижевност.</s><s>Рани примери су Сумерски „Еп о Гилгамешу” (1700. п. н. е.), делови Библије, и радови Хомера.</s> <s>Поезија је форма литературне уметности која користи естетске и ритмичке квалитете језика да евоцира додатна значења, или алтернативе прозном привидном значењу.</s><s>Поезија се традиционално разликовала од прозе по томе што је била написана у стиховима; проза је написана у реченицама, поезија у линијама; синтакса прозе је диктирана значењем, док се поезија одржава преко метрике или визуелних аспеката песме.</s><s>Пре 19. века, поезија се обично схватила као нешто постављено у метричким линијама; сходно томе, 1658. године дефиниција поезије је „било која врста текста који се састоји од ритма или стихова”.</s><s>То је вероватно била последица утицаја Аристотела (његове „Поетике”), „поезија” пре 19. века обично је била мање техничка ознака за стихове од нормативне категорије фиктивне или реторичке уметности.</s><s>Могуће је да као форма она предатора писменост, при чему су најранији радови били компоновани и одржавани у оквиру оралне традиције; и стога она представља најстарији вид литературе.</s> <s>У различитим нацијама наилази се на различите врсте поезије.</s><s>У грчкој поезији стихови се ретко римују, док је у Италијанској и Француској поезији супротан случај.</s><s>Генерално гледајући, у британској и немачкој поезији рима је подједнако и присутна и одсутна.</s><s>Неке језике карактерише природан афинитет за дуже стихове, док је код других изражена тенденција ка краћим стиховима.</s><s>Неке од ових карактеристика су условљене разликама у лексици и граматици самих језика.</s><s>На пример, неки језици имају већи фонд речи које се римују, или више синонима од других.</s><s>Поезија је такође укомпонована у неке врсте драме, попут опере.</s> <s>Проза</s> <s>Проза је форма језика која поседује обичну синтаксу и природни говор уместо ритмичке структуре; у ком смислу се она, поред њеног мерења реченицама уместо линија, разликује од поезије.</s><s>У погледу историјског развоја прозе, Ричард Граф напомиње да „[у случају античке Грчке] недавна становишта наглашавају чињеницу да је формална проза релативно касно развијена, то је „изум” који је вероватно везан за класични период”.</s><s>Роман: дуги фикциони прозни наратив.</s><s>Блиски однос ове форме са реалним животом је диференцира од витешке романтике.</s><s>Термин роман се јавља у већини европских језика.</s><s>У енглеском је термин проистекао из романских језика у касном 15. веку, са значењем „новости”; он се временом трансформисао да указује на нешто ново, без прављења разлике између чињеница или фикције.</s><s>Мада постоје многи историјски прототипи, такозвани „романи пре романа”, модерни облик романа се појавио у касно у културној историји — отприлике током осамнаестог века.</s><s>Иницијално предмет знатног критицизма, роман је временом попримио доминантну позицију међу литерарним формама, у погледу популарности и става критичара.</s><s>Новела: у чисто квантитативном смислу, новела постоји између романа и кратке приче; издавач Мелвил Хаус је класификује као „сувише кратка да би била роман, превише дуга да би била приповетка”.</s><s>Нема прецизне дефиниције значења речи или броја страница.</s><s>Књижевне награде и издавачке куће обично имају своје сопствене арбитрарне лимите, које варирају у зависности од њихових специфичних намена.</s><s>Сумирајући варијабилне дефиниције новела, Вилијам Гиралди закључује „[то је форма] чијем идентитету изгледа да је суђено да буде оспораван довека”.</s><s>По неким гледиштима ограничење величине производи различите стилске резултате, неки од којих су заједнички са романом или приповетком, а други су јединствени за ову форму.</s><s>Приповетка: дилема у дефинисању „кратке приче” као књижевне форме је у томе како је, или да ли је, треба разликовати од било ког кратког наратива; стога она такође има спорно порекло, који поједини извори сматрају најранијим кратким наративом (нпр. Библија), као што су рани писци приповетки (нпр. Едгар Алан По), али и модерни писци (нпр. Антон Чехов).</s><s>Осим њене особене величине, разни теоретичари су предложили да приповетке обрађују карактеристичне теме и имају особену структуру.</s> <s>Драма</s> <s>Драма је врста књижевности која је настала за време античке Грчке и развија се до дан данас.</s><s>Драма се у главном не пише да би била читана већ да би била приказана у позоришту.</s><s>Током осамнаестог и деветнаестог века, опера је настала као комбинација драме, поезије, и музике.</s> <s>Основне врсте драме су трагедија и комедија, које се прво појављују неколико векова пре нове ере.</s><s>Старогрчка драма је, по легенди, настала за време верског фестивала, када се један певач одвојио од хора и почео певати сам.</s><s>Грчка трагедија се углавном бавила са познатим историјским и митолошким темама.</s><s>Трагедије су (као што су то и данас) типично биле озбиљне и тицале су се се људске природе.</s><s>За разлику од њих, комедије су већином биле сатиричне и увијек су имале сретан завршетак.</s><s>Грчки фестивали би обично имали три трагедије и једну комедију.</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>An overview of several hundred short stories.</s><s>Brief summary of major periods in literary history of the Western tradition.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{Project Gutenberg Online Library}- -{Abacci}- -{Internet Book List}- -{Internet Archive Digital eBook Collection}- -{Сајт посвећен књижевности}-</s> <s></s> <s>Хуманистичке науке Хуманистика</s>

798

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Српска књижевност

<s>Српска књижевност је књижевност писана на српском језику.</s> <s>Средњовековна књижевност</s> <s>Српска средњовековна књижевност углавном је третирала теме из верског живота и утицала је на развој староруске књижевности.</s> <s>Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика која је написана осамдесетих година 12. вијека.</s><s>Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије.</s><s>Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање.</s><s>Године 2001. године УНЕСКО га је уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“.</s> <s>Дубровачка и бокељска књижевност</s> <s>Професорка дубровачке књижевности Светлана Стипчевић сматра да целокупна дубровачка књижевност припада и српском књижевном корпусу, као и да су становишта да ексклузивитет на дубровачку књижевност полажу друге културе нема исходиште у науци, већ у политици.</s><s>Она закључује да делимични губитак интереса српске интелигенције за дубровачке студије произилази из заузимања становишта по којем је Србин и део српске културе искључиво православац, што је супротно од погледа Вука Караџића о Србима сва три закона.</s> <s>Српске традиције династије Немањића, Косова и ратова са Турцима били су постављени као средишња тема у делима водећих писаца Дубровачке републике.</s><s>Средњовековна Србија је имала блиске везе са Дубровником.</s><s>Од успостављања факултета на Универзитету у Београду у 19. столећу дубровачка књижевност се третира као српска.</s><s>Став српске разуголошке школе, супротан колегама из данашње Хрватске, јесте да је дубровачка књижевност српска барем колико и хрватска.</s><s>Сви рани историчари књижевности и издавачи уврштавају засебну дубровачку у корпус српске књижевности, попут: Јована Суботића, Светислава Вуловића, Стојана Новаковића, Петра Колендића, Јована Живановића Јорја Тадића, Александра Белића, Павла Поповића и Мирослава Пантића.</s><s>Јефто Поповић 1827. штампа Осман Ивана Гундулића на ћирилици а две године раније Јован Суботић у Бечу издаје антологију српске књижевности коју је поделио на старију дубровачку и новију српску.</s><s>Дубровачка књижевност је значајно утицала на Вукову реформу (употреба слова Х) као и писање Петра II Петровић Његоша, Бранка Радичевића, Јована Илића, Љубомира Ненадовића и Милоша Црњанског.</s> <s>За најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић.</s><s>За најважније ауторе сматрају се Иван Гундулић и Марин Држић.</s> <s>У 19. и почетком 20. века је деловао значајан покрет Срба католика у Дубровнику, са својом књижевношћу, културом и науком.</s> <s>Књижевност барока и просвјетитељства</s> <s>Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве.</s><s>Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице.</s><s>У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и свјетовне предмете, има претежно духовни садржај.</s><s>Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем.</s> <s>Српска књижевност барока и и барокних тенденција стварана је у облику поезије, епске поезије, путописа, историјских списа, драма и беседништва.</s> <s>У периоду српског просветитељства, рачунајући и барок као стилску формацију епохе просветитељства, било је активно више од 120 писаца.</s> <s>Централна личност српског просветитељства јесте Доситеј Обрадовић.</s><s>Најзначајнији писци су Захарије Орфелин, гроф Ђорђе Бранковић, Гаврил Стефановић Венцловић, Емануел Козачински и Јован Рајић.</s> <s>Српски народни препород</s> <s>Српски народни препород односи се на период у историја српске културе између 18. века и независности 1878. године.</s><s>Током овог периода долази до културног успона и значајног уметничког стваралаштва.</s><s>Истакнути представници су: Лукијан Мушицки, Сима Милутиновић Сарајлија, Јован Стерија Поповић, Вук Стефановић Караџић, Петар II Петровић Његош, Стјепан Митров Љубиша, Филип Вишњић, Ђура Јакшић, Јован Пачић, Милица Стојадиновић Српкиња, Јован Јовановић-Змај, Лаза Костић, Никола Боројевић, Доситеј Обрадовић, Ђорђе Марковић Кодер, Павле Соларић, Сава Мркаљ, Јован Дошеновић, Лука Милованов Георгијевић, Јоаким Вујић, Глигорије Трлајић, Платон Атанацковић и Васа Живковић.</s> <s>Књижевност романтизма Епоха српског романтизма стоји у знаку Вука Караџића и његове борбе за афирмацију народног језика.</s><s>Практично сви велики српски романтичари били су присталице Вукових идеја, и инспирисали су се народном поезијом, за чије систематско сакупљање Вук има највеће заслуге.</s><s>Окренутост народној, 'наивној' књижевности једна је од романтичарских црта која вуче порекло од Русоових идеја о првобитном, неисквареном човеку.</s><s>Код Срба, као и код многих других европских народа који су се у то доба налазили под политичком и културном хегемонијом страних земаља, ово доба поклапа се са добом националног буђења и културног препорода.</s><s>Вуков рад такође је наишао на одушевљење многих водећих европских романтичара, као што су Гете, Андерсен, Ламартин, а ова позитивна рецепција додатно је појачала националну самосвест.</s> <s>Књижевно стваралаштво Срба у овом раздобљу је углавном лирско, али неки од најзначајнијих песника писали су и у епској форми, као на пример Сима Милутиновић Сарајлија.</s><s>Његош је најбитнија дела писао у форми драмског спева.</s> <s>Међу лиричарима, истичу се песници: Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић.</s> <s>Књижевност реализма У епохи српског реализма доминирају прозни жанрови - роман и, нарочито, приповетка.</s><s>Међутим, ваља напоменути да реализам, као доминанта сложеног књижевног дискурса у српској књижевности, нарочито њеној линији коју Јован Деретић дефинише као историјску, далеко надилази оквире епохе.</s><s>Најзначајнијим представницима саме епохе реализма обично се сматрају: Светозар Марковић (теоретичар), Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Илија Вукићевић, Симо Матавуљ, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Војислав Илић, Бранислав Нушић.</s> <s>Модерна књижевност Књижевни тренд прве и друге деценије 20. века на српском се назива модерном књижевношћу.</s><s>Њени утицаји долазили су од водећих књижевних покрета у Европи, нарочито симболизма и психолошког романа, али више кроз расположење и естетску компоненту, а не из књижевног заната.</s><s>То се манифестовало у делима Јована Дучића и Милана Ракића, двојице песничких дипломата.</s><s>Трећи водећи песник у то време био је Алекса Шантић чија је поезија била мање суптилна, али испуњена емоцијама и искреношћу.</s><s>Били су популарни због свог родољубивог, романтичног и друштвеног изгледа.</s> <s>Остали песници као што су Вељко Петровић, Милутин Бојић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милорад Митровић, Стеван М.</s><s>Луковић, Владимир Станимировић, Даница Марковић, Велимир Рајић, Стеван Бешевић, Милорад Павловић, Милан Ћурчин, Милорад Петровић Сељанчица, сви су узели другачије стазе и показали су велику софистицираност и напредак, не само у свом занату, већ и у свету.</s><s>Већина је била песимистична у својим изгледима, а истовремено родољубива у јеку бурних догађаја који су тада кулминирали у борби за Стару Србију, Балканске ратове и Први светски рат.</s> <s>Осетила се и нова генерација прозних писаца, Светозар Ћоровић, Јанко Веселиновић, Вељко Милићевић и Борисав Станковић са својим главним делима, Нечиста крв и Коштана.</s><s>Нечиста крв се данас сматра једним од најмоћнијих српских романа тог периода.</s><s>Његов је свет град Врање напуњен традицијом, где су се Словени међу собом поделили које су они етничке припадности: српске, бугарске, грчке или новостворене македонске.</s> <s>Ово место трговаца и земљопоседника излазило је заједно са Турцима који су се повлачили из региона, након дуге борбе за Стару Србију 1903-1911, и Балканске ратове.</s><s>Једнако тако, Светозар Ћоровић приказао је своју родну Херцеговину, где је промена муслиманског становништва током босанске кризе и после била најоштрија.</s><s>Потом је уследила изразита лирска проза Петра Кочића и тражење независности Босне и Херцеговине и њеног природног уједињења са Србијом.</s><s>У његовој чувеној приповеци "Јазавац пред судом" аустро-угарске власти се ругају својој спремности да владају над другима, укључујући Словене.</s> <s>Све ове писце подржали су српски критичари образовани на Западу.</s><s>На пример, Богдан Поповић, Павле Поповић, Љубомир Недић, Слободан Јовановић, Бранко Лазаревић, Војислав Јовановић Марамбо и Јован Скерлић.</s><s>Скерлић је са својим историјским прегледом српске књижевности, и Богдан Поповић својим рафинираним западњачким школским естетизмом не само вагао пишчева достигнућа, већ је указивао и на смер правца модерне светске књижевности према њима.</s> <s>У 20. веку српска књижевност је процветала и појавио се велики број младих и талентованих писаца.</s> <s>У научном раду Славице Мереник из 1999. године пописани су објављени мемоари на српском језику, укупно око 700 дела.</s> <s>Најпознатији аутори су Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Бранко Миљковић, Данило Киш, Милорад Павић, Давид Албахари, Миодраг Булатовић, Игор Маројевић, Мирослав Јосић Вишњић, Добрица Ћосић, Зоран Живковић, Владимир Арсенијевић, Владислав Бајац и многи други.</s> <s>У првој и другој Југославији били су активни аутори популарне књижевности у криминалистичком и сродним жанровима, попут Градимира Пашћановића који је написао преко 500 рото романа.</s> <s>Јелена Димитријевић и Исидора Секулић две су истакнуте српске књижевнице раног двадесетог века, док су Светлана Велмар-Јанковић и Гордана Куић истакнуте књижевнице у савременом периоду.</s> <s>Милорад Павић спада у интернационално препознатљивије ауторе са краја 20. и почетка 21. века, пре свега због Хазарског речника који је преведен на 38 језика.</s> <s>Награде Међу значајније активне српске књижевне награде убрајају се:</s> <s>Удружења Значајнија активна књижевна удружења у Србији су:</s> <s>Удружење књижевника Србије, Удружење драмских писаца Србије, Друштво књижевника Војводине, Српско књижевно друштво, Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић”, Удружење књижевних преводилаца Србије, Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша и Друштво новосадских књижевника.</s> <s>Види још Историја српске књижевности</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе О српској књижевности, Божидар Ковачевић Српска поезија</s>

799

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B2%D0%BE%20%D0%8B%D0%B8%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BE

Иво Ћипико

<s>Иво Ћипико (13. јануар 1869 — 23. септембар 1923) био је истакнути српски приповедач из Далмације, италијанског порекла.</s><s>Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Симе Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак.</s><s>Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку.</s><s>Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се географски и културно веома разликују — Приморје и Загоре.</s><s>Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму.</s> <s>Биографија Слично Меду Пуцићу, Матији Бану, Валтазару Богишићу, Марку Цару и неким другим српским књижевним и културним радницима из западних крајева, Иво Ћипико је био Србин католик.</s><s>Он потиче из италијанске патрицијске породице Ћипико (Cippico) пореклом из Рима, у којој су од давнина неговани хуманистичка традиција и књижевни рад.</s><s>Један од његових предака био је чувени Кориолан Ћипико (), хуманиста и новолатински писац 15. века.</s><s>У „Ћипиковој палати“ у Трогиру пронађена је средином 16. века „Трималхионова гозба“, једини сачувани део из романа „Сатирикон“ римског писца Петронија.</s><s>Из те породице су италијански песник Алвизо и сплитски надбискуп Ћипико.</s><s>Предак Лујо Ћипико се надалеко прочуо борећи се против турских галија.</s><s>С падом Млетачке републике породица Ћипико почела је сиромашити и приближавати се обичном народу, па је мајка Ива Ћипика била пучанка.</s> <s>Рођен у Каштел Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу.</s><s>Обе склоности су одиграле значајну улогу у животу и у делу овог писца.</s><s>Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив.</s><s>Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив га је вратио природи и омогућио му да живи с народом.</s><s>Завршио је 1890. године стручну школу у Крижевцима и постао шумар.</s><s>Касније је унапређен у надшумара на острву Хвару, у Врлици и Далматинској Загори.</s><s>У додиру са народом Иво мења своја уверења и од романтичара постаје реалиста, који искуства претаче у књижевну форму.</s><s>Започео је књижевни рад под снажним утицајем српских писаца романтичара: Јанка Веселиновића, Паје Марковића Адамова, Милорада Поповића Шапчанина, Милана Милићевића и Лазе Лазаревића.</s><s>Ћипико ће убрзо кренути својим путем јер га је на то гонило његово богато познавање живота, умјетничка искреност и одважност, осјећање потребе да рекне истину о том животу.</s><s>У Краљевину Србију је прешао 1912. године и примио "српско поданство".</s> <s>Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где је као ратни дописник учествовао у балканским ратовима, а за време Првог светског рата пратио српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио.</s><s>Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу.</s><s>Прве подстицаје је нашао у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу.</s><s>Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста.</s><s>Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме.</s> <s>Иако син Италијана и Хрватице, Иво је надахнут српским народоносним покретом у Дубровнику осамдесетих година 19. века, нашао себе међу Србима.</s><s>Нови идентитет је учврстио током величанствене српске епопеје, учествујући и сам у ослободилачким ратова Србије 1912-1918. године.</s><s>Занесох се и постадох Србином, написао је касније Ћипико.</s> <s>Стваралаштво Први, младалачки покушаји, неколико песама и једна цртица, без стварне вредности, изашли су 1885, а затим ништа није објављивао више од десет година, све до 1897, када се с причом „Погибе к'о од шале“ представио као зрео приповедач.</s><s>Она је настала, као што је сам писац изнео, под непосредним утицајем Јанка Веселиновића и његових сеоских приповедака.</s><s>Прву књигу, збирку приповедака „Приморске душе“ (1899) објавио је у Загребу.</s><s>Кад је хрватска критика поздравила у њему нову звезду хрватске књижевности, он је дао изјаву да није хрватски, него српски писац.</s> <s>Његова остала дела излазила су у српским културним центрима, и то ћирилицом.</s><s>Објавио је још четири књиге приповедака, „Са јадранских обала“ (1900), „Са острва“ (1903), „Крај мора“ (1913), „Прељуб“ (1914), два романа, „За крухом“ (1904) и „Пауци“ (1909), два драмска покушаја, „На Граници“ и „Воља народа“, оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, „Утисци из рата“, „На помолу“, „Из ратних дана“ 1912—1917, „Из солунских борби“, „Из ратног дневника“, чија је вредност претежно документарна и журналистичка.</s> <s>Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту.</s><s>У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, приказао је послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама.</s><s>Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци „На повратку с рада“, из збирке „Приморске душе“: сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће из својих надничара да исисају последње капи зноја и крви.</s> <s>Социјална тема остварена је с највише доследности у „Пауцима“, делу које је Јован Скерлић назвао „новим социјалним романом“.</s><s>Његов јунак, млади планинац Раде Смиљанић, узалудно покушава да се ишчупа из дуга који му је отац оставио у наследство.</s><s>Он се осећа немоћним и незаштићеним пред злом којем нема лека.</s><s>Наиме, да би се ослободио једног дуга, он упада у други, још већи, и то увек код истог зеленаша.</s><s>Што се више враћа, дуг, уместо да опада, непрестано расте достижући на крају такве размере да је цело имање једва довољно да га отплати.</s><s>Зеленаш личи на огромно чудовиште, на аждају разјапљених чељусти, чијој незаситости нема лека, која увек тражи нове жртве.</s><s>На крају романа, Раде се обрачунава с газдом — крвопијом, на начин јунака старих легенди, он потеже нож и убија га.</s> <s>Ћипикова социјална тематика повезана је с његовом особеном филозофијом живота.</s><s>У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе.</s><s>Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку.</s><s>Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, све изван тога је лаж.</s><s>Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари.</s><s>За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба.</s> <s>Таквим животом могу живети и истински интелектуалци.</s><s>Невоље почињу онда кад се у живот човека умеша тзв. цивилизовано друштво својим неприродним захтевима и стегама.</s><s>Зло које долази из цивилизације, из града на село, у свом примарном облику јавља се као социјално зло, као економско искоришћавање, а од њега почињу све друге невоље.</s><s>Природним и једноставним сељацима нису супротстављени интелектуалци, него господа, „пауци“, тј. сви они који паразитски живе од туђег рада.</s><s>Тако је Ћипикова пантеистичка филозофија живота добила изразито социјалну интерпретацију.</s><s>Та двострука основа његовог дела, пантеизам и социјални реализам, најпотпуније је дошла до изражаја у историји младог студента Ива Полића, у роману „За крухом“.</s> <s>Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до „просјачког штапа“ и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет „трбухом за крухом“.</s><s>По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима.</s> <s>У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море.</s><s>Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности.</s><s>Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка „Прељуб“, која је дала наслов читавој збирци).</s><s>У „Антици“, једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају.</s><s>Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице...</s><s>Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора...</s><s>Зар они послије питају за мајку?“).</s><s>Љубав је у овој приповеци, као и у роману „За крухом“, неодвојива од мора.</s><s>„И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати“, каже Иво Полић.</s> <s>Море код Ћипика није само простор у којем се одигравају драме његових јунака, оно се доживљава као живо биће, у коме се осећа „задах васељене“, присутност „слободе, сјаја и истинског дашка живота“.</s><s>Чар мора почиње већ од наслова неких Ћипикових приповедака („Крај мора“, „На мору“, „На догледу мора“), а наставља се у описима приморских пејзажа, у којима је Ћипико прави песник, и сликању слободне љубави, где се еротика стапа са жаром сунца и мирисом мора.</s><s>Најизразитији социјални писац међу српским реалистима, Ћипико је уједно песник природе, мора и љубави, који је у свом делу дао модерну књижевну интерпретацију древног мита о вечном враћању изворима, сан о изгубљеном и поново нађеном рају у крилу природе.</s> <s>Покрај мора Иво је живео у Београду до 1922. године.</s><s>Тада се тешко разболео и након безуспешне операције у Бечу, отишао је у свој завичај.</s><s>Београд је сматрао за драгу земљу своје књижевне славе и лепих сутонских дана свога живота.</s><s>Умро је нашавши смирење у родном Каштел Новом 1923. године, на обали мора.</s><s>У Каштелу Новом је 1926. године по налогу југословенског краља Александра II Карађорђевића, Иву подигнут достојан мермерни надгробни споменик.</s> <s>Дела</s> <s>Из ратних дана, Крф, 1917.</s><s>Из солунских борби, Београд, 1919.</s><s>Крај мора (приповетке), Дубровник, 1911.</s><s>На граници, (драма), 1910.</s><s>На помолу, Солун, 1916.</s><s>На повратку с рада, (приче) Пауци (роман), Београд, 1909.</s><s>Прељуб (приповетке), Београд, 1914.</s><s>Приморске душе (приповетке), Загреб, 1899.</s><s>Са јадранских обала (приповетке), Мостар, 1900.</s><s>Са острва (приповетке), Београд, 1903.</s><s>Утисци из рата 1912, Сарајево, 1914.</s><s>Воља народа (драма), 1911.</s><s>За крухом (роман), Нови Сад, 1904.</s> <s>Извори</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Рођени 1869.</s><s>Умрли 1923.</s><s>Срби у Далмацији Срби католици Српски књижевници Солунски борци Реализам у српској књижевности</s>

800

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%20%D1%81%D0%B0%20%D0%A1%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5

Диодор са Сицилије

<s>Диодор Сицилијски (антгрч. -{Διόδωρος Σικελιώτης [Diódoros Sikeliōtes]}-, ) је био грчки историчар, савременик Помпеја, Цезара и Августа.</s> <s>Биографија Диодор Сицилијски је рођен у Агирију на североисточном делу Сицилије.</s><s>Био је Помпејев, Цезаров и Августов савременик.</s><s>У тим бурним временима, Диодор се посветио сакупљању историјске грађе и писању обимне светске историје.</s><s>Извори о Диодоровом животу оскудни су јер се није укључивао у политички живот Рима.</s><s>Антички писци га ретко спомињу, али је код хришћанских аутора постао прворазредни историографски ауторитет.</s><s>Сам Диодор у своме делу даје неке податке о својим путовањима.</s><s>Посетио је Египат под Птолемејем XII.</s><s>Ту сазнајемо да је започео са писањем свог дела пре 56. године п. н. е. јер наводи да је то била 276. година након Александровог освајања Египта (331. године п. н. е.).</s><s>Последњи догађај који Диодор описује јесте протеривање грађана Тауроменија.</s> <s>Сам Диодор казује да је 30 година провео у писању свога дела.</s><s>Путовао је у највећи део Европе, у Азију, Египат и Рим.</s><s>На основу ових података се може утврдити да је рођен око 100. године п. н. е. а да је своје дело писао између 60. и 30. године п. н. е.</s> <s>Дело Историјска библиотека (грчки: Ἱστορικὴ Βιβλιοθήκη) — историја света од митских времена до Цезаровог првог конзулата (60/59. година п. н. е.) или до Цезаровог освајања Британије.</s><s>Дело је написано у 40 књига од којих су сачуване 1, 3. и 4. пентада тј. књиге под бројевима 1-5 и 11-20.</s><s>У прве три књиге, Диодор се бави историјом варварских народа.</s><s>Прва књига посвећена је историји и култури Египта, а друга Асирије, Вавилона, Медије, Индије и Скитије.</s><s>Трећа књига се бави историјом Етиопије, земаља Персијског залива и Црвеног мора, Либијом и Атлантидом.</s><s>Четврта књига је преглед грчке митологије и увод у Тројански рат.</s><s>Пету књигу Диодор назива „острвском” и у њој описује земље и народе западног Медитерана (Сицилија, Малта, Корзика, Сардинија, Британија, Келти, Ибери, Лигури, Етрурци).</s><s>Књиге од 6. до 10. сачуване су само у фрагментима и описују период од Тројанског рата до 481. године п. н. е. Трећа и четврта пентада описују период од 481. до 301. године п. н. е. Почињу завршетком прве фазе Грчко-персијских ратова, а завршавају приказом зараћених страна у Четвртом рату дијадоха, непосредно пред битку код Ипса.</s><s>Остале пентаде описују период од 301. до 60/59. године п. н. е.</s> <s>Референце Историјска библиотека — Диодор са Сицилије, Матица Српска, Нови Сад, 1998. година Лупандин И.</s><s>В. Диодор Сицилийский о первых цивилизациях https://proza.ru/2021/05/10/1632</s> <s>Старогрчки историчари Рођени 100. п. н. е.</s>

801

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%84%D0%BE%D1%80

Ефор

<s>Εфор из Кима (), син Демофилов, рођен је у Кими, у еолској Малој Азији, између 408. и 405. године.</s><s>Двапут је долазио у Атину и слушао Исократа.</s><s>О његовом животу се готово ништа не зна осим да је одбио да посети двор Александра Великог.</s><s>Написао је Општу историју (Ίστορίη κοινών πράξεων) у тридесет књига, и то од повратка Херакловаца као првог утврђеног догађаја све до опседања Перинта (год. 340).</s><s>Што се дело завршавало баш тим догађајем, који није подесан да се њиме заврши такво дело, чини се да се тако догодило због пишчеве смрти.</s><s>Да је писац дуже поживео, јамачно би дело друкчије било завршено, јер он је доживео целу владавину Филипову и Александров полазак у Азију.</s><s>Да писац дело није довршио, види се и отуда што је после његове смрти тридесету књигу написао његов син Демофил (Diod.</s><s>XVI 14, 3; Athen.</s><s>VI 232).</s><s>Ефор је био први историчар који је свој рад поделио на књиге.</s> <s>Дело Као Теопомпово, и Ефорово дело импонује већ својом обимношћу: писац је хтео да Хеленима напише целу њихову историју, и он је у неку руку постао њихов Ливије.</s><s>Он узима у обзир све државе и земље у којима су догађаји за просечног Хелена имали историјског значаја.</s><s>У историји свога времена он је налазио униформну, само мало нијансирану манифестацију хеленске просечне културе, и његов рационалистички универсализам појављује се као природна последица општег изједначавања у опадању хеленске просвете.</s><s>Ефор и његов нараштај осећали су да се основи потоње историје не постављају више у градским републикама, него изван њих.</s><s>Поред универсализма, његова историографија, као и тадашња филозофија, носи и обележје етичке оријентисаности: она постаје похвала и осуда личности према њеној заслузи.</s> <s>Ефор не излаже догађаје у аналистичком облику градске хронике, који нимало није подесан за универзалну историју, него κατά γένος (Diod.</s><s>V 1), тј. сваку књигу израђује као једну целину с јединственим и заокруженим садржајем.</s><s>Он је први историчар ο коме знамо да је сам своје дело поделио на књиге; свака књига имала је свој увод (Diod.</s><s>XVI 76, 5), тако да се могла и посебно издати, и то је био веома важан напредак у економији историографије.</s><s>Ефорова нарочита заслуга јесте у томе што је скупио и обрадио сву сгарију историографску књижевност: служио се Ксантом и Хелаником; из Херодота је готово дословце узимао поједине партије, а служио се и Ктесијом, те је из њега и поправљао Херодота; употребљавао је Тукидида и Ксенофонта, али и атидографе и многе локалне историчаре.</s><s>Осим тога, скупио је и обрадио и старију географску књижевност, и зато ће га ценити географ Страбон; IV књига по свом географском садржају добила је име Европа.</s> <s>Иако истиче важност истинитог приказивања догађаја (frg.</s><s>1 и 3 М), те је и био цењен као један од најсавеснијих писаца (Polyb.</s><s>VI 45, XII 28; Joseph.</s><s>С.</s><s>Α.</s><s>Ι 67), Ефор одбацује могућност потпуне тачности у излагању прошлости: „Који ο оном што се у наше време догодило најтачније говоре, њих сматрамо за најверодостојније, а који старе догађаје тако приповедају, за њих мислимо да су најмање веродостојни, јер се ни свих дела ни већег дела говора човек не може сећати после толико година“ (frg.</s><s>2).</s><s>Το начело је сасвим оправдано, али се и прошлост може критички излагати и оцењивати кад се не мери мером садашњости, него мером која је њој иманентна, а то је Ефору недостајало.</s><s>Њему и целом његову нараштају недостајаху не само величина и трезвеност у политичком мишљењу него и проницљивост за разабирање дубљих веза у великим развићима: иако су Пелопонески рат и рационалистичка просвећеност растурили предрасуде класне етике, Ефор ипак догађаје још оцењује с гледишта грађанског морала.</s> <s>Написао још три списа: Ο стилу (Περί λέξεως), Спис ο завичају (Έπιχώριος sc. λόγος) и Проналасци (Ευρημάτων βιβλία β'), у којима је реч о почецима и зачетницима људске културе.</s> <s>Референце</s> <s>Старогрчки историчари</s>

803

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

<s>Беч (, бечки дијалект -{Wean}-, , архаично Вијена од ) је главни град и уједно једна од савезних држава Аустрије.</s><s>Са око 1.930.000 становника (2,9 милиона на ширем подручју града) Беч је 5. највећи град Европске уније, далеко највећи град Аустрије и њено политичко, економско и културно средиште.</s> <s>Град лежи на Дунаву у најисточнијем делу Аустрије недалеко од границе са Словачком, Мађарском и Чешком, на раскршћу путних праваца север-југ, повезујући Балтик са Јадраном, и запад-исток, повезујући западну Европу са Балканом и даље Азијом.</s><s>Историја Беча почиње пре око 4 миленијума чиме се подручје града сврстава међу најстарије људске насеобине на свету.</s><s>Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света.</s><s>Био је седиште императора Светог римског царства, главни град Аустријског царства те Аустроугарске монархије када је и достигао свој врхунац крајем 19. века и са око 2.000.000 становника представљао четврти град по величини на свету (после Лондона, Париза и Њујорка), културно средиште, речну луку, индустријски и трговачки центар повезан са чешким, мађарским и јужнословенским земљама.</s> <s>После периода пада, услед два светска рата и окупације града од стране савезничких снага, Беч поново преузима старе функције трговачког центра који је у добрим односима са источноевропским земљама, универзитетског, културног и туристичког центра који угошћава учеснике међународних конференција и конгреса.</s><s>Тиме је Беч данас један од најважнијих конгресних центара на свету и седиште многих међународних институција, од којих су најзначајније организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Међународна агенција за нуклеарну енергију (ИАЕА), организација земаља извозница нафте (ОПЕК), и један од четири центра Организације уједињених нација.</s> <s>Град је, између осталог, и једно од најомиљенијих европских одредишта туриста из читавог света али и имиграната који чине, посебно последњих година, велики удео у броју градског становништва.</s><s>Град годишње посете милиони туриста највише захваљујући многобројним културно-историјским споменицима, палатама и разноврсној културној понуди.</s><s>Беч носи и епитет музичке престонице света у којој су живели и стварали композитори као што је Моцарт или Бетовен и једног од најзначајнијих културних центара старог континента.</s> <s>На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе „Мерцер” о квалитету живота у светским метрополама Беч је 2019. (као и низ година уназад) проглашен најбољим градом за живот на свету.</s> <s>Географија Беч се простире на 414,65 -{km²}- и тиме је најмања савезна држава Аустрије.</s><s>Смештен је у источнијем делу Аустрије, близу границе са Словачком.</s><s>Град окружује савезна држава Доња Аустрија.</s><s>Надморска висина града варира у распону од 151 -{m}- у Лобау до 542 -{m}- на Херманскогелу ().</s><s>Готово половина бечког региона је под зеленим површинама, од чега 28,4% територије града заузимају паркови и баште, 16,6% бечке шуме, док се велики део ових површина искоришћава и у пољопривредне сврхе.</s><s>Беч је тако и једна од 4 аустријске савезне државе где се узгаја винова лоза, на 1,7% територије.</s> <s>Положај</s> <s>Повољан географски положај имао је пресудан утицај на развој Беча, као једног од најважнијих и највећих градова средње Европе.</s><s>Град је смештен између североисточних венаца Алпа, у Бечком басену на Дунаву.</s><s>Историјски Беч налазио се јужно од Дунава, да би се до данас проширио и на другу, северну обалу реке.</s> <s>Беч је одувек представљао раскрсницу путева између запада и истока, правцем Дунава између централне и југоисточне Европе, и на рути најстарије европске трасе између југа и севера, на Путу ћилибара.</s><s>Овакав положај града погодовао је првенствено развоју трговине и путне инфраструктуре, а потом и не мање значајним културним утицајима и приливу становништва из разних региона Европе који су дали велики допринос и оставили јак печат на развој читавог Бечког региона.</s> <s>Након пада Гвоздене завесе 1989. године, почињу видно да јачају економске и саобраћајне везе са суседним северним и источним земљама.</s><s>Тиме је близина Беча земљама бившег источног блока поново добила на значају.</s><s>Тако је Словачка престоница Братислава удаљена свега 60 -{km}- од Беча, те је то јединствен пример у Европи да се два главна града налазе на тако малој удаљености један од другог (изузимајући посебан случај Ватикана и Рима).</s><s>Коначно, након ширења шенгенског простора 21. децембра 2007. године на Мађарску, Чешку и Словачку, источне границе Аустрије се први пут након новембра 1918. године могу поново прелазити без граничних контрола.</s> <s>Клима</s> <s>Беч има умерено-континенталну климу са влажним утицајима из западне Европе, односно Атлантика, и хладнијим континенталним утицајем са истока.</s><s>Град има релативно топла лета са просечном дневном температуром у интервалу од 22 °C до 26 °C и најнижом летњом просечном температуром од око 15 °C. Последњих година међутим, температуре лети прелазе и 30 °C. Зиме су хладне, но ипак и релативно благе у односу на остале делове Аустрије са просечном температуром од око 0 °C.</s> <s>Просечна годишња температура у средишњим деловима града износи 11,4 °C, док је у предграђима и на ободу нешто нижа и износи 10,2 °C. Количина падавина генерално варира током године и највиша је током јуна у јула.</s><s>Највећа вероватноћа снежних падавина је у периоду од друге половине децембра до почетка марта.</s> <s>Историја</s> <s>Историја Беча почиње пре око 4000 година, док први писани историјски извор датира из 13. века.</s><s>Подручје данашњег града представља једну од најстаријих људских насеобина за шта велику заслугу има његов положај.</s><s>Беч је тако једна од најстаријих метропола у 'срцу' Европе, царски град и место укрштања разних култура и утицаја, град који је вековима имао водећу улогу у креирању политичке сцене Европе и овог дела света.</s> <s>Праисторија, римско доба и средњи век</s> <s>На подручју које заузима данашњи Беч налазило се првобитно келтско насеље -{Vedunia}- (нем.-{Waldbach}-).</s><s>Управо германска реч и назив града -{Vienna}- вероватно долази од речи овог првобитног насеља.</s><s>Археолошка истраживања показују да је још за време старијег каменог доба на Бечком подручју било спорадичног насељавања, да би од млађег каменог доба оно било константно.</s> <s>У 1. веку н. е. Римљани су на простору данашњег централног градског језгра изградили војно утврђење (каструм) у циљу одбране границе тадашње провинције Паноније.</s><s>У продужетку каструма налазио се цивилни град -{Vindobona}- на простору данашњег 3. бечког округа (нем. -{Bezirk}-).</s><s>Још и данас се могу разазнати правац пружања зидина римског утврђења и пролаза дуж и испод уличица Бечког старог града.</s><s>Римљани су се овде задржали све до 5. века н. е.</s> <s>Келтско насеље и касније војно утврђење Римљана налазили су се на крајњем истоку Западног римског царства те су стога брзо постали жртве великих промена које су наступиле услед сеоба германских народа.</s><s>Постоје чак и докази о великом пожару који се догодио почетком 5. века н. е. када је изгорео велики део римских складишта и утврђења, но преостали ипак нису напуштани већ су штавише чак поново насељавани.</s><s>Улице и куће средњовековног Беча пружале су се управо правцем зида римског утврђења због чега су досељеници користили један његов део, као подршку пре свега, који је и до данас очуван.</s> <s>Центар средњовековног Беча био је -{Berghof}- (данас улица -{Salvatorgasse}-).</s><s>Прво оригинално помињање датира још из 881. године из Салцбуршких анала где се описује битка против Мађара али је нејасно да ли сама локација обухвата град или Бечку реку.</s><s>Приликом археолошких ископавања пронађени су гробови из 6. века, периода када су Бечом владали Лангобарди.</s><s>Након тога Бечом су даље господарили Словени па потом Авари.</s> <s>Након победе Отона I у великој бици против Мађара 955. године почео је успон Беча.</s><s>Већ у 11. веку Беч је био важно трговачко средиште, да би га 1105. године аустријски војвода Хајнрих II прогласио својим главним градом.</s><s>Свега годину дана касније Аустрија је постала војводство па тиме и Беч седиште војвода.</s> <s>Након завршетка Трећег крсташког рата, енглески краљ Ричард I је приликом повратка у Енглеску заробљен у Ердбергу (нем. -{Erdberg}-) поред Беча, што је данас подручје 3. -{Bezirk}--а. Новцем од откупа, који је плаћен за његово ослобађање, основана је прва ковница новца и почело је прво веће финансирање градске инфраструктуре и проширења Беча.</s><s>Године 1221, Беч је, као други град аустријског војводства после Енса (нем. -{Enns}-), добио статус града и посебан трговачки закон (нем. -{Stapelrecht}-).</s><s>To значи да су сви трговци, који су пролазили кроз град, своје производе морали да нуде и евентуално продају потенцијалним купцима у Бечу.</s><s>Управо то је омогућило Бечлијама посредну трговину и то на начин да су веома брзо успостављене бројне трговачке везе, посебно дуж Дунава и према Венецији.</s> <s>Хабсбурговци</s> <s>Након победе краља Рудолфа I над чешким краљем Отакаром II у бици 26. августа 1278. године почела је владавина династије Хабсбурговаца у Аустрији.</s> <s>За време владавине династије Луксембург, политичко седиште царства био је Праг те је Беч у новонасталим околностима остао у његовој сенци.</s><s>Рани Хабсурговци су међутим, покушавали даље да изграђују град и тиме иду у корак са временом и актуелним приликама.</s><s>Велике заслуге припадају пре свега Рудолфу IV који је паметном привредно-економском политиком успео да повећа животни стандард становништва.</s><s>Два кључна потеза дала су му надимак „Утемељитељ“: оснивање Универзитета у Бечу 1365. године и изградња великог дела готске цркве Св. Стефана (нем. -{Stephansdom}-) у центру града.</s> <s>Но ипак, долазећи период превирања у династији Хабсбурга донео је како многе промене, тако и извесни привредни пад Беча.</s><s>После избора Алберта II за краља Светог римског царства 1438. године, Беч је постао његова резиденција.</s><s>За овај период и име Алберта II посебно се везују масовна прогнанства и убијања бечких јевреја 1421/1422. године, нем. -{Wiener Gesera}-.</s> <s>Од 1469. године, град у успону је постао седиште бискупије, па је тиме главна градска црква прерасла у катедралу Св. Стефана ().</s><s>Године 1556, Беч је коначно постао и седиште императора Светог римског царства чиме су Угарска (Мађарска) и Бохемија (данашња Чешка) дошле под управу Хабсбурговаца.</s> <s>Године 1551, почео је период реформације те се тако, доктрином Мартина Лутера, протестантизам брзо ширио Бечом.</s><s>У таквим околностима краљ Фердинанд је као одговор довео Језуите у град који су врло брзо остварили јак утицај међу становништвом Беча.</s><s>Они су основали своје удружење и школе које је предводио Бечки универзитет те је тиме Беч постао полазна тачка контрареформације или тзв. католичке обнове у Светом римском царству.</s> <s>Турске опсаде Беча</s> <s>Још 1529. године Беч је био први пут под турском опсадом, која се завршила неуспехом.</s><s>Граница између хабсбуршког и османског дела Угарске лежала је готово 200 година свега око 150 -{km}- источно од града што је прилично ограничавало његов развој.</s> <s>Са друге стране, Беч је развијао и све више модернизовао планове одбране и утврђења.</s><s>Изградња сигурносних утврђења све до половине 17. века чинила је главни и највећи део свих грађевинских активности у граду.</s><s>Оправданост ових радова показала се већ 1683. године приликом друге турске опсаде која је трајала свега 2 месеца након чега су се Османлије морале повући пред налетом војске пољског краља Јана III Собијеског.</s><s>Ово је значило и дефинитиван почетак повлачења Османлија из средње Европе.</s> <s>Доба културног врхунца, период барока и класицизма</s> <s>18. век био је златно доба за грађевинарство и изградњу, период успона и процвата Беча.</s><s>Дошло је до потпуне реизградње и реконструкције грађевина и градских целина у стилу барока (-{Vienna gloriosa}-), те су тако изграђени многобројни дворци и палате за племиће од којих су најпознатије палата Шенбрун (), Лихтенштајн (), Шварценберг () као и Белведере (), раскошна палата саграђена за аустријског принца Еугена Савојског.</s> <s>Интензивна изградња одвијала се, међутим и изван градских зидина, у ближим предграђима.</s><s>Од 1704. године предграђа уз само градско језгро Беча, тј. његов зид (), су добила сопствени систем заштите.</s><s>Тако је изграђен и насип (-{Liniewall}-) који се пружао правцем данашњег бечког појаса.</s><s>Он је раздвајао прва предграђа (данас 3.-{Bezirk}- и даље до 9.) од спољашњих, тј. удаљенијих (данас од 10. до 16. -{Bezirk}--а).</s><s>Заштитни насип био је укупно дугачак 13,5 -{km}- и на његовој изградњи било је ангажовано комплетно становништво града узраста од 18 до 60 година, те је тако завршен у рекордном року од свега 4 месеца.</s><s>Насип широк и висок импозантних 4 m био је изграђен првобитно од земље и ојачан палисадом, да би тек 1735. године добио коначан изглед пошто је озидан опеком.</s><s>Око њега се пружао чак и цик-цак канал, и то првенствено из сигурносних разлога.</s><s>Новом реорганизацијом града насип је срушен 1894. године а његови остаци се могу местимично и данас видети дуж бечког појаса.</s> <s>Након последњих великих епидемија куге 1694. односно 1713. године, становништво Беча је константно расло.</s><s>1724. године град је према проценама имао око 150.000 становника, да би крајем 18. века тај број порастао до око 200.000.</s><s>У овом периоду почело је и оснивање мануфактура.</s><s>Прва је основана у 2. -{Bezirk}--у.</s><s>Проблем хигијене у граду постепено је решаван првом организацијом комуналних служби, грађевине и куће у граду су нумерисане и са радом је почела и градска пошта.</s> <s>Са процватом града и градског живота, Беч је убрзо постао и један од најважнијих културних центара Европе, највише на пољу класичне музике чији су најзначајнији представници Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт.</s> <s>Царски град између конзерватизма и авангарде</s> <s>Од 1804. године Беч је главни град новоуспостављеног Аустријског царства (1804—1864), да би у њему 1806. године било проглашено укидање Светог римског царства.</s><s>У Наполеоновим ратовима град је два пута освајан и то 1805. и 1809. године.</s><s>Након пада Наполеона, у Бечу је 1814/1815. одржан Бечки конгрес којим је успостављена нова политичка мапа Европе.</s> <s>Наредно доба је обележено немачком револуцијом и бројним политичким превирањима, али и периодом бидермајера.</s><s>Бидермајер је био надахнуће у политички тешкој ситуацији и и те како се испољио кроз културу, књижевност, моду и дизајн тог времена.</s><s>То је заправо био последњи период пре индустријализације која је веома брзо уследила.</s><s>Већ 1837. године је отворена прва линија железнице у Аустрији.</s> <s>Француска револуција 1848. године имала је одјека и у Бечу те је тако 13. марта коначно угушена немачка револуција и државни канцелар Метерних, под притиском и масовним протестима у Бечу, поднео оставку.</s> <s>Од 1850. године Беч се шири тако што се прва предграђа унутар насипа урбанизују.</s><s>1858. године срушене су градске зидине () које су окруживале сам центар града (данас 1. округ) и на том месту саграђен је бечки Ринг (прстен) или .</s><s>Бечки Ринг је раскошна авенија дугачка 5,3 -{km}- која кружи око централног дела Беча (1.-{Bezirk}--а).</s><s>Изградња је отпочела са наменским планом ширења града на месту срушеног градског зида одлуком цара Франца Јозефа I. Ринг је завршен и званично отворен 1865, да би у периоду од 1869. до 1888. године биле завршене раскошне грађевине дуж њега попут Бечке државне опере, берзе, парламента, градске скупштине, бечког универзитета, музеја, академија и позоришта.</s><s>Ова улица јединствена је у својој монументалности и дала је пресудан печат читавог једног периода архитектонском стилу Беча.</s><s>Захваљујући томе је у историју уметности уведен термин 'стил бечког Ринга'.</s> <s>Након велике поплаве 1830. године почело се размишљати о регулацији тока Дунава кроз град, што је и остварено у периоду од 1868. до 1875. године.</s><s>Многи рукавци са обе стране реке су исушени док је централни, који се пружао ка центру града, претворен у канал и са главним током реке образује острво, на коме су данас смештени 2. и 20.-{Bezirk}-.</s><s>Са почетком индустријализације средином 19. века и становништво Беча почиње енормно да се увећава.</s><s>1870. године град је већ имао 1 милион становника, да би свега 40 година касније, 1910-те тај број износио 2 милиона.</s><s>Најпознатији градоначелник из овог доба био је Карл Лугер.</s><s>Био је у служби од 1897. до 1910. године и познат је по реформама комуналних служби али и по израженом антисемитизму.</s> <s>Овај период представљао је уједно и последњи период културног врхунца Беча, тј. Бечке модерне (1890—1910).</s><s>Он међутим није био повезан са удружењима уметника који су припадали бечкој сецесији и који су Беч начинили центром овог уметничког правца.</s><s>На пољу музике новитет је представљала Друга бечка школа.</s><s>У оваквим веома благотворним околностима и културној атмосфери Зигмунд Фројд је управо у Бечу развио своју психоанализу, један од најутицајнијих психолошких праваца.</s> <s>Први светски рат и прва република</s> <s>Први светски рат донео је Бечу, иако не већа разарања, општу кризу у снабдевању становништва и пустошење.</s><s>Крај рата значио је и распад Аустроугарске монархије и оснивање републике.</s><s>Република Аустрија проглашена је 12. новембра 1918. године у Бечком парламенту.</s> <s>Беч је 1. јануара 1922. године раздвојен од Доње Аустрије и тиме добија статус засебне аустријске државе.</s><s>Политика градских власти у овом периоду (1918—1934) била је по први пут демократски оријентисана, те је град носио надимак 'црвени Беч'.</s><s>Но ипак, Беч је у то време био центар привредне и политичке нестабилности међуратне Аустрије, својеврсна 'позорница' где су се критиковале али и одобравале одлуке конзервативне владе.</s><s>Непремостиве разлике, између социјалдемократа са једне и хришћанско-социјалног 'Домобранства' савезне владе са друге стране, кулминирале су 1934. године чак и избијањем грађанског рата.</s><s>Борбе су се разбуктале пре свега у Бечу, где је биланс страдалих и повређених био неколико стотина.</s><s>Нешто касније, након неуспеле побуне радника против аустро-фашистичког режима у Бечу, укида се парламентаризам и проглашава се ауторитативна сталешка држава која је убрзо припојена нацистичкој Немачкој 1938. године.</s> <s>Нацизам и Други светски рат у Бечу</s> <s>Одмах након немачке окупације (1938. године) почеле су претње, малтретирања, пљачке и истеривања Јевреја из Беча.</s><s>Од око 200.000 бечких Јевреја у имиграцију је прогнано око 120.000 (међу њима је најпознатији Зигмунд Фројд), и око 60.000 је убијено.</s> <s>Бечка градска власт је по нацистичком принципу установила 'велики Беч' који је настао припајањем околних територија и интеграцијом локалног становништва.</s><s>Велики Беч био је површински чак три пута већи од територије која му је заиста припадала.</s> <s>Од 1944. године уследили су ваздушни напади на град при чему је уништена приближно једна петина градског урбаног простора.</s><s>Доста је страдао и сам центар Беча и грађевине од историјске важности, пре свега здање Бечке опере и музеј Албертина.</s><s>Катедрала Св. Стефана је опљачкана и запаљена иако је пре тога претрпела ваздушне нападе практично без оштећења.</s><s>Укупан број жртава ваздушних напада на град је 8.800.</s> <s>Априла 1945. дошло је до завршних борби за Беч или 'бечке операције' при којој су трупе Црвене армије поразиле Нацисте и освојиле град.</s> <s>Совјетска управа, друга република и период обнове</s> <s>Одмах након освајања Беча и завршетка ратних дејстава новоформирана совјетска управа побринула се за поновно успостављање градских структура, те је брзо дошло до формирања политичких партија и обнове политичког живота.</s><s>Но тек у пролеће 1945. године совјетске трупе су допустиле улазак трупама 3 земље савезнице у град: САД, Уједињеног Краљевства и Француске.</s><s>Беч је тиме од 1945. године био подељени град, и то на 4 засебна сектора.</s> <s>На Шварценберговом тргу (), који се у периоду од 1945. до 1956. године звао Стаљинов трг, Црвена армија је подигла Споменик ослобођења и јунака или Споменик Црвене армије.</s><s>Споменик је откривен 19. августа 1945. године и његово очување у првобитном облику загарантовано је уставом Аустрије.</s> <s>Након завршетка рата у Бечу је уследио општи привредни успон и обнова, у чему је велику улогу одиграо и Маршалов план.</s><s>Трупе савезничких сила повукле су се дефинитивно из града до пролећа 1955. године, да би потом 15. маја исте године Аустрија усвајањем устава коначно повратила и потпуни суверенитет над својом територијом.</s> <s>Беч у другој половини 20. века, до данашњих дана</s> <s>У пролеће 1956. године Беч је прихватио мноштво избеглица из Мађарске које су бежале западно након неуспеле побуне против комунистичког режима.</s><s>Други талас исељеника кренуо је ка Бечу већ 1968. године али овог пута из Чехословачке, након слома Прашког пролећа и совјетске окупације.</s><s>Све ово значило је да Аустрија поново постајала земља досељеника, након што је после Другог светског рата велики број становништва емигрирао у САД у потрази за бољим животом.</s><s>Томе у прилог иду и споразуми потписани са Турском (1964. године) и Социјалистичком Федеративном Републиком Југославијом (1966. године) о примању радне снаге из ових земаља.</s><s>То је узрок и томе да данас највећи број досељеника у Бечу потиче са простора бивше Југославије, који се чак и додатно повећао избегличким таласом 90-их година.</s> <s>Друга половина 20. века представља и најдуже мирнодопско раздобље у историји града које је довело до развоја Беча у модерну, према свету отворену метрополу.</s><s>Већ 1957. године Беч је постао седиште међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), прве интернационалне организације након 1945. године.</s><s>Од 1965. град је седиште и организације земаља извозница нафте (ОПЕК-а).</s><s>У Бечу је 1961. године одржан састанак на највишем нивоу председника САД Џона Ф.</s><s>Кенедија и совјетског председника Никите Хрушчова.</s><s>Веома важна година за Беч била је и 1980-та када је отворен Бечки интернационални центар (ВИЦ) или УНО-град те је тиме Беч постао треће службено седиште Уједињених нација.</s><s>Све ово је допринело да се Беч позиционира као препознатљиви конгресни и посреднички центар за решавање конфликата у светским размерама.</s><s>Управо су у Бечу 2006. године вођени преговори о статусу Косова и Метохије.</s> <s>Изградњом Дунавског торња на северној обали Дунава 1964. године и нешто касније комплекса зграда Уједињених нација, панорама Беча је знатно измењена духом модернизма.</s><s>Значајан импулс развоју градске инфраструктуре дала је и изградња подземне железнице (нем. -{U-Bahn}-) те је још 1978. године отворен први део прве линије, док радови на усавршавању и проширењу подземне мреже возова трају непрекидно до данашњих дана.</s> <s>Данас се Беч по свим међународним критеријумима и истраживањима сврстава међу градове са највишим квалитетом живота на свету.</s><s>Томе доприноси велики удео зелених површина на градском подручју (близу 50%) па тиме и веома добри еколошки услови и стандарди у граду, изузетно висока социјална сигурност, ниво заштите и поштовања људских права, првокласан здравствени и високо развијен образовни систем, ефикасна и модерна јавна управа, јако развијена градска инфраструктура (путна мрежа, систем јавног градског превоза и квалитет становања), богата и квалитетна понуда алтернативних активности и најзад шароликост култура.</s> <s>Становништво</s> <s>По процени од 01. 01. 2022. године у граду је живело 1 931 593 становника.</s> <s>Становништво Беча, као престонице Аустроугарске монархије (1867—1918), се константо повећавало, што је била последица индустријализације и миграција из других делова Монархије и Европе.</s><s>Непосредно пред Први светски рат, 1910. године, Беч је имао преко 2 милиона становника и био један од 5 највећих градова на свету.</s><s>Највећи број досељеника био је чешког порекла, због чега је Беч постао „други највећи чешки град”, после Прага.</s> <s>Након завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске, велики број чешких и мађарских имиграната се враћа у своје новонастале државе, чиме укупан број становника Беча почиње да се смањује.</s><s>Све до 80-их година 20. века број становника се смањује да би у скоријој прошлости поново почео да расте.</s><s>Томе је допринела и изузетно велика миграција становништва са простора бивше Југославије, махом из Србије и Босне и Херцеговине.</s><s>По подацима из 2001. године, око 16% становништва Беча има држављанство неке друге државе, од чега је половина са простора бивших југословенских република, највише Срба.</s><s>Потом следе Турци (3,5%), Пољаци, Немци итд.</s><s>Процењује се да данас у Бечу живи око 180.000 Срба.</s> <s>{| class="wikitable" style="text-align: center;" !</s><s>Година | 1800 || 1850 || 1900 || 1910 || 1923 |- !</s><s>Број становника | 271.800 || 551.300 || 1.769.137 || 2.083.630 || 1.918.720 |- | colspan="8"| |- !</s><s>Година | 1939 || 1951 || 1981 || 1991 || 2008 |- !</s><s>Број становника | 1.770.938 || 1.616.125 || 1.531.346 || 1.539.848 || 1.678.435 |}</s> <s>Језик</s> <s>Беч је центар у коме се сусрећу различите варијанте аустријских дијалеката немачког језика, што се граматички односи на класични немачки језик са аустријским или бечким изговором и акцентом.</s><s>У употреби је често и бечки дијалект (винериш) који представља средње-источно баварски дијалект немачког језика.</s> <s>Велики део данашњих становника града наводи неки други језик као матерњи, а проценат оних који савладају бечки дијалект је доста различит и непознат.</s> <s>Религија Према попису из 2021. године, 34% становништва Беча чине нерелигиозни или недекларисани, 32% чине римокатолици, 15% су муслимани, 11% су православци, а остали чине 8% становништва.</s> <s>Култура</s> <s>Уметност и култура имају дугу традицију у Бечу.</s><s>Посебну вредност и међународни значај има културно стваралаштво на пољу музике чији су утемељитељи били светски познати композитори и музичари.</s><s>У светским размерама су познати Бечки валцер, Хор бечких дечака, традиционалне музичке манифестације као што је Новогодишњи концерт бечке филхармоније, бечки балови, као и многобројна културна здања попут Опере и многобројних градских позоришта, галерија и музеја.</s><s>Беч је познат и на пољу литерарног стваралаштва, алтернативних форми културног изражавања, боемству, традиционалној кухињи и многобројним кафеима.</s> <s>Важни правци, тј. културни кругови и институције у граду били су Бечка школа музике (прва), Друга бечка школа музике, Бечки круг филозофа, Бечка литерарна група, Бечка школа фантастичног реализма у сликарству и Аустријска школа економиста.</s> <s>Од 2001. године културно-историјско језгро Беча је на листи центара културне баштине од посебног значаја и под заштитом Унеска.</s> <s>Уметност</s> <s>Музика</s> <s>Беч важи за светски главни град музике јер су у њему радили и вековима стварали композитори који су дали пресудан печат светској музичкој сцени, пре свега на пољу класичне музике.</s> <s>Најпознатији представници из групе бечких класичара (1780—1827) су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт, Лудвиг ван Бетовен, Франц Шуберт, Франц Лист, Јоханес Брамс, Јохан Штраус (млађи), Јохан Штраус (старији), Франц Лехар, Антон Брукнер, Густав Малер као и чланови Друге бечке школе почетком 20. века (Арнолд Шенберг, Антон Веберн, Албан Берг) и Ернст Кренек.</s> <s>Оркестар Бечке филхармоније, коме прилазе и чланови ансамбла Државне опере, проглашен је 2006. године најбољим европским оркестарским саставом по оцени међународних музичких стручњака.</s> <s>Музичари и музички продуценти новог доба на пољу електронске музике донели су граду међународну популарност и у једном релативно новом музичком домену, Даунтемпу.</s><s>Овај нови музички жанр заправо потиче и оригинално из Беча и представља опуштени жанр електронске музике, спој више врста жанрова као што су чил аут (), трип хоп, џез, фанк и други.</s> <s>Беч има развијену и поп-рок музичку сцену, чији је најзначајнији представник Фалко, поп, рок и хип-хоп музичар који је 1986. године доспео на 1. место америчке топ-листе синглова Билборд хот 100 () са песмом Rock Me Amadeus.</s> <s>Позориште и опера</s> <s>Сценска уметност има посебно дугу традицију и важно место на пољу културе и уметности у Бечу.</s><s>Поред Дворског позоришта (), једне од најеминентнијих позоришних сцена немачког говорног подручја, познати су и Народно позориште (), престижно Јозефштатско позориште као и Позориште на бечкој реци.</s> <s>Позориште на бечкој реци је последњих година прерасло у важну позоришну сцену на којој се изводе светске премијере многобројних мјузикла, међу којима је далеко најпознатији и најуспешнији Елисабетх, мјузикл извођен широм света и на многим језицима.</s><s>Луткарско позориште палате Шенбрун нуди другачији приказ, кроз уметничку игру скупоцених марионета, различитих позоришних комада и опера за децу и одрасле.</s><s>Од 2000. године додељује се и престижно Нестрој — позоришно признање најуспешнијим великанима сценске уметности у различитим категоријама, најважније признање ове врсте на немачком говорном подручју.</s> <s>Бечка државна опера је једна од најпознатијих оперских кућа на свету.</s><s>Поред ње значајна је и Народна опера (), позната пре свега по типичним бечким оперетама, али и класичним мјузиклима.</s><s>Здање у којем је премијерно изведена Бетовенова опера Фиделио од 2000. године поново је искључиво зграда опере.</s><s>Концерти класичне музике одржавају се још и у здању Бечког музичког удружења (пре свега у “Златној сали )”) и најзад у Бечком концертном дому ( ).</s><s>Занимљиво је да се у оквиру Музичке куће, која је отворена 2000. године у Бечу, налази и Музеј звукова за децу и одрасле, први такав музеј на свету.</s> <s>Музеји</s> <s>Историјски најзначајнији музејски експонати данас се чувају у здању Хофбурга.</s><s>Међу најзначајнијима су ризница Хабсбуршке династије, део читаве колекције сабраних експоната од прворазредног значаја међу којима се истиче круна Светог римског царства и царска круна Аустријског царства.</s><s>Овде се налази и тзв. Сиси-музеј посвећен аустријској царици Елизабети и Национална библиотека Аустрије.</s> <s>Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга.</s><s>Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65.000 цртежа и преко милион графика што је чини највећом на свету.</s><s>У новом делу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који представља део Музеја историје уметности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.</s> <s>Са супротне стране Ринга у односу на Хофбург налази се Трг Марије Терезије и два, готово идентична музејска здања, Природњачког и претходно поменутог Музеја историје уметности.</s><s>Музеј историје уметности обухвата обимну колекцију слика из доба ренесансног сликарства, мајсторска дела Бројгела, Рембранта, Рубенса, Тициана и других, док се у Природњачком музеју чува статуета Вилендорске Венере, ремек-дело палеолитске уметности.</s> <s>Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свету.</s><s>Он обухвата Музеј модерне уметности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка дела Егона Шилеа поред колекција дела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија уметности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Дечји музеј Зоом.</s> <s>Музеј Белведере, смештен у истоименој барокној палати, презентује уметност Аустрије од средњег века, преко доба барока, до почетка 20. века, од чега су најпознатији радови Густава Климта и Егона Шилеа.</s><s>Посетиоце привлачи и Моцартова кућа где је он компоновао познату оперу Фигарова женидба (због чега је и ранији назив овог здања био Фигарова кућа).</s> <s>На Карловом тргу налази се Музеј града Беча () који документује различите епохе у историји града кроз једну сталну и многобројне сезонске поставке и експонате.</s> <s>Од осталих музеја значајно је поменути Музеј примењене уметности (), Јеврејски музеј, Технички музеј, Музеј сатова, Зигмунд Фројд музеј, Лихтенштајн музеј, Војно-историјски музеј, Музеј трамваја и Криминалистички музеј.</s><s>Поред ових, треба споменути и познато изложбено здање бечких сецесиониста, изложбени простор уметничког форума аустријске банке () као и квартовске музеје сваког од 23 округа града Беча.</s> <s>Архитектура</s> <s>Бечку архитектуру карактерише шароликост стилова многобројних историјских епоха почевши од романске Рупретове цркве, преко готске катедрале Светог Стефана и барокне Карлове цркве, до грађевина из доба класицизма и модерне.</s><s>Посебно треба издвојити архитектуру историцизма (у Аустрији тзв. Време оснивача, ()) до пред крај 19. века која је и у осталим градовима Монархије попут Прага и Будипеште оставила аутентично архитектонско обележје.</s><s>Примери из овог периода су неоготска као и посебно интересантна и ретка архитектура неорококоа која се употребљавала углавном у унутрашњости здања у обради ентеријера.</s><s>Југендстил је најбоље уочљив на згради Сецесије, станици подземне железнице Карлов трг као и цркви Св. Леополда Отоа Вагнера.</s> <s>У Бечу су се састајале и школовале многе светски познате архитекте, обликовавши своје идеје неретко под утицајем бечке архитектуре.</s><s>Неки од њих су Адолф Лос, Ото Вагнер, Јоже Плечник, Рихард Нојтра, Јозеф Франк и други.</s> <s>Читав низ нових градских квартова настао је након 1990. године, пре свега Винерберг () на југу града и Донау Сити () на северној обали Дунава.</s><s>202 метра висок Миленијум торањ је од 1999. године највиша грађевина у Бечу, која је симболично означила преокрет и почетак архитектонских иновација у граду.</s><s>Последњих година је уочљиво комбиновање старих грађевина са модерном архитектуром.</s><s>Класичан пример је реконструкција Гасометара 2001. године која је својим занимљивим решењима привукла светску пажњу.</s> <s>Беч има статистички мање високих грађевина у поређењу са другим метрополама.</s><s>Тренутно у граду постоји 40 небодера високих преко 40 m. Тиме је Беч дао приоритет квалитету становања наспрам квантитета при чему је циљ градских власти очување зелених оаза града као и културно-историјских целина, посебно старог градског језгра које је под заштитом Унеска.</s> <s>У прошлости је било више покушаја градње и пренамене старих грађевина у високе стамбене и пословне зграде што је довело до оштрих полемика и критика градске управе.</s><s>Као резултат тога данас постоји строга регулатива која недвосмислено регулише изградњу вишеспратница пре свега у централним зонама града.</s><s>На основу ових прописа је на свега 26% територије града уопште дозвољена градња пословних и стамбених торњева који чак и на том подручју морају испунити специјалне услове тако да не ремете панораму и видике како тог дела града тако и целокупног Беча.</s> <s>Привреда</s> <s>Беч спада међу најпросперитетније регионе Европске уније.</s><s>У поређењу са просечним БДП-ом Европске уније (ЕУ просек:100%) Беч је 2007. године досегао БДП индекс од 180% и тиме је 5. најбогатији град-регион Европске уније, уз регионе Ужег Лондона (303%), Луксембруга (251%), Брисела (248%) и Хамбруга (195%).</s><s>Град ужива и високу међународну репутацију у погледу животног стандарда, ниске стопе криминалитета и високог нивоа личне и социјалне сигурности становништва.</s> <s>На основу студије консултантске фирме за људске ресурсе Мерцер, Беч је 2015. године заузео 1. место ранг листе градова са највишим животним стандардом, заузевши водећу позицију у већини оцењиваних категорија у највећим градовима света.</s> <s>Туризам</s> <s>Захваљујући разноврсној културној понуди, репрезентативној архитектури, чувеним композиторима и у новије време запаженој позицији на пољу конгресног туризма, Беч је једна од најомиљенијих и најпознатијих европских дестинација туриста из читавог света.</s> <s>Познат као Престоница музике, град у коме су стварали Моцарт, Бетовен и Други светски познати композитори, Беч и данас негује културу класичне музике, балова и оперета што посебно привлачи велики број заљубљеника у музику.</s><s>Међу бројним атракцијама посебно место заузима Бечка опера, Шенбрун, Хофбург, катедрала Св. Стефана, барокна палата Белведере, Албертина, Пратер, Кварт музеја, Карлов трг, мноштво галерија, музеја (преко 100) и позоришта.</s><s>Једна од најпознатијих градских авенија је Ринг која окружује само историјско језгро града и уз коју су смештене многе репрезентативне грађевине и паркови, такође важне туристичке атракције (Парламент, Дворско позориште, Универзитет, Дунавски торањ, Берза итд.).</s> <s>Захваљујући свему наведеном, Беч остварује годишње велике приходе од туризма (преко 4 милијарде евра), па је тиме то једна од најзначајнијих привредних грана за град.</s><s>Само бечке музеје годишње посети 8 милиона људи, док је Шенбрун 2007. године посетило близу 2,6 милиона туриста.</s><s>Највише туриста у Беч пристиже из Немачке (20,6%), Италије, Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства (2008).</s> <s>Градска инфраструктура</s> <s>Беч има јако добро развијену саобраћајну инфраструктуру која се константно и плански даље развија и усавршава.</s><s>Кроз 35% свих саобраћајних праваца на подручју града пролази макар једна линија градског превоза што је један од најбољих резултата у поређењу са осталим европским метрополама.</s><s>Даље 32% (2007) саобраћајних траса у граду има уређену бициклистичку инфраструктуру и најзад 28% (2007) су уједно и пешачке.</s> <s>10 мостова (укључујући железничке, метро и пешачке) повезују град са леве и десне обале Дунава, 7 леву обалу Дунава са Дунавским острвом, док Дунавски канал премошћава укупно 35 мостова.</s> <s>Саобраћај Бечка саобраћајна мрежа састоји се од 6.772 улица укупне дужине 2.800 km.</s><s>Бечки појас (), B221, једна је од најзначајнијих саобраћајница у граду, трећи по реду саобраћајни правац који окружује централне делове Беча, након Ринга и „Круга друге линије“ ().</s><s>Са Појаса се одвајају значајне магистралне саобраћајнице које одводе саобраћај из центра ка удаљенијим деловима града и Бечког региона.</s> <s>Ауто-путеви се од града одвајају у облику звезде и углавном носе назив по правцу којим се пружају: А1 ка западу (), А2 јужно (), А4 исток () и А22 () правцем леве обале Дунава.</s><s>Ауто-пут А3 ка Бургенланду се одваја од ауто-пута А2 јужно од Беча, док је А5, северни ауто-пут, тренутно у изградњи и треба да буде надовезан на чешку мрежу ауто-путева.</s><s>Ауто-пут А6 је отворен 2007. године и пружа се од одвајања од А4-исток ауто-пута ка Братислави.</s> <s>А23, Бечка југоисточна Тангента () или градски ауто-пут је најпрометнија саобраћајница Аустрије.</s><s>Овај ауто-пут облика прстена повезује ауто-путеве А2, А4 и А22 на јужном ободу града и један је од најфреквентнијих и најоптерећенијих европских праваца.</s><s>Тако је 2006. године у промет пуштен „Спољашњи Ринг“ у виду брзе, експрес магистрале (S1) који је значајно растеретио Тангенту на југу, но у плану је његов наставак ка северу и повезивање са ауто-путем А5 који је изградњи (у правцу Брна).</s><s>Поменути „Спољашњи Ринг“ (S1) је са А1 и А2 повезан ауто-путем А21 који представља западни „Спољашњи Ринг ауто-пут“.</s> <s>Проблеми са паркингом јављају се углавном у централним деловима града па су уведене зоне кратког паркирања ().</s><s>У циљу решавања проблема са паркингом, за људе из региона који свакодневно путују у град ради посла, Беч подстиче и нуди могућност паркирања на ободу града на специјалним паркинзима који су смештени одмах до почетних станица неког од видова јавног градског превоза.</s><s>Град генерално прави и развија планове редукције индивидуалног саобраћаја како би се екологија града и квалитет живота грађана побољшао.</s> <s>Јавни градски превоз</s> <s>Јавни градски превоз у Бечу чини мрежа брзих регионалних возова () и локални воз за Баден () који припадају Аустријски државним железницама (), као и мрежа Бечких линија (метро-, трамвајска- и аутобуска мрежа), -{City Airport Train}- и мноштво приватних аутобуских линија.</s> <s>Трамваји у Бечу саобраћају од давне 1865. године, првобитно на коњску вучу да би 1897. у промет била пуштена прва линија на електрични погон.</s><s>Данашњу трамвајску мрежу чине 32 линије укупне дужине 227,3 km (податак из 2007.) чиме се она сврстава међу најдуже на свету.</s> <s>Градска железница је отворена 1898. године, и она је од 1976. године сукцесивно трансформисана у подземну железницу тј. метро.</s><s>Данас пет метро линија Бечког метроа мрежом дугачком 69,5 km превезе преко пола милиона путника годишње (2009. године 510,2 милиона.).</s><s>Мрежа се константно и плански шири те су тако усвојени планови за њен даљи развој до 2020. односно након 2020. године</s> <s>Бицикл као алтернативно средство превоза Удео бициклистичког наспрам осталих видова саобраћаја у Бечу је тренутно око 5%.</s><s>До 2015. године би по плану надлежних служби тај удео требало да буде повећан на 8%.</s><s>У појединим деловима града, претежно у централним, тај удео је значајно већи као на пример на потезу Мариахилферштрасе (нем.</s><s>Mariahilferstraße) где износи 20%.</s> <s>Мрежа јавних бициклистичких стаза и праваца у граду тренутно обухвата 1.100 km од чега је 21% потпуно независно од аутомобилског саобраћаја.</s> <s>Као алтернатива градском превозу постоји јединствен систем изнајмљивања бицикала, тзв. -{Citybike}-.</s><s>Овај систем је замишљен као алтернативна могућност брзог преласка са једног на други део ужег центра града и евентуалног преседања на одређену линију јавног превоза којом се стиже даље до циља.</s><s>Стога је и први сат вожње градским бициклом бесплатан, док се следећи плаћа 1€.</s><s>Пре прве употребе потребно је регистровати се и плаћање, уколико је корисник задржао бицикл дуже од сат времена, се обавља преко аутомата платним картицама на сваком од пунктова где се бицикл може изнајмити.</s><s>Читав систем је компјутеризован и функционише јединствено тако да корисник може изнајмити бицикл на једном пункту у граду и вратити га на било ком другом од око 60 пунктова, -{Citybike}- станица.</s><s>Према статистици, највећи број корисника задржи бицикл краће од сат времена чиме се избегава плаћање.</s><s>2009. године је било регистровано око 210.000 корисника који су градским бициклима прешли 1.317.000 km</s> <s>Бечки окрузи</s> <s>Беч је политички подељен на 23 округа.</s><s>Бечлије их називају по њиховом броју, а ретко кад именом.</s><s>На пример , срп.</s><s>17. округ, или такође , срп. „седамнаести“.</s><s>На сваком знаку који носи име улице, налази се и број округа, испред имена улице.</s><s>На пример</s> <s>Партнерски градови Будимпешта, од 1990.</s><s>Москва, од 1991.</s><s>Загреб, од 1994.</s><s>Варшава Београд, од 2003.</s><s>Тел Авив, од 2004.</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Дворац Шернбрун Главна железничка станица у Бечу</s> <s>Извори</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{Wien.info}- — Званичан сајт туристичког центра. -{Wien.gv.at}- — Званичан сајт заједнице, са интерактивном мапом.</s><s>О Бечу — Туристички, грађански и културни водич са интерактивним мапама и сликама. -{Virtual Vienna Net, Vienna Expats}- -{VR Vienna}- — Виртуална тура Беча Слике Беча -{ZoomVienna}- — Уметничке фотографије Беча -{Vienna}- — Слике Беча -{ZoomVienna, Vien.at}- — Фото-блогови</s> <s>Беч Светска баштина у Аустрији Државе Аустрије Википројект географија/Насеља у Аустрији</s>

812

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D1%82%D0%B8%D0%B4%D0%B0

Миртида

<s>Миртида из Антедона, у Беотији, била је хеленска песникиња која је у домаћем дијалекту опевала романтичне љубави лица из локалних митова.</s><s>Сачувала се прозна парафраза њене песме ο несрећној љубави Охне, ћерке Колонове, према Еуносту, сину Кефисову.</s><s>Као њени ученици спомињу се Корина и Пиндар.</s><s>У јавним агонима Миртида се надметала с Пиндаром, када је овај био на врхунцу своје песничке славе, али је била побеђена.</s> <s>Литература Историја хеленске књижевности, Милош Н.</s><s>Ђурић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003</s> <s>Жене антике Хеленска књижевност</s>

813

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Корина

<s>Корина из Танагре, у Беотији, ћерка Ахелоодора и Прократије, ученица Миртидина.</s><s>После 1906. год. ο њој се више зна, јер је те године доспео у Берлин један папирус из Хермуполиса који знатно проширује познавање њене поезије.</s><s>Као Миртида, и она је на лирски начин обрађивала епско-митолошко градиво ο беотским јунацима и јунакињама.</s><s>Предмет њене лиризоване епике били су седморица против Тебе, Минијине ћерке, штит Атенин, ловац Орион и његове ћерке, Едип који убија теумесијску лисицу, певачко надметање Хеликона и Китерона, брдских исполина, затим Беот, епоним земље, Еуонимија, унука Кефисова и ћерка врача Еуонима, Јолај друг Хераклов, па Асопове ћерке, за које отац њихов пита Аполоново пророчиште у Птоону шта је с њима, а пророк Акрефен одговара саопштавајући њихову судбину.</s> <s>И за Корину се причало да се надметала с Пиндаром, али га је она победила.</s><s>Паусанија казује да је видео њен гроб на најугледнијем месту у Танагри и статуу која приказује Корину како себи овија траком главу због победе над Пиндаром, и додаје, „да је она победила због свога дијалекта, јер није певала у дорском наречју, као Пиндар, него у оном који су Еољани морали разумети, а и због тога што је била најлепша међу ондашњим женама, ако се сме судити према портрету“ (IX 22, 3).</s><s>Плутарх је ο њој забележио ову анегдоту.</s><s>Пиндару, који се у младости служио сувише смелим изразима, она је паметно саветовала да не обраћа пажњу само на речи, мелодију и ритам него и на мотиве и садржину.</s><s>Пиндар послуша њен савет и испева песму у којој је у првих пет стихова донео читаву масу тебанских митова.</s><s>Кад је прочитао Корини ту песму, она му с осмејком примети да „треба сејати руком а не пуним џаком“ (De glor.</s><s>Athen.</s><s>4).</s><s>Поред све те поуке, њене домаће песме односе се према Пиндаровој високој уметности „као мале љупке теракоте њена завичаја Танагре према бронзаној и мраморној пластици класичке грчке уметности“.</s> <s>Антипатар из Тесалонике, један од најплоднијих песника у Филипову венцу епиграма, веома је ценио њену поезију: он је саставио коло од девет песникиња, девет земаљских Муза, и у томе колу, поред Праксиле из Сикиона, Аните из Тегеје, Сапфе из Митилене, Ерине с острва Тела, Телесиле из Арга, Носиде из Локра у Доњој Италији, Мире из Бизанта, споменуте Миртиде из Антедона, налази се и Корина (Anth.</s><s>Pal.</s><s>IX 26).5.</s> <s>Ако Корина својим лирским стваралаштвом и није прелазила кантоналну ускоћу домаћега мита, она је, ипак, накнадно, као десето лице ушла у александријски канон деветоро лирских песника, у коме се налазе шесторица хорских лиричара: Алкман, Стесихор, Ибик, Симонид, Бакхилид, Пиндар, и троје монодичара: Алкеј, Сапфа и Анакреонт.</s> <s>Референце</s> <s>Античка Грчка Жене антике Хеленска књижевност</s>

815

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8%20%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D1%80%D0%B0%D1%82

Први светски рат

<s>Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године.</s><s>У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила.</s><s>Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји.</s><s>Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда.</s><s>Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).</s> <s>Први светски рат су водила два велика савеза.</s><s>Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија, Француска, Велика Британија и Јапан.</s><s>Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због Лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте.</s><s>Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска.</s><s>САД улазе у рат 6. априла 1917. после објављивања Цимермановог телеграма којим добијају повод.</s><s>Румунија приступа Антанти 1916 када је потписан Букурешки споразум.</s><s>Грчка је на почетку рата била неутрална, али 1917. приступа страни Антанте.</s><s>До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.</s> <s>Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип, Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске.</s><s>Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата.</s><s>До краја августа 1914. већи део Европе се нашао у рату.</s> <s>Рат се водио на неколико ратишта који су пресецали Европу.</s><s>Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља.</s><s>Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 -{km}-.</s><s>Западни фронт простирао се од Антверпена на северу до неутралне Швајцарске на југу.</s><s>На Источном фронту, који се водио на дужини од 1600 -{km}-, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки.</s><s>Поред тога, жестоки сукоби су вођени на Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту, а непријатељства су се одвијала на мору, и по први пут, у ваздуху.</s> <s>Рат је окончан потписивањем неколико мировних споразума, од којих је најважнији Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11. новембра 1918.</s><s>Најуочљивија последица рата је била нова територијална подела Европе.</s><s>Све чланице Централних сила изгубиле су територије, а створене су нове државе.</s><s>Немачко царство је изгубило своје колоније, проглашено је одговорном за рат и принуђено да плаћа велику одштету.</s><s>Аустроугарска и Османско царство су били распуштени.</s><s>Од територија које је заузимала Аустроугарска створене су Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Краљевство СХС.</s><s>Османско царство је укинуто, територије Царства ван Анадолије су биле додељена као протекторати силама Антанте, док је језгро Османског царства реорганизован у Републику Турску.</s><s>Руска Империја, која је изашла из рата након Октобарске револуције, је изгубила велики део територије на западу, а на тим територијама створене су нове државе: Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска.</s><s>Након рата основано је Друштво народа као међународна организација посвећена избегавању будућих ратова решавањем спорова између држава дипломатским путем.</s><s>Први светски рат је означио крај поретка који је постојао након Наполеонових ратова и био је важан фактор избијању Другог светског рата.</s> <s>Узроци</s> <s>Непосредан повод за избијање Првог светског рата је Сарајевски атентат, а узрок нерешена криза у јулу 1914. године између Аустроугарске и Србије.</s><s>Међутим, узроци рата леже у вишедеценијској сложеној војно-политичкој ситуацији, ривалитетима и припрема за рат између великих сила у Европи, којима је био потребан разлог да се за само пар месеци из благостања пређе у стање свеопштег ратовања.</s> <s>Милитаризам, савезништво, империјализам и национализам играли су главне улоге у избијању конфликта најширих размера које свет до тада није видео.</s><s>Након Анексионе (1908—09), Прве (1905—06) и Друге мароканске кризе (1911), кризе око Балканских ратова (1912—13), дошло се до Јулске кризе 1914. године.</s><s>Јулска криза довела је до затегнуте политичке ситуације у Европи у којој Аустроугарска није хтела да попусти у својим захтевима а Србија није могла да дозволи тај степен понижења.</s><s>Неуспех у мирном превазилажењу кризе завршио се аустроугарском објавом рата 28. јула 1914. године, након чега је уследио низ објава рата, тако да се већи део Европе, подељен у два савеза, нашао у ситуацији која је могла да се реши само војним средствима.</s> <s>Сарајевски атентат</s> <s>Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.</s><s>Принцип је био члан Младе Босне, организације чији су иредентистички циљеви били уједињење Јужних Словена и ослобођење од аустроугарске власти.</s><s>Овај атентат је био један од догађаја који су проузроковали кризу, која је потом довела до избијања Првог светског рата.</s><s>Аустроугарска је упутила ултиматум Србији, у којем је у десет тачака изнела своје захтеве.</s><s>Српска влада је условно прихватила све захтеве из ултиматума, сем тачке број пет, која је нарушавала суверенитет Краљевине Србије и која је била у супротности са уставом.</s><s>Добијени одговор на своје захтеве Аустроугарска није сматрала задовољавајућим, па је одмах објавила рат Србији.</s> <s>Трка у наоружању</s> <s>Поморска трка између Британије и Немачке интензивирала се 1906. поринућем брода ХМС Дреднот, револуционарног пловила чија су величина и сила учинила претходне бојне бродове застарелим.</s><s>Британија је такође била далеко испред Немачке и Италије и у другим морнаричким областима.</s><s>Пол Кенеди је истакао да су обе земље веровале у тезу Алфреда Тајера Мејхана () о управљању морем, као виталним чиниоцем једне државе; искуство са -{guerre de course}- показало је да Мејхан није био у праву.</s> <s>Након поринућа ХМС Дреднота, Британија и Немачка су се концентрисале на прављење бојних бродова сличних димензија и тонаже.</s><s>До почетка рата Британија је укупно поринула 29, а Немачка 17 бојних бродова дреднот.</s> <s>Дејвид Стивенсон је описао трку у наоружању као „самопојачавајући циклус подизања војне спремности“., док је Дејвид Херман бродоградитељско ривалство видео као део општег стремљења ка рату Међутим, ревизиониста Најал Фергусон, је сматрао да способност Британије да се свеукупно држи испред конкуренције није представљала фактор у вези са надолазећим сукобом.</s> <s>Државна потрошња према војсци је више деценија расла, поготову од Француско-пруског рата.</s><s>Од 1910. до 1914. године, док је Француска повећала издавања за 10%, Британија за 13%, Русија за 39% а Немачка за чак 73%.</s><s>Све европске војне силе (изузев Британије) имале су војну обавезу.</s><s>Француска је увела регрутни систем након Револуционих ратова, Аустроугарска од 1868, Немачка од 1870, Италија од 1873, Русија од 1874, а Србија од 1883. године.</s><s>У 1913. и 1914. години Немачка је повећала стајаћу војску за 170.000 војника.</s><s>Француска је продужила војни рок са две на три године, а Русија са три на три и по године.</s> <s>Планови</s> <s>Немачки план за вођење рата — Шлифенов план је предвиђао опасност вођења рата на два фронта.</s><s>Због тога је било неопходно да Немачка брзо елиминише једног противника пре него што би се обрачунала са другим.</s><s>План је предвиђао брзу мобилизацију и изненадни снажан заобилазни маневар кроз Белгију и Луксембург, чија би неутралност била занемарена, како би се Француска поразила пре него што она спроведе мобилизацију.</s><s>После победе над Француском, немачка армија би железницом била пребачена на исток где би уништила руску армију, којој би требало знатно више времена да мобилише своје трупе и пребаци их до границе.</s> <s>Француски план -{XVII}- је предвиђао брз продор у Рурску област, која је представљала срце немачке индустрије, што је у теорији требало да онеспособи Немачку за даље вођење рата.</s> <s>Руски план -{XIX}- предвиђао је мобилизацију руских снага, и њихово распоређивање дуж границе са Аустроугарском и Немачком.</s> <s>Сва три плана ослањала су се на брзину као на један од одлучујућих фактора за победу.</s><s>Припремљени су прецизни временски распореди, а једном започета мобилизација, било би веома тешко заустављена.</s><s>Такође, планови Француске, Немачке и Русије су били наклоњени офанзивним дејствима што је било у очигледној супротности са стварним могућностима и развојем ситуације на терену.</s> <s>Аустроугарски војни план био је „да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама“.</s> <s>Објава рата</s> <s>Влада Аустроугарске искористила је убиство надвојводе Франца Фердинанда као повод за решавање српског питања у чему је имала подршку Немачке.</s><s>Дана 23. јула 1914.</s><s>Србији је упућен ултиматум који је садржао десет захтева, од којих су неки били неприхватљиви за суверену државу.</s><s>Одговор Србије на ултиматум је имао резервисан тон али је захтев под бројем шест био одбијен.</s><s>Ослањајући се на подршку Русије, Србија је одбила захтев под бројем шест (иако је првобитним нацртом одговора на ултиматум овај захтев био прихваћен) и објавила је општу мобилизацију.</s><s>Као одговор на то Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. на шта је Русија реаговала објавивши делимичну мобилизацију снага на граници са Аустријом.</s><s>Руски генералштаб је 31. јула обавестио цара да је делимична мобилизација логистички неизводива због чега је наређена општа мобилизација.</s><s>Немачка је 1. августа објавила рат Русији, а Француској два дана касније.</s><s>Током напада на Француску, немачке снаге које су наступале ка Паризу, ушле су у Белгију и нарушиле њену неутралност због чега је Британска империја ушла у рат.</s><s>Са уласком Британске империје у рат, пет од шест европских сила нашло се у највећем континенталном сукобу у Европи још од Наполеонових ратова.</s> <s>Почетна непријатељства</s> <s>Неспоразум између Централних сила Стратегија Централних сила патила је због лоше комуникације.</s><s>Немачка је обећала подршку аустроугарској инвазији Србије, али је ова подршка погрешно протумачена.</s><s>Аустроугарска је сматрала да ће Немачка заштити њен северни бок од Русије.</s><s>Међутим, Немачка је пореметила Аустроугарске планове због чега је она морала већину својих трупа да пошаље на фронт према Русији док Немачка не порази Француску.</s><s>Овај неспоразум приморао је аустроугарску армију да подели своје снаге на два фронта, према Русији и према Србији.</s> <s>Афричка кампања</s> <s>Неки од првих сукоба у Првом светском рату одиграли су се између британских, француских и немачких колонијалних трупа у Африци.</s><s>7. августа 1914. француске и британске трупе извршиле су инвазију на немачки протекторат Тоголанд.</s><s>10. августа немачке снаге у Намибији напале су Јужну Африку; спорадичне и жестоке борбе наставиле су се све до краја рата.</s> <s>Србија у Првом светском рату</s> <s>Мимо сваког очекивања, Аустроугарска није упутила свој напад преко Београда и долином Мораве, него су кренули у углу Саве и Дрине, имајући као главне базе Тузлу и Сремску Митровицу.</s><s>Рачунали су да ће тај пут офанзиве изазвати изненађење и брзо решити ствар.</s><s>Српска војска се борила против аустроугарске у бици на Церу, која је почела 15. августа 1914.</s><s>Српска војска је заузела одбрамбене положаје са јужне стране Саве и Дрине.</s><s>Током наредне две недеље аустроугарски напади су одбијени уз тешке губитке, што је означило прву победу Савезника у рату и сломило наде аустроугарске војне команде о брзој победи.</s><s>Срби су не само сломили аустроугарску офанзиву, него су целу њихову војску натерали на повлачење.</s><s>Губици су на обе стране били врло тешки.</s><s>Последица тога је да је Аустроугарска морала да држи значајан број војника на фронту са Србијом, што је ослабило њене позиције против Русије.</s> <s>Руска врховна команда, желећи да олакша положај својим армијама, против којих су оперисале главне снаге Аустроугарске и неколико немачких дивизија, тражила је да Срби пређу у офанзиву.</s><s>Офанзива у Босни почела је 3. септембра, а три дана касније и у Срему.</s><s>Сремска је обустављена врло брзо услед великих губитака.</s><s>Немајући довољно понтонског материјала читава једна дивизија страдала је на Чеврнтији, приликом преласка преко Саве.</s><s>Друге српске снаге, које су имале бољу срећу, морале су се после тог неуспеха и аустроугарских противнапада повући.</s><s>У Босни аустроугарска војска је почела јаку офанзиву преко Дрине тако да се и у ту почета офанзива морала прекинути.</s> <s>Заповедник аустроугарске војске у Срему, генерал Алфред Краус написао је: „Упознали смо Србе као ваљане непријатеље.</s><s>Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља...</s><s>Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани.“</s> <s>Друга аустријска офанзива извођена је са свежим снагама и на почетку са више обазривости.</s><s>Српски војници су, изморени, патили од несташице муниције и јесењег и зимског одела.</s><s>Нарочито се појачао аустроугарски притисак од средине октобра.</s><s>Српска војска је морала да се повлаче с осетним губицима тако да је Београд препуштен без отпора.</s><s>У најтежем тренутку именован је Живојин Мишић за заповедника прве и најугроженије српске армије.</s><s>У недостатку војних кадрова 1.300 младих каплара из ђачке формације, бачено на фронт да својом младошћу и одушевљењем дигне дух.</s><s>Кад је Прва српска армија, у повлачењу, стигла испред Милановца, у последњи час, приспела је и давно жељена муниција.</s><s>Српска офанзива је отпочела 20. новембра, у пресудном периоду у коме је Аустроугарска војска била доста изморена сталним покретом својих снага а истовремено покушавајући да изврши рокаду трупа, што је српској страни дало основу за ненадан успех.</s><s>Фронт је био пробијен и растројен, а поражена војска нашла се у паничном бекству.</s><s>Колубарска битка била је најсјајнија српска победа у Првом светском рату.</s> <s>Немачке снаге у Белгији и Француској</s> <s>Немци су на почетку имали велике успехе у бици за границе (14. август-24. август).</s><s>Међутим, Русија је напала у Источној Пруској што је довело до преусмерења немачких снага намењених Западном фронту.</s><s>Немачка је поразила Русију у серији битака групно названих битка код Таненберга (17. август — 2. септембар).</s><s>Међутим, ова диверзија је продубила проблеме недовољне брзине напредовања које немачки главни штаб није предвидео.</s><s>Шлифенов план је оригинално подразумевао да десно крило немачке армије продре и прође западно од Париза.</s><s>Међутим, капацитет и спорост коњског транспорта је успорио снабдевање немачке војске, што је на крају омогућило Французима и Британцима да зауставе немачко напредовање источно од Париза у Првој бици на Марни (5. септембар-12. септембар).</s><s>Због тога су Централне силе остале без брзе победе, и морале су да воде рат на два фронта.</s><s>Немачка војска се пробила у добру одбрамбену позицију унутар Француске, и трајно је онеспособила 230.000 британских и француских војника више него што је она изгубила.</s><s>Упркос овоме, проблеми у комуникацији, и командне одлуке сумњивог квалитета су коштале Немачку шансе да брзо победи.</s> <s>Азија и Пацифик</s> <s>Нови Зеланд је окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу) 30. августа.</s><s>11. септембра, Аустралијске поморске и војне експедиционе снаге су се искрцале на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје.</s><s>Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после битке за Ћингдао, и немачку луку Ћингдао, на кинеском полуострву Шандунг.</s><s>У року од неколико недеља, савезничке снаге су заузеле све немачке територије на Пацифику.</s> <s>Ране фазе</s> <s>Почетак рововског рата</s> <s>Војне тактике од пре Првог светског рата нису држале корак са напретком у технологији.</s><s>Изграђени су импресивни одбрамбени системи, које застарела тактика није могла да пробије током већег дела рата.</s><s>Бодљикава жица је представљала значајну препреку за масовне пешадијске нападе.</s><s>Артиљерија, много смртоноснија него током 1870-их, у спрези са митраљезима, је учинила прелазак брисаног терена врло тешким.</s><s>Немци су увели отровни гас, а убрзо су обе стране почеле да га користе, иако се никада није показао одлучујућим фактором у добијању битке.</s><s>Ефекти гаса су били брутални, доводио је до споре и болне смрти, и отровног гаса су се плашиле обе стране, и представља један од најбоље упамћених ужаса рата.</s><s>Стратези обе стране нису успели да развију тактике за пробијање ушанчених позиција без великих губитака.</s><s>Међутим, у то време, технологија је почела да даје и нова офанзивна оружја, као што је тенк.</s><s>Тенкове су највише користиле Британија и Француска; Немци су користили заробљене савезничке тенкове, као и малу количину из сопствене производње.</s> <s>Након Прве битке на Марни, обе стране су започеле узајамну серију маневара којима су покушавале да заобиђу непријатељску линију фронта, што је довело до трке ка мору (покушаји заобилажења су трајали све док се фронт није проширио до обале).</s><s>Британске и француске снаге са једне стране, а немачке са друге, биле су ушанчене од Лорене до фламанске обале у Белгији.</s><s>Српска војска је почела да примењује ровове тек за време битке на Мачковом Камену.</s><s>Пре тога је на Церу вођена маневарска битка у сусрету без ровова.</s><s>Британија и Француска су желеле да направе офанзиву, док је Немачка покушавала да одбрани освојене територије; због тога су немачки ровови начелно били много боље конструисани него савезнички.</s><s>У каснијим фазама рововског ратовања, услед јаког гранатирања, вршена су облагања ровова, тј учвршћивање нагиба унутрашњости рова.</s><s>На Западном фронту нагиб унутрашње стране рова облаган је даскама или металним таласастим лимом, док се на источном фронту вршило облагање ровова плетивом.</s><s>На Солунском фронту и Италијанско-Аустријском фронту услед каменитог састава терена, склоништа и ровови облагани су џаковима пуњеним песком или земљом.</s><s>Англо-француски ровови су направљени као привремени, пре него што би њихове снаге продрле кроз непријатељску одбрану.</s><s>Обе стране су покушавале да прекину пат позицију коришћењем научних и технолошких напредака.</s><s>Априла 1915, Немци су први пут користили отровни гас (прекршивши Хашку конвенцију) и отворили 6 km широку рупу у савезничким линијама када су се британске и француске колонијалне снаге повлачиле.</s><s>Канадски војници су затворили рупу током Друге битке за Ипр.</s><s>Током Треће битке за Ипр, канадске и аустралијско-новозеландске трупе су заузеле село Пашендел.</s> <s>Дан 1. јул 1916, први дан битке на Соми, је за британску војску био најкрвавији дан у историји — 57.470 војника је избачено из строја, а 19.240 погинуло.</s><s>Већина жртава је пала током првог сата напада.</s><s>Цела офанзива је коштала британску војску скоро пола милиона људи.</s> <s>Ниједна страна није била у стању да зада одлучујући ударац наредне две године, мада је немачка продужена акција код Вердена током 1916, уз неуспех Антанте на Соми, довела исцрпљену француску војску на руб колапса.</s><s>Узалудни покушаји фронталних напада, тврдоглава упорност у употреби неефикасног метода, су пуно коштали француску и британску пешадију, и довели до ширења побуна, посебно током Нивелове офанзиве.</s> <s>Од 1915. до 1917, Британија и Француска су претрпеле више губитака од Немачке, што је било узроковано и стратешким и тактичким одлукама обе стране.</s><s>На стратешком нивоу, док су Немци спровели само једну главну офанзиву код Вердена, Савезници су начинили више покушаја пробоја кроз немачке линије.</s><s>На тактичком нивоу, немачка дефанзивна доктрина је била добро прилагођена рововском ратовању, са релативно слабо брањеним жртвеним истуреним позицијама, и снажнијим главним положајем са кога би тренутно могао да се започне снажан контранапад.</s><s>Па ипак, губитак живота са обе стране је био запаљујући.</s> <s>Лудендорф је о борбама 1917. написао: 25. август је закључио другу фазу битке за Фландрију.</s><s>Скупо нас је коштала….</s><s>Скупе августовске битке у Фландрији и код Вердена су ставиле западне трупе под велики притисак.</s><s>Упркос свој заштити коју су имале, изгледале су мање-више беспомоћно под енормним ударом непријатељске артиљерије.</s><s>У неким тренуцима, војска више није испољавала чврстоћу којој сам се ја, заједно са осталим командантима, надао.</s><s>Непријатељ је успео да се прилагоди нашој методи спровођења контранапада.…</s><s>Ја сам сам био под страшним притиском.</s><s>Стање на западу као да је спречавало спровођење наших планова другде.</s> <s>О бици за избочину Менин је писао: Још један страшан напад на наше линије је начињен 20. септембра….</s><s>Непријатељски напад 20. је био успешан, што је показало надмоћ напада над одбраном.</s><s>Његова снага није била у тенковима…</s><s>Снага напада је лежала у артиљерији, и у чињеници да наша није нанела довољне губитке непријатељској пешадији док се она груписала, и изнад свега, током самог напада.</s> <s>Око 1,1 до 1,2 милиона војника војника из Британског царства је било на Западном фронту у сваком тренутку.</s><s>На хиљаде батаљона, који су окупирали секторе на фронту од Северног мора до реке Орне, је функционисало по месец дана дугом ротационом систему од четири фазе, осим у време офанзива.</s><s>Фронт је имао преко 9.600 -{km}- ровова.</s><s>Сваки батаљон је држао свој сектор око недељу дана, пре него што би се повукао на потпорне линије, а затим даље на резервне линије.</s><s>Након тога би уследила недеља одмора ван фронта, често у области Поперинга или Амјена.</s> <s>Током битке код Араса 1917, једини значајан успех британске војске је било заузимање избочине Вими од стране Канадског корпуса под сер Артуром Каријем и Џулијаном Бингом.</s><s>Нападачке снаге су по први пут успеле да заузму, брзо пошаљу појачање, и задрже избочину која брани равницу Дуе, богату угљем.</s> <s>Рат на мору</s> <s>На почетку рата, Немачко царство је имало крстарице разасуте широм света, од којих су неке касније коришћене за нападе на савезничке трговачке бродове.</s><s>Британска Краљевска морнарица их је систематски ловила, али је за њу представљала срамоту чињеница да није могла да заштити савезничке бродове.</s><s>На пример, немачка лака крстарица Емден, део источноазијске ескадриле стациониране у Ћингдау је заробила или уништила 15 трговачких бродова, и потопила руску крстарицу и француски разарач.</s><s>Међутим, највећи део Немачке источноазијске ескадриле која се састојала од оклопљених крстарица Шарнхорст и Гнајзенау, лаких крстарица Нирнберг и Лајпциг и два транспортна брода није имала наређења да напада савезничке бродове, већ је била на путу ка Немачкој када се сусрела са елементима британске флоте.</s><s>Немачка флотила, заједно са Дрезденом, је потопила две оклопљене крстарице у бици код Коронела, али је готово потпуно уништена у бици код Фолкландских острва децембра 1914.</s><s>Само је Дрезден побегао.</s> <s>Убрзо након почетка непријатељстава, Британија је започела поморску блокаду Немачке.</s><s>Ова стратегија се показала ефикасном, одсекавши виталне линије војног и цивилног снабдевања, иако је блокада кршила општеприхваћени међународни закон кодификован у неколико међународних споразума из претходна два века.</s><s>Британија је минирала међународне воде да би спречила било који брод да уђе у одређене делове океана, што је узроковало опасност и за неутралне бродове.</s><s>Услед ограничених реакција на овакво понашање, Немачка је очекивала сличан одговор и на своју тактику неограниченог подморничког ратовања.</s> <s>Битка код Јиланда 1916. се развила у највећу поморску битку током рата, једини сукоб бојних бродова пуних размера.</s><s>Битка се одвијала од 31. маја до 1. јуна, 1916, у Северном мору код Јиланда.</s><s>Немачком Флотом високог мора је командовао вицеадмирал Рајнхард Шер, док је британску Велику флоту водио адмирал сер Џон Џелико.</s><s>Исход је био нерешен, јер су Немци које је надманеврисала већа британска флота, успели да побегну и да нанесу више штете британској флоти него што су они претрпели.</s><s>Међутим, стратешки, Британци су осигурали контролу над морем, што је значило да је велики број немачких бродова остао заробљен у лукама до краја рата.</s> <s>Немачке подморнице покушале су да пресеку поморску линију снабдевања између Северне Америке и Британије.</s><s>Природа подморничког рата значила је да је до напада најчешће долазило без претходног упозорења због чега су посаде трговачких бродова имале мале шансе за преживљавање.</s><s>Због оваквог начина вођења подморничког рата, САД су уложиле званичан протест, што је довело до измена у начину дејства немачких подморница.</s><s>После несрећног потапања путничког брода РМС Лузитанија 1915.</s><s>Немачка је обећала да неће више нападати путничке бродове док је Британија почела са наоружавањем својих трговачких бродова.</s><s>Коначно, почетком 1917.</s><s>Немачка је усвојила политику неограниченог подморничког рата, схвативши да ће Америка највероватније ући у рат на страни сила Антанте.</s><s>Немачка је покушала да у потпуности онемогући савезнички поморски транспорт пре него што САД пребаци трупе на европски континент.</s> <s>Опасност од немачких подморница значајно је опала када је 1917. уведен систем конвоја које су пратили разарачи.</s><s>Оваква тактика отежала је немачким подморницама проналажење мета, што је довело до наглог смањења губитака; након увођења хидрофона и дубинских бомби, пратећи разарачи су добили могућност да нападну немачке подморнице и да их потопе.</s><s>Систем конвоја успорио је доток ратног материјала због времена потребног за прикупљање бродова и формирање конвоја.</s><s>Проблем је решен покретањем обимног програма изградње великог броја транспортних бродова.</s><s>Бродови који су превозили трупе били су превише брзи за немачке подморнице због чега нису били укључени у систем конвоја у северном Атлантику.</s> <s>Први светски рат је такође био први сукоб у којем су употребљени носачи авиона.</s><s>У јулу 1918.</s><s>Сопвит камели који су полетели са британског носача авиона ХМС Фјуриос, извршили су успешан напад на базу немачких цепелина у Тондерну.</s> <s>Јужна бојишта</s> <s>Рат на Балкану</s> <s>Суочена са Русијом, Аустроугарска је могла да одвоји само трећину своје војске у нападу на Србију.</s><s>Након великих претрпљених губитака, Аустроугарска је накратко окупирала Београд.</s><s>Међутим, контранапад Војске Србије их је успео истерати из земље до краја 1914.</s><s>Током првих девет месеци 1915, Аустроугарска је користила своје војне резерве у рату против Италије.</s><s>Међутим, немачке и аустроугарске дипломате су успеле да убеде Бугарску да се придружи у нападу на Србију.</s> <s>Србија је била окупирана за нешто више од месец дана.</s><s>Напад је почео 5. октобра 1915. када су Централне силе покренуле офанзиву са Саве и Дунава; четири дана касније Бугарска се придружила нападу са истока.</s><s>Српска војска, пошто се борила на два фронта и била суочена са сигурним поразом, почела је повлачење према обали Јадранског мора, кроз Црну Гору и Албанију.</s><s>Црногорска војска је штитила српско повлачење у Мојковачкој бици 6. и 7. јануара 1916, али је на крају Аустроугарска окупирала и Црну Гору.</s><s>Српска војска је савезничким бродовима пребачена на Крф и Видо у Грчку и северну Африку.</s> <s>Солунски фронт је основан крајем 1915. када су француске и британске снаге искрцале код Солуна да би пружили помоћ и извршили притисак на грчку владу да објави рат.</s><s>На несрећу Савезника, пронемачки краљ Грчке Константин -{I}- је распустио владу просавезничког премијера Елефтериоса Венизелоса, пре него што су савезничке снаге могле стићи.</s><s>Српска војска стиже на Солунски фронт у лето 1916. године.</s> <s>Солунски фронт се већи део времена показао статичним.</s><s>Борбе у 1916. године у највећем броју добила је Бугарска, а једино је српска војска постигла ограничене успехе којих је ослободила мали део своје територије (Битољ 19. новембра 1916).</s> <s>Окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске.</s><s>Бугари су у својој окупационој зони започели бугаризацију српског становништва, забранивши српску ћирилицу и Српску православну цркву.</s><s>Након присилне мобилизације српског становништва у бугарску војску 1917, избио је Топлички устанак.</s><s>Српски устаници су за кратко време ослободили територију између Копаоника и Јужне Мораве.</s><s>Устанак је угушен заједничким напорима бугарских и аустријских снага крајем марта 1917.</s> <s>Османско царство</s> <s>Османско царство се сврстало са Централним силама, потписавши тајни Отоманско-немачки споразум у августу 1914.</s><s>То је представљало претњу за руске територије на Кавказу и британску комуникацију са Индијом преко Суецког канала.</s><s>Британци и Французи су отворили прекоморске фронтове Галипољским (1915) и Месопотамским походом.</s><s>Турци су у Галипољу успешно одбили британски, француски, аустралијски и новозеландски напад.</s><s>Међутим, у Месопотамији, након катастрофалне Опсаде Кута (1915—16), Британске империјалне снаге су се реорганизовале и заузеле Багдад у марту 1917.</s><s>Даље на западу у Синајском и палестинском походу, почетни британски неуспеси су превазиђени када је у децембру 1917 освојен Јерусалим.</s><s>Египатске експедиционе снаге, под командом фелдмаршала Едмунда Аленбија, су сломиле османске снаге у бици за Мегидо у септембру 1918.</s> <s>Руска војска се најбоље показала на Кавказу.</s><s>Енвер-паша, врховни командант турске војске, је био амбициозан и сањао је о освајању средње Азије, али је био слаб заповедник.</s><s>Покренуо је офанзиву против Руса на Кавказу у децембру 1914. са 100.000 својих војника.</s><s>Инсистирајући на фронталном нападу на руске планинске положаје у зими изгубио је 86% своје војске у бици код Сарикамиша.</s> <s>Руски заповедник од 1915. до 1916, генерал Николај Јуденич, је низом победа истерао Турке из већег дела јужног Кавказа.</s><s>Године 1917, руски велики војвода Николај преузео је заповедништво на кавкаском фронту.</s><s>Николај је планирао да изгради железничку пругу од Грузије до освојених територија како би свеже трупе могле стићи за нову офанзиву 1917.</s><s>Међутим, у марту 1917. цар је збачен у Фебруарској револуцији и руска кавкаска армија почела је да се распада.</s><s>У новонасталој ситуацији, јерменске добровољачке јединице ставиле су се под команду генерала Товмаса Назарбекјана, са генералом Дро као цивилним комесаром Административне управе Западне Јерменије.</s> <s>Линија фронта имала је три главне дивизије, а њихови команданти су били: Мовсес Силиков, Андраник Торос Озанијан и Микхаил Арешиан.</s><s>Додатна регуларна јединица је била под контролом пуковника Корганиана.</s><s>Постојале су Јерменске партизанске јединице (више од 40.000 ) које су сачињавале ове главне јединице.</s><s>Арапска побуна је била главни разлог пораза Отоманске империје.</s><s>Побуна је почела Битком у Меки Шерифа Хусеина од Меке уз помоћ Британаца јуна 1916. године, а завршила се отоманском предајом Дамаска.</s><s>Фахри-паша, отомански командант Медине, пружао је жестоки отпор две и по године током опсаде Медине.</s> <s>Дуж границе италијанске Либије и британског Египта, племе Сенусија, подстакнуто и наоружано од стране Турака, кренуло је у герилски рат против савезничких снага.</s><s>Према књизи Први светски рат Мартина Гилберта, Британске снаге су биле приморане да ангажују 12.000 војника како би се обрачунали са Санусијима.</s><s>Њихова побуна је сломљена средином 1916. године.</s> <s>Италијанско учешће</s> <s>Италија је била у савезу са Немачком и Аустроугарском од 1882. као део Тројног савеза.</s><s>Међутим, она је имала своје претензије на аустријске територије Трентино, Истру и Далмацију.</s><s>Рим је имао тајни пакт из 1902. са Француском, који је поништавао њен савез са Аустријом.</s><s>На почетку непријатељстава, Италија је одбила да ангажује своју војску, тврдећи да је Тројни савез био дефанзивне природе и да је Аустроугарска агресор.</s><s>Аустроугарска је почела преговоре како би осигурала италијанску независност, нудећи Италији француску колонију Тунис.</s><s>Међутим, Италија се придружила силама Антанте у априлу 1915. и објавила рат Аустроугарској у мају.</s><s>Петнаест месеци касније, Италија је објавила рат Немачкој.</s> <s>У војном смислу, Италијани су имали бројчану надмоћ.</s><s>Међутим, ова предност је изгубљена због тешког терена у ко су се одвијале борбе, као и због коришћене стратегије.</s><s>Италијански фелдмаршал Луиђи Кадорна, упорни заговорник фронталног напада, је маштао о пробоју у Словенију, заузимању Љубљане и угрожавању Беча.</s><s>Ово је био наполеонски план, који није имао реалне шансе за успех у ери бодљикавих жица, митраљеза и артиљеријске ватре, комбинованим са брдовитим и планинским тереном.</s> <s>Кадорна је инсистирао на нападу на фронту на Сочи.</s><s>Покренуо је 11 напада не осврћући се на животе својих војника.</s><s>Италијани су такође извели офанзиве како би ослабили притисак на осталим савезничким фронтовима.</s><s>На фронту код Трентина, Аустроугарска је користила предност брдовитог терена, који је фаворизовао одбрану.</s><s>Након почетних стратешких повлачења, фронт је остао углавном непромењен, док су аустријски Кајзершицен и Штандшицен и италијански Алпини били ангажовани у тешким борбама током лета.</s><s>Аустроугарски контра напад код Азијага, према Верони и Падови у пролеће 1916, довео је само до малог напредовања.</s> <s>Почевши у 1915, Италијани су извршили једанаест офанзива на Сочи, североисточно од Трста.</s><s>Свих једанаест офанзива је Аустроугарска (држећи више подручје) одбила.</s><s>У лето 1916. године, Италијани су освојили град Горицу.</s><s>Након ове мање победе, фронт је остао непромењен дуже од годину дана, упркос неколико италијанских офанзива.</s> <s>Индијски допринос рату</s> <s>Упркос британским страховањима да ће са почетком Првог светског рата у Индији избити оружана побуна против Британаца, најзначајнији индијски политичари остали су лојални британској круни и пружили су пуну подршку Великој Британији.</s><s>Индија је значајно допринела британским ратним напорима обезбеђујући свеже људство и сировине.</s><s>Пуна подршка Британији током рата била је резултат политике Индијског конгреса који је сматрао да ће, у знак захвалности, Британија дати Индији већи степен самоуправе.</s><s>Међутим, Британија је по завршетку рата изневерила индијска очекивања што је довело до поновног отпора индијског народа и наставка борбе за независност под вођством Мохандаса Карамчада Гандија.</s><s>Око 1,3 милиона индијских војника и радника служило је у Европи, Африци и на Блиском истоку, док су индијска влада и махараџе слале велике количине хране, новца и муниције.</s><s>У борбама у Европи учествовало је 140.000 индијских војника, док је на блиском истоку овај број износио око 700.000.</s><s>Током рата погинуло је 47.746 индијских војника, а 65.126 је било рањено.</s> <s>Покрет за индијску независност</s> <s>Бенгал и Панџаб су остали жариште индијских антиколонијалних активности.</s><s>Тероризам у Бенгалу, све више везан за онај у Панџабу, је скоро паралисао колонијалну администрацију.</s><s>Индијска дијаспора је за време рата покушавала да потакне побуну у земљи, уз помоћ ирских републиканаца, Немаца и Турака.</s><s>Ова завера је постала позната као Индо-немачка завера.</s> <s>Нидермајер-Хентиг мисија је исто покушала да подигне авганистанског емира на побуну против Британаца.</s><s>Овај напор је 3 године касније довео до Трећег англо-авганистанског рата.</s><s>Низ неуспелих покушаја побуне је изведен у Индији, од којих су две у 1915. најважније.</s><s>Побуне су угушене и покрет смирен масовном контра-обавештајном операцијом и драконским политичким актима (Акт о одбрани Индије, 1915), што је трајало скоро 10 година.</s> <s>Побуњеници су покушали да почну револт и убацивањем људи преко западне границе Индије, регрутујући индијске ратне заробљенике у Турској и Немачкој.</s><s>Ови побуњеници су помагали Турцима у Ирану и Турској.</s><s>Једном приликом су ове турско-индијске трупе заузеле погранично место Карман и заробиле британског конзула.</s><s>Побуњеници су били активни и у Авганистану и на ширем подручју данашњег Пакистана.</s><s>Градови на обали, Гавадор и Давар су пали под власт побуњеника.</s><s>Тек падом Багдада у британске руке онемогућено је снабдевање устаника, и њихова моћ слаби док нису коначно уништени у бици код Шираза.</s><s>Герилци су наставили да се понегде боре до 1919.</s> <s>Иако сукоб у Индији није био директан део Првог светског рата, имао је улогу у ширем стратешком контексту.</s><s>Британске трупе у Индији су биле везане побуном и нису могле да учествују на важнијим бојиштима рата.</s><s>Британији је Индија била важна као извор сировина и људи за регрутацију, као и подручје преласка трговачких путева дање на исток.</s><s>Помало и полако, Британци су успевали да шаљу све више трупа у подручје све док побуна није углавном угушена 1919.</s> <s>Источни фронт</s> <s>Почетне активности</s> <s>Док је на Западном фронту дошло до пат позиције, рат се наставио на истоку.</s><s>Почетни руски планови су подразумевали симултану инвазију на аустријску Галицију и немачку Источну Прусију.</s><s>Иако је почетни руски напад у Галицији био у великој мери успешан, из Источне Пруске су руске снаге истерали Хинденбург и Лудендорф код Таненберга и Мазурских језера у августу и септембру 1914.</s><s>Делимичан успех руске војске навео је немачку команду да се у 1915. години озбиљније позабави источним фронтом и они пребацују значајне снаге са западног фронта.</s><s>Током 1915. године немачко-аустроугарска војска креће у офанзиву тако да су у мају 1915. године Централне силе направиле велики пробој на јужним границама Пољске.</s><s>Дана 5. августа су освојили Варшаву и натерали Русе на повлачење из Пољске.</s><s>Ово је у Русији постало познато као Велико повлачење, а у Немачкој као Велико напредовање.</s><s>До оваквог развоја догађаја је довела и чињеница да је Русија имала мање развијену индустрију, слабије снабдевање и неефикасно војно руководство.</s><s>После ових догађања линија фронта се налазила на неколико стотина километара од граница Немачке и Аустроугарске тако да је претња са истока била отклоњена.</s> <s>Руска револуција</s> <s>Незадовољство руском владом због вођења рата је расло, упркос успешној Брусиловљевој офанзиви у источној Галицији.</s><s>Успех је био поткопан одупирањем осталих генерала да ангажују своје трупе да би се осигурала победа.</s><s>Руске и савезничке снаге су само привремено дигнуте из мртвих уласком Румуније у рат 27. августа.</s><s>Немачке снаге су дошле у помоћ аустријским трупама у Трансилванији и Букурешт је пао у руке Централним силама 6. децембра.</s><s>У међувремену, немири су расли у Русији, како је цар Николај II Романов остао на фронту.</s><s>Неспособна владавина царице Александре је изазвала протесте и резултовала је убиством њеног миљеника Распућина крајем 1916. године.</s> <s>У марту 1917. демонстрације у Петрограду су се окончале абдикацијом Николаја II и именовањем слабе Привремене руске владе, која је делила власт са Петроградским совјетом социјалиста.</s><s>Овакво уређење је довело до конфузије и хаоса и на фронту и код куће.</s><s>Војска је постала изузетно неефикасна.</s> <s>Рат и влада су постајали све непопуларнији.</s><s>Незадовољство њима је довело до пораста популарности бољшевика, на челу са Владимиром Лењином.</s><s>Он је обећао да ће извући Русију из рата и успео је да дође на власт.</s><s>Тријумф бољшевика у новембру је пратило примирје у децембру и преговори са Немачком.</s><s>У почетку су бољшевици одбијали немачке услове, али када је Немачка наставила рат и марширала кроз Украјину без потешкоћа, нова влада је потписала Брест-Литовски мир 3. марта 1918.</s><s>Мир је избацио Русију из рата и предао знатан део њених територија, укључујући Финску, балтичке земље и делове Пољске и Украјине Централним силама.</s> <s>Са прихватањем Брест-Литовског мира, Антанта више није постојала.</s><s>Савезничке снаге су извеле инвазију ниског интензитета на Русију да спрече немачко експлоатисање руских ресурса, и у мањој мери, као подршка Белима у Руском грађанском рату.</s><s>Савезничке трупе су се искрцале у Архангелску и Владивостоку.</s> <s>1917—1918.</s> <s>Догађаји из 1917. су се показали одлучујућим за крај рата, мада се њихови ефекти нису у пуној мери осетили до 1918.</s><s>Британска поморска блокада је почела озбиљно да утиче на Немачку.</s><s>Као одговор, фебруара 1917, немачки главни штаб је наговорио канцелара Теобалда фон Бетмана Холвега да објави одобри неограничен подморнички рат, у циљу да се изгладњивањем порази Британија.</s><s>Потопљена тонажа је порасла на преко 500.000 тона месечно од фебруара до јула.</s><s>Највећу вредност од 860.000 је достигла у априлу.</s><s>Након јула, поново уведени систем конвоја је постао врло ефикасан у неутралисању опасности од немачких подморница.</s><s>Британија је отклонила опасност од изгладњивања, а немачка индустрија је почела да посустаје.</s> <s>Победа Аустроугарске и Немачке у бици код Кобарида је навела Савезнике да на Рапалској конференцији оформе Врховни савезнички савет како би координисали планирање.</s><s>Пре тога, британска и француска војска су функционисале под одвојеним командама.</s> <s>Централне силе су у децембру потписале примирје са Русијом.</s><s>Ово је ослободило њихове трупе за употребу на западу.</s><s>Иронично је да су Немци могли да пребаце више трупа на запад да нису заузели тако велике територије.</s><s>Уз немачка појачања и свеже америчке трупе, финални исход рата се одлучивао на Западном фронту.</s><s>Централне силе су знале да не могу да победе у продуженом рату, па су се уздале у брзу офанзиву.</s><s>Штавише, вође Централних сила и Савезника су се све више плашиле социјалних немира и револуције у Европи.</s><s>Због свега овога су обе стране хитно желеле одлучну победу.</s> <s>Улазак Сједињених Држава у рат</s> <s>Сједињене Државе су првобитно водиле политику изолационизма, избегавајући сукоб, и покушавајући да заговарају мир.</s><s>Ово је довело до повећаних тензија са Берлином и Лондоном.</s><s>Када је немачка подморница 1915. потопила британски путнички брод Лузитанија, на коме је било 128 Американаца, председник Америке, Вудро Вилсон је изјавио, Америка је сувише поносна да би ратовала, и захтевао да се прекину напади на путничке бродове.</s><s>Немачка је послушала.</s><s>Вилсон је учестало упозоравао да САД неће толерисати неограничени подморнички рат, то јест кршење међународног права и америчких схватања људских права.</s><s>Био је под притиском бившег председника Теодора Рузвелта, који је немачко деловање називао гусарењем.</s><s>Вилсонова жеља да буде важан учесник преговора на крају рата како би промовисао Друштво народа је такође играла важну улогу.</s><s>Вилсонов државни секретар, Вилијам Џенингс Брајан је дао оставку у знак протеста против председникове ратнохушкачке дипломатије.</s><s>Међу додатним факторима који су утицали на улазак САД у рат су и сумња у немачку саботажу која је изазвала Блек Том експлозију (складиште муниције) у Њу Џерзију, и изазивање Кингсленд експлозије (фабрика муниције).</s> <s>Јануара 1917, након притиска морнарице на кајзера, Немачка је наставила неограничени подморнички рат.</s><s>Британска тајна краљевска морнаричка криптоаналитичка група, Соба 40, је разбила немачку дипломатску шифру.</s><s>Пресрели су немачки предлог Мексику (Цимерманов телеграм) да Мексико уђе у рат као немачки савезник против Сједињених Држава у случају да САД уђу у рат.</s><s>По овом предлогу, ако САД уђу у рат, Мексико би објавио рат Сједињеним Државама и у рат увео и Јапан као свог савезника.</s><s>Ово би спречило Американце да пошаљу трупе у Европу, и дало времена Немачкој да подморничким ратовањем угуши Британију прекидањем виталних линија снабдевања.</s><s>Заузврат, Немци су обећали Мексику подршку у поновном заузимању Тексаса, Новог Мексика и Аризоне.</s> <s>Након што су Британци показали садржај Цимермановог телеграма Американцима, председник Вилсон, који је поново изабран за председника између осталог и на основу чињенице да је спречио уплитање земље у рат, је објавио телеграм како би добио подршку за улазак САД у рат.</s><s>Претходно је водио политику неутралности, мада је позивао на наоружавање америчких трговачких бродова који су дотурали муницију Британији, и кришом подржавао британску блокаду немачких лука и минирање међународних вода, и спречавао испоруке хране из Сједињених Држава и са других страна Немачкој.</s><s>Након што су подморнице потопиле седам америчких трговачких бродова, и након што је објављен Цимерманов телеграм, Вилсон је позвао на рат са Немачком, а Конгрес је рат објавио 6. априла 1917.</s> <s>Кључна за учешће САД у рату је била масивна домаћа пропаганда коју је водио Комитет за јавне информације, а надгледао Џорџ Крил.</s><s>Кампања је укључивала десетине хиљада истакнутих људи које је изабрала влада, а који су на хиљадама јавних окупљања држали брижљиво припремљене проратне говоре.</s><s>У акцију су биле укључене и друге гране власти, а приватне осветничке групе попут Америчке заштитничке лиге, су спроводиле репресију против људи који су се противили уласку САД у рат, или су били немачког порекла.</s><s>Остали облици пропаганде су укључивали филмове, фотографије, велике постере (које су дизајнирали познати илустратори као што је Луис Д. Фанчер), чланке у часописима и новинама, и слично.</s> <s>Сједињене Државе никада нису формално биле чланица Савезника, али су постале нека врста придружене силе.</s><s>САД су имале малу војску, али су регрутовале четири милиона војника, и у лето 1918. су слале 10.000 свежих војника у Француску сваког дана.</s><s>Немачка се прерачунала, верујући да ће Сједињеним Државама бити потребно много више времена да пошаљу снаге у Европу, и да ће њихов долазак моћи да спрече употребом подморница.</s> <s>Морнарица Сједињених Држава је послала групу бојних бродова у Скапа Флоу како би се придружили британској флоти, разараче у Коув, Ирска као и подморнице у заштиту конвоја.</s><s>Неколико регименти маринаца је размештено у Француској.</s><s>Британци и Французи су желели да се америчке јединице користе као појачање британских и француских јединица на борбеним линијама, али су Сједињене Државе одбиле овај предлог.</s><s>Генерал Џон Першинг, командир Америчких експедиционих снага (АЕФ), је одбио да разбије америчке јединице како би се користиле као појачања британских и француских јединица (међутим, дозволио је да Французи користе борбене јединице састављене од црнаца).</s><s>АЕФ доктрина је подразумевала употребу фронталних напада, што је стратегија коју су Британија и Француска давно напустиле услед великих губитака.</s> <s>Италијански фронт</s> <s>У јесен 1917. захваљујући побољшаној ситуацији на источном фронту, Аустријанци су добили значајна појачања укључујући немачке јуришне трупе и немачки елитни Алпски корпус.</s><s>Централне силе 26. октобра 1917. прешле су у офанзиву и разбиле италијанске снаге у бици код Капорета.</s><s>Разбијене италијанске јединице повукле су се око 100 -{km}- јужно од првобитне линије фронта.</s><s>Фронт је стабилизован након што су реорганизоване италијанске јединице зауставиле аустријско напредовање у бици код реке Пијаве.</s><s>Због изузетно великих губитака италијанске армије у бици код Капорета, италијанска влада регрутовала је дечаке из 99, тј. мушку децу рођену 1899. која су у тренутку регрутовања навршила 18 година.</s> <s>У серији битака на висоравни код Азијага, током 1918. аустроугарске снаге нису успеле да пробију линију фронта.</s> <s>Немачка пролећна офанзива 1918.</s> <s>Немачки генерал Ерих Лудендорф је направио планове за офанзиву 1918. на Западном фронту.</s><s>Пролећна офанзива је требало да раздвоји британске и француске снаге серијом тактичких варки и напада.</s><s>Немачка команда се надала да ће успети да зада одлучујући ударац непријатељу пре него што значајније количине америчких снага стигну.</s><s>Операција је започела 21. марта 1918, нападом на британске снаге близу Амјена.</s><s>Немачке снаге су успеле да напредују невероватних 60 km.</s> <s>Британски и француски ровови су пробијени коришћењем нове инфилтрационе тактике, познате под именом Хутијерова тактика, по генералу Оскару фон Хутијеру.</s><s>Претходне нападе је одликовала дуга артиљеријска припрема праћена масовним нападима.</s><s>Међутим, у Пролећној офанзиви, немачка војска је артиљерију користила само кратко пре инфилтрирања малих пешадијских група кроз слабе тачке.</s><s>Ове групе би нападале командне и логистичке делове, а заобилазиле тачке где је отпор био јачи.</s><s>Теже наоружана пешадија би затим уништавала ове изоловане позиције.</s><s>Немачки успех се у великој мери заснивао на елементу изненађења.</s> <s>Линија фронта се помакла на 120 km од Париза.</s><s>Три тешка Круп железничка топа су испалила 183 граната на град, због чега су многи становници Париза побегли из града.</s><s>Почетна офанзива је била толико успешна, да је кајзер Вилхелм II прогласио 24. март државним празником.</s><s>Многи Немци су мислили да је победа близу.</s><s>Међутим, након жестоких борби, офанзива је заустављена.</s><s>Пошто им је недостајало тенкова и моторизоване артиљерије, Немци нису били у стању да се консолидују на освојеним територијама.</s><s>Изненадно заустављање је било узроковано и убацивањем четири аустралијске дивизије, којима је пошло за руком да зауставе немачко напредовање.</s> <s>Америчке дивизије за које је Першинг желео да делују као независне снаге, су додељене ослабљеним француским и британским командама 28. марта.</s><s>Врховни ратни савет Савезничких снага је основан 5. новембра 1917.</s><s>За врховног заповедника савезничких снага је изабран генерал Фош.</s><s>Хејг, Петен и Першинг су задржали тактичку контролу над својим армијама; Фош је преузео улогу координатора, а не управну улогу, а британска, француска и америчка команда су углавном деловале независно,</s> <s>Након ове операције, Немачка је започела акцију против северних лука у Ламаншу.</s><s>Савезници су зауставили напредовање Немаца уз минималне територијалне губитке.</s><s>Затим је немачка армија на југу спровела операције Бљухер и Јорк, широко према Паризу.</s><s>Операција Марна је започета 15. јула, у покушају да се окружи Ремс, и почињући Другу битку на Марни.</s><s>Савезнички контранапад који је уследио је означио почетак њихове прве успешне офанзиве током рата.</s> <s>До 20. јула, Немци су враћени на линије од пре почетка Пролећне офанзиве, не постигнувши ништа.</s><s>Након ове фазе рата на западу, немачка војска више није преузела иницијативу.</s><s>Немачки губици између марта и априла 1918. су износили 270.000 војника, укључујући многе добро утрениране јуришнике.</s> <s>У међувремену, у Немачкој су ствари ишле нагоре.</s><s>Антиратни маршеви су учестали, а морал армије је опадао.</s><s>Индустријски производ је износио свега 53% од оног из 1913. године.</s> <s>Нове државе у ратној зони Године 1918. су успостављене међународно признате Демократска Република Јерменија и Демократска Република Грузија на граници Османског царства, као и непризната Центрокаспијска диктатура и Југозападна Кавкаска Република.</s> <s>Године 1918, Дашнаци из Јерменског националног ослободилачког покрета су прогласили Демократску Републику Јерменију (ДРЈ) преко Јерменски конгрес источних Јермена (уједињени облик Јерменских националних савета) након распада Транскавкаске Демократске Федеративне Републике.</s><s>Товмас Назарбекијан је постао први главнокомандујући ДРЈ.</s><s>Енвер-паша је наредио оснивање нове војске под именом Армија ислама.</s><s>Наредио је Армији ислама да уђе у ДРЈ, у циљу заузимања Бакуа на Каспијском језеру.</s><s>Овој офанзиви су се Немци жестоко противили.</s><s>Почетком маја 1918, отоманска војска је напала новопроглашену ДРЈ.</s><s>Иако су Јермени успели да нанесу један пораз отоманској војсци у бици за Сардарапат, отоманска војска је успела да разбије јерменску војску.</s><s>Република Јерменија је била приморана да потпише Батумски споразум јуна 1918.</s> <s>Савезничка победа: лето и јесен 1918.</s> <s>Западни фронт</s> <s>Савезничка контраофанзива, позната под именом Офанзива од сто дана, почела је 8. августа 1918.</s><s>Битка код Амијена развијена са -{III}- корпусом Четврте британске армије на левој, Прве француске армије на десној и Аустралијских и Канадских корпуса дала су тежиште офанзиве на средњем делу код Арбонијера.</s><s>Укључени су 414 тенка Марк IV и Марк V тип и 120.000 људи.</s><s>Напредовали су 12 km унутар територије коју су држали Немци за само седам сати.</s><s>Ерих Лудендорф је окарактерисао овај дан као црни дан немачке војске.</s> <s>Аустралијско-канадске снаге на челу напада код Амијена, битке која је означила почетак немачког слома, помогле су британским снагама на северу и француским на југу да напредују што је приморало немачке армије на повлачење дуж западног фронта и унутар Хинденбургове линије.</s><s>Док је немачки отпор Четвртој британској армији код Амијена ојачавао, након напредовања од 23 km и довео је битку до краја, Трећа француска армија је дошла до Амијена 10. августа, када је убачена десно Прва француска армија, и напредовала додатних 6 km ослобађајући Ласињи у борбама које су трајале до 16. августа.</s><s>Јужно од Треће француске армије генерал Шарла Манжина провео је своју Десету француску армију напред код Соасона 20. августа и заробио 8.000 војника, 200 топова и врхове Ајне са погледом на немачке позиције северно од реке Весле.</s><s>Још један црни дан, као што је објаснио Лудендорф.</s> <s>У међувремену Бајинг, генерал Треће британске армије, извештавајући о непријатељу на свом фронту како слаби и полако се повлачи, наређује напад са 200 тенкова према Бапауме, започињући Битку код Алберта, са специфичним наредбама о „Пробоју непријатељске линије, у циљу обилажења непријатеља на садашњем фронту“ (супротан британској четвртој армији код Амиенса).</s><s>Савезнички лидери су сада схватили да је наставак напада након снажења отпора значио само губитке живота, и да је боље да се направе линију.</s><s>Напади су предузимани на брзину како би се добила предност успешног напредовања на боковима и прекидали када се изгуби почетни замах.</s> <s>Трећа британска армија напредовала је 24 -{km}- северно од Алберта након једнодневне стагнације на главној линији отпора до које су се Немци повукли.</s><s>Ровлингсова Четврта британска армија је била спремна да се бори на левом боку и узнапредује између Алберта и Соме ојачавајући линију између заузетих позиција Треће армије и Амијена што је довело до заузимања Амијена.</s><s>Четврта британска армија је 26. августа ушла је у борбу на левом боку Треће армије ширећи борбена дејства у правцу севера иза Араса.</s><s>Канадски корпуси су се у склопу претходнице Прве армије борили на путу од Араса према истоку 8 -{km}- према тешко брањеном Арас-Камбре пре доласка до спољне Хинденбургове линије, пробијајући их 28. и 29. августа.</s><s>Бапом су 29. августа освојиле новозеландске и аустралијанске снаге, које су предводиле напредовање Четврте армије, и били су у могућности да наставе напредовање код Амијена да би заузели Перон и Монт Сен Квентин 31. августа.</s><s>Даље на југу су Прва и Трећа француска армија полако напредовале уз борбу док је Десета армија, која је прешла Аилете и нашла се источно од Хемин де Демса, била је код Албетих позиције близу Хинденбургове линије.</s><s>Током последње недеље августа притисак на више од 110 km против непријатеља је био јак и непопустљив.</s><s>Немачки извештај је гласио: „Сваки дан се трошимо у крвавој борби против увек и поново непријатељем у налету, а ноћи проводимо без спавања у премештању на нове линије.“ Чак и на северу у Фландрији Британске друга и пета Армија су током августа и септембра могле да напредују заробљавајући војнике и заузимајући позиције које су раније губили.</s> <s>Канадски корпуси су 2. септембра прелазећи Хинденбургову линију, са пробијањем на Вотан позицији, омогућили Трећој армији да напредује што је имало одјека на целом западном фронту.</s><s>Истога дана ОХЛ (Немачка врховна команда) није имала избора него да изда наређење за повлачењем шест армија иза Хинденбург линије на југу, иза Канал Ду Норд на фронту са Канађанима и Првом армијом и до повлачења на Лис на северу, предајући без борбе оно што је заузето у претходном априлу.</s><s>Према Лудендорфу „Морали смо да признамо неопходност повлачења целог фронта од Скарпе до Весле.“</s> <s>У скоро четири недеље борби од 8. августа преко 100.000 Немаца је заробљено, 75.000 од стране Британских експедиционих снага а остало од стране Француза.</s><s>Од „црног дана за немачку армију“ Немачка врховна команда је закључила да је рат изгубљен и тражила је задовољавајући крај.</s><s>Дан након битке Луденфорф је рекао пуковнику Мертцу „Ми не можемо да добијемо рат, али не смемо ни да изгубимо.“ Дана 11. августа понудио је своју оставку Каизеру, који ју је одбио одговоривши, „Видим да морамо да пронађемо равнотежу.</s><s>Скоро да смо дошли до лимит нашег отпора.</s><s>Рат мора бити завршен.“ Дана 13. августа у Спа, Хинденбург, Лудендорф, Канцелар и Министар иностраних послова Хинтц сложили су се да се рат не може завршити војно и сутрадан је немачки Крунски савет одлучио да победа у већини области сада није могућа.</s><s>Аустроугарска је упозорила да она може да настави рат само до децембра а Лудендорф је препоручио моменталне мировне преговоре, на шта је Кајзер дао инструкције Хинтцу да тражи посредовање холандске Краљице.</s><s>Принц Рупрехт упозорио је принца Макса од Бадена: „Наша војна ситуација се погоршава тако брзо да ја више не верујем да можемо да издржимо до зиме а могуће је да ће катастрофа доћи раније.“ Хинденбург је 10. септембра захтевао од аустријског и немачког цара да направе корак ка миру, апелујући да Холандија буде медијатор.</s><s>Аустрија шаље 14. септембра ноту свим учесницима и неутралним државама да почну да преговарају о миру на неутралном месту а 15. септембра Немачка је послала мировну понуду Белгији.</s><s>Обе мировне понуде су одбијене 24. септембра информишући вође у Берлину да су преговори о примирју неизбежни.</s> <s>Током септембра Немци су покушавали да организују већи број контранапада, али са мањим привременим успесима.</s><s>Погранична села, градови, висоравни и ровови су падали у руке Савезника дуж Хинденбургове линије, а Британци су заробили 30.441 војника у последњој недељи септембра.</s><s>Даља мања напредовања према истоку пратила су победу Треће армије код Ивинкорта 12. септембра, Четврту армију код Ефенија 18. септембра а Французи су ушли у Есињи ле Гран дан касније.</s><s>Коначни напад Француза и Британаца 24. септембра на фронту од 6 -{km}- довео их је на 3 -{km}- од Сен Кантена.</s><s>Са истурених и привремених одбрамбених линија на Зигфрид и Алберих позиција Немци су били у потпуности враћени иза Хинденбург линије.</s><s>Код Вотан позиције је та линија већ пробијена и Зигфрид позиција је доведена у опасност са севера а време је сада дошло за напад дуж целе линије фронта.</s> <s>Савезнички напад на Хинденбуршку линију започео је 26. септембра укључујући и војнике САД.</s><s>Неискусне америчке трупе имале су проблеме са доставом за велике јединице на тешком терену.</s><s>Следеће недеље су заједничке француске и америчке јединице пробиле фронт у Шампањи у бици за Монт Риџ, терајући Немце са врхова и приближавајући се белгијској територији.</s><s>Последњи белгијски град ослобођен пре примирја је био Гент, који су Немци жестоко бранили док Савезници нису довели артиљерију.</s><s>Немачка је скраћивала линије фронта и користила је холандску границу као сидро да би се борила по дубини.</s> <s>Када је Бугарска потписала сепаратни мир 29. септембра, Савезници су добили пуну контролу над територијом Србије и Грчке.</s><s>Лудендорф, који је био под великим стресом месецима, доживео је нешто слично нервном слому.</s><s>Било је очигледно да Немачка не може више успешно да се брани.</s> <s>У међувремену, гласине о скором немачком војном поразу шириле су се немачком војском.</s><s>Опасност од побуне је расла.</s><s>Адмирал Ранхард Шер и Лудендорф одлучили су да крену у последњи покушај обнављања „јуначке“ немачке морнарице.</s><s>Знајући да ће принц Максимилиан од Бадена да стави вето на сваку такву акцију, Лудендорф је одлучио да га не информише.</s><s>Ипак, гласине о предстојећем нападу дошле су до морнара у Килу.</s><s>Многи су се побунили и били су ухапшени, одбијајући да буду део такве морнаричке офанзиве за коју су мислили да је самоубилачка.</s><s>Лудендорф је преузео кривицу на себе, а цар га је разрешио дужности 26. октобра.</s><s>Колапс на Балкану значио би за Немачку губитак веома важног снабдевања уљем и храном.</s><s>Резерве су биле истрошене, а на другој страни, америчке трупе су добијале огромне количине дневно.</s> <s>Претрпевши преко 6 милиона жртава, Немачка се окренула миру.</s><s>Принц Максимилијан од Бадена је преузео нову владу као канцелар Немачке за преговоре са савезницима.</s><s>Телеграфски преговори са председником Вилсоном су одмах започели, у нади да ће добити боље услове примирја него код Британаца и Француза.</s><s>Уместо тога Вилсон је захтевао да Каизер абдицира.</s><s>Није било отпора када је социјалдемократа Фипип Шајдеман 9. новембра објавио да је Немачка постала република.</s><s>Царска Немачка је престала да постоји, а нова Немачка је рођена: Вајмарска Република.</s> <s>Солунски фронт</s> <s>Офанзива на Солунском фронту уследила је тек 15. септембра.</s><s>У свом делу српска војска и солунска офанзива генерал Милан Недић каже: „Пред офанзиву 1918. обе стране располагале су скоро једнаким снагама: свака са по 600.000 људи.</s><s>Непријатељ је био надмоћнији у пешадији, а савезници у коњици, авијацији и оруђима, нарочито великог калибра.“</s> <s>У зору, 1. септембра, почела је савезничка офанзива на линији Соко — Добро Поље — Ветерник са страховитом ватром из 580 топова.</s><s>Дан потом, пошто је артиљерија прокрчила пут, кренула је на јуриш српска и француска пешадија.</s><s>Њихов налет био је неодољив.</s><s>Кључан сукоб је био у бици код Доброг поља у коме је фронт пробијен.</s><s>На источном делу фронта Бугари су успели да зауставе британске и грчке снаге у бици код Дојранског језера и појавила се несигурност међу командантима да ли да се настави офанзива или пређе у одбрану.</s><s>Тада је регент Александар издао енергичну историјску заповест: „Напред, у славу или смрт!“ Српско напредовање настављено је истим полетом, помагано од француских пешачких и коњичких јединица.</s> <s>Бугарска, видећи растројство своје војске, а иначе незадовољна понашањем својих савезника, решила се брзо на сепаратан мир.</s><s>Већ 13. септембра јавили су се њихови емисари тражећи мир.</s><s>Кад је стигло њихово изасланство у Солун бугарски представници понудили су генералу Епереу да пређу на њихову страну.</s><s>Епере је одговорио војнички кратко: „Никако.</s><s>Ви сте побеђени и подносите закон победиочев.“ Услови за мир ипак нису били много тешки.</s><s>Учињено је мудро да ниједан српски пук не буде упућен у Бугарску, да не би дошло до тешких сцена освете.</s><s>Краљ Фердинанд, одрекао се престола и 21. септембра напустио је Бугарску заувек.</s> <s>Слом бугарске војске и продирање савезника с југа убрзали су и слом Аустроугарске.</s><s>Срби и један део Хрвата и Словенаца, Румуни, Италијани, који су били њени поданици, симпатисали су са својим сународницима у противничком табору и гледали су да им буду на помоћи гдегод су могли.</s><s>Чеси су се као војници предавали на свима фронтовима, а у унутрашњости су дали да се разуме, да нису више, као некад, стубови Хабзбуршке монархије.</s><s>Наследник Франца Јозефа, који је умро 8. новембра 1916, цар Карло, није био у стању да на прави начин наследи свог рођака.</s><s>Слом Бугарске повећао је број дефетиста и изазвао панику.</s><s>Рат се поново примицао јужним границама Аустроугарске.</s><s>Тад су постале скоро крилате речи: „Боље и крај са страхотама, него страхоте без краја.“ И у Немачкој, дан по бугарској капитулацији, смењен је државни канцелар, а сам шеф генералштаба, маршал Хинденбург, оправдавао је бугарским сломом потребу да што пре почну преговори за мир.</s> <s>Савезничка војска продирала је за то време даље.</s><s>Немци су покушавали, да хитним појачањима, доведеним из Русије и Румуније, зауставе напредовање савезника с југа, али нису добили довољно времена да се реорганизују.</s><s>Пред Нишом 47 немачких батаљона, на утврђеним положајима, није могло зауставити 27 српских.</s><s>Потукавши 11. немачку армију, која је 1915. године заузела Београд, 12. октобра 1918. у Ниш улазе снаге Прве српске армије на челу са војводом Петром Бојовићем.</s><s>После Ниша, непријатеља су одбацили и код Параћина и код Крушевца и у другим мањим окршајима, па су већ 19. октобра стигли у Београд.</s><s>Непријатељ није могао да се одржи ни на линији Саве и Дунава.</s><s>Његова је снага била сломљена и деморалисана, и то без изузетка.</s><s>Победоносна српска војска није се задржала на свом дому, да се после толиког замора одмори и да окупи своје растурене укућане, него је наставила свој поход.</s> <s>Дана 21. октобра образована је Јадранска дивизија која је кренула преко Албаније и Црне горе према мору, а 5. новембра улазе у Цетиње и настављају према мору где се још неколико недеља настављају борбе.</s><s>4. новембра Прва српска армија улази у Босну а два дана касније улази свечано у Сарајево.</s><s>Дана 14. новембра Први српски батаљон улази у Загреб а дан касније српска војска улази и у Ријеку.</s> <s>Крај рата</s> <s>Слом Централних сила уследио је веома брзо.</s><s>Бугарска је прва потписала примирје 29. септембра 1918. у Солуну.</s><s>30. октобра 1918.</s><s>Османско царство је капитулирало са примирјем у Мудросу.</s> <s>Дана 24. октобра италијанска војска започела је велику офанзиву са циљем да поврати територије изгубљене након битке за Капорето.</s><s>Офанзива је кулминирала битком код Виторија Венета која је означила нестанак аустроугарске војске као организоване борбене силе.</s><s>Офанзива је такође покренула дезинтеграцију Аустро-угарског царства.</s><s>Током последње недеље октобра донете су декларације о независности у Будимпешти, Прагу и Загребу.</s><s>29. октобра Аустроугарска је затражила примирје али су Италијани наставили са наступањем заузевши Тренто, Удине и Трст.</s><s>3. новембра Аустроугарска је послала парламентарце и поново затражила примирје.</s><s>Услови који су формулисани заједно са савезничком командом у Паризу убрзо су прихваћени од стране Аустро-угарске.</s><s>Примирје са Аустроугарском потписано је 3. новембра у вили Ђусти близу Падове.</s><s>Аустрија и Мађарска склопиле су посебан споразум о примирју након збацивања Хабзбуршке монархије.</s> <s>У Немачкој је избила револуција и 9. новембра је проглашена република.</s><s>Кајзер је побегао у Холандију.</s><s>11. новембра, у железничком вагону у Компјењу потписано је примирје са Немачком.</s><s>У 11.00 часова, 11. новембра 1918 — једанаестог часа, једанаестог дана, једанаестог месеца — примирје је ступило на снагу.</s><s>Супротстављене армије на западном фронту почеле су повлачење са својих позиција.</s><s>Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс традиционално се сматра последњом жртвом Првог светског рата: погодио га је немачки снајпериста и умро је у 10.58 часова 11. новембра 1918.</s> <s>Надмоћ Антанте и легенда о убоду у леђа, новембар 1918.</s> <s>У новембру 1918.</s><s>Антанта је имала огромне количине људства и материјала, међутим, наставак рата би вероватно подразумевао инвазију Немачке.</s><s>Ово је имало непредвидљиве последице; неке вође Антанте су веровали да рат мора бити окончан, а не само заустављен, док су многи са обе стране веровали да рат још увек није сасвим завршен.</s><s>Ипак, већина вођа Антанте је била спремна на окончање непријатељства.</s> <s>Берлин је био удаљен скоро 900 -{km}- од Западног фронта; ниједан војник Антанте није ступио на територију Немачке, а немачка војска се повукла са бојишта у добром поретку.</s><s>Зато су многи Немци, укључујући и Адолфа Хитлера, били убеђени да њихова војска није заиста поражена.</s> <s>Формално стање рата између две стране је трајало још седам месеци, све до потписивања Версајског мира са Немачком 28. јуна 1919.</s><s>Мировни споразуми са Аустријом, Мађарском, Бугарском и Османским царством су потписани касније.</s><s>Међутим, мировни споразум са Турском је пратио сукоб, па је коначни мир између сила Антанте и државе која ће ускоро постати Република Турска, потписан у Лозани 24. јула 1923.</s> <s>Неки за датум краја рата узимају дан када је потписан Версајски мир 1919, мада се углавном као датум краја рата узима дан потписивања примирја 11. новембра 1918.</s><s>Законски гледано, последњи званични мировни споразуми је био мир из Лозане.</s><s>Под условима овог споразума, армије Антанте су напустиле Истанбул 23. августа 1923.</s> <s>Ратни заробљеници</s> <s>Око 8 милиона људи се предало и било је држано у затвореничким логорима током рата.</s><s>Све државе су се обавезале да следе и Хашку конвенцију о поштеном третману ратних заробљеника.</s><s>Генерално, стопа преживелих заробљеника у рату је била много већа него оних који су били на фронтовима.</s><s>Индивидуална предавања била су ретка.</s><s>Велике јединице су се предавале у маси.</s><s>У битки код Таненберга 92.000 руских војника је било заробљено.</s><s>Када се опкољени гарнизон код Каунаса предао у 1915. години, 20.000 Руса су постали заробљеници.</s><s>Више од половине руских губитака били су заробљеници (у односу на заробљене, рањене или убијене); код Аустрије 32%, Италије 26%, Француске 12%, Немачке 9%; Британије 7%.</s><s>Број заробљеника савезничких војски је износио око 1,4 милиона (не рачунајући Русију, која је имала од 2,5 до 3,5 милиона заробљеника.) Код Централних сила око 3,3 милиона људи било је заробљено.</s> <s>Немачка је држала 2,5 милиона заробљеника; Русија 2,9 милиона, а Британија и Француска око 720.000, а САД 48.000.</s><s>Најопаснији момент је било само заробљавање, јер су беспомоћни војници понекада били убијани.</s><s>Када је заробљеник једном дошао до заробљеничког кампа, генерално, услови су били задовољавајући (много бољи него у Другом светском рату) захваљујући Црвеном крсту и инспекцијама неутралних земаља.</s><s>Услови су били очајни у Русији, гладовање је било уобичајено за заробљенике и цивиле; око 15-20% заробљеника у Русији је умрло.</s><s>У Немачкој хране је често било недовољно али је само око 5% умрло.</s> <s>Османско царство је често третирало затворенике лоше.</s><s>Око 11.800 војника Британског царства, углавном Индуси, постали су заробљеници после Опсаде Кута, у Месопотамији, у априлу 1916; 4.250 је умрло у заробљеништву.</s><s>Иако су многи били у лошем стању у тренутку заробљавања, официри Османског царства су их терали да марширају 1.100 -{km}- до Анадолије.</s><s>Један преживели је рекао: „били смо терани као звери, испасти је значило умрети.“ Преживели су били приморавани да праве пругу кроз планине Таурус.</s> <s>У Русији, где су заробљеници Чешке легије пуштени у 1917. години, поново су се наоружали и за кратко време постали веома битна војна и дипломатска сила током Руског грађанског рата.</s> <s>Ратни злочини Етничка чишћења хришћанског становништва Османског царства, од којих је је најпознатија масакри над Јерменима (сличне политике су спровођене и против Асираца и Грка), током последњих година Османског царства се углавном сматрају геноцидом.</s><s>Турци су видели целокупну јерменску популацију као непријатеље који су се удружили са Русијом на почетку рата.</s><s>Тачан број мртвих је непознат, иако се често даје у распону од 1,2 до 1,5 милиона мртвих.</s><s>Турске владе су константно порицале оптужбе о геноциду, наводећи да су ти који су умрли једноставно погинули у борби или је то правдано индивидуалном или колективном издајом.</s> <s>Аустроугарске злочине у Србији 1914. године забележио је криминолог из неутралне земље - др Рудолф Арчибалд Рајс.</s> <s>Привреда и становништво</s> <s>Бруто домаћи производ БДП се увећао код три чланице Антанте (Британија, Италија и САД), али се смањио у Француској и Русији, у неутралној Холандији као и три главне чланице Централних сила.</s><s>Пад БДП у Аустрији, Русији, Француској и Отоманској империји достигао је 30—40%.</s><s>Примера ради, у Аустрији, највећи број свиња је заклан тако да на крају више није било меса.</s><s>Све нације су увећале владин удео у БДП, прешавши 50% у Немачкој и Француској и приближивши се 50% у Британији.</s><s>Да би се платиле наруџбине у САД, Британија је масовно инвестирала Америчке пруге а онда кренула са великим задуживањем на Вол Стриту.</s><s>Председник Вилсон је био у недоумици да прекине са зајмовима крајем 1916. године, али је дозволио масовно увећање испорука Савезницима.</s><s>Након 1919, САД су захтевале повраћај дугова, које је, добрим делом враћала Немачка кроз репарације, а које је путем путем америчких кредита Немачкој.</s><s>Овај круг је пропао 1931. године, а кредити никада нису наплаћени.</s> <s>Један од најдраматичнијих ефеката је пораст владине снаге и одговорности у Британији, Француској и САД и британским доминионима.</s><s>Са циљем да имају сву снагу друштва, нове владе и министарства су креирана.</s><s>Нови порези су наметнути, а закони уведени, све под изговором ратног напора, а многи од њих постоје чак и данас.</s> <s>У исто време, рат је стегао могућности некада великих и бирократизованих влада као што су Аустро-Угарска и Немачка.</s><s>Овде, међутим, дугорочни ефекти нису остали због губљења рата ових влада.</s> <s>Породице су измењене одласком мушкараца у рат.</s><s>Смрћу или одсуством оног који је највише зарађивао, жена је приморана да постане радна снага у то тада нечувеном броју.</s><s>У исто време, индустрија је имала потребу да замени изгубљену радну снагу.</s><s>Ово је помагао борби за женским правом гласа.</s> <s>С обзиром да се рат полако претварао у рат исцрпљивања, служење војног рока је уведено у неким земљама.</s><s>Ово питање је било веома проблематично у Канади и Аустралији.</s><s>Ово је отворило политички јаз између Француза-Канађана — који су тврдили да је њихова лојалност према Канади а не Британији, и Англофонске већине који су рат видели као дужност према Британији и Канади.</s><s>Премијер Роберт Борден прогурао је закон о војној служби чиме је изазвао кризу служења војног рока 1917. године.</s><s>У Аустралији, кампања за служење војног рока премијера Билија Хјуџиса, изазвала је поделу унутар Аустралијске лабуристичке партије да је Хјуџис оформио Националистичку партију Аустралије 1917. како би довршио посао.</s><s>Ипак, раднички покрет, Католичка црква и ирски националисти успешно су опонирали Хјуџисове намере тако да је војна обавеза одбијена на два плебисцита.</s> <s>У Британији је рационализација уведена почетком 1918, ограничавањем меса, шећера и масти, али не и хлеба.</s><s>Нови систем је радио глатко.</s><s>Од 1914. до 1918. број чланова синдиката трговине се удвостручио, од нешто преко четири на осам милиона.</s><s>Раднички протести и штрајкови су постали чешћи током 1917 и 1918. када су синдикати изражавали незадовољство према ценама, контроли алкохола, проблемима плаћања, радних недеља и неадекватног становања.</s><s>Војна обавеза довела је да скоро сваки физички здрав мушкарац обуче униформу тако да је 6 од 10 милиона служило у војсци.</s><s>Од тога око 750.000 су изгубили животе а 1.700.000 су били рањени.</s><s>Углавном убијени су млађи невенчани младићи, међутим 160.000 жена изгубило је своје мужеве а 300.000 деце своје очеве.</s> <s>Британија се обратила својим колонијама за помоћ у добијању основних ратних намирница чије добијање је постало проблематично традиционалним методама.</s><s>Геолози, као што је Алберт Ернест Китсон, су коришћени у потрази за новим ресурсима важних материјала у Афричким колонијама.</s><s>Китсон је пронашао нове залихе мангана, који се користио у производњи муниције.</s> <s>Техника</s> <s>Први светски рат почео је као судар технологије 20. века и тактике 19. века, што је за последицу имало велики број људских жртава.</s><s>Међутим, до краја 1917. главне стране у сукобу су извршиле модернизацију својих милионских армија у чију употребу су уведени пољски телефони, радио уређаји, оклопна кола, тенкови и авиони.</s><s>Пешадијске формације су реорганизоване тако да пешадијска чета снаге 100 војника није више чинила основну маневарску јединицу.</s><s>Насупрот гломазним четама предност је дата малим лако покретљивим водовима јачине до 10 војника којима је командовао нижи официр и који су обично били наоружани аутоматским оружјем и ручним гранатама.</s><s>Велике промене нису заобишле ни артиљерију.</s> <s>На почетку рата артиљерија је била позиционирана са самој линији фронта и тукла је непријатељске циљеве директном ватром.</s><s>Године 1917, индиректна артиљеријска ватра, па чак и минобацачка и митраљеска индиректна дејства постала су уобичајена ствар захваљујући новим техникама осматрања и прецизног одређивања раздаљине до циља у чему су посебан значај имале пољске телефонске линије и извиђачка авијација.</s><s>Контра-батеријска дејства су такође постала уобичајена док су за лоцирање положаја непријатељске артиљерије коришћени новим савремени уређаји са лоцирање звука.</s> <s>Немачка војска је била далеко испред савезника по питању индиректног дејства артиљерије.</s><s>На почетку Првог светског рата Немци су располагали тешким артиљеријским оруђима калибра 150 и 210 -{mm}- док су типични британски и француски топови били калибра од 75 до 105 -{mm}-.</s><s>Највећа британска хаубица на почетку рата била је калибра 152 -{mm}- али је била толико тешка да је морала да буде транспортована у деловима и склапана на положају.</s><s>Немци су такође користили и аустријске хаубице и мерзере калибра 305 и 420 -{mm}- и развили су минобацаче различитих калибра који су били идеални за рововску борбу.</s> <s>Током Првог светског рата доминирала је рововска борба у којој је за сваки освојени педаљ земље гинуо велики број војника.</s><s>Неке од најкрвавијих битака у историји одиграле су се током Првог светског рата.</s><s>Неке од тих битака су битка на Ипру, прва битка на Марни, битка код Камбреа, битка на Соми, битка за Верден и битка за Галипоље.</s><s>Највећи број губитака током рата може се приписати дејству противничке артиљерије.</s><s>Велики број рана у пределу главе, проузрокованих шрапнелима од експлозије артиљеријских граната био је повод за све зараћене стране да приступе развоју модерних челичних шлемова.</s><s>Прво је то учинила Француска 1915. са својим моделом Едријановог шлема.</s><s>Британци су убрзо развили Бродијев шлем који су током рата, осим британских носили и амерички војници.</s><s>1916.</s><s>Немци су опремили своју војску шталхелмом, челичним шлемом који је, уз мање модификације остао у употреби све до данас.</s> <s>Иако су забрањени Хашком конвенцијом из 1907. током Првог светског рата коришћени су бојни отрови и вршена су ваздушна бомбардовања цивилних циљева, оба са релативно малом ефикасношћу иако је њихов утицај на јавно мњење био далеко значајнији.</s> <s>Распрострањена употреба бојних отрова била је једна од главних карактеристика Првог светског рата.</s><s>Бојни отрови који су коришћени били су хлорин, иперит и фозген.</s><s>Упркос масовној употреби, релативно мали проценат укупних губитака на обе стране може се приписати дејству бојних отрова.</s><s>Недуго након почетка хемијског рата, војници на фронту опремљени су првим примитивним моделима гас маски које су значајно усавршене до краја рата.</s> <s>Најмоћнија копнена оруђа били су железнички топови који су тежили и по више стотина тона.</s><s>Немачки железнички топови често су називани именом „Дебела Берта“ иако првобитни оружје са овим именом није било железнички топ.</s><s>Најпознатији немачки топ током Првог светског рата био је Париски топ који је конструисан како би са раздаљине од преко 100 -{km}- бомбардовао француску престоницу Париз иако су његове гранате биле релативно лаке и тежиле су 94 -{kg}-.</s><s>Савезници су такође имали железничке топове, али су они по квалитету и ефикасности били далеко иза немачких.</s> <s>Прва борбена употреба ваздухопловства одиграла се 23. октобра 1911. током Италијанско-турског рата када су италијански ваздухоплови извршили прво извиђање из ваздушног простора.</s><s>Већ следеће године италијански ваздухоплови извршили су и прво бомбардовање непријатељских трупа као и фотографско снимање покрета непријатељских јединица.</s><s>У 1914. години постало је очигледно да ће ваздухопловство имати значајну улогу у будућим сукобима.</s><s>Први војни ваздухоплови коришћени су за извиђање и блиску подршку трупама на земљи, из ваздушног простора.</s><s>Како би се супротставиле претњи из ваздуха армије широм света почеле су да се наоружавају противавионским топовима, а уследио је и развој ловачке авијације.</s><s>Убрзо затим Немачка и Британија су развиле прве стратешке бомбардере али је Немачка за задатке бомбардовања, поред бомбардера користила и цепелине.</s> <s>Пред крај рата 1918. први пут је употребљен носач авиона и то у акцији у којој су британски авиони Сопвит камел, који су полетели са носача авиона ХМС Фјуријус бомбардовали хангаре за смештај немачких цепелина у близини Тондерна.</s> <s>Немачке подморнице ступиле су у акцију одмах по избијању сукоба.</s><s>Придржавајући се наизменично правила ограниченог и неограниченог подморничког рата, Немачка царска морнарица употребила је подморнице у циљу пресецања поморских линија снабдевања од којих је зависила способност Британије за даље вођење рата.</s><s>Велики број потопљених бродова и привидна неповредивост немачких подморница довеле су у другој половини рата до развоја средстава за противподморничку борбу као што су дубинске бомбе, хидрофон, подморнице за лов на непријатељске подморнице.</s><s>У циљу повећања оперативног радијуса дејства својих подморница немачки инжењери предложили су 1916. изградњу великих подморница за снабдевање.</s><s>Овај предлог биће заборављен у међуратном периоду да би опет добио на значају по избијању Другог светског рата.</s> <s>Ровови, пушкомитраљези, осматрање и извиђање из ваздушног простора, запречавање са бодљикавом жицом и модерна артиљерија помогли су да се борбене линије током Првог светског рата тешко померају.</s><s>Британци су нашли решење у прављењу тенкова и механизоване пешадије.</s><s>Први тенкови су коришћени током битке на Соми 15. септембра 1916. године.</s><s>Механичка поузданост је била проблематична али је експеримент показао њену вредност.</s><s>Током година, Британци су уносили нове тенкове, на стотине, и показали њихов потенцијал током битке код Камбреа у новембру 1917. године пробивши Хинденбургову линију, што је довело до заробљавања 8.000 непријатељских војника и 100 топова.</s><s>Лако аутоматско наоружање је такође уведено у борбу, као што су митраљез Луис и Бровингова аутоматска пушка.</s> <s>Опсервациони балони са људима који су лебдели изнад ровова, су коришћени као стационарне платформе за надгледање, којима су бележени покрети непријатеља и којима је навођена артиљерија.</s><s>Обично су балони имали двочлану посаду, наоружану падобраном.</s><s>У случају непријатељског ваздушног напада, посада је могла да искочи и да се спасе падобраном.</s><s>У то време, падобрани су били претешки за пилоте авиона а њихова мања верзија је развијена до краја рата; чему су се противили британски војни лидери који су се бојали да би то могло да повећа кукавичлук међу пилотима.</s><s>Због свог значаја као опсервационих платформи, балони су често били мете непријатељских авиона.</s><s>Да би се одбранили од непријатељских напада, жестоко су брањени од противавионске ватре и пријатељске авијације; да би се напале, испробавана су за то време веома нетипична оружја као што је чак ракета ваздух-ваздух.</s><s>Цепелини и балони су помагали борбама међу авионима у ваздуху, због своје вредности у извиђању и до непомерања ровова зато што је било немогуће да се помере веће војне јединице без опажања.</s><s>Немци су током 1915. и 1916. извели одређени број ваздушних напада у нади да ће да ослабе морал Британаца и да скрену одређени број авиона са фронта.</s><s>Резултујућа паника навела је Британце да склоне неколико ескадрила са првих линија из Француске.</s> <s>Још једно оружје, бацач пламена, прво је почела да користи немачка армија, а касније и други.</s><s>Иако само оружје није имало велику тактичку вредност, било је то моћно, деморалишуће оружје које је изазивало терор на борбеном пољу.</s><s>Било је опасно за војнике који су њиме управљали јер су због његове велике тежине постајали лака мета.</s> <s>Потребе снабдевања на линијама фронта у виду хране, воде муниције су биле огромне а стално деловање непријатеља и уништења која су довела до немогућности употребе конвенционални начин транспорта довело је до развоја и употребе рововске железнице.</s><s>Рововска железница је касније укључена у конструисање Мажино линије, али су мотори са унутрашњим сагоревањем и унапређивање возила учинили рововску железницу превазиђеном.</s> <s>Коришћењем авијације у ноћном бомбардовању градова довело је да су Французи почели да користе рефлекторе као помоћ противваздушној одбрани као и осветљавању бродова током ноћних борби.</s><s>Сваки нови успешан тактички поступак у примени ратне технике, изазвао је и одговор са новим тактичким поступком одбране и заштите.</s> <s>Супротстављање рату Синдикални и социјалистички покрети су дуго времена изражавали своје противљење рату који је, како су тврдили, значио да ће радници убијати друге раднике у интересу капитализма.</s><s>Међутим, када је рат избио, многи социјалисти и синдикалисти су подржавали своје владе.</s><s>Међу изузецима су били бољшевици, Социјалистичка партија Америке, Италијанска социјалистичка партија, Српска социјалдемократска партија и појединци попут Карла Либкнехта, Розе Луксембург и њихових следбеника у Немачкој.</s><s>Мале антиратне групе су постојале у Уједињеном Краљевству и Француској.</s><s>Други вид супротстављања је долазио од особа који су уз изговор приговора савести одбијали да се боре.</s><s>У Уједињеном Краљевству је било 16.000 особа који су на тај начин покушале да избегну рат.</s><s>Многи су због тога провели године у затвору.</s><s>После рата у Уједињеном Краљевству таквим људима је често било отежано запошљавање.</s><s>Многе државе су затвориле оне који су говорили против рата.</s><s>Међу њима су се нашли Јуџин Дебс у Сједињеним Државама и Бертранд Расел у Британији.</s><s>У САД је Закон о шпијунажи ефикасно суспендовао слободу говора, па су због тога многи одслужили дуге затворске казне због изјава које су се чиниле непатриотским.</s><s>Законом о побуни из 1918. изјаве које би биле оцењене као нелојалне су постале федерални злочин.</s><s>Публикације критичне према влади су уклоњене из оптицаја.</s> <s>Последице</s> <s>Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе; нестала су четири царства: Немачко, Аустроугарско, Османско и Руско царство.</s><s>Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије, са својом аристократијом су такође пале након рата.</s><s>Белгија и Србија су биле тешко разрушене.</s><s>Француска је имала 1,4 милиона мртвих војника а део територије је био у потпуности уништен (Црвена зона).</s><s>Немачка и Русија су такође претрпеле велике губитке.</s> <s>Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919., изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год.</s><s>Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника.</s><s>Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916—18. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34. 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године.</s><s>Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000.</s><s>Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи.</s><s>Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 људи.</s> <s>Рат је имао и дубоке економске последице.</s><s>Као додатак на то, велика епидемија грипа, које почела у последњим месецима рата, је убила на милионе људи у Европи и проширила се широм света.</s><s>Епидемија шпанског грипа је убила око 50 милиона људи у свету.</s> <s>Потоњи сукоби Крај Првог светског рата је поставио сцену за остале сукобе у свету, од којих се неки настављају у 21. век.</s><s>Бољшевици предвођени Владимиром Лењином су извели социјалистичку револуцију.</s><s>Адолф Хитлер је захваљујући немачком незадовољству због Версајског мира успео да стекне популарност и власт.</s><s>Други светски рат је био делимично наставак битке за моћ која није никада до краја решена у Првом светском рату; нацисти су током 1930-их и 1940-их оправдавали своје акције агресије на друге државе осећањем неправде коју су им нанели победници на крају рата.</s> <s>Настанак Израела и корени данашњих израелско-арапских сукоба се могу пронаћи у нестабилној расподели моћи на Блиском истоку крајем Првог светског рата.</s><s>Пре рата, Османско царство је успевало да одржи умерени ниво мира и стабилности на Блиском истоку.</s><s>Са крајем рата и падом отоманске власти, настао је вакуум власти и појавили су се сукобљени захтеви за територијом и државом.</s><s>Убрзо после само површних разговора са локалним становништвом одређене су политичке границе које су наметнули победници из Првог светског рата и оне су у 21. веку и даље проблематичне.</s><s>Док је разбијање Османског царства крајем Првог светског рата био почетак стварања модерне геополитичке ситуације на Блиском истоку, поготову арапско-израелског сукоба, крај Отоманске царевине донео је многе мање знане проблеме везане за контролу водених и других ресурса.</s> <s>Мировни споразуми Савезници су након рата наметнули Централним силама низ мировних уговора.</s><s>Примирјем потписаним 11. новембра 1918, а затим и Версајским миром из 1919, који је Немачка потписала након што је била у блокади, је окончан рат.</s><s>Мировни споразум је означио Немачку одговорном за рат и захтевао је од Немачке да плати огромну ратну одштету и преда своје колоније победницима.</s><s>У немогућности да исплати одштету (што је била последица територијалних губитака и послератне рецесије) Немачка је узимала зајмове од Сједињених Држава, све док плаћање одштете није окончано 1931.</s><s>Версајски мир је изазвао велико огорчење у Немачкој, који су немачки националисти, а посебно нацисти, искоришћавали у теорији завере названој Легенда о убоду у леђа.</s><s>Такође је допринео економској пропасти Вајмарске републике изазвавши неконтролисану инфлацију током 1920-их.</s> <s>Миром из Севра из 1920. предвиђено је да се Османско царство подели.</s><s>Међутим, султан никада није усвојио мир из Севра, а Турски републикански покрет га је одбацио.</s><s>Ово је довело до Турског рата за независност и коначно, до мира из Лозане 1923.</s><s>Аустроугарска је такође била подељена мировним споразумима из Сен Жермена и Тријанона.</s> <s>Новонастале државе Највеће промене доживела је мапа источне и средње Европе.</s><s>Неке мање нације које су вековима биле гушене од стране Русије, Немачке и Аустрије тј. Аустроугарске добиле су нове државе.</s><s>Пољска је поново успостављена као независна држава, након више од једног века, а новонастале Краљевина СХС и Чехословачка биле су у потпуности нове државе.</s><s>Србија, иако једна од сила победница, почела је да гради свој идентитет у новонасталој краљевини јужних Словена, најпре Краљевини СХС а потом Краљевини Југославији.</s><s>Русија је постала део Совјетског Савеза и изгубила је Финску, Естонију, Литванију и Летонију, које су постале независне државе.</s><s>Османско царство је ускоро заменила Турска и неколико других држава на Блиском истоку.</s> <s>И поред овако драстичних промена мапе Европе, многи народи остали су без своје државе што је довело до нових нетрпељивости.</s> <s>У Британској империји, рат је ослободио нове облике национализма. битка на Галипољу је у Аустралији и Новом Зеланду постала позната као „ватрено крштење“.</s><s>Ово је био први велики рат у којем су се новостворене државе бориле.</s><s>Након битке код избочине Вими, у којој су се канадске дивизије по први пут бориле као јединствен корпус, Канађани су почели да називају себе нацијом „изливеном из ватре“.</s><s>Пошто су успели на истом бојишту на којем су матичне државе претходно посртале, ово је био први пут да су Канађани добили поштовање за своје успехе.</s><s>Након што је у рат ушла као доминион Британске империје, Канада је из рата изашла као независна држава.</s><s>Док је остале доминионе представљало Уједињено Краљевство, Канада је била самостални преговарач и потписник Версајског мира.</s> <s>Социјална траума</s> <s>Искуства из рата довела су до колективних траума за све земље учеснице.</s><s>Оптимизам са почетка века је нестао, а они који су се борили у рату су постали познати под називом „изгубљена генерација“.</s><s>У току неколико наредних година, већи део Европе је био у жалости.</s><s>Војници који су се враћали кући су патили од ужаса чији су били сведоци.</s><s>Многи ветерани су патили од пострауматског стресног поремећаја.</s> <s>Социјална траума изазвана годинама ратовања се исказивала кроз различите начине.</s><s>Неки људи су били огорчени због национализма и његових последица, па су почели да теже према више интернационалистичком свету, пружајући подршку организацијама као што је Друштво народа.</s><s>Пацифизам је постао изузетно популаран.</s><s>Други су имали сасвим супротне реакције, верујући да се могу ослонити само на силу и војну моћ у хаотичном и нечовечанском свету.</s><s>Антимодернистички погледи били су последица многих промена које су се дешавале у друштву.</s><s>Успон нацизма и фашизма је укључивао оживљавање националистичког духа и одбацивање многих послератних промена.</s><s>Слично томе, популарност легенде о убоду у леђа је био тестамент психолошком стању поражене Немачке и одбацивање одговорности за сукоб.</s><s>Теорија завере о издаји је постала уобичајена, а немачка јавност је видела себе као жртве.</s><s>Прихваћеност легенде о убоду у леђа имала је значајну улогу у успону нацизма.</s><s>Осећања разочарања и цинизма су постала очита, док је нихилизам добијао на популарности.</s><s>Ово разочарање у човечанство је културни врхунац имало са дадаистичким културним покретом.</s><s>Многи су веровали да је рат најавио крај света какав је био до тад, укључујући пад капитализма и империјализма.</s><s>Комунистички и социјалистички покрети широм света су црпли снагу из ове теорије и уживали су подршку какву нису имали до тада.</s><s>Оваква осећања су најјасније била исказана у подручјима директно или тешко погођеним ратом.</s> <s>Друга имена Пре Другог светског рата, Први светски рат је називан Великим ратом, Светским ратом, Ратом који ће окончати све ратове, Кајзеровим ратом, Ратом нација и Ратом у Европи.</s><s>У Француској и Белгији понекад се називао Ратом за правду (-{La Guerre du Droit}-) или Рат за очување цивилизације, посебно на ордењима и комеморативним споменицима.</s> <s>Немачки биолог и филозоф Ернст Хекел је кратко по избијању рата написао:</s> <s>Ово је први познати случај употребе назива Први светски рат, који је претходно први пут забележен 1931.</s><s>Овај термин је поново употребљен при крају рата.</s><s>Новинар Тајмса, поручник Чарлс А. Репингтон је написао:</s> <s>Види још Светски рат Други светски рат Савезници Централне силе Учесници у Првом светском рату Руски грађански рат Технологија Првог светског рата Србија у Првом светском рату Српско војничко гробље на Зејтинлику</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>анализа културних промена пре, током и након рата привреда Price Alfred, Dr. Aircraft versus the Submarine.</s><s>Владимир Ћоровић: Историја српског народа.</s><s>Београд 1997.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Ратни циљеви и планови 1914. и могућности остварења у Првом светском рату Наш Први светски рат Војна обиљежја земаља учесница Првог светског рата Фотографије учесника, дневника, докумената, ордења, писама, споменица Срби у Тунису: живи и мртви, Нада Петровић</s> <s>Анимиране мапе Анимирана мапа „Европа јури у рат“ Анимирана мапа Европе на крају Првог светског рата</s>

818

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Суперпроводност

<s>Суперпроводљивост или суперпроводност је појава код извесних материјала на ниским температурама која се карактерише са: потпуним одсуством електричног отпора (-{R=0}-), или потпуним одсуством магнетног поља у унутрашњости тог материјала (Мајснеров ефекат).</s><s>Тиме се за суперпроводнике каже да су то идеални проводници и идеални дијамагнетици.</s><s>Суперпроводност се јавља испод критичне температуре Tc, која се разликује за различите материјале.</s><s>На температурама вишим од критичне материјали се враћају у своју основну фазу.</s><s>Суперпроводност има манифестације које су интересантне широј јавности и често се користе у популаризацији науке.</s><s>Један од таквих макроскопских манифестација је у виду Мајснеровог ефекта када суперпроводници истискују из себе магнетно поље.</s><s>Суперпроводност се манифестује и у виду непрекидног протицања струје кроз затворено коло ако се температура одржава испод критичне.</s> <s>За разлику од обичног металног проводника, чији отпор постепено опада како се његова температура снижава чак и до скоро апсолутне нуле, суперпроводник има карактеристичну критичну температуру испод које отпор нагло пада на нулу.</s><s>Електрична струја кроз петљу од суправодљиве жице може трајати бесконачно без извора напајања.</s> <s>Историјат Феномен суперпроводности је 1911. године открио холандски научник Камерлинг Онес у Лајдену.</s><s>У Деваровом суду у колу од суперпроводног материјала који је чинила жива на довољно ниској температури, струја је текла преко две године од затварања кола без промене магнетног поља при одржавању довољно ниске температуре.</s><s>Иако су се научници деценијама бавили овим феноменом, основа појаве није била позната све до педесетих и шездесетих година 20. века.</s><s>1957. године су амерички физичари Џон Бардин (-{John Bardeen}-), Лион Купер (-{Leon Cooper}-) и Роберт Шрифер (-{Robert Schrieffer}-) објавили теорију суперпроводљивости (за конвенционалне, тада једино познате, суперпроводнике), сада познату као БЦС теорија.</s><s>За ово откриће су добили Нобелову награду петнаест година касније, 1972. године. (То је била Бардинова друга Нобелова награда; прву је добио за рад на развоју транзистора.) Кључни део БЦС теорије је идеја да проводни електрони граде парове, названи Куперови парови, као последица интеракције са позитивним јонима кристала.</s><s>Тема суперпроводности је поново почела да буде актуелна почев од 1986. године када су откривени високотемпературни суперпроводници.</s><s>Иако се феноменолошки ови суперпроводници понашају врло слично, њиихово објашњење је и данас отворено питање у науци.</s> <s>Теорије суперпроводности</s> <s>Историјски, постоје три теорије суперпроводности: Лондонова теорија - феноменолошка теорија Гинзбург-Лондонова - Лоднонова феноменолошка теорија која се ослања на Гинзбургову теорију фазних прелаза 2. реда БЦС теорија суперпроводности (-{BCS}-) по физичарима Бардвину, Куперу и Шриферу - микроскопска теорија у којој Хамилтонијан ипак није прави, већ је одређен у апроксимацији средњег поља.</s><s>БЦС теорија се примењује у две варијанте: варијационо преко БЦС таласне функције и дијагонализацијом Хамилтонијана преко Богољубовљевих канонских трансформација</s> <s>Подела</s> <s>Суперпроводност се појављује код разних материјала, укључујући и једноставне елементе попут калаја и алуминијума, неке маталне легуре, и високодопиране полупроводнике, као и извесна керамичка једињења која садрже нешто атома бакра и кисеоника.</s><s>Друга врста једињења, позната као купрати, су високотемпературни суперпроводници.</s><s>Суперпроводност се не појављује код племенитих метала попут злата и сребра, нити код феромагнетних метала попут гвожђа (мада гвожђе може да се претворити у суперпроводник ако се подвргне врло високим притисцима).</s> <s>Поред класичних суперпроводника, постоји и класа материјала, позната као неконвенционални суперпроводници, код које се јавља суперпроводност, али чија су физичка својства у супротности са теоријом конвенционалних суперпроводника.</s><s>Наиме, високотемпературни суперпроводници, откривени 1986, показују особину суперпроводљивости на температурама далеко вишим него што би то било могуће по конвенционалној теорији (ипак, ова температура је још увек далеко испод собне температуре).</s><s>Тренутно не постоји целовита теорија високотемпературне суперпроводности.</s> <s>Објашњење појаве</s> <s>Спарени електрони не могу индивидуално добити или изгубити мале количине енергије, као што би могли у делимично попуњеној проводној зони.</s><s>Њихово спаривање ствара енергијски процеп у дозвољеним квантним нивоима, а на ниским температурама не постоји довољно енергије судара да се овај процеп прескочи.</s><s>Према томе електрони могу слободно да се крећу кроз кристал без икакве размене енергије кроз сударе, то јест са нултим отпором.</s> <s>Примена</s> <s>Једна од могућих користи суперпроводника је та што би помоћу њих било могуће да се електрична енергија чува дуго времена, практично без утрошака.</s><s>Ипак да би се суперпроводници користили у пракси, потребно је да „функционишу“ на температурама приближним собним (иначе би их утрошак енергије за хлађење учинио непрактичним).</s><s>Зато већ дуги низ година научници раде на стварању суперпроводника који раде на све вишим температурама.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Charlie Wood, Quanta Magazine (2022).</s><s>"High-Temperature Superconductivity Understood at Last" By the man who explained the Meissner effect. pp.</s><s>34–37 gives a technical discussion of the Meissner effect for a superconducting sphere. gives a simple mathematical discussion of the surface currents responsible for the Meissner effect, in the case of a long magnet levitated above a superconducting plane.</s><s>A good technical reference.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>US, EREN: superconductivity superconductors.org Video about Type I Superconductors: R=0/transition temperatures/ B is a state variable/ Meissner effect/ Energy gap(Giaever)/ BCS model Lectures on Superconductivity (series of videos, including interviews with leading experts) YouTube Video Levitating magnet DoITPoMS Teaching and Learning Package – "Superconductivity" IEC standard 60050-815:2000, International Electrotechnical Vocabulary (IEV) – Part 815: Superconductivity</s>

827

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0

Архитектура

<s>Архитектура (, од старогрчке речи -{arkhitéktōn, ἀρχιτέκτων}-, од ἀρχι — главни и τέκτων — градитељ) у ужем смислу је наука и уметност пројектовања и обликовања зграда, односно унутрашњег и спољашњег архитектонског простора: ентеријера и екстеријера.</s> <s>Архитектонска дела често представљају културне или политичке симболе, као и уметничка дела.</s><s>Историјске цивилизације се карактеришу својим достигнућима у архитектури.</s><s>Архитектура служи да испуни неке основне људске потребе, и настаје у складу са могућностима и потребама људи.</s> <s>У организацију постора спада и уређење насеља, то јест урбанизам.</s><s>Стога су сви значајни урбанисти имали и архитектонско образовање.</s> <s>Архитекта Архитекта се бави планирањем и пројектовањем зграда и других грађевина, те суделује у надзору и вођењу градње.</s><s>Архитекта осмишљава грађевине с обзиром на контекст и програм, разматрајући притом масу, форму, волумен, простор, текстуру, структуру, светла и сенке, материјале и прагматичне ствари као трошкове, конструктивних и технолошких ограничавања да би дошао до практичног, економског и по могућности уметничког архитектонског дела.</s> <s>Основни појмови у архитектури Одређени појмови се стално понављају и на нов начин реализују при пројектовању грађевина, независно од стила и епохе.</s><s>Простор: Дефиниција, димензије, положај, реализација и формално обликовање простора су најбитнији задатак архитектуре.</s><s>Форма: Облик архитектонског дела, његова скица, форма и величина, су аспекти који нису једноставно изведени из функције.</s><s>Нацрт никада није директна последица задатих параметара.</s><s>Ту постоји увек компонента естетске и формалне организације.</s><s>Како ће грађевина изгледати из одређеног угла?</s><s>Које боје и материјали су најпогоднији?</s><s>Све ово лежи у домену пројектанта-уметника.</s><s>Функција: Добро функционисање једне грађевине је основна сврха архитектуре.</s><s>Ово подразумева техничко функционисање архитектонског дела у пракси, али и естетске и друге функције које оно треба да испуни.</s><s>Архитектура је једна од ретких уметности (уз дизајн), која поред естетске вредности има и употребну вредност, и стоји увек на размеђи уметности и функције.</s><s>Порука: Национална библиотека Француске има форму 4 заклопљене књиге и тиме даје поруку о својој намени.</s><s>Команда Ратног ваздухопловства у Земуну подсећа на авион и такође даје поруку о својој функцији.</s><s>Веза са околином: Идеализован пример архитектуре је нацрт грађевине, који се на више начина може уклопити у своју реалну околину.</s><s>Ово се постиже, на пример: различитим формама, избором боја и материјала.</s><s>Значење: Свака грађевина има индивидуални исказ и карактер, који се показује кроз облик, функцију или организацију.</s> <s>Разлика између архитектуре и грађевинарства</s> <s>Разлика између архитектуре и грађевинарства често је била предмет контроверзи.</s><s>Пре се сматрало како је архитектура уметност, а грађевина инжењерство.</s> <s>Савремена пракса обједињује инжењерска знања и уметнички таленат архитекте у јединствену личност која је способна да сагледа све аспекте грађевине, како инжењерске (конструктивни склоп, грађевинска физика), тако и уметничке (контекст, форму, композицију, боју, материјализацију итд), док се грађевински инжењери пре свега баве организацијом градње и инжењерским делом посла: прорачунима и одговарајућим деловима пројекта којима се дефинишу грађевински детаљи.</s> <s>У Уједињеном Краљевству, на пример, улоге су тачно дефинисане и сву израду пројеката и планова могу радити само архитектонски бирои, тј. специјалне фирме чији су власници архитекти запослени у њима.</s><s>Сви остали инжењери који учествују у поступку пројектовања (грађевински, електро, машински итд) појављују се у улози консултаната.</s><s>Таква пракса даје акценат на архитектури.</s> <s>Архитектура као уметност</s> <s>Архитектура је уметност обликовања простора волуменом.</s><s>Она је ликовна уметност која има практичну намену — заштита од природних непогода (киша, ветар, снег, итд), хладноће или топлоте.</s><s>Грађевина изван ствара волумен (као скулптура), дакле има распоред и однос маса, однос пуног и празног, затвореног и отвореног, својства грађе, специфичности обраде површина, обојеност итд.</s><s>Уз три димензије – ширину, висину и дубину, архитектура укључује и четврту – време, тј. кретање потребно да се архитектура „доживи“ са свих страна, изнутра и споља!</s><s>Посебан је и простор унутрашњости архитектуре који је потребно посматрати неодвојено од спољашњег омотача.</s> <s>Распоред и организацију простора, величину појединих простора и њихове везе, можемо спознавати тек из архитектонских цртежа или снимака.</s><s>Они морају бити правилни и „у размери“, тј. да свака мера у цртежу одговара мери у стварности у некој размери (1:100, 1:50, итд).</s><s>Једини начин да доживимо архитектуру кроз слике је да сложимо јединствен доживљај о грађевини из слика изгледа (изглед), унутрашњег простора одозго (основа) или најбоље пресеком грађевине.</s> <s>Када говоримо о пропорцијама, нешто може бити мало, велико или складно.</s><s>Нпр. грађевине грађене за човека, по неким људским мерама, гробна хумка је минијатуран, египатске пирамиде су хипердимензиониране, а грчки храм је складан.</s><s>Грци су градили складну архитектуру јер су за мерење користили мере преузете из величине делова људског тела по којима су и назване: палац – длан – лакат – рука – корак итд.</s><s>Зато, кад погледамо грчку архитектуру, у свим тим ширинама и дужинама, ми несвесно видимо нешто што нам је „слично“ и зато нам се то свиђа.</s><s>Примењујући људске мере (антропометричке, према грчком антропос = човек) и омере или употребљавајући их супротно, може се свјесно и намерно градити грађевина у којој ћемо се осећати добро и угодно, или у којој ћемо се осећати „малима“ или „изгубљенима“.</s><s>Управо такав је однос грчког храма или ренесансног летњиковца, према египатском храму или, рецимо, савременом Музеју жртава холокауста у Берлину.</s> <s>У историји човечанства – градитељство се јавило после сликарства и вајарства, тек у млађем каменом добу.</s><s>Али, неке од првих грађевина су толико мудро грађене да су остале у непрекидној употреби до данас (ескимски иглу, итд).</s><s>Градитељство према употребној грађи усклађује и развија одговарајуће технике градње (као опека, бетон ...) и врсте конструкција (нпр. аркада, купола, свод...) зависно од материјала и њиховог везива.</s> <s>Архитектура се обично дели на: профану (световну) архитектуру; У профаној се битно разликују стамбена и друштвена архитектура. сакралну (религијску) архитектуру фортификацијску (утврђења) архитектуруНо, поделу архитектуре не треба схватити круто, јер су се кроз историју јављају грађевине којима је функција помешана.</s><s>Такве су нпр: Дворац-тврђава у Великом Табору који је уједно и кућа за становање породице Раткај, или црква Врбоска на острву Хвару (16. век) која је уједно и тврђава за одбрану од турских гусара.</s> <s>Три аспекта архитектуре Једна од најстаријих дефиниција архитектуре потиче од Витрувија (дело -{De Architectura}-): архитектура је јединство три фактора солидност (-{firmitas}-) корисност (-{utilitas}-) лепота или пријатност (-{venustas}-)</s> <s>Другим речима, говори се о структури, функцији и естетици.</s> <s>Без стабилности архитектура је опасна и безначајна.</s><s>Без корисности, архитектура служи самој себи и представља скулптуру у великој форми.</s><s>Без лепоте, ради се само о згради.</s> <s>У свакој грађевини ова три аспекта су од виталног значаја, мада је њихова тежина била различита у различитим историјским епохама.</s><s>На пример, у случају модерне архитектуре:естетика се схвата као пука декорација и намерно се занемарује у дизајну, који се највише бави функцијом.</s><s>Али, и једноставност је по себи врста естетике.</s> <s>Еволуција ове прве дефиниције је видљива у делу „Елементи архитектуре“ (-{Elements of Architecture}-) Хенрија Вотона из 1624.</s><s>Он говори о императивима архитектуре: робустност материјала и конструкције, рационално прилагођавање простора његовој намени и креација естетског задовољства.</s> <s>Ова три фактора се могу посматрати у хипотетичкој хијерархији.</s><s>Грађевина прво мора да буде чврсто на земљи, после треба да има друштвено корисну функцију, и најзад може да буде пројектована у складу са естетским критеријумима.</s><s>Пажња посвећена лепоти је у сенци основне функције грађевине, а ни естетика ни функција нису могуће ако здању недостаје структурална стабилност.</s> <s>Архитектура и стабилност: статика</s> <s>Да би се гарантовала стабилност грађевине, користе се теорија статике и наука о конструкцијама, које се ослањају на физику, хемију и механику.</s> <s>Силе које делују на архитектонску структуру су вишеструке: сама маса грађевине, додатни терет (становници, намештај, роба), спољне силе, од којих су најзначајније атмосферске прилике (ветар, тежина снега), свакодневна дешавања (осцилације услед саобраћаја, притисак тока реке о мост), или изузетни догађаји (земљотрес, јако невреме) и слично.</s> <s>И поред разноврсних спољних сила и могућих конструкција, стабилност свих грађевина се у основи базира на равнотежи сила трења и компресије.</s> <s>Све силе су компензоване другим силама истог интензитета и супротног смера.</s><s>Услов за механичку равнотежу је да је сума свих сила и свих механичких момената нула.</s> <s>Архитектура и корисност: архитектура или скулптура?</s> <s>По критичару Бруну Зевију критеријум за дефиницију архитектуре је унутрашњи простор, то јест амбијент погодан за живот људи.</s><s>То је неопходан услов да би се нешто сматрало архитектуром.</s><s>Све остало је у функцији ове основне премисе.</s><s>Одатле следи да зграде без или са мало унутрашњег простора нису архитектура.</s><s>Зеви наводи пример Пирамида у Гизи, које су енормне скулптуре на отвореном, али не представљају архитектуру.</s><s>Ни грчки храм није архитектура, јер је његова скучена цела била симболично место где је обитавао Бог, а не људи, који су верске обреде обављали ван храма.</s> <s>Валтер Гропијус се у основи сложио са овом дефиницијом, али у апстрактнијем смислу: за њега је архитектура уметност организовања простора, а остварује се изградњом грађевина.</s> <s>О архитектури се може размишљати и са становишта конструисања дела.</s><s>Тако би у архитектуру спадала и дела која немају унутрашњи простор, али су зидана.</s><s>Интуитивно је јасно да скулптура настаје уклањањем материјала, а да грађевина настаје зидањем (додавањем материјала).</s><s>Отуда је Маунт Рашмор по начину постанка скулптура, а Египатске пирамиде, и поред одсуства унутрашњег простора, архитектура.</s> <s>Још један начин дефинисања архитектуре био би по њеној функцији.</s><s>Ако је грађевина настала да прими душу фараона, или да се у њој моли верска заједница, онда можемо рећи да је то архитектура.</s><s>У противном, то је само велика скулптура.</s><s>Тако у домен архитектуре можемо сврстати и отворене структуре попут мостова и амфитеатра.</s> <s>Архитектура и лепота: архитектонско или грађевинско дело?</s> <s>Грађевина се дефинише као конструкција објекта за практичне сврхе (заштита од атмосферских прилика), при чему није неопходна естетска компонента (лепота).</s><s>Данас је разлика прилично нејасна.</s><s>Бернард Рудофски је у славном делу „Архитектура без архитеката“ сврстао у архитектуру читав низ грађевина које дизајнирају аматери.</s><s>Што се више враћамо у прошлост, то је веће слагање око онога што спада у архитектуру, с обзиром да време изоштри разлике.</s> <s>До пре неколико векова није постојала пракса да је пројекат основ за изградњу, односно дизајн грађевине.</s><s>Градња је била спонтани процес.</s><s>Данас то више није случај, чак ни за најједноставнија здања.</s><s>Ако се говори о естетици архитектуре данас, онда је то идеја која се формализује уз поштовање структуралних и функционалних принципа, чиме се долази до архитектонске форме.</s><s>Мишљења о томе у којој мери је архитекта слободан у својој креативности су подељена.</s> <s>Оно што човека највише естетски импресионира у архитектури су визуелни утисак, осећај простора и монументалност.</s><s>Структура грађевине је најчешће скривена, или је разумљива само стручњацима.</s><s>Функционалне квалитете често узимамо као просту чињеницу, и они нас мање импресионирају него естетски квалитети.</s><s>На пример, може нас импресионирати функционалност железничке станице или трајност црквених грађевина, али ће највероватније у сећању остати лепота или монументалност.</s> <s>Певснер идентификује три елемента која доприносе естетском доживљају: обрада површина, однос пуног и празног, распоред отвора и, понекад, декорације; однос различитих блокова који сачињавају зграду и њихова артикулација у простору; чулни ефекат који изазива унутрашња декорација и распоред просторија.</s> <s>Архитектура је по дефиницији уметност уређења простора, способна да обликује површине и простор користећи исте принципе и критеријуме које примењују сликари и вајари.</s><s>Али она се не своди само на оно видљиво, већ је бави и осећајима које ствара живот у архитектонском простору.</s> <s>Материјали и конструкције Камен је један од најстаријих грађевних материјала, и може бити клесан у правилне квадрове, деломично обрађен, намерно грубо клесан (рустика), ломљен или необрађен.</s><s>Дрво се већином користило у облику носећих греда (вертикалних или хоризонталних), и дасака.</s><s>Још један стари материјал је опека (земља или глина из калупа печена или сушена на сунцу).</s><s>Овим традиционалним материјалима настајале су грађевине које су имале бочне волумене - носачи (зид, ступ и стуб, греда и лук) и горње волумене - терет (кров, плафон и свод, као и купола), а облик је зависио од њихових различитих решења.</s> <s>Хиљадама година градња се служила каменом, дрветом и опеком, а онда се с индустријском револуцијом у 19. веку уводе металне конструкције и армирани бетон (бетон преко конструкције од челичне жице).</s><s>Тада се почиње увелико користити и стакло, не само за испуњавање прозора, него и као грађевински елемент фасада.</s><s>Металном конструкцијом уведен је потпуно нов начин градње: делови по мери направљени у фабрици се повезују у целину спајањем или монтажом.</s> <s>Као што је 19. век обиљежен челичним конструкцијама тако се у 20. век највише градио у армирано-бетонским конструкцијама.</s><s>Насупрот традиционалној градњи, кад кућа расте постепено, армирано-бетонску се грађевину гради у две фазе: најприје се постави костур од окомитих носача (попут стубова) и водоравних плоча (плафон или спрат), а онда се изнутра подижу преградни зидови, споља се поставља стаклена (или нека друга) преграда.</s> <s>Историја архитектуре</s> <s>Човек прво почиње развијати профану архитектуру и то стамбену.</s><s>У праисторији граде се земунице (јама покривена шибљем) или сојенице (брвнаре на обалама).</s><s>То су једноћелијске куће (јединицу простора у кући називамо ћелија) са огњиштем и простором за спавање.</s> <s>У античкој Грчкој познајемо двоћелијску кућу којој је прва просторија била за госте (мегарон), а повученија за жене и децу.</s><s>Римљани развијају кућу са квадратним двориштем окружен ходницима и тремовима (атријум), около којег се нижу собе.</s><s>Најстарији текст о архитектури као грани људске делатности је О Архитектури (De Architectura) латинског аутора Витрувија, који каже да се архитектура заснива на складу и равнотежи три основна начела: Лепоте (Venustas), Чврстоће (Firmitas) и Корисности (Utilitas).</s> <s>У средњем веку куће се поједностављују (соба изнад собе, дрвена таваница и степениште).</s><s>У готици се куће шире на суседне, а у ренесанси се поново граде веће градске куће и палате по узору на антику.</s><s>Од тада стамбене зграде расту у висину и градови окупљају велики број становника на релативно малом простору.</s> <s>Од троспратница и четвероспратница у 19. век, настају десетоспратнице и на крају небодери у 20 веку.</s><s>Данас је незамисливо становати у дому који нема специјализоване просторије (купатило, кухињу, дневни боравак ...), а величина, распоред и везе просторија зависе од њихове намене.</s> <s>Одмах након куће за себе, људи су развили грађевине за своје богове.</s><s>У сакралну архитектуру спадају: храмови, светишта, маузолеји (монументална гробне грађевине), цркве, манастири, џамије…</s> <s>Храмови широм света (од месопотамских високих степенастих храмова, огромних египатских, или потпуно прекривених скулптурама у Индији), грађени су да буду величанствени и богати како би се богу удобровољило и навело да посети та места за молитве и обреде.</s> <s>Сакралне грађевине, као најбогатије и највеће у граду, можемо посматрати као огледало друштва у којем су настале и одраз целе културе једног народа.</s><s>Тако је црква, одувек, осим за верске обреде, служила за друштвена окупљања и била је средиште културног живота.</s><s>Кроз средњи век, црква је била једина галерија уметности, музеј сликарства и скулптуре, једина концертна дворана у граду, школска установа.</s><s>Ипак је првенствено служила духовним потребама становника, њиховом схватању Бога и живота.</s><s>Наравно, та схватања су се мењала током времена, а с њима и архитектура цркве.</s><s>Тако је нпр. романичка црква (11. –12. век) својим обликовањем одговарала немирном времену сталног ратовања међу феудалцима, и уопште осјећају несигурности, па су те цркве имале што дебље и затвореније зидове, звонике попут кула, уске прозоре и уопште је личила тврђави.</s><s>А готичка црква (13. и 14. век) слави већу сигурност и снажан привредни развој градова, обрта и трговине.</s><s>Уместо зидова поставља огромне прозоре, и њих испуњава сликама од комада разнобојног стакла (витраж).</s> <s>Ренесансна црква (15. и 16. век) поштује начело "Човек је мјерило свих ствари", стога оно што је добро за човека добро је и за веру.</s><s>Цркве су личиле на стамбене грађевине, можда мало раскошније и ослањала је се на достигнућа антике (с луковима, куполама, аркадама, итд).</s> <s>Барокна црква (17. и 18. век) је често овална, а украшена је тако да негира границу простора и ствара привид (илузију) да се унутрашњи простор цркве претаче у бескрајни простор у којем се све креће и мења.</s> <s>Модерна црква (20. век) верује у ново доба које мора наћи нов израз.</s><s>Стога се лишава свих устаљених елемената цркве (ступови, капител, лукови, украсни облици, итд) и као и све у 20. веку битно се разликује од целог претходног развоја човечанства.</s> <s>Зграде јавне и друштвене намене су најчешће већа здања у градовима за различите потребе друштвене заједнице.</s><s>Првобитно се здравствена, просветна, културна или уметничка делатност обављала у зградама које се нису разликовале од стамбених.</s><s>Но, у новијој архитектури ове грађевине разликујемо по намени: позоришне зграде, концертне дворане, музеји, галерије, биоскопске-дворане, стадиони, спортске дворане, домови културе, итд.</s> <s>За управљање градом, од најранијих времена развила су се два типа грађевина: већница или палата владара.</s> <s>Палата, ма коме припадала, увек мора вршити две функције: осигурати што удобнији живот власнику и другима приказати његово богатство и моћ.</s> <s>Најраније палате су биле утврђене високим и дебелим зидинама, па их називамо тврђавама.</s><s>Свака тврђава носи одлике свога времена (у готици високи зидови, у ренесанси звездасти, у бароку с огромним парковима и базенима, итд).</s><s>Занимљив је прелаз из готике у ренесансу где високи квадратни зидови тврђава постају ниски, обли, у облику петоугла.</s><s>Разлог тому је промена начина ратовања, тј. прелаз са хладног оружја (стреле, мачеви, копља, итд) на ватрено оружје (топови, мускете, итд) открићем барута.</s> <s>Галерија</s> <s>Референце</s> <s>Литература Енциклопедија архитектуре аутора Слободана Малдинија (2004) Světové dějiny umění: Larouse.</s><s>Dějiny architektury.</s><s>H, W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd.</s><s>1962.</s><s>Ђина Пискел, Општа историја уметности.</s><s>Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.</s><s>Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.</s><s>Dejiny umenia, Michael, V. Altparov, Martin 1976.</s><s>Urbs & Logos Bogdan Bogdanović, Gradina 1976.</s><s>Koch, Wilfried: Baustilkunde..</s><s>Orbis. (behandelt die europäische Baukunst von der Antike bis zur Gegenwart, mit 50 Verbreitungskarten und fünfsprachigem Glossar).</s><s>Philipp, Klaus Jan: Das Reclam Buch der Architektur, Philipp Reclam jun. Verlag, Stuttgart. (eine Geschichte der Architektur in Themen-Doppelseiten).</s><s>Dieter Struss (Redaktion): Der große Bildatlas der Architektur (The World History of Architecture)''; Orbisverlag.</s> <s>Види још Седам светских чуда Историја архитектуре Српска архитектура Црква (грађевина)</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Tolomeus - art around you - VR pano Универзитет у Београду: Архитектонски факултет Универзитет у Новом Саду: Департман за архитектуру и урбанизам</s> <s>Уметност</s>

828

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%20%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BF

Гаврило Принцип

<s>Гаврило Принцип (Обљај, код Босанског Грахова, 25. јул 1895 — Терезин, 28. април 1918) био је српски студент и члан Младе Босне који се залагао за окончање аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини.</s><s>С осамнаест година извршио је атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у Сарајеву 28. јуна 1914. године.</s><s>Принцип и саучесници у атентату ухапшени су и представљени као националистичко тајно друштво, које је покренуло Јулску кризу, а која је допринијела избијању Првог свјетског рата.</s> <s>На суђењу, Принцип је изјавио: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”.</s><s>Принцип је осуђен на дванаест година затвора, што је била максимална казна за његову старосну доб, а казну је служио у тврђави Терезин.</s><s>Преминуо је 28. априла 1918. године од туберкулозе, узроковане лошим затворским условима који су му претходно проузроковали губитак десне руке.</s> <s>Биографија Гаврило Принцип је рођен у засеоку Обљај код Босанског Грахова 25. јула (13. јула) 1895. године.</s><s>Био је друго од деветеро дјеце, од којих је шестеро умрло у раном дјетињству.</s><s>Мајка Марија жељела му је дати име по свом покојном брату Шпири, али добио је име Гаврило на инсистирање локалног православног свештеника, који је тврдио да ће име по арханђелу Гаврилу помоћи да преживи.</s> <s>Принципи, који су некада носила презиме Чеко, живјели су вијековима у сјеверозападној Босни и били су православни Срби.</s><s>Гаврилови родитељи, Петар и Марија (дјевојачко Мићић), били су сиромашни пољопривредници који су живјели од мало земље коју су посједовали.</s><s>Припадали су класи хришћанских сељака познатих као кметови, које су често тлачили њихови муслимански земљопосједници.</s> <s>Петар († 1940), који је инсистирао на „строгој коректности”, никада није пио и псовао, а због тога су га сусједи исмијавали.</s><s>У младости је учествовао у Невесињској пушци (1875—1877), устанку против Османског царства.</s><s>Након устанка, вратио се као пољопривредник у Граховску долину, гдје обрађивао око 4 хектара земље и био је приморан давати трећину прихода земљопосједнику.</s><s>Да би допунио своје приходе и нахранио породицу, бавио се превозом поште и путника по планинама између сјеверозападне Босне и Далмације.</s> <s>Упркос очевом противљењу, Гаврило је почео похађати основну школу 1903. године, са осам година.</s><s>Превладао је тешку прву годину и постао веома успјешан у својим студијама, због чега га је директор школе наградио збирком српске епске поезије.</s><s>У тринаестој години, Гаврило се преселио у Сарајево, гдје је његов старији брат Јован намјеравао да га упише у аустроугарску војну школу.</s><s>Међутим, у тренутку када је Гаврило стигао у Сарајево, Јован се предомислио након што га је пријатељ посавјетовао да брата не прави „крвником сопственог народа”.</s><s>Умјесто војне, Гаврило је уписао трговачку школу.</s><s>Јован је школарину плаћао новцем који је зарађивао бавећи се ручним радом, носећи трупце из шума око Сарајева до фабрика у граду.</s><s>Након три године школовања, Гаврило је пребачен у локалну гимназију.</s><s>Године 1910. отишао је да ода почаст Богдану Жерајићи, српском револуционару који је покушао да изврши атентат на Маријана Варешанина, аустроугарског гувернера Босне и Херцеговине, прије него што је одузео себи живот.</s><s>Гаврило се придружио Младој Босни 1911. године, друштву које се залагало за окончање аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и уједињење са сусједном Србијом.</s><s>Будући да су мјесне власти забраниле ученицима оснивање организација и клубова, Гаврило и остали чланови Младе Босне састајали су се у тајности.</s><s>Током својих састанака разговарали су о књижевности, етици и политици.</s> <s>Године 1912, Гаврило је избачен из школе због учешћа у демонстрацијама против аустроугарских власти.</s><s>Ученик који је био свједок инцидента тврдио је да је „Принцип је ишао од разреда до разреда и пријетио металним боксером свима који су се колебали да дођу на нове демонстрације”.</s><s>Гаврило је напустио Сарајево убрзо након избацивања из школе и кренуо је пјешке на пут до Београда дуг 280 km.</s><s>Према једном извору, приликом преласка границе и ступања на тло Србије, пао је на кољена и пољубио земљу.</s><s>У Београду, Гаврило се добровољно придружио српским четничким одредима који су се борили против Османлија, под вођством мајора Војислава Танкосића.</s><s>Танкосић је био припадника Црне руке, тада најважнијег завјереничког друштва у Србији.</s> <s>Испрва, Гаврило је одбијен у регрутној канцеларији у Београду због ниског стаса.</s><s>Огорчен, пронашао је и самог Танкосића, који му је рекао да је премален и слаб.</s><s>Понижен, вратио се у Босну и Херцеговину и са братом је преноћио у Сарајеву.</s><s>Наредних неколико мјесеци провео је на линији Сарајево — Београд.</s><s>У Београду упознаје Живојина Рафајловића, једног од оснивача Српске четничке организације, који га шаље (заједно са петнаест других чланова Младе Босне) у четничком центру за обуку у Врању.</s><s>Ту упознаје управника Учитељске школе Михајла Стевановића Цупару.</s><s>Гаврило је живио у Цупариној кући, која се данас налази у Улици Гаврила Принципа у Врању.</s><s>Принцип увјежбавао пуцање, кориштење бомбе и ножа, а након што је обука завршена вратио се у Београд.</s> <s>Док је Гаврило боравио у Сарајеву 1913. године, Аустроугарска је прогласила ванредно стање, примјењивала војни закон, преузела контролу над свим школама и забранила све српске културне организације.</s> <s>Атентат на Франца Фердинанда</s> <s>Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу, војвоткињу Софију Хотек.</s><s>Пар је стигао у Сарајево возом нешто прије 10 сати прије подне и возио се у трећем аутомобилу у шесточланој поворци према Градској вијећници.</s><s>Кров на аутомобилу је био отворен како би маса имала добар поглед на путнике.</s> <s>Принцип и још петорица завјереника постројили су се дуж руте.</s><s>Били су распоређени дуж Апелове обале, а сваки је имао задатак да убије Франца када аутомобил стигне до њиховог положаја.</s><s>Први завјереник који је уочио аутомобил је Мухамед Мехмедбашић.</s><s>Стајајући испред Аустроугарске банке, Мехмедбашић је изгубио живце и пустио да аутомобил прође не предузимајући ништа.</s><s>У 10:15, када је поворка прошла поред главне полицијске станице, деветнаестогодишњи Недељко Чабриновић бацио је ручну бомбу на Фердинандов аутомобил.</s><s>Возач је убрзао када је угледао објекат који лети према њему, а бомба је са десет секунди закашњења експлодирала испод четвртог аутомобила.</s><s>Двојица званична која су се налазила у возилу била су озбиљно рањена.</s><s>Након неуспјелог Чабриновићевог покушаја, поворка је наставила, а Принцип и остали завјереници нису успјели дјеловати због велике брзине којом се поворка кретала.</s> <s>Након што је Франц Фердинанд одржао свој говор у Градској вијећници, одлучио је да посјети жртве Чабриновићевог гранатирања у сарајевској болници.</s><s>Да би избјегао центар града, генерал Оскар Поћорек одлучио да је Фердинандов аутомобил треба ићи равно кроз Апелску обалу до болнице.</s><s>Међутим, Поћорек је заборавио рећи возачу, Леополду Лојки, за ову одлуку.</s><s>На путу до болнице Лојка је погрешно скренуо у споредну улицу у којој је Принцип био позициониран испред локалне посластичарнице.</s><s>Када је схватио да је погријешио, Лојка је закочио и почео да ићи уназад.</s><s>Док је то радио, мотор је стао.</s><s>Принцип је иступио испред, извукао свој пиштољ FN Model 1910 и из непосредне близине испалио два хица у правцу аутомобила, први је погодио Франца у врат, док је други погодио Софију у трбух.</s><s>Обоје су преминули убрзо након тога.</s> <s>Хапшење и суђење</s> <s>Гаврило се покушао упуцати, али му је пиштољ одузет, прије него што је имао прилику да испали још један хитац.</s><s>На суђењу је рекао да жали због убиства војвоткиње и да је хтио убити Поћорека, али да је ипак поносан на оно што је учинио.</s><s>Даље је рекао: „Ја сам југословенски националиста, тежим за уједињењем свих Југословена, под било каквим политичким обликом и за њиховим ослобођењем од Аустрије”.</s><s>Црна рука била је умјешана у атентат због кога је Аустроугарска издала демарш Србији познат као Јулски ултиматум, а који је био један од узрока избијања Првог свјетског рата.</s> <s>Гаврило је имао осамнаест година и једанаест месеци у то вријеме и био је сувише млад за смртну казну, јер му је до двадесете године требало још годину и 27 дана што је био минимум старосне границе коју је захтијевао Хабзбуршки закон.</s><s>Умјесто тога, добио је максималну казну од двадесет година затвора.</s> <s>Затвор и смрт</s> <s>Гаврило је био окован у самици у тврђави Терезин, гдје живио у тешким условима и боловао од туберкулозе.</s><s>Болест му је толико оштетила кости да му се морала ампутирати десна рука.</s><s>У јануару 1916.</s><s>Принцип се безуспјешно покушао објесити пешкиром.</s><s>Од фебруара до јуна 1916, Принцип се четири пута састао са Мартином Папенхајмом, аустроугарским војним психијатром.</s><s>Папенхајм је написао да је Гаврило вјеровао да би се Свјетски рат десио, без његових поступака и да се „не осјећа одговорним за катастрофу”.</s> <s>Гаврило Принцип је преминуо 28. априла 1918. године, три године и десет мјесеци након атентата.</s><s>У вријеме његове смрти, ослабљен неухрањеношћу и болести, тежио је око 40 килограма.</s> <s>Страхујући да би његове кости могле постати реликвије за словенске националисте, затворски чувари тајно су Принципово тијело сахранили у неозначен гроб, али чешки војник који је учествовао у сахрани запатио је локацију и 1920. године Принцип и остали „Видовдански хероји” ексхумирани су и њихови посмртни остаци пребачени су у Сарајево, гдје су заједно сахрањени испод Капеле видовданских хероја на гробљу Светих Архангела, на којој се налази цитат владике Петра II Петровића Његоша: „Благо томе ко довијек живи имао се рашта и родити”.</s> <s>Оставштина</s> <s>Оставштина Гаврила Принципа и даље је спорна.</s><s>У социјалистичкој Југославији, Гаврило Принцип био је поштован као народни херој и борац за слободу који се борио за ослобођење свих народа Југославија од аустријске владавине.</s><s>Срби га славе као хероја и величају сјећања на њега, у складу са тим Ненад Самарџија, градоначелник Источног Сарајева, рекао је да атентат није био терористички чин него „покрет младих људи који су жељели да се ослободе колонијалног ропства”.</s><s>За вријеме Југославије, данас Латинска ћуприја, мјесто атентата, носила је име Принципов мост у знак сјећања.</s> <s>Међутим, данас многи Хрвати и Бошњаци карактеришу Принципа као убицу.</s> <s>Споменици и комеморације</s> <s>Кућа у којој је Гаврило живио у Сарајеву уништена је током Првог свјетског рата.</s><s>Након рата обновљена је као музеј у Краљевини Југославији.</s><s>У Априлском рату 1941.</s><s>Њемачка је извршила инвазију, окупацију и подјелу Југославије, а Сарајево постало дио Независне Државе Хрватске.</s><s>Усташе, хрватски фашистички покрет, поново су уништиле кућу.</s><s>Након успостављања социјалистичке Југославије 1945, Гаврилова кућа поново је постала музеј, а у Сарајеву је постојао још један музеј посвијећен њему.</s><s>Током распада Југославије деведесетих година 20. вијека, Гаврилова кућа је уништена и поново обновљена 2015. године.</s> <s>Принципов пиштољ заплијениле су аустроугарске власти и на крају дале, заједно са Фердинандовом крвавом поткошуљом, Антону Пунтигаму, језуитском свештенику који је био Фердинандов близак пријатељ.</s><s>Пиштољ и поткошуља остале су власништво аустријских језуита све док нису понуђени на дугорочни зајам Музеју војне историје у Бечу 2004. године.</s><s>Сада су дио сталне поставке.</s> <s>Много је краткотрајних успомена на Гаврила Принципа.</s><s>На углу гдје се догодио атентат 1917. је изграђен стуб.</s><s>Уништен је сљедеће године.</s><s>Четрдесетих година 20. вијека плочу која је подсјећала на Гаврилов чин уклоњена је током њемачке инвазије, а послије Другог свјетског рата, подигнута је нова плоча на којој је писало „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима, борцима против германског освајача, посвећује ову плолу омладина Босне и Херцеговине — Сарајево, 7. мај 1945. године”.</s><s>Током рата у Босни и Херцеговини, рељефни отисци стопала који су означавали мјесто са којег је Принцип испалио кобне хице су уклоњени.</s> <s>Како се ближила стогодишњица атентата, на углу гдје је извршен атентат постављена је плоча на којој пише: „Са овог мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и његову супругу Софију”.</s><s>Дана 21. априла 2014. у Товаришеву откривено је Гаврилова биста, а на саму стогодишњицу у Источном Сарајеву је постављена статуа.</s> <s>Годину касније, статуу Гаврила Принципа су у Београду открили предсједник Републике Србије Томислав Николић и предсједник Републике Српске Милорад Додик, као поклон Српске Србији.</s><s>Николић је током откривања статуе одржао говор, у којем је између осталог и рекао: „Принцип је био херој, симбол ослободилачких идеја, тираноубица, носилац идеје ослобођења од ропства, која је кружила Европом”.</s><s>По њему је названа књижевна награда која се додјељује у двије категорије, за најбољи књижевни рад и за историјску студију.</s><s>Стрип Атентат с оне стране патње за средишњу тему има акције Принципа и Младе Босне и њихову коначну судбину.</s> <s>Сродник Гаврила Принципа је Зоран Костић Цане (Партибрејкерс).</s> <s>Види још Млада Босна Медаља за храброст (Република Српска) Слободан Принцип Сељо Мухамед Мехмедбашић Породица Принцип Богдан Жерајић ОШ „Гаврило Принцип” Земун</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Додатна литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Мистериозни Бровнинг 9мм М1910 Гаврила Принципа (Оружје онлајн, Бранко Богдановић, 2021) Прича о једној фотографији: Срећан рођендан, господине Хитлер (Време бр. 1191, Мухарем Баздуљ, 31. октобар 2013) Младост за слободну Босну, др Владимир Гаћиновић, магазин Одбрана, специјални прилог бр. 105, 1. јул 2014.</s><s>Сарајевски атентат - обавештајна енигма, Милан Мијалковски и Звонимир Пешић, магазин Одбрана, специјални прилог бр. 110, 1. октобар 2014.</s><s>Стисак оковане руке, Ота Егерт - Последњи непознати пријатељ Гаврила Принципа Гаврило Принцип: Херој или терориста („Данас“, 6. септембар 2013) Принцип о себи: два манускрипта Гаврила Принципа Горка судбина свих Гаврилових спомен-плоча („Политика“, 28. јун 2015) Трагом Принципа у Алпима У Чешкој одата пошта Принципу и српским заробљеницима („Политика“, 28. април 2016) Gavrilo Princip's statement during trial Prison interview with Gavrilo Princip</s> <s>Рођени 1895.</s><s>Умрли 1918.</s><s>Граховљани Срби у Босни и Херцеговини Чланови Младе Босне Атентатори Сарајевски атентат Историја Срба у новом веку Ученици Прве београдске гимназије Сахрањени у Сарајеву</s>

829

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B5%20%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D0%A1%D0%98%20%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0

Основне јединице СИ система

<s>СИ систем јединица дефинише седам основних јединица СИ система: фундаменталних физичких јединица дефинисаних операционалним дефиницијама.</s> <s>Све остале физичке јединице могу бити изведене из ових основних јединица: оне су познате као изведене јединице СИ система.</s><s>Ово извођење се врши димензионалном анализом.</s><s>СИ префикси се користе да скрате дугачке бројеве.</s> <s>Дужина (l) Јединица: метар (m)</s> <s>Један метар је дефинисан као удаљеност коју светлост пређе у вакууму за 1/299792458 део секунде.</s><s>Овај стандард је усвојен 1983. године, кад је брзина светлости одређена као 299792458 -{m/s}-.</s> <s>Маса (m) Јединица: килограм (kg)</s> <s>Један килограм је дефинисан као маса посебног ваљка од легуре платине и иридијума, који се чува у Међународном бироу за мере и тегове (у Севру крај Париза ).</s><s>У току су напори да се уведе дефиниција на основу неке фундаменталне или атомске константе.</s> <s>Време (t) Јединица: секунд (s)</s> <s>Један секунд је дефинисан као време потребно за 9192631770 прелаза између два хипрефина нивоа основног стања цезијума 133.</s><s>Ова дефиниција је усвојена 1967. године.</s> <s>Јачина струје (I) Јединица: ампер (A)</s> <s>Један ампер је константна јачина струје која ће, ако се одржава у два права паралелна проводника, бесконачне дужине, занемарљивог полупречника, постављена на међусобној удаљености од 1 метра у вакууму, стварати између та два проводника силу привлачења/одбијања од 2 x 10−7 њутна по метру дужине.</s> <s>Термодинамичка температура (T) Јединица: келвин (K)</s> <s>Један келвин је јединица термодинамичке температуре, једнака 1/273,16 делу термодинамичке температуре тројног стања воде (то је температура и притисак при којим вода може бити у три агрегатна стања - чврстом, течном и гасовитом).</s> <s>Количина супстанције (n) Јединица: мол (јединица) (mol) Један мол је количина супстанције која садржи број елементарних ентитета (одвојених-појединачних честица) једнак броју атома у 0.012 килограма угљениковог изотопа, C12; њен симбол је "mol".</s><s>Кад се мол користи, мора бити наведено о којим се елементарним ентитетима ради и то могу бити атоми, молекули, јони, електрони, остале честице, или специфичне групе таквих честица.</s> <s>Јачина светлости (J) Јединица: кандела (cd)</s> <s>Кандела је јачина светлости, у датом смеру, извора који емитује монохроматско зрачење, фреквенције 540 x 1012 херца и које има радијански интензитет од 1/683 вата по стеррадијану у том смеру .</s> <s>СИ основне јединице</s> <s>eo:Internacia sistemo de unuoj#Bazaj unuoj</s>

830

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B5%20%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D0%A1%D0%98%20%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0

Изведене јединице СИ система

<s>СИ изведене јединице су део јединица СИ система мера, а изведене су од седам основних СИ јединица.</s> <s>Јединице са посебним именима и симболима</s> <s>Остале величине и јединице</s> <s>Допунске јединице До октобра 1995. радијан и стерадијан су сматрани за допунске јединице СИ система мерења.</s><s>Сада се ове јединице категоришу као изведене јединице.</s> <s>Види још Међународни систем јединица (СИ) Основне јединице СИ система Планкове јединице</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>sv:SI-enhet#Härledda enheter</s>

831

https://sr.wikipedia.org/wiki/1346

1346

<s>1346. је била проста година.</s> <s>Догађаји 16. април — Српски краљ Душан Стефан Немањић у Скопљу крунисан за цара.</s> <s>Јун 9. јун — Енглеска војска је поразила бретањског војводу Шарла у бици код Сен Пол де Леона.</s> <s>Август</s> <s>26. август — У бици код Кресија у Стогодишњем рату енглеска војска краља Едварда III је комбинацијом новог оружја (велшки лук) и технике победила много бројнију француску војску краља Филипа VI.</s> <s>Рођења</s> <s>Смрти</s> <s>Дани сећања</s> <s></s> <s>1340-е 41346</s>

832

https://sr.wikipedia.org/wiki/1349

1349

<s>1349. је била проста година.</s> <s>Догађаји 20. мај — На државном сабору у Скопљу донет је Душанов законик, којим су утврђена општа начела уређења српске државе.</s> <s>Рођења</s> <s>Смрти</s> <s>Дани сећања</s> <s></s> <s>1340-е 41349</s>

833

https://sr.wikipedia.org/wiki/1355

1355

<s>1355. је била проста година.</s> <s>Догађаји</s> <s>Јануар</s> <s>Фебруар</s> <s>Март</s> <s>Април</s> <s>Мај</s> <s>Јун</s> <s>Јул</s> <s>Август</s> <s>Септембар</s> <s>Октобар</s> <s>Новембар</s> <s>Децембар</s> <s>Рођења</s> <s>Јануар око 1355. - Мирча I Старији, један од најважнијих владара Влашке. (†1418)</s> <s>Смрти</s> <s>Јануар 20. децембра умро Цар Душан Силни</s> <s>Дани сећања</s> <s></s> <s>1350-е 51355</s>

834

https://sr.wikipedia.org/wiki/1980

1980

<s>1980. је била преступна година.</s> <s>Догађаји</s> <s>Јануар 3. јануар — Јосип Броз Тито примљен у Клинички центар у Љубљани због проблема са крвним судовима на нози.</s><s>4. јануар — САД су увеле ембарго на извоз пшенице Совјетском Савезу због инвазије на Авганистан.</s><s>21. јануар — Титу ампутирана нога, како би се спречило ширење гангрене, објављује конзилијум, након чега се стање поправило.</s><s>21. јануар — Бојан Крижај у Венгену постигао прву победу у Светском купу.</s><s>27. јануар — Уз помоћ званичника канадске владе, шесторо америчких дипломата који су избегли затварање у иранској талачкој кризи је побегло у Цирих.</s> <s>Фебруар 4.—22. фебруар одржане Зимске олимпијске игре у Лејк Плесиду.</s><s>26. фебруар — Египат и Израел успоставили дипломатске односе, чиме је окончано 30-годишње ратно стање две земље.</s> <s>Март 3. март — Вођа партије ЗАПУ Роберт Мугабе убедљивом већином добио прве слободне изборе у Родезији и потом формирао прву већинску црначку владу.</s><s>15. март — У авионској несрећи у Варшави погинуло 87 особа, међу њима 14 чланова америчког боксерског тима.</s><s>27. март — У норвешком делу Северног мора потонула је нафтна платформа „Александар Киланд“, при чему је погинуло 147 људи.</s> <s>Април</s> <s>18. април — Зимбабве, раније Јужна Родезија стекла независност од Уједињеног Краљевства 25. април — Мисија командоса САД, која је требало да спасе 53 члана амбасаде САД у Техерану, држане као таоце, пропала у иранској пустињи после погибије осам Американаца у судару хеликоптера са авионом.</s><s>28. април — Државни секретар САД Сајрус Венс поднео оставку после неуспеле мисије командоса за спасавање америчких талаца у Ирану.</s> <s>Мај 4. мај — У Клиничком центру у Љубљани, у 15.05 часова, преминуо Јосип Броз Тито − доживотни председник СФРЈ и Савеза комуниста Југославије.</s><s>Лазар Колишевски, потпредседник Председништва СФРЈ, руководећег органа у земљи, привремено је именован за председника.</s><s>8. мај — На београдском насељу Дедиње, уз присуство више од 200 страних делегација, сахрањен Јосип Броз Тито.</s><s>15. мај — Цвијетин Мијатовић (БиХ) изабран за председника Председништва СФРЈ.</s><s>20. мај — У Квебеку, на референдуму о независности од Канаде, 60% бирача гласало је против отцепљења.</s><s>25. мај — У Београду одржана приредба поводом Дана младости, прва после смрти Јосипа Броза Тита.</s> <s>Јул</s> <s>19. јул — У Москви су отворене 22.</s><s>Олимпијске игре, које је бојкотовало више од 40 земаља због совјетске инвазије на Авганистан.</s><s>30. јул — Пацифички архипелаг Нови Хебриди стекао независност под називом Република Вануату, после 74 године британско-француске управе.</s> <s>Август 2. август — У експлозији на железничкој станици у Болоњи погинуло је 85 и рањено више од 200 људи.</s><s>14. август — Лех Валенса и његове колеге у бродоградилишту у Гдањску започели су штрајк, који је водио до оснивања покрета Солидарност у Пољској.</s> <s>Септембар</s> <s>12. септембар — У војном пучу под вођством генерала Кенана Еврена у Турској оборена влада Сулејмана Демирела.</s><s>22. септембар — Копнене снаге Ирака ушле у Иран у намери да преузму контролу над Шат ел Арабом, чиме је ирачко-ирански сукоб прерастао у прави рат, који је трајао наредних осам година.</s><s>26. септембар — У Минхену на фестивалу пива у експлозији подметнуте бомбе погинуло 13, повређено више од 200 особа.</s> <s>Новембар</s> <s>4. новембар — На председничким изборима у САД, кандидат Републиканске странке, Роналд Реган, изабран је за председника САД победивши актуелног демократског председника Џимија Картера.</s><s>23. новембар — У земљотресу који је погодио град Еболи у јужној Италији погинуло 2.735 особа, повређено најмање 7.500.</s> <s>Децембар 8. децембар — Ментално поремећени обожавалац Марк Дејвид Чапман је убио бившег члан Битлса Џона Ленона испред његовог стана у Њујорку.</s> <s>Датум непознат Википедија:Непознат датум — Одржана XXI генерална скупштина UNESCO-a.</s> <s>Рођења</s> <s>Јануар 4. јануар — Боби Иден, холандска порнографска глумица и модел 4. јануар — Александра Хименез, шпанска глумица 10. јануар — Сара Шахи, америчка глумица и модел 14. јануар — Андрија Жижић, хрватски кошаркаш 17. јануар — Зои Дешанел, америчка глумица и музичарка 18. јануар — Ненад Брновић, црногорски фудбалер 18. јануар — Џејсон Сигел, амерички глумац, комичар, сценариста, продуцент, музичар и писац 19. јануар — Џенсон Батон, енглески аутомобилиста, возач Формуле 1 19. јануар — Владо Илијевски, македонски кошаркаш 19. јануар — Арвидас Мацијаускас, литвански кошаркаш 22. јануар — Лиз Рајт, америчка музичарка 25. јануар — Чави Ернандез, шпански фудбалер и фудбалски тренер 27. јануар — Јиржи Велш, чешки кошаркаш 27. јануар — Ђорђе Пантић, српски фудбалски голман 27. јануар — Марат Сафин, руски тенисер</s> <s>Фебруар 8. фебруар — Немања Цветковић, српски фудбалер 9. фебруар — Маргарита Левијева, руско-америчка глумица 9. фебруар — Ангелос Харистеас, грчки фудбалер 12. фебруар — Гучи Мејн, амерички хип хоп музичар 12. фебруар — Кристина Ричи, америчка глумица и продуценткиња 12. фебруар — Хуан Карлос Фереро, шпански тенисер 12. фебруар — Тијана Чуровић, српска глумица и ТВ водитељка 15. фебруар — Јелена Соколова, руска клизачица 19. фебруар — Мајк Милер, амерички кошаркаш и кошаркашки тренер 20. фебруар — Артур Боруц, пољски фудбалски голман 20. фебруар — Душан Ђокић, српски фудбалер 21. фебруар — Тицијано Феро, италијански музичар и музички продуцент 25. фебруар — Антонио Беркс, амерички кошаркаш 28. фебруар — Тејшон Принс, амерички кошаркаш</s> <s>Март 2. март — Ребел Вилсон, аустралијска глумица, комичарка, сценаристкиња, певачица и продуценткиња 3. март — Кетрин Вотерстон, америчка глумица 4. март — Бојана Стефановић, српска глумица 6. март — Шон Еванс, енглески глумац 6. март — Родриго Тадеи, бразилски фудбалер 7. март — Лора Припон, америчка глумица 9. март — Метју Греј Гублер, амерички глумац, редитељ, продуцент, сценариста, модел, сликар, илустратор и писац 12. март — Ермин Јазвин, босанскохерцеговачки кошаркаш 12. март — Иван Стевић, српски бициклиста 16. март — Фелипе Рејес, шпански кошаркаш 20. март — Робертас Јавтокас, литвански кошаркаш 20. март — Џамал Крофорд, амерички кошаркаш 21. март — Роналдињо, бразилски фудбалер 22. март — Никола Јановић, црногорски ватерполиста 28. март — Сесил Корбел, француска музичарка</s> <s>Април 1. април — Ренди Ортон, амерички рвач и глумац 5. април — Марио Касун, хрватски кошаркаш 5. април — Јорис Матејсен, холандски фудбалер 7. април — Лубош Бартон, чешки кошаркаш 7. април — Драган Богавац, црногорски фудбалер 8. април — Давид Мареро, шпански тенисер 8. април — Кејти Сакоф, америчка глумица 10. април — Чарли Ханам, енглески глумац 13. април — Јана Кова, чешка порнографска глумица 15. април — Раул Лопез, шпански кошаркаш 15. април — Френк Шлек, луксембуршки бициклиста 17. април — Рамел Кари, амерички кошаркаш 19. април — Милош Влалукин, српски глумац 23. април — Тајо Круз, енглески музичар и музички продуцент 23. април — Иван Опачак, босанскохерцеговачки кошаркаш и кошаркашки тренер 25. април — Алехандро Валверде, шпански бициклиста 26. април — Џордана Брустер, амерички глумица и модел 26. април — Ченинг Тејтум, амерички глумац 28. април — Бредли Вигинс, британски бициклиста 28. април — Каролина Гочева, македонска певачица 29. април — Мохамед Хајдер, фудбалер Саудијске Арабије 30. април — Луис Скола, аргентински кошаркаш</s> <s>Мај 1. мај — Заз, француска музичарка 2. мај — Ели Кемпер, америчка глумица и комичарка 4. мај — Соња Колачарић, српска глумица 6. мај — Димитрис Дијамантидис, грчки кошаркаш 10. мај — Кирил Лазаров, македонски рукометаш 17. мај — Стефан Робер, француски тенисер 18. мај — Реџи Еванс, амерички кошаркаш 18. мај — Микаел Љодра, француски тенисер 19. мај — Дру Фулер, амерички глумац 21. мај — Готје, аустралијски музичар 21. мај — Горан Ћакић, српски кошаркаш 30. мај — Стивен Џерард, енглески фудбалер и фудбалски тренер</s> <s>Јун 3. јун — Амаури, бразилско-италијански фудбалер 3. јун — Лазарос Пападопулос, грчки кошаркаш 9. јун — Славко Гак, српски ватерполиста 12. јун — Филип Виденов, бугарски кошаркаш 13. јун — Хуан Карлос Наваро, шпански кошаркаш 13. јун — Сара Конор, немачка музичарка 13. јун — Флоран Малуда, француски фудбалер 17. јун — Винус Вилијамс, америчка тенисерка 21. јун — Бранко Бошковић, црногорски фудбалер 23. јун — Дејвид Андерсен, аустралијски кошаркаш 23. јун — Јован Маркоски, српски фудбалер 23. јун — Мелиса Рауш, америчка глумица 23. јун — Франческа Скјавоне, италијанска тенисерка 26. јун — Миња Милетић, српска ТВ водитељка и новинарка 26. јун — Џејсон Шварцман, амерички глумац, сценариста, продуцент и музичар</s> <s>Јул 3. јул — Боштјан Нахбар, словеначки кошаркаш 4. јул — Селма Бајрами, босанскохерцеговачка певачица 6. јул — Пау Гасол, шпански кошаркаш 6. јул — Ева Грен, француска глумица и модел 8. јул — Суад Карири, фудбалер Саудијске Арабије 8. јул — Роби Кин, ирски фудбалер 10. јул — Џесика Симпсон, америчка певачица, глумица и модна дизајнерка 15. јул — Марија Вељковић, српска глумица и ТВ водитељка 16. јул — Џеси Џејн, америчка порнографска глумица и модел 18. јул — Кристен Бел, америчка глумица 18. јул — Дејвид Блу, америчко-израелски кошаркаш 20. јул — Жизел Биндшен, бразилски модел и глумица 22. јул — Дирк Кајт, холандски фудбалер 22. јул — Кејт Рајан, белгијска музичарка 23. јул — Мишел Вилијамс, америчка певачица и глумица, најпознатија као чланица групе -{Pussycat Dolls}- 28. јул — Вања Плиснић, српски кошаркаш 30. јул — Ејприл Боулби, америчка глумица и модел 31. јул — Хари Потер, измишљени лик из истоименог серијала романа</s> <s>Август 3. август — Надија Али, пакистанско-америчка музичарка 14. август — Бојана Ординачев, српска глумица 16. август — Ванеса Карлтон, америчка музичарка 18. август — Естебан Камбијасо, аргентински фудбалер 26. август — Маколи Калкин, амерички глумац 26. август — Крис Пајн, амерички глумац 29. август — Марија Килибарда, српска новинарка и водитељка</s> <s>Септембар 2. септембар —Тања Пјевац, српска глумица 7. септембар — Габријел Милито, аргентински фудбалер и фудбалски тренер 9. септембар — Мишел Вилијамс, америчка глумица 9. септембар — Тему Ранико, фински кошаркаш 12. септембар — Јао Минг, кинески кошаркаш 14. септембар — Луис Орна, перуански тенисер 18. септембар — Ахмад ел Бари, фудбалер Саудијске Арабије 20. септембар — Владимир Торбица, српски фудбалер 21. септембар — Роберт Хофман, амерички глумац, плесач и кореограф 23. септембар — Мартон Бадер, мађарски кошаркаш 24. септембар — Јон Арне Рисе, норвешки фудбалер 25. септембар — Наташа Беквалац, српска певачица 25. септембар — Никола Жигић, српски фудбалер 29. септембар — Патрик Агјеманг, ганско-енглески фудбалер 30. септембар — Стефан Линдеман, немачки клизач 30. септембар — Мартина Хингис, швајцарска тенисерка</s> <s>Октобар 2. октобар — Горан Богдан, хрватски глумац 4. октобар — Томаш Росицки, чешки фудбалер 4. октобар — Џејмс Џоунс, амерички кошаркаш 10. октобар — Чак Ејдсон, амерички кошаркаш 13. октобар — Ашанти, америчка музичарка, музичка продуценткиња, модел, плесачица и глумица 13. октобар — Скот Паркер, енглески фудбалер и фудбалски тренер 13. октобар — Дејвид Хеј, британски боксер 14. октобар — Бен Вишо, енглески глумац 15. октобар — Оља Карлеуша, српска певачица 21. октобар — Ким Кардашијан, америчка јавна личност, модел и глумица 24. октобар — Моника Арнолд, америчка музичарка, глумица и предузетница 26. октобар — Ник Колисон, амерички кошаркаш 29. октобар — Бен Фостер, амерички глумац 31. октобар — Андре Овенс, амерички кошаркаш</s> <s>Новембар 1. новембар — Бојан Крстовић, српски кошаркаш 2. новембар — Дијего Лугано, уругвајски фудбалер 8. новембар — Ана Видовић, хрватска гитаристкиња 9. новембар — Лана Шкргатић, хрватска музичарка 10. новембар — Лајонел Чалмерс, амерички кошаркаш 11. новембар — Ненад Ковачевић, српски фудбалер 12. новембар — Рајан Гозлинг, канадски глумац и музичар 13. новембар — Милош Вујанић, српски кошаркаш 14. новембар — Карлос Кабезас, шпански кошаркаш 19. новембар — Владимир Радмановић, српски кошаркаш 25. новембар — Арон Мокуна, јужноафрички фудбалер 26. новембар — Алберт Монтањес, шпански тенисер</s> <s>Децембар 2. децембар — Дамир Бурић, хрватски ватерполиста 5. децембар — Кристина Раденковић, српска глумица и ТВ водитељка 6. децембар — Синди Крофорд, америчка порнографска глумица 7. децембар — Џон Тери, енглески фудбалер 8. децембар — Мухамед ел Шалуб, фудбалер Саудијске Арабије 8. децембар — Рашко Катић, српски кошаркаш 9. децембар — Сајмон Хелберг, амерички глумац, комичар и музичар 9. децембар — Рајдер Хеседал, канадски бициклиста 10. децембар — Ђорђе Миљеновић, српски хип хоп музичар 11. децембар — Саво Павићевић, црногорски фудбалер 18. децембар — Кристина Агилера, америчка певачица 18. децембар — Марија Вицковић, српска глумица 19. децембар — Џејк Џиленхол, амерички глумац 20. децембар — Мартин Демикелис, аргентински фудбалер 20. децембар — Ешли Кол, енглески фудбалер 24. децембар — Стивен Апија, гански фудбалер 27. децембар — Дантеј Џоунс, амерички кошаркаш 30. децембар — Хенри Домеркант, америчко-босанскохерцеговачки кошаркаш 30. децембар — Елајза Душку, америчка глумица</s> <s>Смрти</s> <s>Јануар 3. јануар — Лисјен Бис, белгијски бициклиста (* 1892) 9. јануар — Светислав Стефановић Ћећа, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој (* 1910) 15. јануар — Макарије Поповић, српски архимандрит (* 1920)</s> <s>Фебруар 1. фебруар — Гастоне Ненчини, италијански бициклиста (* 1930) 4. фебруар — Стојан Аралица, српски сликар (* 1883) 20. фебруар — Хуго Крас, немачки генерал (* 1911)</s> <s>Март</s> <s>31. март — Џеси Овенс, амерички атлетичар (* 1913)</s> <s>Април</s> <s>15. април — Жан Пол Сартр, француски писац и филозоф (* 1905) 29. април — Алфред Хичкок, британски редитељ (* 1899)</s> <s>Мај 4. мај — Јосип Броз Тито, маршал и доживотни председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (* 1892)</s> <s>Јун 1. јун — Виктор Старчић, српски глумац (* 1901) 7. јун — Хенри Милер, амерички писац (* 1891) 18. јун — Андре Ледик, француски бициклиста (* 1904)</s> <s>Јул</s> <s>28. јул — Мохамед Реза Пахлави, ирански краљ (* 1919) 28. јул — Милан Ајваз, српски глумац (* 1897)</s> <s>Септембар</s> <s>12. септембар — Душан Матић, српски песник и мислилац (* 1898) 25. септембар — Џон Бонам, британски бубњар (* 1948)</s> <s>Октобар 6. октобар — Жан Робик, француски бициклиста (* 1921) 26. октобар —Марсело Каитано, португалски политичар</s> <s>Новембар</s> <s>22. новембар — Меј Вест, америчка глумица (* 1893)</s> <s>Децембар 8. децембар — Џон Ленон, енглески музичар, бивши фронтмен групе Битлси (* 1940) 24. децембар — Карл Дениц, немачки велики адмирал</s> <s>Датум непознат</s> <s>Нобелове награде Физика — Џејмс Кронин и Вал Фич Хемија — Паул Берг, Валтер Гилберт и Фредерик Сангер Медицина — Баруј Банацераф, Жон Досе и Џорџ Д. Снел Књижевност — Чеслав Милош Мир — Адолфо Перез Есквивел Економија — Лоренц Клајн</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>1980-е 71980</s>

836

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0

Економија

<s>Економија или привреда је научна дисциплина која проучава основна правила понашања и економске законитости у привредним активностима.</s><s>У свакој епохи развоја, економија проучава привредне активности, како друштво користи оскудне ресурсе ради производње добара и услуга и врши њихову расподелу међу члановима друштва.</s><s>Економија је повезана и са другим наукама: социологијом, демографијом, политиком и другим.</s> <s>Предмет изучавања економије је подељен на две главне области: микроекономију која проучава привредне субјекте (домаћинства и предузећа) са становишта трошкова производње, и макроекономију која се бави изучавањем појава и процеса као што су: инфлација, незапосленост, индустријска производња и економија државе.</s> <s>Друге опште поделе економија обухватају су: позитивна економија, која описује „оно што је“, и нормативна економија, која заговара „оно што би требало да буде“; економска теорија и примењена економија; рационална и бихевиорална економија; као и подела на формална економија (која је у већој мери „ортодоксна“ и бави се везом „рационалности-индивидуализма-равнотеже“) и јеретичка економија (које је „радикалнија“ и бави се везом „институција-историје-друштвене структуре“).</s> <s>Рационално коришћење ресурса у производно-услужним делатностима ствара многе производе и услуге.</s><s>У развијеним земљама света пољопривреда ствара 2% домаћег аутпута, индустрија око 30%, а остатак су услуге, које укључују: банкарство, транспорт, забаву и културу, комуникације и информације, туризам и јавне услуге (одбрана, полиција,<ref>David D. Friedman (2002).</s><s>"Crime," The Concise Encyclopedia of Economics.'.' Retrieved October 21, 2007.</ref> образовање и здравље).</s><s>Услуге у овим земљама бележе најбржи раст аутпута и извоза.</s><s>С друге стране, у неразвијеним земљама света пољопривреда ствара најзначајнији део домаћег аутпута, са највећим бројем становника и са најнижим приходима.</s><s>Тако услуге у овим земљама бележе веома спор раст аутпута и извоза.</s><s>Може се закључити:Економија проучава многе области и проблеме, развијајући теорије људског понашања у доношењу кључних одлука у коришћењу ограничених ресурса ради производње и расподеле вредних материјалних добара и услуга међу људима.илиЕкономија је наука која проучава људско понашање као однос између циљева и оскудних средстава која су подобна за алтернативне употребе.</s><s>Лајонел Робинс</s> <s>Етимологија</s> <s>Данашњи назив економске науке који се са енглеског „-{economics}-” у српском језику преводи и као економија и као економика, потиче од грчке речи „оикономикос“ (-{οικονομικός}-).</s><s>Ова реч је сложеница која повезује грчке речи „номос“ (-{νόμος}-), обичај, закон и „оикос“ (οικος), кућа, и изворно значи: закони управљања домаћинством.</s><s>Верује се да ју је први пут употребио грчки мислилац Ксенофон (-{Ξενοφῶν}-, 427–355. п. н. е.) који је своју књигу која објашњава како успешно водити пољопривредно домаћинство назвао „Оикономикос“ (-{Oικονομικός}-).</s> <s>Историјска генеза развоја економије</s> <s>Економија је доживела дуги развојни пут, зависно од промена економске развијености и друштвених односа.</s><s>Економска мисао започиње учењем античких филозофа Ксенофонта, Платона и Аристотела, а настављају је средњовековни сколастици и канонисти, од којих је најпознатији био свети Тома Аквински.</s><s>Општа карактеристика тог раздобља био је нормативизам, о чему говоре ставови о трговини, камати, праведној цени итд., што је у вези са вредностима и циљевима, за разлику од позитивне економије која представља скуп синтетизованих знања о ономе што постоји у пракси – животу.</s> <s>Први економски теоретичари били су меркантилисти (од 15. до 18. века), који су се залагали за позитиван платни биланс земље у међународној трговини, који би се остваривао уз снажну интервенцију државе.</s> <s>На основу критике државног интервенционизма, меркантилисти су развили теорије економског либерализма у Француској (физиократи) и Енглеској (класичари).</s> <s>Теорије економије су:</s> <s>Енглески политички економиста Адам Смит је започео модерну економију као научну дисциплину преко своје књиге „Богатство народа“.</s><s>Смит је у наведеној књизи закључио да појединци вођени "невидљивом руком" тржишта остварујући своје интересе уједно остварују и интересе друштва у целини.</s><s>Смит је и одбацио меркантилистички захтев за ограничавањем трговине, тврдећи да је трговина корисна и да земље тргују на бази апсолутних предности („теорија апсолутних предности“).</s><s>Смитов наследник Давид Рикардо је понудио своју теорију међународне трговине која се односи на компаративне предности земаља („теорија компаративних предности“).</s> <s>Наслањајући се на радну теорију вредности економских класика, Карл Маркс уводи питање експлоатације радника у економији.</s><s>Наиме, сматрајући да рад чини основу вредности неког производа, Маркс је закључио да вишак рада присваја капиталиста, а противно правима радника који су уложили свој рад у тај производ.</s><s>Марксисти накнадно одбацују друге теорије вредности попут производне теорије вредности и групе субјективних теорија вредности.</s> <s>Оснивачем Аустријске економске школе се сматра Карл Менгер који је познат по маргиналној теорији корисности.</s><s>Ова теорија корисности спада у ред субјективних теорија вредности и супротна је производној теорији вредности коју су примењивали класици пре Менгера.</s><s>Аустријска економска школа је најпознатија по примени методолошког индивидуализма који претпоставља посматрање индивидуе и њених акција, те примат дедукције над индукцијом у процесу закључивања.</s><s>Тржиште се посматра као спонтани поредак (каталаксија).</s><s>Познати представници аустријске школе економије су Фридрих Хајек, Лудвиг фон Мизес и Еуген фон Бем-Баверк.</s><s>Неки сматрају да је и Јозеф Шумпетер припадао овој школи мишљења.</s> <s>Врсте тржишта</s> <s>Као што је већ речено један од кључних задатака економије је да одговори на три питања (шта, како и за кога).</s><s>Друштва имају различите економске системе који на различит начин одговарају на та питања.</s> <s>Тако постоје друштва са наредбодавном економијом (планска економија) и друштва са тржишном економијом.</s><s>У данашњем свету нити једно друштво није у потпуности усвојило један од ових система, већ је то мешавина између њих, па за сва та друштва каже да имају мешовите економије.</s> <s>Тржишном економијом се сматра економија засновану на равнотежи понуде и потражње.</s><s>Крајњи вид такве економије је либерално друштво у којем државни апарат нема утицаја на економију.</s><s>Заговорници таквог друштва полазе од схватања да економија тежи ка равнотежи попут домена закона спојених посуда.</s><s>Појам глобализације је уско везан за овакво схватање економије.</s> <s>Заговорници планске економије сматрају да је економију могуће контролисати кроз државну интервенцију.</s><s>Планска економија подразумева да постоји централни плански орган који ће доносити одлуке о целокупном економском систему.</s><s>Оштру критику оваквом приступу економији изнела је Аустријска економска школа.</s> <s>Предмети изучавања економије</s> <s>Економија као наука бави се разоткривањем, анализом и продубљивањем сазнања о економским законитостима и појавама у друштвеној производњи са становишта анализе односа производње (класична економска теорија), односно рационалности употребе ограничених ресурса и неограничених људских потреба.</s><s>Анализа се врши на макро и микронивоу.</s><s>Макроекономија потиче од грчких речи -{MAKΡΥΣ/macrys}- (велики) и -{ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ}- (правила у раду газдинства), што значи да проучава економске агрегатне величине.</s><s>Другим речима, бави се проучавањем проблема друштвене привреде, као целине, где се варијабле своде на мали број глобалних величина, тј. комплексних агрегатних величина.</s><s>Микроекономија потиче од грчких речи -{ΜΙΚΡΟΣ/micros}- (мали) и -{ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ}- (правила у раду газдинства), што би у преводу значило изучавање појединачних економских појава, величина и односа везаних за појединце и предузећа.</s> <s>Пракса</s> <s>Савремена економија користи математику.</s><s>Економисти се ослањају на алате калкулуса, линеарне алгебре, статистике, теорије игара, и информатике.</s><s>Од професионалних економиста се очекује да буду упознати са тим алатима, мада се само мањи број њих специјализује у пољу економетрије и математичких метода.</s> <s>Теорија Формална економска теорија се ослања на -{a priori}- квантитативне економске моделе, који захватају мноштво концепата.</s><s>Теорија се типично базира на -{ceteris paribus}- претпоставци, што значи на држању константним свих променљивих осим разматране.</s><s>При креирању теорија, циљ је да се нађу оне које немају повећане информационе захтеве, које производе прецизнија предвиђања, и које су пролиферне у генерисању резултата истраживања у односу на претходне теорије.</s> <s>У микроекономији, главни концепти су понуда и потражња, маргинализам, теорија рационалног избора, опортунитетни трошак, буџетска ограничења, корисност, и теорија фирме. -{.</s><s>Приступљено 2007-03-17.}- Рани макроекономски модели су били усредсређени на моделирање односа између агрегатних променљивих, међутим пошто се испоставило да се односи временом мењају макроекономисти, укључујући нове кејнзијанисте, су реформулисали своје моделе у облику микрофондација.</s> <s>Горе поменути микроекономски концепти играју важну улогу у макроекономским моделима – на пример, у монетарној теорији, квантитативна теорија новца предвиђа да повећање новчане масе повишава инфлацију, и за инфлацију се сматра да је под утицајем рационалних очекивања.</s><s>У економији развоја, спорији раст развијених нација је у неким случајевима био предвиђен због опадајућих маргиналних повраћаја на инвестиције и капитал, и та појава је уочена у случају четири азијска тигра.</s><s>У неким случајевима економска хипотеза је само квалитативна, а не квантитативна.</s> <s>Презентације економских разматрања често користе дводимензионалне графиконе за илустровање теоријских релација.</s><s>На вишем нивоу уопштености, Пол Самјуелсонова расправа Фондације економске анализе (1947) је користила математичке методе за представљање теорија, посебно ради максимизовања бихевиоралних односа агенаса који досежу равнотежу.</s><s>Књига има фокус на испитивању класе изјава званих операционо смислене теореме у економији, што су теореме које могу да буду оповргнуте емпиричким подацима.</s> <s>Емпиријска истраживања</s> <s>Економске теорије се фреквентно емпиријски тестирају, углавном путем економетрије користећи економске податке.</s><s>Контролисани експерименти који су уобичајени у физичким наукама су тешко изводиви и ретко се срећу у економији.</s><s>Уместо тога широке групе података се опсервационо студирају; овај тип тестирања се типично сматра мање ригорозним од контролисаних експеримената, и закључци су типично у већој мери оквирни.</s><s>Међутим, поље експерименталне економије је у порасту, и у све већој мери се користе природни експерименти.</s> <s>Статистички методи, као што је регресиона анализа, се често користе.</s><s>Практичари користе такве методе за процене величине, економског значаја, и статистичког значаја („јачине сигнала“) хипотетизованих релација и за подешавање нивоа буке других променљивих.</s><s>Таквим средствима, хипотезе могу да буду прихваћене, мада до тога долази у пробабилистичном смислу, уместо извесности.</s><s>Прихватање је зависно од оповргавајућих хипотеза тестовима преживљавања.</s><s>Употреба широко прихваћених метода не производи увек коначне закључке, нити чак консензус по датом питању, имајући у виду различите тестове, сетове података, и претходна веровања.</s> <s>Критике базиране на професионалним стандардима и нерепликабилности резултата служе као додатне провере против предрасуда, грешака, и прекомерне генерализације,Blaug, Mark (2007).</s><s>"The Social Sciences: Economics" ( Methods of inference and Testing theories), The New Encyclopædia Britannica, v. 27. pp.</s><s>347. мада је највећи део економских истраживања обележен као нерепликабилан, и престижни журнали су оптуживани да не омогућавају репликацију путем давања приступа коду и подацима.</s><s>Попут коришћења теорија, употребе статистичких тестова су отворене за критичку анализу.</s><s>Критички коментари економских публикација у престижним журналима попут -{American Economic Review}- су знатно опали у задњих 40 година.</s><s>Овај тренд се делом приписује подстицајима журнала да се максимизује број цитација ради остваривања вишег ранга у индексу цитација друштвених наука (-{SSCI}-).</s> <s>У примењеној економији, улазно-излазни модели који користе методе линеарног програмирања се веома често срећу.</s><s>Велике количине података се обрађују путем рачунарских програма да би се анализирао импакт појединих смерница; -{IMPLAN}- је један од добро познатих примера.</s> <s>Експериментална економија промовише употребу научно контролисаних експеримената.</s><s>Тиме је умањена дуго приметна дистинкција економије и природних наука, омогућавањем извођења директних тестова за оно што је раније прихватано у облику аксиома.</s><s>У неким случајевима је утврђено да аксиоми нису били у потпуности коректни; на пример, игра ултиматума је показала да људи одбацују неједнаке понуде.</s> <s>У бихевиоралној економији, психолог Данијел Канеман је добио Нобелову награду за економију 2002. године заједно са Верноном Смитом за њихово емпиријско откриће неколико когнитивних склоности и хеуристика.</s><s>Слично емпиријско тестирање се врши у неуроекономији.</s><s>Још један пример је претпоставка уско себичних преференција у моделу којим се тестира за себичне, алтруистичке, и кооперативне преференције.</s><s>Те технике су подстакле неке ауторе да трврде да је економија „истинска наука“.</s> <s>Професија</s> <s>Професионализација економије, изражена у виду пораста дипломских програма овог предмета, је била описана као „главни изазов економије од око 1900-их“.<ref{{>Orley Ashenfelter (2001), "Economics: Overview", The Profession of Economics, International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, v. 6. pp.</s><s>4159.}}</ref> Већина већих универзитета и многи колеџи имају смер, школу, или департман у којем се академска звања додељују за овај предмет, било да је то у оквиру либералних уметности, пословних, или професионалних студија.</s> <s>У приватном сектору, професионални економисти су запослени као консултанти, и у индустрији, укључујући банкарство и финансије.</s><s>Економисти такође раде за разне владине департмане и агенције, на пример, за националну ризницу, централну банку или статистички биро.</s> <s>Нобелова награда за економију је награда која се додељује економистима сваке године за изванредне интелектуалне доприносе пољу.</s> <s>Види још</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>-{Alfred Bürgin: Zur Soziogenese der Politischen Ökonomie.</s><s>Wirtschaftsgeschichtliche und dogmenhistorische Betrachtungen, 2. Aufl., Marburg 1996.}- Karl Eman Pribram: Geschichte des ökonomischen Denkens.</s><s>Übersetzung der Originalausgabe A History of Economic Reasoning.</s><s>Erster und zweiter Band.</s><s>Suhrkamp Verlag, Frankfurt/M. . -{Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (1776).}- Deutsche Ausgabe: Der Wohlstand der Nationen. .</s><s>Joachim Starbatty (ed): Klassiker des ökonomischen Denkens: Von Platon bis John Maynard Keynes.</s><s>Teil 1 und 2 in einer Gesamtausgabe.</s><s>Hamburg. . -{Абалкин, Леонид Иванович] Собственность, хозяйственный механизм, производительные силы // Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5. — pp.</s><s>52—53.}- -{Ананьин О.</s><s>Экономическая наука: как это делается и что получается? // Вопросы экономики. — 2004. № 3. — pp.</s><s>149—153.}- -{Баумоль У.</s><s>Чего не знал Альфред Маршалл: вклад ХХ столетия в экономическую теорию // Вопросы экономики. — 2001. — № 2. — pp.</s><s>73—107.}- -{Бизнес: Оксфордский толковый словарь. — М.: Прогресс-Академия, 1995. — 752c.}- -{Гальперин В. М., Игнатьев С.</s><s>М., Моргунов В. И.</s><s>Микроэкономика.</s><s>Т.</s><s>1. — СПб: Экономическая школа, 1994. — 349 с.}- -{Гудвин Н.</s><s>Р. и др. Микроэкономика в контексте. — М.: РГГУ, 2002. — 636 с.}- -{Макконел К.</s><s>Р., Брю С.</s><s>Л.</s><s>Экономикс: Принципы, проблемы и политика: в 2-х т. — Таллин: А. О. «Реферато», 1993.}- -{Маршалл Альфред, Принципы экономической науки.</s><s>В 3-х т. — М.: Прогресс-Универс, 1993.}- -{Некипелов, Александр Дмитриевич, О теоретических основах выбора экономического курса в современной России //Экономическая наука современной России. — 2000. — № 5.}- -{Основы экономической теории.</s><s>Политэкономия. — М.: Изд.</s><s>УРСС, 2003. — 528 с.}- -{Робинсон Дж.</s><s>Экономическая теория несовершенной конкуренции. — М.: Прогресс, 1986. — 472 с.}- -{Румянцева, Елена Евгеньевна, Новая экономическая энциклопедия.</s><s>3-е изд. — М.: ИНФРА-М, 2008. — 824 с.}- -{Современная экономика. — Ростов н/Д: Изд-во «Феникс», 1996. — 608 с.}- -{Ходжсон Дж.</s><s>Привычки, правила и экономическое поведение // Вопросы экономики. — 2000. — № 1. — pp.</s><s>39-55.}- -{Швери Р.</s><s>Теория рационального выбора: универсальное средство или экономический империализм? // Вопросы экономики. — 1997. — № 7. — pp.</s><s>35—52.}- -{Шиобара Т.</s><s>Марксистский взгляд на нынешнюю российскую экономику // Экономическая наука современной России. — 2002. — № 2. — pp.</s><s>101—114.}- -{Simon H. Reason in Human Affairs. — Oxford: Basil Blackwell, 1983.}-</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Народна Банка Србије Министарство финансија Републике Србије Министарство привреде Републике Србије Министарство за капиталне инвестиције Републике Србије Међународни монетарни фонд Светска Банка Удружење банака Србије Српски економски портал -{Bundesverband Deutscher Volks- und Betriebswirte e. V. – Das Netzwerk für Ökonomen (bdvb) – der Verband für Wirtschaftsakademiker und -studenten, auch für Nachbardisziplinen (z. B. Wirtschaftsinformatiker, Wirtschaftsrechtler)}- -{EconBiz – virtuelle Fachbibliothek für Wirtschaftswissenschaften}- -{Economic journals on the web }- -{Economics at Encyclopædia Britannica''}- -{Research Papers in Economics (RePEc)}- -{Resources For Economists : American Economic Association-sponsored guide to 2,000+ Internet resources from "Data" to "Neat Stuff", updated quarterly.}- -{Economics Departments, Institutes and Research Centers in the World}- -{United Nations Statistics Division}- -{World Bank Data}- -{A guide to several online economics textbooks }- -{Economics at About.com }- -{Introduction to Economics: Short Creative commons-licensed introduction to basic economics}- -{MERLOT Learning Materials: Economics: US-based database of learning materials}- -{MIT OpenCourseWare: Economics : Archive of study materials from MIT courses}- -{Online Learning and Teaching Materials UK Economics Network's database of text, slides, glossaries and other resources}- -{Schools of Thought: Compare various economic schools of thought on particular issues}- -{The Library of Economics and Liberty (Econlib): Economics Books, Articles, Blog (EconLog), Podcasts (EconTalk)}-</s> <s>Друштвене науке</s>

869

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8

Српски оперски композитори

<s>Историја класичне музике у Србији је релативно кратка, и почиње тек половином XIX века.</s><s>Ипак, још је Јован Стерија Поповић размишљао о првој националној опери и чак је почео да ради на либрету за оперу коју је назвао „Постанак србског царства“, али никада није завршио рад на њему.</s><s>Разлог њеном појављивању тако касно у односу на остали део Европе вероватно лежи у чињеници да је Србија била под турском влашћу веома дуго, те да се успела ослободити тог утицаја врло касно.</s><s>Многе европске земље су поседовале дугу музичку традицију.</s><s>Чак и када су се појавили српски композитори, они су се сви школовали у европским музичким центрима (Будимпешта, Беч, Лајпциг, Рим, Париз).</s><s>У оперској музици је дошло до појаве најпре краћих опера које су све биле националног карактера, везане за време проведено под турцима.</s> <s>Прву српску оперу, додуше аматерску, извело је Српско певачко друштво из Беле Цркве (Банат) први пут 1880. године у Новом Саду.</s><s>Била је то опера у једном чину „Милош Обилић”, коју је написао професионални војник и музички посвећеник Сима Мичин (1843—1904), тадашњи председник Друштва.</s><s>Иста опера је изведена и 1883. године у Темишвару, али у два чина.</s><s>Критика је оперу окарактерисала као дилетантску, али ипак је то пионирски покушај да се крене и у том правцу музичке уметности у Србији.</s> <s>Прва „права“ опера у Србији је „На уранку” Станислава Биничког праизведена 1903. године.</s><s>Партитура и већи део оркестарског материјала ове опере је изгубљен у бомбардовању Београда 1941, али је на основу фрагмената, одређених снимака и сећања, као и на основу клавирског извода оперу обновио и поново оркестрирао диригент Ангел Шурев.</s><s>И следећа изведена опера, иако је између написано још неколико, је била Бајићев „Кнез Иво од Семберије”.</s><s>Почињу да се пишу и опере везане за књижевна дела домаћих аутора, као што су „Кнез од Зете” (Коњовић према Лази Костићу), „Сутон” (Христић према Иви Војновићу) или „Покондирена тиква“ (Логар према Стерији).</s> <s>Тек много касније, претежно после II Светског рата настају и дела која нису везана за историју и традицију балканског полуострва, као што је опера Гилгамеш Рудолфа Бручија која је постављена у Српском народном позоришту '80-их година -{XX}- века, а извођена чак и у Багдаду и Вавилону пред хиљадама гледалаца.</s> <s>Композитори и њихова дела Исидор Бајић „Кнез Иво од Семберије” (1911) Станислав Бинички „На уранку” (1903) Рудолф Бручи (Rudolph Brucci) „Гилгамеш” (1986) „Прометеј” (1981) Петар Коњовић „Женидба Милоша Обилића / Вилин вео” (1917/1922) „Кнез од Зете” (1927/1946) „Коштана” (1931/1940/1948) „Сељаци” (1951) „Отаџбина (недовршена)” (1960) Миховил Логар „Кир Јања“ (1934, никад изведена, сав нотни материјал изгорео у бомбардовању Београда 1941) „Саблазан у долини Штенфлоријанској” (1938) „Златна рибица” (1938) „Покондирена тиква” (1956) „Четрдесет прва” (1959) „Паштровски витез” (1976) Светомир Настасијевић „Ђурађ Бранковић” „Међулушко благо” „Антигона” „Први устанак” (1954) Станојло Рајичић „Симонида” „Карађорђе” „Дневник једног лудака” „Беле ноћи” Петар Стојановић „Тигар” (1905) „Љубавници на крову” „Војвода од Рајхштата” „Блаженкина заклетва” Стеван Христић „Сутон” (1925) Мирослав Штаткић „Ленка Дунђерска” „Теодора” „Бој на Косову''”</s> <s>Српски композитори</s>

870

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8F%D0%BE%D1%80%D1%9F%20%D0%9E%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BB

Џорџ Орвел

<s>Џорџ Орвел (), право име Ерик Артур Блер (; Мотихари, 25. јун 1903 — Лондон, 21. јануар 1950) био је енглески романописац, есејиста, новинар и критичар.</s><s>Његово дело карактерише луцидна проза, друштвена критика, опозиција тоталитаризму и подршка демократском социјализму.</s> <s>Орвел је производио књижевну критику, поезију, белетристику и полемичко новинарство.</s><s>Познат је по алегоријској новели Животињска фарма (1945) и дистопијском роману Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1949).</s><s>Његова публицистична дела, укључујући Пут до пристаништа Виган (1937), документују његово искуство живота радничке класе на индустријском северу Енглеске, и Омаж Каталонији (1938), приказ његовог искуства као војника за републиканску фракцију у Шпанском грађанском рату (1936–1939), критички се поштује као и његови есеји о политици, књижевности, језику и култури.</s> <s>Блер је рођен у Индији, а одрастао и школован у Енглеској.</s><s>После школе постао је царски полицајац у Бурми, пре него што се вратио у Сафок у Енглеској, где је започео своју списатељску каријеру као Џорџ Орвел - име инспирисано омиљеном локацијом, реком Орвел.</s><s>Живео је од повремених новинарских дела, а такође је радио као учитељ и продавац књига док је живео у Лондону.</s><s>Од касних 1920-их до раних 1930-их, његов успех као писца је растао и његове прве књиге су објављене.</s><s>Био је рањен борећи се у Шпанском грађанском рату, што је довело до његовог првог периода лошег здравља по повратку у Енглеску.</s><s>Током Другог светског рата радио је као новинар и за ББЦ.</s><s>Објављивање Животињске фарме довело је до славе током његовог живота.</s><s>Током последњих година свог живота радио је на 1984, и кретао се између Јуре у Шкотској и Лондона.</s><s>Објављена је у јуну 1949, мање од годину дана пре његове смрти.</s> <s>Орвелово дело остаје утицајно у популарној и политичкој култури, а придев „орвеловски“ — који описује тоталитарне и ауторитарне друштвене праксе — део је енглеског језика, као и многи његови неологизми, као што су „Велики брат“, „Полиција мисли“, „Соба 101“, „Нови говор“, „рупа у памћењу“, „дворазмишљање“ и „мисаони злочин“.</s><s>Тајмс је 2008. године Џорџа Орвела сврстао на друго место међу „50 највећих британских писаца од 1945. године“.</s> <s>Биографија</s> <s>Младост Ерик Артур Блер је рођен 25. јуна 1903. у Мотихарију, Бенгал, Британска Индија, у породици, како је описао, „ниже више средње класе“.</s><s>Његов прадеда, Чарлс Блер, био је богат сељак и одсутни власник јамајчанских плантажа из Дорсета који је оженио леди Мери Фејн, ћерку 8. грофа Вестморленда.</s><s>Његов деда, Томас Ричард Артур Блер, био је англикански свештеник, а Орвелов отац је био Ричард Волмсли Блер, који је радио као заменик агента за опијум у Одељењу за опијум индијске државне службе, надгледајући производњу и складиштење опијума за продају Кини.</s><s>Његова мајка, Ида Мабел Блер (рођена Лимузин), одрасла је у Моулмејну, у Бурми, где је њен отац Француз био умешан у спекулативне подухвате.</s><s>Ерик је имао две сестре: Марџори, пет година старију; и Аврил, пет година млађу.</s><s>Када је Ерик имао годину дана, његова мајка је њега и Марџори одвела у Енглеску.</s><s>Године 2014. почели су радови на рестаурацији Орвеловог родног места и куће предака у Мотихарију.</s> <s>Године 1904.</s><s>Ида Блер се настанила са својом децом у Хенли на Темзи у Оксфордширу.</s><s>Ерик је одрастао у друштву мајке и сестара и, осим кратке посете средином 1907. године, није видео свог оца тек 1912. године.</s><s>Са пет година, Ерик је послат као дечак у самостанску школу у Хенли на Темзи, коју је Марџори такође похађала.</s><s>Био је то римокатолички самостан који су водиле француске часне сестре уршулинке.</s><s>Његова мајка је желела да има образовање у јавној школи, али његова породица није могла да приушти трошкове.</s><s>Преко друштвених веза брата Иде Блер Чарлса Лимузина, Блер је стекао стипендију за школу Светог Кипријана у Истборну, Источни Сасекс.</s><s>Дошавши у септембру 1911. године, боравио је у школи наредних пет година, враћајући се кући само за школски распуст.</s><s>Иако није знао ништа о смањеним хонорарима, „убрзо је препознао да је из сиромашнијег дома“.</s><s>Блер је мрзео школу и много година касније написао је есеј „Такве, такве су биле радости“, објављен постхумно, на основу свог времена тамо.</s><s>У Светом Кипријану, Блер је први пут упознао Сирила Конолија, који је постао писац и који је, као уредник Хоризонта, објавио неколико Орвелових есеја.</s> <s>Пре Првог светског рата, породица се преселила 3 километра јужно у Шиплаке, Оксфордшир, где се Ерик спријатељио са породицом Будик, посебно њиховом ћерком Џасинтом.</s><s>Када су се први пут срели, стајао је на глави у пољу.</s><s>Упитан зашто, рекао је: „Више сте примећени ако стојите на глави него ако сте у праву.“ Џасинта и Ерик су читали и писали поезију, и сањали да постану познати писци.</s><s>Рекао је да би могао написати књигу у стилу модерне утопије Х.</s><s>Г. Велса.</s><s>Током овог периода, такође је уживао у пуцању, пецању и посматрању птица са Џасинтиним братом и сестром.</s> <s>Док је био у Светом Кипријану, Блер је написао две песме које су објављене у Хенли и Саут Оксфордшир Стандарду.</s><s>Заузео је друго место после Конолија у награди за историју Хароу, његов рад је похвалио спољни испитивач школе и зарадио је стипендије за Велингтон и Итон.</s><s>Али укључивање у списак стипендија Итона није гарантовало место, а ниједно није било одмах доступно за Блера.</s><s>Одлучио је да остане у Светом Кипријану до децембра 1916, у случају да место у Итону постане доступно.</s> <s>У јануару, Блер је преузео место у Велингтону, где је провео пролећни мандат.</s><s>У мају 1917. постало је доступно место у Итону.</s><s>У то време породица је живела у Мал Чејмберс, Нотинг Хил Гејт.</s><s>Блер је остао у Итону до децембра 1921, када је отишао на пола пута између свог 18. и 19. рођендана.</s><s>Велингтон је био "зверски", рекао је Блер Џасинти, али је рекао да је "заинтересован и срећан" у Итону.</s><s>Његов главни ментор био је А. С.</s><s>Ф.</s><s>Гов, члан Тринити колеџа у Кембриџу, који му је такође давао савете касније у каријери.</s><s>Блера је накратко учио француски код Олдоса Хакслија.</s><s>Стивен Рансимен, који је био у Итону са Блером, приметио је да су он и његови савременици ценили Хакслијев лингвистички њух.</s><s>Сирил Коноли је пратио Блера до Итона, али пошто су били у различитим годинама, нису се међусобно дружили.</s> <s>Блерови извештаји о академском учинку сугеришу да је занемарио студије, али је током свог боравка у Итону радио са Роџером Мајнорсом на продукцији колеџског часописа Елекшн Тајмс, придружио се производњи других публикација—Дани колеџа и Бабл и сквик — и учествовао у игри Итон Вол.</s><s>Његови родитељи нису могли да приуште да га пошаљу на факултет без још једне стипендије, а из његових лоших резултата закључили су да је неће моћи да добије.</s><s>Рансимен је приметио да је имао романтичну идеју о Истоку, и породица је одлучила да се Блер придружи царској полицији, претечи индијске полицијске службе.</s><s>За то је морао да положи пријемни испит.</s><s>У децембру 1921. напустио је Итон и отпутовао да се придружи свом пензионисаном оцу, мајци и млађој сестри Аврил, која се тог месеца преселила у 40 Страдбрук Роад, Саутволд, Суфок, прву од њихове четири куће у граду.</s><s>Блер је био уписан у тамошњи крамер који се зове Крејгурст, и завршио је своје класике, енглески и историју.</s><s>Положио је пријемни испит, заузевши седмо место од 26 кандидата који су премашили пролазну оцену.</s> <s>Полицајац у Бурми</s> <s>Блерова бака по мајци живела је у Мулмејну, па је он изабрао место у Бурми, тада још провинцији Британске Индије.</s><s>У октобру 1922. пловио је на броду СС Херефордшир преко Суецког канала и Цејлона да би се придружио индијској царској полицији у Бурми.</s><s>Месец дана касније, стигао је у Рангун и отпутовао у полицијску школу у Мандалају.</s><s>Именован је за помоћника окружног надзорника (на условној) 29. новембра 1922, са дејством од 27. новембра и са платом од Рс.</s><s>525 месечно.</s><s>Након кратког стажа у Маимио, главној брдској станици Бурме, почетком 1924. године постављен је на граничну испоставу Миаунгмиа у делти Иравадија.</s> <s>Посао царског полицајца дао му је значајну одговорност док је већина његових савременика још била на универзитету у Енглеској.</s><s>Када је послат даље на исток у Делти у Тванте као официр под-дивизије, био је одговоран за безбедност неких 200.000 људи.</s><s>Крајем 1924. године постављен је у Сирим, ближе Рангуну.</s><s>Сиријам је била рафинерија компаније Бурма, „околина је била пуста пустош, а сва вегетација је била уништена испарењима сумпор-диоксида који су даноноћно изливали из складишта рафинерије“.</s><s>Али град је био близу Рангуна, космополитске морске луке, и Блер је одлазио у град што је чешће могао, „да би прегледао књижару; да би јео добро кувану храну; да би побегао од досадне рутине полицијског живота“.</s><s>Септембра 1925. отишао је у Инсеин, дом затвора Инсеин, другог по величини затвора у Бурми.</s><s>У Инсеину је имао „дуге разговоре о свим могућим темама“ са Елисом Маријом Ленгфорд-Ре.</s><s>Она је приметила његов „осећај потпуне правичности у најситнијим детаљима“.</s><s>У то време, Блер је завршио обуку и примао је месечну плату од Рс.</s><s>740, укључујући додатке.</s> <s>У Бурми је Блер стекао репутацију аутсајдера.</s><s>Већину свог времена проводио је сам, читајући или се бавећи активностима које нису пука, као што је посећивање цркава етничке групе Карен.</s><s>Колега, Роџер Бидон, присетио се (у снимку из 1969. за Би-Би-Си) да је Блер брзо научио језик и да је пре него што је напустио Бурму „био у стању да течно разговара са бурманским свештеницима на 'врло високом бурманском'”.</s><s>Блер је направио промене у свом изгледу у Бурми које су остале до краја живота, укључујући и бркове.</s><s>Ема Ларкин пише у уводу Бурманских дана: „Док је био у Бурми, стекао је бркове сличне онима које су носили официри британских пукова који су тамо били стационирани. [Он] је такође стекао неке тетоваже; на сваком зглобу је имао мали неуредни плави круг.</s><s>Многи Бурманци који живе у руралним подручјима и даље имају овакве тетоваже — верује се да штите од метака и уједа змија.“</s> <s>У априлу 1926. преселио се у Мулмејн, где му је живела бака по мајци.</s><s>Крајем те године распоређен је у Кату у Горњој Бурми, где је 1927. оболео од денга грознице.</s><s>Пошто је те године имао право на одсуство у Енглеској, дозвољено му је да се врати у јулу због болести.</s><s>Док је био на одсуству у Енглеској и на одмору са породицом у Корнволу у септембру 1927, поново је проценио свој живот.</s><s>Одлучујући да се не враћа у Бурму, дао је оставку из индијске царске полиције да би постао писац, почевши од 12. марта 1928. након пет и по година службе.</s><s>Своја искуства у полицији Бурме користио је за роман Бурмански дани (1934) и есеје „Вешање“ (1931) и „Пуцање у слона“ (1936).</s> <s>Лондон и Париз У Енглеској се поново настанио у породичној кући у Саутволду, обновио познанство са локалним пријатељима и присуствовао староетонској вечери.</s><s>Посетио је свог старог учитеља Гоуа на Кембриџу за савет како да постане писац.</s><s>Године 1927. преселио се у Лондон.</s><s>Рут Питер, породична познаница, помогла му је да пронађе смештај, и до краја 1927. преселио се у собе у Портобело Роуду; постављена је плава плоча у знак сећања на његову резиденцију.</s><s>Питерово учешће у том потезу „дало би му уверљив углед у очима госпође Блер“.</s><s>Питер је имао симпатичан интерес за Блерово писање, указивао је на слабости у његовој поезији и саветовао га да пише о ономе што зна.</s><s>У ствари, одлучио је да пише о „одређеним аспектима садашњости које је желео да упозна” и упустио се у Ист Енд Лондона – први од повремених излета које би направио да за себе открије свет сиромаштва и пропасти.</s><s>Пронашао је тему.</s><s>Ови излети, истраживања, експедиције, обиласци или потапања вршени су с прекидима у периоду од пет година.</s> <s>Имитирајући Џека Лондона, чијем се писању дивио (нарочито Људи из амбиса), Блер је почео да истражује сиромашније делове Лондона.</s><s>На свом првом изласку кренуо је у Лајмхаус Козвеј, проводећи своју прву ноћ у заједничком смештају, вероватно у „кипу” Џорџа Левија.</s><s>Неко време је „отишао“ у своју земљу, облачио се као скитница, усвајајући име П.</s><s>С.</s><s>Бартон и не чинећи уступке обичајима и очекивањима средње класе; забележио је своја искуства о ниском животу за употребу у „Спајку“, свом првом објављеном есеју на енглеском, и у другој половини своје прве књиге „Нико и ништа у Паризу и Лондону“ (1933).</s> <s>Почетком 1928. преселио се у Париз.</s><s>Живео је у улици Ду Пот де Фер, радничкој четврти у 5. арондисману.</s><s>Његова тетка Нели Лимузен такође је живела у Паризу и давала му је социјалну, а по потреби и финансијску подршку.</s><s>Почео је да пише романе, укључујући рану верзију Бурманских дана, али ништа друго није преживело из тог периода.</s><s>Био је успешнији као новинар и објављивао је чланке у Монду, политичком/књижевном часопису који је уређивао Анри Барбус (његов први чланак као професионални писац, „La Censure en Angleterre“, појавио се у том часопису 6. октобра 1928.); Г. К.</s><s>Викли, где је његов први чланак који се појавио у Енглеској, „A Farthing Newspaper“, штампан 29. децембра 1928; и Le Progrès Civique (који је основала левичарска коалиција Le Cartel des Gauches).</s><s>Три дела су се појавила узастопним недељама у Le Progrès Civique: о незапослености, једном дану у животу скитнице и лондонским просјацима.</s><s>„У једном или другом од својих деструктивних облика, сиромаштво је требало да постане његова опсесивна тема — у срцу готово свега што је написао до Каталонији у част.“</s> <s>Озбиљно се разболео у фебруару 1929. и одведен је у болницу Кочин у 14. арондисману, бесплатну болницу у којој су обучавани студенти медицине.</s><s>Његова искуства тамо била су основа његовог есеја „Како сиромашни умиру“, објављеног 1946.</s><s>Одлучио је да не идентификује болницу, и заиста је намерно обмањивао њену локацију.</s><s>Убрзо након тога, сав новац му је украден из конака.</s><s>Било због нужде или ради прикупљања материјала, обављао је ситне послове као што је прање судова у модерном хотелу у улици Риволи, које је касније описао у Нико и ништа у Паризу и Лондону.</s><s>У августу 1929. послао је примерак „Спајка“ часопису Њу Аделфи Џона Мидлтона Марија у Лондону.</s><s>Часопис су уређивали Макс Пломан и сер Ричард Рис, а Орач је прихватио рад за објављивање.</s> <s>Саутволд У децембру 1929, након скоро две године у Паризу, Блер се вратио у Енглеску и отишао директно у кућу својих родитеља у Саутволду, приморском граду у Сафоку, који је остао његова база наредних пет година.</s><s>Породица је била добро успостављена у граду, а његова сестра Аврил је тамо водила чајџиницу.</s><s>Упознао се са многим локалним становништвом, укључујући Бренду Салкелд, ћерку свештеника која је радила као наставница фискултуре у женској школи Светог Феликса у граду.</s><s>Иако је Салкелд одбила његову понуду за брак, она је дуго година остала његов пријатељ и редован дописник.</s><s>Такође је обновио пријатељства са старијим пријатељима, као што је Денис Колингс, чија је девојка Еленор Жак такође имала улогу у његовом животу.</s> <s>Почетком 1930. накратко је боравио у Брамлију, у Лидсу, са својом сестром Марџори и њеним мужем Хамфријем Дакином, који је био незахвалан Блеру као када су се познавали као деца.</s><s>Блер је писао критике за Аделфи и радио је као приватни учитељ детету са инвалидитетом у Саутволду.</s><s>Затим је постао тутор тројици младих браће, од којих је један, Ричард Питерс, касније постао истакнути академик.</s><s>Отишао је да слика и купа се на плажи и тамо је срео Мабел и Франсис Фирц, који су касније утицали на његову каријеру.</s><s>Током следеће године посетио их је у Лондону, често се састајао са њиховим пријатељем Максом Пловманом.</s><s>Такође је често боравио у домовима Рут Питер и Ричарда Риса, где је могао да се „пресвуче” за своје спорадичне експедиције.</s><s>Један од његових послова био је кућни рад на преноћишту за пола круне (два шилинга и шест пенија, или једну осмину фунте) дневно.</s> <s>Блер је сада редовно давао допринос Аделфију.</s><s>"Вешање" који се појавио у августу 1931.</s><s>Од августа до септембра 1931. његова истраживања сиромаштва су се наставила, и, попут протагонисте Свештеникова кћи, следио је традицију Ист Енда у раду.</s><s>Водио је дневник о својим искуствима.</s><s>После се сместио у улици Тули, али није издржао дуго, и уз финансијску помоћ родитеља преселио се у улицу Виндзор, где је остао до Божића.</s><s>„Бирање хмеља“, Ерика Блера, појавио се у издању Њу Стејтсмена из октобра 1931. године, у чијем је редакцијском штабу био његов стари пријатељ Сирил Коноли.</s><s>Мабел Фирц га је повезала са Ленардом Муром, који је постао његов књижевни агент у априлу 1932. године.</s> <s>У то време Џонатан Кејп је одбио Скулијонов дневник, прву верзију Доле и ван.</s><s>По савету Ричарда Риса, понудио га је Фаберу и Фаберу, али га је и њихов уреднички директор Т.</s><s>С.</s><s>Елиот одбио.</s><s>Блер је завршио годину тако што је намерно био ухапшен, како би могао да доживи Божић у затвору, али након што је ухапшен и одведен у полицијску станицу Бетнал Грин у источном делу Лондона, власти нису сматрале његово „пијано и неуредно“ понашање за казну затвора, и после два дана у ћелији вратио се кући у Саутволд.</s> <s>Наставничка каријера У априлу 1932.</s><s>Блер је постао наставник у школи за дечаке, у Хејсу, у западном Лондону.</s><s>Ово је била мала школа која је нудила приватно школовање за децу локалних трговаца и продаваца, а имала је само 14 или 16 дечака од десет до шеснаест година и још једног мајстора.</s><s>Док је био у школи, спријатељио се са настојатељем локалне парохијске цркве и укључио се у тамошње активности.</s><s>Мејбел Фирц је наставила да ради са Муром, а крајем јуна 1932.</s><s>Мур је рекао Блеру да је Виктор Голанц спреман да објави Скулинов дневник за 40 фунти аванса, преко своје недавно основане издавачке куће Виктор Голанц, која је била продајно место за радикална и социјалистичка дела.</s> <s>На крају летњег семестра 1932.</s><s>Блер се вратио у Саутволд, где су његови родитељи искористили заоставштину да купе сопствену кућу.</s><s>Блер и његова сестра Аврил провели су празнике чинећи кућу погодном за становање, док је он такође радио на Бурманским данима.</s><s>Такође је проводио време са Елеонор Жак, али њена везаност за Дениса Колингса остала је препрека његовим надама у озбиљнију везу.</s> <s>"Клинк", есеј који описује његов неуспели покушај да буде послат у затвор, појавио се у броју Аделфија из августа 1932. године.</s><s>Вратио се предавачу у Хајесу и припремио се за објављивање своје књиге, сада познате као Нико и ништа у Паризу и Лондону.</s><s>Желео је да објављује под другим именом како би избегао било какву срамоту за своју породицу током времена које је провео као „скитница“.</s><s>У писму Муру (од 15. новембра 1932) препустио је избор псеудонима Муру и Голанчу.</s><s>Четири дана касније, писао је Муру, предлажући псеудониме П.</s><s>С.</s><s>Бартон (име које је користио када је трампио), Кенет Мајлс, Џорџ Орвел и Х.</s><s>Луис Олвејс.</s><s>Коначно је усвојио псеудоним Џорџ Орвел јер „то је добро округло енглеско име.“ Име Џорџ је инспирисано свецем заштитником Енглеске, а Орвел по реци Орвел у Сафоку која је била једна од Орвелових омиљених локација.</s> <s>Нико и ништа у Паризу и Лондону објавио је Виктор Голанц у Лондону 9. јануара 1933. и добио је позитивне критике, при чему је Сесил Деј-Луис похвалио Орвелову „јасноћу и добар разум“, а The Times Literary Supplement упоређујући Орвелове ексцентричне ликове са ликовима Дикенса.</s><s>Овај роман је био скромно успешан и следећи пут су га објавили Harper & Brothers у Њујорку.</s> <s>Средином 1933.</s><s>Блер је напустио Хавторнс да би постао наставник на Фрајс колеџу, у Уксбриџу, у западном Лондону.</s><s>Ово је била много већа установа са 200 ученика и комплетним особљем.</s><s>Набавио је мотоцикл и кренуо на путовања по околним селима.</s><s>На једној од ових експедиција он је покисао и ухватила га је грозница која је прерасла у упалу плућа.</s><s>Пребачен је у болницу у Аксбриџу, где се неко време веровало да му је живот у опасности.</s><s>Када је отпуштен у јануару 1934, вратио се у Саутволд да се опорави и, уз подршку својих родитеља, више се није вратио настави.</s> <s>Био је разочаран када је Голанз одбио Бурманске дане, углавном на основу потенцијалних тужби за клевету, али Харпер је био спреман да то објави у Сједињеним Државама.</s><s>У међувремену, Блер је почео да ради на роману Свештеникова кћи, ослањајући се на свој живот као учитеља и живот у Саутволду.</s><s>Елеанор Жак је сада била удата и отишла је у Сингапур, а Бренда Салкелд је отишла у Ирску, тако да је Блер био релативно изолован у Саутволду - радио је на парцелама, шетао сам и проводио време са својим оцем.</s><s>Коначно, у октобру, након што је послао Свештеникову кћи Муру, отишао је у Лондон да прихвати посао који му је нашла његова тетка Нели Лимузин.</s> <s>Шпански грађански рат</s> <s>Орвел је отпутовао у Шпанију око 23. децембра 1936, вечерајући са Хенријем Милером у Паризу на путу.</s><s>Милер је рекао Орвелу да је одлазак у грађански рат из неког осећаја обавезе или кривице „чиста глупост“ и да су Енглезове идеје „о борби против фашизма, одбрани демократије, итд, итд., све глупе“.</s><s>Неколико дана касније у Барселони, Орвел је срео Џона Мекнера из канцеларије Независне лабуристичке партије (ИЛП) који га је цитирао: „Дошао сам да се борим против фашизма“, али да га је неко питао за шта се бори, „Требало је да одговорим: ’За уобичајену пристојност’“.</s><s>Орвел је закорачио у сложену политичку ситуацију у Каталонији.</s><s>Републиканску владу су подржале бројне фракције са супротстављеним циљевима, укључујући Радничку партију марксистичког уједињења (POUM – Partido Obrero de Unificación Marxista), анархосиндикалистичку Confederación Nacional del Trabajo (ЦНТ) и Јединствену социјалистичку партију Каталоније (крило шпанске комунистичке партије, које је било подржано совјетским оружјем и помоћи).</s><s>Орвела је испрва разбеснео овај „калеидоскоп“ политичких партија и синдиката, „са њиховим заморним именима“.</s><s>ИЛП је био повезан са ПОУМ-ом тако да се Орвел придружио ПОУМ-у.</s> <s>После неког времена у касарни Лењин у Барселони, послат је на релативно миран Арагонски фронт под командом Жоржа Копа.</s><s>До јануара 1937. био је у Алкубијеру на 460 метара изнад нивоа мора, у дубини зиме.</s><s>Било је врло мало војних акција и Орвел је био шокиран недостатком муниције, хране и огревног дрвета, као и другим екстремним неимаштинама.</s><s>Са својим кадетским корпусом и полицијском обуком, Орвел је брзо постао каплар.</s><s>По доласку британског ИЛП контингента око три недеље касније, Орвел и други енглески милиционер, Вилијамс, послати су са њима у Монте Оскуро.</s><s>Новопридошли ИЛП контингент укључивао је Боба Смилија, Боба Едвардса, Стафорда Котмана и Џека Брантвајта.</s><s>Јединица је потом послата у Хуеску.</s> <s>У међувремену, у Енглеској, Ајлин се бавила питањима везаним за објављивање Пута до пристаништа Виган пре него што је сама кренула у Шпанију, остављајући Нели Лимузин да брине о Продавницама.</s><s>Ајлин се пријавила за посао у канцеларији Џона Мекнера и уз помоћ Џорџа Копа посетила је свог мужа, доносећи му енглески чај, чоколаду и цигаре.</s><s>Орвел је морао да проведе неколико дана у болници са отрованом руком, а особље му је украло већину имовине.</s><s>Вратио се на фронт и видео акцију у ноћном нападу на националистичке ровове где је бајонетом јурио непријатељског војника и бомбардовао непријатељски стрељачки положај.</s> <s>У априлу се Орвел вратио у Барселону.</s><s>Желећи да га пошаљу на мадридски фронт, што је значило да се „мора придружити међународној колони“, пришао је пријатељу комунисту повезаном са шпанском медицинском помоћи и објаснио свој случај.</s><s>„Иако није много мислио на комунисте, Орвел је и даље био спреман да их третира као пријатеље и савезнике.</s><s>То ће се ускоро променити.“ Ово је било време Првомаја у Барселони и Орвел је био ухваћен у фракцијској борби.</s><s>Већину времена провео је на крову, са гомилом романа, али је током боравка наишао на Џона Кимчеа из његових дана у Хампстеду.</s><s>Наредна кампања лажи и извртања коју је спровела комунистичка штампа, у којој је ПОУМ оптужен за сарадњу са фашистима, имала је драматичан ефекат на Орвела.</s><s>Уместо да се придружи интернационалним бригадама како је намеравао, одлучио је да се врати на Арагонски фронт.</s><s>Када су борбе у мају завршене, пришао му је пријатељ комуниста и питао га да ли још намерава да пређе у интернационалне бригаде.</s><s>Орвел је изразио изненађење што га и даље желе, јер је према комунистичкој штампи био фашиста.</s><s>„Нико ко је тада, или месецима касније био у Барселони, неће заборавити ужасну атмосферу коју су произвели страх, сумња, мржња, цензурисане новине, претрпани затвори, огромни редови за храну и лутајуће банде наоружаних људи.“</s> <s>По повратку на фронт рањен је снајперским метком у грло.</s><s>Са 1,88 метара висине, Орвел је био знатно виши од шпанских бораца и био је упозорен да не стоји уз парапет рова.</s><s>Неспособног да говори, док му је крв текла из уста, Орвела су на носилима однели у Сиетамо, укрцали у кола хитне помоћи и након неравног путовања преко Барбастра стигао је у болницу у Леиди.</s><s>Опоравио се довољно да устане и 27. маја 1937. послат је у Тарагону, а два дана касније у санаторијум ПОУМ у предграђу Барселоне.</s><s>Метак је промашио његову главну артерију до крајње ивице и његов глас се једва чуо.</s><s>Био је то тако чист хитац да је рана одмах прошла кроз процес каутеризације.</s><s>Био је лечен електротерапијом и проглашен је здравствено неспособним за службу.</s> <s>До средине јуна, политичка ситуација у Барселони се погоршала и ПОУМ — који су просовјетски комунисти сликали као троцкистичку организацију — био је стављен ван закона и на удару.</s><s>Комунисти су говорили да су ПОУМ "објективно" фашистичка организација која омета републиканце.</s><s>„Појавио се посебно гадан постер, који приказује главу са ПОУМ маском која је откинута да би се открило лице прекривено свастиком.“ Чланови, укључујући Копа, су ухапшени, а други су се скривали.</s><s>Орвел и његова жена били су под претњом и морали су да се притаје, иако су пробили заклон да би покушали да помогну Копу.</s> <s>Коначно са уредним пасошима, побегли су из Шпаније возом, преусмеравајући се у Бањул-сур-Мер на кратак боравак пре него што су се вратили у Енглеску.</s><s>Прве недеље јула 1937.</s><s>Орвел се вратио у Волингтон; 13. јула 1937.</s><s>Трибуналу за шпијунажу и велеиздају у Валенсији је поднет исказ, оптужујући Орвелове за „бесни троцкизам“ и да су агенти ПОУМ-а.</s><s>Суђење вођама ПОУМ-а и Орвелу (у његовом одсуству) одржано је у Барселони у октобру и новембру 1938.</s><s>Посматрајући догађаје из француског Марока, Орвел је написао да су они „само нуспроизвод руских троцкистичких суђења и почетак сваке врсте лажи, укључујући флагрантне апсурде, који је кружио у комунистичкој штампи.“ Орвелова искуства у Шпанском грађанском рату довела су до писања романа У част Каталонији (1938).</s> <s>У својој књизи Међународне бригаде: фашизам, слобода и шпански грађански рат, Џајлс Тремлет пише да су, према совјетским досијеима, Орвел и његова супруга Ајлин били шпијунирани у Барселони маја 1937.</s><s>„Папири су документарни доказ да су и Орвел и његова супруга Ајлин били помно праћени“.</s> <s>Одмор и опоравак Орвел се вратио у Енглеску јуна 1937. и остао у кући О'Шонесија у Гриничу.</s><s>Његов став о Шпанском грађанском рату није био позитиван.</s><s>Кингсли Мартин је одбио два његова рада, а Голанц је био подједнако опрезан.</s><s>У исто време, комунистички Дејли Воркер је водио напад на Орвелов роман Пут за Виган, извлачећи из контекста Орвелово писање да „радничка класа смрди“; Орвелово писмо Голанцу у којем се претило тужбом за клевету зауставило је ово.</s><s>Орвел је такође успео да нађе симпатичнијег издавача за своје ставове у Фредрику Варбургу из Secker & Warburg-а.</s><s>Орвел се вратио у Волингтон, који је након његовог одсуства затекао у нереду.</s><s>Набавио је козе, петла кога је назвао Хенри Форд и штене пудлице које је назвао Маркс; и настанио се да се бави сточарством, истовремено пишући Каталонији у част.</s> <s>Било је размишљања о одласку у Индију да ради на Пиониру, новинама у Лакнауу, али до марта 1938.</s><s>Орвелово здравље се погоршало.</s><s>Примљен је у санаторијум Престон Хол у Ејлсфорду, у Кенту, болницу Британске легије за бивше војнике за коју је био повезан његов зет Лоренс О'Шонеси.</s><s>У почетку се мислило да болује од туберкулозе и остао је у санаторијуму до септембра.</s><s>Поток посетилаца дошао је да га види, укључујући Комона, Хепенстала, Плумена и Сирила Конолија.</s><s>Коноли је са собом повео Стивена Спендера, што је био узрок срамоте јер је Орвел нешто раније говорио о Спендеру као о „пријатељу маћухица“.</s><s>Каталонији у част објавио је у Лондону и био је комерцијални промашај; поново се појавио 1950-их, након успеха Орвелових каснијих књига.</s><s>У другом делу свог боравка на клиници, Орвел је могао да иде у шетњу по селу и проучава природу.</s> <s>Романописац Л.</s><s>Х.</s><s>Мајерс је тајно финансирао путовање у Француски Мароко на пола године за Орвела како би избегао енглеску зиму и опоравио своје здравље.</s><s>Орвелови су кренули у септембру 1938. преко Гибралтара и Тангера да би избегли шпански Мароко и стигли у Маракеш.</s><s>Изнајмили су вилу на путу за Казабланку и за то време Орвел је написао У борби за ваздух.</s><s>Вратили су се у Енглеску 30. марта 1939, а роман је објављен у јуну.</s><s>Орвел је провео неко време у Волингтону и Саутволду радећи на Дикенсовом есеју и у јуну 1939. умро је Орвелов отац, Ричард Блер.</s> <s>Други светски рат</s> <s>Почео је Други светски рат и Орвел је желео да се бори против фашиста као и у Шпанији, али су га прогласили неспособним за војску.</s><s>Радио је као новинар, остао шеф Индијског сервиса Би-Би-Сија, а с намером да се подстакну Индијски интереси у рату.</s><s>Британско Министарство рата касније му је послужило као модел за Министарство истине у роману "1984-та".</s><s>Био је члан цивилне заштите, у којој се ангажовао колико је могао.</s><s>Извештавао је из разних крајева света.</s><s>Усвојио је сина Ричарда 1944, када је завршио роман Животињска фарма, који је објављен у Енглеској 17. августа 1945, а у САД 26. августа 1946. године.</s><s>Са овим романом, Орвел је по први пут у каријери стекао светску популарност.</s><s>У њој, група животиња из сеоског дворишта прогна људске господаре и успостави сопствену власт.</s><s>На крају, интелигентне животиње, жељне моћи, свиње, руше револуцију и стварају облик диктатуре чији ланци су гори и бездушнији него људски .</s> <s>Према Њујорк Тајмсу, Одељење психолошког рата CIA-е је откупило филмска права “Животињске фарме” од Орвелове удовице одмах након пишчеве смрти.</s><s>Орвел није никада видео “Животињску фарму” као средство америчке пропаганде.</s><s>Морална порука ове његове књиге није била искључиво усмерена против комуниста него против свих држава које гуше права и слободе својих грађана.</s><s>CIA је одабрала Луја д Рошмона (Louis de Rochemont) као редитеља цртаног филма по мотивима “Животињске фарме”.</s> <s>У свом предговору овом роману, који никад није био укључен у оригинална издања романа, а који је пронађен у Орвеловим необјављеним радовима, Орвел пише да се непопуларне идеје у Енглеској могу да потисну без употребе силе.</s><s>Разлог за то је да је штампа својина богатих људи који имају све начине да учине да непожељне идеје никад не буду ни јавне ни слободне.</s><s>Други начин да се непожељне идеје потисну је кроз "добро" образовање.</s><s>У најбољим школама Енглеске и Запада се ђаци и студенти упознају са ставом да о неком стварима не треба размишљати нити говорити.</s><s>Тај став је резултат ефективне индоктринације која је део образовног система.</s> <s>"1984-та" и смрт Годину дана касније му је умрла супруга током операције.</s><s>Написао је чувени есеј Политика и енглески језик о језику из којег су проистекла Орвелова правила о писању.</s><s>Одселио се на острво Јуру на шкотској обали.</s><s>Тамо је написао роман „Хиљаду деветсто осамдесет четврта“.</s><s>Ово је прича о власти која одржава своју власт системским извртањем истине и непрестаним преправљањем историје ради својих циљева.</s><s>Клима на острву штетила је његовом здрављу, лоше се осећао и због тога је по његовом сопственом признању роман толико суморан.</s><s>Жени се Соњом Бромвел.</s><s>Џорџ Орвел умро је 21. јануара 1950 од туберкулозе.</s><s>Сахрањен је у Цркви Свих Светих, у Сатоу, Кортенеј, Оксфордшир.</s> <s>Књижевно дело и утицаји Током већег дела своје каријере, Орвел је био најпознатији по свом новинарству, у есејима, рецензијама, колумнама у новинама и часописима и у својим књигама репортажа: Нико и ништа у Паризу и Лондону (описујући период сиромаштва у овим градовима), Пут до дока Виган (који описује услове живота сиромашних у северној Енглеској и класну поделу уопште) и Каталонији у част.</s><s>Према Ирвингу Хауу, Орвел је био „најбољи енглески есејиста од Хазлита, можда од др Џонсона“.</s> <s>Савремени читаоци се чешће упознају са Орвелом као романописцем, посебно кроз његове изузетно успешне наслове Животињска фарма и 1984.</s><s>За прво се често мисли да одражава дегенерацију у Совјетском Савезу након руске револуције и успона стаљинизма; ово друго, живот под тоталитарном влашћу.</s><s>Роман 1984 се често пореди са Врлим новим светом од стране Олдуса Хакслија; оба су моћни дистопијски романи који упозоравају на будући свет у коме државна машина врши потпуну контролу над друштвеним животом.</s><s>Године 1984., роман 1984 и Фаренхајт 451 Реја Бредберија награђени су наградом Прометеј за допринос дистопијској књижевности.</s><s>2011. поново га је добио за Животињску фарму.</s><s>Године 2003., 1984 је била на листи, а Животињска фарма на броју 46 у BBC-јевој анкети The Big Read.</s><s>Читаоци New York Times Book Review-а су 2021. године оценили 1984 на треће место на листи „Најбољих књига у последњих 125 година.“</s> <s>У борби за ваздух, његов последњи роман пре Другог светског рата, је нај„енглескији“ од његових романа; ратни аларми мешају се са сликама идиличног едвардијанског детињства протагонисте Џорџа Боулинга са стране Темзе.</s><s>Роман је песимистичан; индустријализам и капитализам су убили најбоље од Старе Енглеске, а постојале су велике, нове спољне претње.</s><s>Домаћим речима, његов протагониста Џорџ Боулинг поставља тоталитарне хипотезе Франца Боркенауа, Орвела, Игнација Силонеа и Костлера: „Стари Хитлер је нешто другачије.</s><s>Као и Џо Стаљин.</s><s>Они нису као момци у стара времена који су разапињали људе и секли им главе и тако даље, само из забаве...</s><s>Они су нешто сасвим ново—нешто за шта се никада раније није чуло“.</s> <s>Дела Нико и ништа у Паризу и Лондону () (1933) Бурмански дани () (1934) Свештеникова кћи () (1935) -{Само нек Аспидистре лете}- () (1936) -{Пут за док Виган}- () (1937) Каталонији у част () (1938) У борби за ваздух () (1939) Животињска фарма () (1945) Хиљаду деветсто осамдесет четврта () (1949)</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Anderson, Paul (ed).</s><s>Orwell in Tribune: 'As I Please' and Other Writings.</s><s>Methuen/Politico'.</s><s>Azurmendi, Joxe (1984): George Orwell.</s><s>1984: Reality exists in the human mind, Jakin, 32: 87–103.</s><s>Bounds, Philip.</s><s>Orwell and Marxism: The Political and Cultural Thinking of George Orwell.</s><s>I.B. Tauris.</s><s>Bowker, Gordon.</s><s>George Orwell.</s><s>Little Brown.</s><s>Buddicom, Jacintha.</s><s>Eric & Us.</s><s>Finlay Publisher.</s><s>Caute, David.</s><s>Dr. Orwell and Mr. Blair, Weidenfeld & Nicolson.</s><s>Lee, Robert A, Orwell's Fiction.</s><s>University of Notre Dame Press, 1969.</s><s>Leif, Ruth Ann, Homage to Oceania.</s><s>The Prophetic Vision of George Orwell.</s><s>Ohio State U.P. [1969] Meyers, Jeffery.</s><s>Orwell: Wintry Conscience of a Generation.</s><s>W.W.Norton. .</s><s>Smith, D. & Mosher, M. Orwell for Beginners.</s><s>1984.</s><s>London: Writers and Readers Publishing Cooperative. (Nineteen Eighty-Four – The truth behind the satire.) Williams, Raymond, Orwell, Fontana/Collins, 1971 Wood, James "A Fine Rage." The New Yorker.</s><s>2009. 85(9):54.</s><s>Woodcock, George.</s><s>The Crystal Spirit.</s><s>Little Brown.</s><s>Orwell, George.</s><s>Diaries, edited by Peter Davison (W. W. Norton & Company; 2012) 597 pages; annotated edition of 11 diaries kept by Orwell, from August 1931 to September 1949.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Информација о његовом гробу Џ.</s><s>Орвел: „Политика и енглески језик“ (-{Politics and the English Language}-) (1946).</s><s>Texts at Gutenberg.net.au George Orwell – Penguin Books official website for George Orwell The Orwell Diaries: a daily extract from Orwell's diary from the same date seventy years before Blair, Eric Arthur (George Orwell) (1903–1950) at the Oxford Dictionary of National Biography George Orwell collection.</s><s>Walter Havighurst Special Collections, Miami University Libraries George Orwell at the BBC George Orwell plaques recorded on openplaques.org George Orwell at the British Library The Orwell Society</s> <s>Рођени 1903.</s><s>Умрли 1950.</s><s>Енглески књижевници Британски писци фантастике Орвел Енглески атеисти Учесници Шпанског грађанског рата Атеистички филозофи</s>

871

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%20%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B

Стеван Христић

<s>Стеван Христић (Београд, 19. јун 1885 — Београд, 21. август 1958) био је српски композитор, диригент, педагог и музички писац.</s><s>Истакнути је представник позноромантичарске стилске оријентације у српској музици прве половине 20. века.</s> <s>Биографија Рођен је у Београду као старији син министра и дипломате Косте Христића (1852—1927) и Лепосаве рођене Живадиновић.</s><s>Био је унук председника Владе Николе Христића (1818—1911).</s> <s>Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века.</s><s>Прва музичка знања је стекао у Мокрањчевој школи, да би потом студије наставио у Лајпцигу (1904–1908), и то композицију код Ш. Крела (-{Krehl}-) и Р.</s><s>Хофмана (-{Hofmann}-), а диригентски курс код А. Никиша (-{Nikisch}-).</s><s>После краћег рада у Српској музичкој школи боравио је у Риму, Москви и Паризу (1910–1912).</s><s>Пред Први светски рат вратио се у Београд и започео диригентску активност у Народном позоришту и педагошку делатност у Српској музичкој школи (данас Музичка школа „Мокрањац“) и богословији.</s><s>Између два светска рата дао је допринос развоју музичког живота Београда као један од оснивача и први шеф и диригент Београдске филхармоније (1923–1934), диригент Београдске опере (1925–1935, њен директор), један од оснивача и првих наставника Музичке академије у Београду (предавао је композицију 1937–1950, вршио дужност ректора 1943–1944).</s><s>Изабран је 1948. за дописног и 1950. за редовног члана Српске академије наука и руководио радом Музиколошког института.</s><s>Након Другог светског рата, 1945. учествовао је у оснивању Удружења композитора Србије, чији је био дугогодишњи председник, такође је био и први председник Савеза композитора Југославије основаног 1950. године.</s> <s>По њему се зове Основна музичка школа „Стеван Христић” Младеновац.</s> <s>Стваралаштво</s> <s>Христићев опус није великог обима, али укључује опсежна дела: оперу Сутон (1925), балет Охридска легенда (1947), ораторијум Васкрсење (1912), више оркестарских композиција (сценске музике за позоришне комаде), дела из области духовне музике (Литургија, Опело), концертантне (Симфонијска фантазија за виолину и оркестар, Рапсодија за клавир и оркестар), као и хорске композиције (Јесен, Дубровачки реквијем) и камерну вокалну лирику (мањи број дела: Била једном ружа једна, Ластавица, Елегија, Вече на шкољу, Бехар).</s><s>Први пут се појављује као позоришни композитор 1907. године у Београду, када пише музику за народни комад "Чучук Стана", од Милорада Петровића - Сељанчице.</s><s>Христићев музички језик одликују мелодијска инвенција, колоритна оркестрација, позноромантичарска и делимично импресионистичка хармонија, јасноћа и прегледност формалне структуре.</s><s>По својој примарно романтичарској оријентацији он се донекле разликује од друге двојице својих савременика Коњовића и Милојевића, у чијим делима има више радикалних захвата у савремени стилски израз.</s><s>Христић је ближи мокрањчевским коренима те његов опус представља мост од романтичарских основа ка модерним струјањима.</s><s>Христићево најзначајније дело је први целовечерњи српски балет Охридска легенда.</s> <s>Охридска легенда</s> <s>Историјат настанка и поставки Мада је композитор започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933), завршио га је тек после Другог светског рата.</s><s>Премијера је била у Народном позоришту 29. 11. 1947. у поставци Маргарите Фроман, са сценографијом Владимира Жедринског и костимима Милице Бабић.</s><s>Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965.</s><s>Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. извођен је и у московском Позоришту Станиславског и Немирович-Данченка.</s><s>За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела.</s><s>Охридска легенда је сценски извођена више од 1300 пута, имала је 24 поставке (премијере и обнове), на којима су ангажована четири инострана и десет југословенских кореографа (неки су се више пута обраћали овом делу), а од тога је шест премијера реализовано у Београду.</s><s>Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (према редакцији партитуре Дејана Деспића из 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.</s> <s>Музички језик</s> <s>У музици балета смењују се прокомпоновани одсеци, у којима се развија драмска радња, и заокружене нумере – игре, којима се најчешће зауставља драмска акција.</s><s>Окосницу музичког тока гради неколико изражајних лајтмотива који се симфонијски разрађују.</s><s>Два водећа лајтмотива изведена су из тематизма Мокрањчеве Десете руковети: песме Биљана платно белаше и Пушчи ме.</s><s>У балету су, осим ова два цитата коришћени и тема популарне Биљане, и један запис народне песме В. Ђорђевића (Пијем вино и ракију...), који нема лајтмотивску функцију, већ се јавља само као тема завршног момачког кола.</s><s>Водећи лајтмотиви симболизују лик саме Биљане и љубав двоје младих, а поред њих, као изражајни издвајају се и мотиви Биљаниног оца и мача, мада имају епизодну улогу.</s><s>Цитати су главни тематски материјал дела који обезбеђује његово садржајно јединство.</s><s>Са мотивима се ради на симфонијски начин, а симфонијски развој је у служби драматургије балета: трансформација мотива у нераскидивој је вези са током радње, промене су тумач психолошких преживљавања актера или музичка карактеризација драмског сукоба.</s> <s>Хармонска средства која Христић користи углавном су једноставна, али има и смелих решења (у оквирима романтичарских средстава изражавања).</s><s>Крећу се у распону од модалности, преко употребе специфичних лествичних образаца (балкански мол, целостепена лествица – само у мелодијској линији, фригијски молдур) до типично позноромантичарске проширене тоналности.</s><s>Најизразитији аспект Христићевог дела чини богатство звучности оркестра.</s><s>То долази до изражаја и у четири оркестарске свите са кључним деловима балета (снимак Београдске филхармоније, диригент Емил Табаков, 1998).</s> <s>Сутон</s> <s>Сутон (1925) здружује искуства веристичке музичке драме и елементе импресионистичког музичког језика.</s><s>Дело је компоновано према готово интегралном тексту друге (симболистичке) драме Дубровачке трилогије Иве Војновића и одсликава атмосферу у дому старе угледне породице Бенеша у време пропадања дубровачке властеле почетком 19. века, после пада републике.</s><s>У средишту радње је неостварива љубав двоје младих који припадају различитим друштвеним сталежима, а сви други ликови су тек делимично скицирани.</s><s>Жанр-сцене аутор свесно избегава наглашавајући камерни карактер дела и доследно остајући у оквирима лирско-психолошке драме.</s><s>У либрето су, осим Војновићевог текста укључени и стихови песме Снови Јована Дучића (за Лујов ариозо Вај, како то боли), која се својом атмосфером добро уклапа у емотивни тон драме.</s> <s>Христићев Сутон је по форми музичка драма, вокална деоница је претежно третирана као праћени речитатив, мелодика је условљена психолошки продубљеним тумачењем текста, али је истовремено и певачки логична.</s><s>Оркестарски парт је главни носилац лајтмотива, али они у опери нису развијани са доследношћу коју ће Христић потом применити у свом балету.</s><s>Један од основних мотива који прожима цело дело јесте мотив сутона из уводне музике.</s> <s>Васкрсење</s> <s>Васкрсење, први ораторијум у српској музици, рађен на текст Драгутина Илића, изведен је 1912. године, најављујући тако нова жанровска интересовања младе композиторске генерације.</s><s>Уводна музика за ово дело изводи се као самосталан оркестарски комад под именом Поема зоре.</s> <s>Оркестарска музика Занимљиво је да, упркос томе што је одлично познавао оркестар, Христић нема посебан афинитет према симфонијској музици.</s><s>Овој области посветио је релативно мали број дела, и то углавном слободније грађе: увертиру за Чучук Стану, симфонијску поему На селу (први став недовршене симфоније) и два концертантна дела, писана врло ефектно: Симфонијску фантазију за виолину и оркестар (1908), дипломски рад из Лајпцига и Рапсодију за клавир и оркестар (1942).</s> <s>Духовна дела Међу најзначајније прилоге развоју српске духовне музике убрајају се Христићева Литургија и, нарочито, Опело у бе-молу, у којима се он слободно служи позноромантичарском хармонијом и гради густу, местимично полифоно третирану фактуру хорског става.</s> <s>Филмска музика</s> <s>Композитор |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1940.-те_ |- | 1948. || Софка || / |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1950.-те |- | 1953. || Била сам јача || / |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1970.-те |- | 1972. || Чучук Стана (ТВ филм) || / |}</s> <s>Диригент |- style="background: Lavender; text-align:center; " | colspan="4" |1950.-те_ |- | 1953. || Била сам јача || / |}</s> <s>Избор из дела Чучук Стана, музика за комад с певањем, 1907.</s><s>Симфонијска фантазија за виолину и оркестар, 1908.</s><s>Јесен, за мешовити хор, 1910.</s><s>Васкрсење, ораторијум, 1912.</s><s>Опело у бе-молу, за мешовити хор, 1915.</s><s>Сутон, опера, 1925. (прерада 1954) Дубровачки реквијем, за сопран и мешовити хор, 1930.</s><s>На селу, симфонијска поема, 1935.</s><s>Рапсодија за клавир и оркестар, 1942.</s><s>Охридска легенда, балет, 1947. (први чин 1933, допуна 1958) Врањанска свита, за мали оркестар, 1948.</s><s>Музика за позоришне комаде (Краљ Лир, Бура, Хамлет, Уображени болесник, Круг кредом, Лазарево васкрсење, Вечити младожења и др.)</s> <s>Издања Прва свита из „Охридске легенде“, Београд, Просвета, 1955 Охридска легенда (клавирски извод Илије Маринковића, ред.</s><s>Миленко Живковић), Београд, Просвета, 1964.</s> <s>Дискографија -{Ohridska legenda (četiri svite iz baleta), CD, Beogradska filharmonija i Emil Tabakov, Beograd, Komuna CD 9011, 1988.</s><s>Suite No 1 from the ballet „Ohridska legenda/The Legend of Ohrid“, CD New Sound 112, Beograd, Komuna, 1998.</s><s>Rapsodija za klavir i orkestar, CD, Simfonijski orkestar RTS i Bojan Suđić, PGP RTS, 2000, CD 430961}-</s> <s>Референце</s> <s>Литература Надежда Мосусова, Охридска легенда Стевана Христића, Звук (75–76), Сарајево, 1967.</s><s>Властимир Перичић (уред.), Стеван Христић и његово дело (зборник радова студената), Београд, ФМУ, 1985.</s><s>Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији. - Београд, Просвета, 1969, 123 стр.</s><s>Димитрије Стефановић (уред.), Живот и дело Стевана Христића, САНУ, Београд, 1991.</s><s>Надежда Мосусов (уред.), Српска музичка сцена, Београд, САНУ, 1995.</s><s>Роксанда Пејовић, Опера и балет Народног позоришта у Београду (1882–1941), Београд, ФМУ, 1996.</s><s>Музичко стваралаштво између два светска рата, Музикологија (1), Београд, 2001.</s><s>Мирјана Веселиновић Хофман (уред.), Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Београд, Завод за уџбенике, 2007.</s><s>Дејан Деспић, Христићева Охридска легенда – редакторове напомене и објашњења, Мокрањац (10), 44–45.</s><s>Соња Маринковић, Охридска легенда (Достојно обележен Христићев јубилеј: интегрално извођење Охридске легенде на Мокрањчевим данима и БЕМУС-у), Мокрањац (10), 46–49.</s><s>Катарина Томашевић, На раскршћу Истока и Запада.</s><s>О дијалогу традиционалног и модерног у српској музици (1918–1941), Београд – Нови Сад, Музиколошки институт САНУ – Матица српска, 2009.</s> <s>Спољашње везе Биографија на сајту САНУ "Политика", 12. окт. 1935</s> <s>Рођени 1885.</s><s>Умрли 1958. 100 најзнаменитијих Срба по САНУ Српски композитори Југословенски филмски и серијски композитори Академици САНУ Сахрањени на Новом гробљу у Београду Музичари из Београда</s>

872

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BD%20%28%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%29

Сутон (опера)

<s>Сутон, опера у једном чину Стевана Христића према другом делу Дубровачке трилогије Ива Војновића.</s> <s>Либрето Композитор према драми Ива Војновића.</s> <s>Праизведба 26. новембар 1925, Београд у Народном позоришту</s> <s>Место и време У кући Бенешиних на Пустијерни, у дубровачком Граду, 1832. године.</s> <s>Ликови и улоге</s> <s>Оркестар 3 -{Flauti (III muta in Piccolo Flauta), 2 Oboi, Corno Inglese, 2 Clarinetti in A, 2 Clarinetti in B<small>♭</small>, Clarinetto Basso, 3 Fagotti (III muta in Contrafagotto)}- 4 -{Corni in F, 3 Trombe in C, 3 Tromboni (I-II tenori, III basso), Tuba}- -{Timpani}- -{Percussioni:Tamburo, Gran Cassa, Cinelli, Triangolo, TamTam, Campane (E-F<small>♯</small>-G)}- -{Celesta, Glockenspiel, Arpa}- -{I Violini, II Violini, Viole, Violoncelli, Contrabassi}-</s> <s>Укратко Једина опера Стевана Христића, која је први пут изведена 1925. године у Народном позоришту у Београду.</s><s>Опера, која се скоро у потпуности, чак и у дидаскалијама, држи драме Ива Војновића, се одиграва у Дубровнику, у кући покојног последњег дубровачког кнеза Никше Бенеше на Пустијерни, 1832. године након пада Дубровачке републике под власт Наполеона.</s><s>Удовица Мара Никшина Бенеша је уз три ћерке, Маде, Оре и Павле, међу последњим припадницима аристократског слоја Дубровника у нестајању.</s><s>Њихова материјална пропаст је потпуна и довела их је до сиромаштва, а друштвени углед одржавају само у кругу двојице живих лешева, старих госпара, Луца и Саба.</s><s>Цела радња се одвија на једном месту, пропалој кући Бенешових, а основа драме је психолошка растрзаност јунака.</s> <s>Садржај Либрето на sr.wikibooks.org</s> <s>Радња опере почиње у сутон једног раног пролећног дана, док се у даљини чује "јека звона што поздрављају Госпу".</s><s>Госпа Мара је замишљена и брине се о новцима које јој дугује трговац Васа, али она се неће понижавати да тражи од њега тај дуг.</s><s>Све је пропало што су поседовали, а кућа коју имају на Цавтату је празна.</s><s>Ипак, она не жели да је прода капетану Лују, јер би могао рећи "звала ме је на сијело, да јој платим кафу".</s><s>Улази Ката, служавка код Маре и укорева госпа Маре што држи прозоре отворене, јер брине за њено већ нарушено здравље.</s><s>Долазе и кћери са вечерње службе.</s><s>Ноћ је пала.</s><s>Павле прекорева мајку да "њене руке не преду више злато, не заматају више свилу ... за динар трудиш мајко!".</s><s>Мара је потресена што јој је истина сасута у лице, али остаје чврста и достојанствена: "Откад се властела немаду поносит' својом мизеријом?</s><s>Ако је Дубровник у сужањству, будимо и ми у тузи.".</s><s>Маде и Оре се забављају причом о њиховом претку којег је примио цар Карло V. Павле је бесна на сестре што се заносе таквим стварима када им кућа пропада.</s><s>Оне су шокиране и одлазе.</s><s>Долази трговац Васа да врати дуг, а Мара верује да је то одговор на њене молитве, не знајући да га је у ствари Ката звала.</s><s>Ипак, пред Васом се понаша нехајно у вези новаца и каже да "није било заисто преше" [није нужно].</s><s>Но, кад Васа оде, грчевито ухвати кесу са новцима и оде.</s><s>Ката је тужно отпрати погледом уз речи "Ко је госпар, је госпар!".</s><s>У кућу долази капетан Лујо, у кога је павле заљубљена, и моли је да се уда за њега.</s><s>Али, она зна да би у том случају то психички уништило њену мајку, јер је Лујо обичан пучанин, син кмета.</s><s>Лујо је преклиње, али она каже: "Тко извуче само једну плочу из овијех распуцанијех мира [зидина], пропада нам двор, умире нам господство!" и упита га: "Би ли ти, капетане, напустио брод који се топи?".</s><s>Улазе и њена мајка и сестре и поздрављају се са Лујом, који мора ићи на брод и из Дубровника.</s><s>Долазе и стари госпари, Луцо и Сабо, који заједно са Бенешинима спомињу стара времена и балове којих је некада билоу Дубровнику.</s><s>Лујо и Павле остају сами и она скоро одлучује да пође са њим, али ипак остаје.</s><s>Очајна, знајући да ако још једном види Луја, да га неће моћи одбити, помишља и на самоубиство.</s><s>Она говори мајци о љубави коју осећа према Луји, али Мара је само укорева: "Што си мислила да ћу рећи?</s><s>Пођи с њиме?".</s><s>Павле тада у крајњем очајању пред мајком одсеца косу и одлучује да као и тетка њеног оца, Марија Орсола Бобали, оде у манастир и "начини се думна" [часна сестра] јер "морам умријети свијету, кад већ не могу животу".</s><s>Мара остаје сама, схрвана губитком детета због ригидних правила властеоског живота у пропадању.</s> <s>Музички примери</s> <s>Препоручена литература Отменост посртања – опера Сутон Стевана Христића, др Бранка Радовић – Српско народно позориште, Нови Сад, 2002. ()</s> <s>Спољашње везе Текстуални предложак Иво Војновић: Дубровачка Трилогија (Српска књижевна задруга, 1927.) — комплетно дело Либрето Либрето на sr.wikibooks.org</s> <s>Опере Српске опере</s>

875

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0

Охридска легенда

<s>Охридска легенда је једини балет Стевана Христића, први пут изведен у Народном позоришту у Београду, 29. новембра 1947.</s><s>Претходно је, 5. априла 1933. године, изведен само Први чин.</s><s>Аутор је накнадно, у Москви, компоновао неке додатне, нове делове балета (Пролог, сцену Биљане и Марка из -{I}- чина, -{Variation A}- и -{B}- из -{II}- чина и допуну почетка -{IV}- чина), који је у тако допуњеном издању и изведен у Москви у музичком позоришту „К.</s><s>С.</s><s>Станиславски и В. Ј.</s><s>Немирович-Данченко“, 12. априла 1958. године.</s> <s>Либрето је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Јужне Србије.</s><s>Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст.</s><s>Мокрањца, односно из његове славне Х Руковети, а то су песме Биљана платно белеше и Пушчи ме, које, често вариране, прожимају цео балет.</s> <s>Мотиви Македонска народна песма „Биљана платно белеше”:</s> <s>Обрада песме „Биљана платно белеше” из X руковети С.</s><s>Ст.</s><s>Мокрањца:</s> <s>Преплитање ова два мотива на почетку IV чина балета:</s> <s>Шири контекст целом делу је Христић дао у трећем чину, где на двору турског султана, у дивертисману, даје фолклорну „арому“ и других балканских народа, румуна, бугара, грка и албанаца.</s> <s>Ликови и улоге Биљана -{I}- карактерна играчица Марко, сиромашни сељак у служби Биљаниног оца -{I}- играч Отац Биљанин улога Мајка Биљанина улога Иван, Биљанин младожења соло играч Кум играч Девер играч Иванови родитељи улоге Стари слепи свирач улога Његова унука (8-12 година) улога Звезда Даница -{I}- пластична играчица Звезде њене пратилице (6—8) балетски кор Бисерка, језерска вила -{I}- пластична играчица Русалке, језерске виле балетски кор Поглавица јањичара улога Јањичари статисти Султан мимичка улога Везир мимичка улога Поглавица харема, главни евнух мимичка улога Дворјани и свита статисти Стражари, војска статисти Џиновски стражар статист Румунка карактерна солисткиња Бугарка карактерна солисткиња Албанка карактерна солисткиња Гркиња карактерна солисткиња Млади грчки пастир мимичка улога Харемске жене (одалиске) балетски кор Маркови другови балетски кор Момци и девојке балетски кор Народ (мушкарци, жене, деца, старци) статисти Хор иза сцене (сопрани, алти, тенори) и као поворка робља</s> <s>Садржај балета</s> <s>-{I}- Чин Село у близини Охрида.</s><s>Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току.</s><s>Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца.</s><s>Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику.</s><s>Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад.</s><s>Они то невољко чине.</s><s>Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета).</s><s>Момци и девојке полако одлазе.</s><s>Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају.</s><s>Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана.</s><s>Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив.</s><s>Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље.</s><s>Једино је Биљана тужна.</s><s>Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега.</s><s>Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова.</s><s>Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода.</s><s>Из даљине се чује звук марша.</s><s>Људи излазе из куће, а долазе и комшије.</s><s>У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће.</s><s>Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће.</s><s>Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом.</s><s>Марко стиже прекасно.</s> <s>-{II}- Чин Обала Охридског језера.</s><s>Ноћ је обасјана звездама и месечином.</s><s>У шевару се појављују русалке које играју по језеру.</s><s>На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница.</s><s>Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану.</s><s>Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне.</s><s>У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.</s> <s>-{III}- Чин Султанова палата у Цариграду.</s><s>У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем.</s><s>Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана.</s><s>Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове.</s><s>Церемонија бирања нових робиња почиње.</s><s>Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана.</s><s>На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина.</s><s>Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану.</s><s>Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља.</s><s>Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани.</s><s>Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети.</s><s>У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.</s> <s>-{IV}- Чин Село из првог чина које се обнавља.</s><s>Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану.</s><s>Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева.</s><s>Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, у наједном се претвара у Биљану.</s><s>Она му потрчи у загрљај.</s><s>Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка.</s><s>Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.</s> <s>Музички примери</s> <s>Балети Музичка дела</s>

876

https://sr.wikipedia.org/wiki/Pearl%20Jam

Pearl Jam

<s>__БЕЗКН__</s> <s>Перл џем () је рок група пореклом из Сијетла, САД и важи за један од најпопуларнијих рок састава из 90-их година прошлог века.</s><s>Чланови групе су Еди Ведер (вокал, гитара), Џеф Ејмент (бас-гитара), Стоун Госард (ритам гитара) i Мајк Мекриди (гитара).</s><s>Бубњар Мет Камерон придружио се бенду 1998, након распада бенда -{Soundgarden}-.</s><s>Чланови бенда су одбијали да праве музичке спотове.</s><s>2006. године магазин -{Rolling Stone}- написао је да су чланови бенда прошлу деценију потрошили уништавајући сопствену славу.</s> <s>Историјат бенда Група је настала у Сијетлу од остатака групе Мадер лав бон.</s><s>После смрти фронтмена Ендруа Вуда и распада групе 1990. године Стоун Гросард и Џеф Ејмент одлучују се да оснују нову групу.</s><s>Ангажовали су гитаристу Мајка Макридија те су уз помоћ бубњара Мета Камерона снимили демо верзије три песме.</s><s>Снимак доспева у руке бившег бубњара групе Ред хот чили пеперс Џека Ајронса који га уступа Едију Ведеру за време њиховог заједничког путовања.</s><s>Ведер снима вокале за те песме које говоре о инцесту, лудилу и убиству, а које ће Ведер касније описати као мини оперу.</s><s>Међу обожаваоцима и поштоваоцима групе те три песме су познате као „Мамасан трилогија“.</s><s>Преслушавши Ведеров снимак момци из групе су били импресионирани те позивају Ведера да се придружи.</s><s>Нова група се звала „Муки Блејлок“ а на бубњевима је био Дејв Крузен.</s><s>Потписавши уговор са -{Epic Recordsom}-, момци из групе су се морали обавезати на промену имена пошто је Муки Блејлок био у то време познати NBA-кошаркаш.</s><s>На крају се одлучују да групу назову Перл џем.</s><s>Еди Ведер је тврдио да је назив групе интерна шала која потиче од халуцоногеног џема по ком је била позната његова бака Перл.</s><s>Међутим, многи критичари тврде да није случајно да је фраза „перл џем“ неко време била у употреби као еуфемизам за сперму.</s> <s>Бубњар групе, Дејв Крузен, напушта бенд непосредно уочи објављивања првог албума.</s><s>Замењен је Метом Чејмберленом који је пре тога свирао са Иди Брикел и њеним Њу бохимијансима.</s><s>После само неколико свирки, од којих је једна снимљена и прерађена у видео-спот за нумеру -{„Alive“}-, Чејмберлен прихвата понуду групе Сатердеј најтс лајв да им се придружи.</s><s>Пре одласка препоручује бубњара Дејва Абрусиза као своју замену.</s><s>Абрусиз се брзо прикључује групи свирајући преостале промотивне концерте за албум -{Ten}- и учествујући у снимању следећа два албума групе.</s> <s>Перл џем постаје важна карика гранџ покрета заједно са групама Нирвана, Алис ин чејнс и Саундгарден.</s><s>Једном приликом Курт Кобејн, лидер Нирване, оштро је критиковао „прекомерну комерцијалност“ групе Перл џем, али су касније Кобејн и Ведер постали добри пријатељи. -{Ten}-, дебитантски албум групе (пошто им законски прописи нису дозвољавали да назову бенд по кошаркашу Мукију Блејлоку, чланови групе су се одлучили да албум назову по броју који је тај кошаркаш носио на дресу) садржи 11 песама од којих су у већини обрађене мрачне теме депресије, самоубиства, усамљеност и убиства.</s><s>На албуму, објављеном 1991, налазила су се три велика хита која су групи обезбедила брзи пробој на рок сцену – -{„Black“, „Alive“}- и -{„Jeremy“}-.</s><s>Видео-спот за композицију -{„Jeremy“}- постао велики хит на МТВ и осваја неколико награда, укључујући и оне за видео-спот године и најбољи видео спот рок групе.</s> <s>Прва три албума групе била су изузетно успешна у комерцијалном смислу, а и критичари нису штедели похвале.</s><s>Други албум групе, -{„Vs.“}-, постао је 1993. године најбоље продавани албум свих времена (рачунајући само прву недељу продаје).</s><s>У тој првој недељи продат је у 950.000 примерака.</s><s>На њему су се налазили хитови -{„Daughter“, „Dissident“}- и -{„Elderly Woman Behind the Counter In A Small Town“.</s><s>„Vs.“}- је првобитно био насловљен као -{„Five Against One“}-, али је непосредно пред излазак албума назив промењен у -{„Vs“}-.</s><s>Трећи албум, -{„Vitalogy“}-, постао је 1994. године други најбрже продавани албум у историји (рачунајући прву недељу продаје) са више од 877.000 продатих примерака. -{„Vitalogy“}- је познат и по томе што је винил плоча издата две недеље пре CD-верзије.</s><s>Песма -{„Spin The Black Circle“}-, омаж седмоинчним синглицама, освојила је награду Греми 1995. године.</s><s>На албуму су се налазили хитови -{„Not For You“, „Spin The Black Circle“, „Corduroy“}- и -{„Tremor Christ“}-.</s> <s>У следећих неколико година популарност групе нешто опада, делом због њиховог одбијања да снимају видео-спотове, а делом и због судске парнице са Ticketmasterom која се врло лоше одразила на посећеност на турнејама.</s> <s>Награде и номинације</s> <s>Златни глобус награда Једна номинација 2004. године за песму -{"Man of the Hour"}- из филма Биг фиш ().</s> <s>Греми Перл џем је имао четрнаест номинација, добио је једну награду.</s><s>Године 1993. бенд је добио две номинације за песму -{„Jeremy“}- у категорији Најбоља рок песма и Најбољи хард рок наступ.</s> <s>Чланови</s> <s>Тренутна постава Еди Ведер () - вокал Стоун Госард () - гитара Мајкл Макриди () - гитара Џеф Ејмент () - бас-гитара Мет Камерон () - бубњеви (од 1998)</s> <s>Бивши чланови Дејв Крузен () - бубњеви (1990—1991) Мет Чејмберлен () - бубњеви (1991) Дејв Абрусиз () - бубњеви (1991—1994) Џек Ајронс () - бубњеви (1994—1998)</s> <s>Студијски албуми</s> <s>Ten- 1991 Vs - 1993 Vitalogy - 1994 No code - 1996 Yield - 1998 Binaural - 2000 Riot Act - 2002 Pearl Jam - 2006 Backspacer - 2009 Lightning Bolt - 2013 Gigaton - 2020</s> <s>Галерија</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Званични сајт бенда -{Black}-- Сајт посвећен групи Pearl Jam</s> <s>Pearl Jam Америчке алтернативне рок групе Америчке гранџ групе Америчке хард рок групе Музичке групе из Сијетла Музичке групе основане 1990.</s><s>Музичке групе уврштене у Дворану славних рокенрола Добитници награде Греми</s>

878

https://sr.wikipedia.org/wiki/1990

1990

<s>1990. је била проста година.</s> <s>Догађаји</s> <s>Јануар 1. јануар — Почетак економске реформе Анте Марковића 3. јануар — Панамски генерал Мануел Норијега предао се трупама САД после 10 дана проведених у ватиканској амбасади.</s><s>7. јануар — Криви торањ у Пизи је први пут после 800 година свог постојања затворен за туристе ради рестаурације.</s><s>22. јануар — У току рада 14. ванредног конгреса Савеза комуниста Југославије, у Београду, партијске делегације из Словеније и Хрватске напустиле су засједање и тиме је конгрес прекинуо рад.</s><s>Ово је био крај Савеза комуниста Југославије.</s><s>За детаље видети 14. конгрес СКЈ.</s><s>31. јануар — у Москви је отворен амерички ресторан „брзе хране“ „Мекдоналдс“.</s> <s>Фебруар 3. фебруар — Демократска странка обновила свој рад, након 45 година забране.</s><s>За првог председника изабран Драгољуб Мићуновић.</s><s>7. фебруар — Пленум Централног комитета Комунистичке партије СССР прихватио предлог лидера Михаила Горбачова за укидање 70-годишњег монопола на власт те партије, чиме је отворен пут за вишепартијски политички систем.</s><s>11. фебруар — Лидер Афричког националног конгреса (АНЦ) Нелсон Мандела пуштен је на слободу након 27 година проведених у јужноафричким затворима.</s> <s>Март</s> <s>11. март — Литванија проглашава независност од Совјетског Савеза 13. март — Совјетски парламент изгласао је увођење вишепартијског система, након 72-годишњег монопола на власт Комунистичке партије.</s><s>21. март — Намибија је стекла независност од Јужноафричке Републике.</s><s>28. март — Покренута је независна телевизија Студио Б.</s> <s>Април 7. април — Ферибот „Скандинавска звезда“ је захваћен пламеном током крстарења у Северном мору између Норвешке и Данске, који је усмртио 158 особа.</s><s>22. април — На првим вишестраначким изборима у Хрватској, победила националистичка Хрватска демократска заједница - ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом.</s><s>24. април — Лансиран је свемирски телескоп Хабл унутар спејс-шатла Дискавери на мисији STS-31.</s> <s>Мај 2. мај — Афрички национални конгрес Нелсона Манделе и Влада Јужне Африке у Кејптауну почели разговоре о окончању власти беле мањине у тој земљи.</s><s>5. мај — На Песма Евровизије 1990. победу је однела песма Insieme: 1992 коју је изводио Тото Котуњо.</s><s>13. мај — На фудбалској утакмици у Загребу, између београдске Црвене звезде и загребачког Динама, дошло до опште туче навијача два клуба приликом које је повређено више од стотину особа.</s><s>15. мај — Борисав Јовић изабран за председника Председништва Југославије.</s><s>17. мај — Генерална скупштина Светске здравствене организације је уклонила хомосексуалност са списка психијатријских болести.</s><s>22. мај — Уједињење Северног и Јужног Јемена у јединствену државу Јемен.</s><s>30. мај — Фрањо Туђман изабран за председника Хрватске.</s> <s>Јун 1. јун — Председници Совјетског Савеза и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали су споразум о престанку производње хемијског оружја и о уништавању тог оружја до краја 1992.</s> <s>Јул 2. јул — Не прихватајући уставне промене у Србији, албански делегати покрајинске Скупштине Косова усвојили су Уставну декларацију и прогласили одвајање Косова од Србије.</s><s>16. јул — У Београду основана Социјалистичка партија Србије, настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије.</s><s>25. јул — Хрватски Сабор усвојио амандмане на републички Устав, којима је из назива републике избачен префикс „социјалистичка“.</s><s>31. јул — Репрезентација Западне Немачке освојила је Светско првенство у фудбалу 1990. победом у финалу 1:0 над Аргентином.</s> <s>Август 2. август — Ирачка војска је напала Кувајт и окупирала га за један дан.</s><s>17. август — Срби у Хрватској одржали референдум на којем се 99,7% грађана изјаснило за српску аутономију унутар Хрватске.</s><s>19. август — Репрезентација Југославије освојила је Светско првенство у кошарци 1990. победом у финалу 92:75 над Совјетским Савезом.</s> <s>Септембар 7. септембар — 24. септембар - Одржан шаховски турнир у Тилбургу, Холандија.</s><s>Победили Василиј Иванчук и Гата Камски.</s><s>24. септембар — Источна Немачка је формално напустила Варшавски пакт.</s><s>28. септембар — Скупштина Србије усвојила нови српски Устав, који је потпуно раскрстио са претходним, социјалистичким, Уставом из 1974.</s><s>Покрајинама су, уз сагласност њихових скупштина, одузети атрибути државности.</s> <s>Октобар 3. октобар — Уједињење Западне и Источне Немачке.</s> <s>Новембар</s> <s>22. новембар — Маргарет Тачер је најавила да се неће такмичити у другом кругу избора за лидера Конзервативне партије.</s><s>28. новембар — Маргарет Тачер је поднела оставку после више од 11 година на месту премијера, а наследио ју је Џон Мејџор.</s> <s>Децембар 9. децембар — Лех Валенса, бивши лидер синдиката Солидарност, је победио на првим председничким изборима у Пољској.</s><s>9. децембар — У Србији одржани први вишестраначки председнички и парламентарни избори.</s><s>Убедљивом већином за председника Републике изабран Слободан Милошевић, а његова партија - СПС - освојила је 194 посланичка места у Скупштини Србије.</s><s>23. децембар — Словенија на референдуму прогласила самосталност и овластила своје власти да, уколико се у року од шест месеци не постигне споразум о преуређењу Југославије, прогласи независност Словеније.</s><s>25. децембар — Тим Бернерс-Ли и Робер Кајо остварили прву везу између HТТP клијента и сервера преко интернета.</s> <s>Датум непознат Хронологија СФРЈ и СКЈ 1990.</s> <s>Рођења</s> <s>Јануар 1. јануар — Нађа Парис, америчка порнографска глумица 4. јануар — Тони Крос, немачки фудбалер 6. јануар — Милош Цветковић, српски фудбалер 9. јануар — Стефана Вељковић, српска одбојкашица 10. јануар — Стефан Шћеповић, српски фудбалер 12. јануар — Нихад Ђедовић, босанскохерцеговачки кошаркаш 13. јануар — Лијам Хемсворт, аустралијски глумац 14. јануар — Грант Гастин, амерички глумац и певач 15. јануар — Гордана Пауновић, српска глумица 15. јануар — Костас Слукас, грчки кошаркаш 16. јануар — Марио Делаш, хрватски кошаркаш 17. јануар — Томислав Зубчић, хрватски кошаркаш 18. јануар — Горги Ђенг, сенегалски кошаркаш 18. јануар — Начо Фернандез, шпански фудбалер 22. јануар — Ализе Корне, француска тенисерка 25. јануар — Бобана Момчиловић Величковић, српска стрелкиња (прем.</s><s>2020) 26. јануар — Петер Саган, словачки бициклиста 29. јануар — Мајк Цирбес, немачки кошаркаш 31. јануар — Николас Лапровитола, аргентинско-италијански кошаркаш</s> <s>Фебруар 1. фебруар — Лора Марлинг, британска музичарка 3. фебруар — Шон Кингстон, амерички певач 4. фебруар — Наиро Кинтана, колумбијски бициклиста 8. фебруар — Клеј Томпсон, амерички кошаркаш 14. фебруар — Дино Мурић, словеначки кошаркаш 20. фебруар — Чиро Имобиле, италијански фудбалер 22. фебруар — Натанијел Асамоа, гански фудбалер 24. фебруар — Богдан Ризнић, српски кошаркаш 26. фебруар — Александар Миљковић, српски фудбалер 26. фебруар — Леон Радошевић, хрватски кошаркаш</s> <s>Март 2. март — Лук Коумс, амерички музичар 3. март — Владимир Јанковић, грчко-српски кошаркаш 4. март — Дрејмонд Грин, амерички кошаркаш 5. март — Мејсон Пламли, амерички кошаркаш 7. март — Терико Вајт, амерички кошаркаш 8. март — Петра Квитова, чешка тенисерка 8. март — Ивон Андерсон, српска кошаркашица 9. март — Дејли Блинд, холандски фудбалер 13. март — Саша Клементс, канадска глумица 13. март — Ђорђе Мајсторовић, српски кошаркаш 14. март — Џо Ален, велшки фудбалер 17. март — Хозијер, ирски музичар 20. март — Маркос Рохо, аргентински фудбалер 23. март — Гордон Хејвард, амерички кошаркаш 24. март — Киша Касл-Хјуз, новозеландска глумица 27. март — Кимбра, новозеландска музичарка 27. март — Наталија Санчез, шпанска глумица и певачица 29. март — Џеси Волт, француска порнографска глумица</s> <s>Април 2. април — Миралем Пјанић, босанскохерцеговачки фудбалер 5. април — Ријана Рајан, америчка порнографска глумица 9. април — Кристен Стјуарт, америчка глумица, редитељка и модел 10. април — Марен Морис, америчка музичарка и музичка продуценткиња 13. април — Анастасија Севастова, летонска тенисерка 15. април — Ема Вотсон, енглеска глумица 15. април — Душан Милошевић, српски кошаркаш 16. април — Вангелис Манцарис, грчки кошаркаш 18. април — Војћех Шченсни, пољски фудбалски голман 19. април — Дамијен Ле Талек, француски фудбалер 19. април — Марко Томићевић, српски кајакаш 21. април — Александар Пријовић, српски фудбалер 23. април — Дев Пател, енглески глумац 24. април — Јан Весели, чешки кошаркаш 24. април — Квабс, енглески музичар</s> <s>Мај 1. мај — Николина Молдован, српска кајакашица 2. мај — Ивана Максимовић, српска стрелкиња 8. мај — Кемба Вокер, амерички кошаркаш 10. мај — Ивана Шпановић, српска атлетичарка 12. мај — Мелих Махмутоглу, турски кошаркаш 14. мај — Гедиминас Орелик, литвански кошаркаш 16. мај — Огњен Кузмић, српски кошаркаш 17. мај — Рос Батлер, амерички глумац 17. мај — Вил Клајберн, амерички кошаркаш 22. мај — Стефан Митровић, српски фудбалер 25. мај — Немања Милић, српски фудбалер 28. мај — Кајл Вокер, енглески фудбалер 29. мај — Тибо Пино, француски бициклиста 29. мај — Треј Томпкинс, амерички кошаркаш 30. мај — Сандро Сукно, хрватски ватерполиста 31. мај — Кваме Вон, амерички кошаркаш</s> <s>Јун 2. јун — Михал Квјатковски, пољски бициклиста 2. јун — Невена Ристић, српска глумица 7. јун — Иги Азејлија, аустралијска музичарка 8. јун — Сања Малагурски, српска одбојкашица 13. јун — Арон Џонсон, енглески глумац и сценариста 16. јун — Џон Њуман, енглески музичар 17. јун — Алан Дзагојев, руски фудбалер 17. јун — Џордан Хендерсон, енглески фудбалер 19. јун — Хенри Континен, фински тенисер 19. јун — Душан Свилар, српски певач 19. јун — Брејди Хеслип, канадски кошаркаш 20. јун — Фаб Мело, бразилски кошаркаш (прем.</s><s>2017) 21. јун — Сандра Перковић, хрватска атлетичарка 21. јун — Душан Чантекин, српско-турски кошаркаш 23. јун — Вашек Поспишил, канадски тенисер 26. јун — Муфтау Јару, бенински кошаркаш 30. јун — Јака Блажич, словеначки кошаркаш 30. јун — Невена Јовановић, српска кошаркашица 30. јун — Душан Лајовић, српски тенисер</s> <s>Јул 1. јул — Вујадин Савић, српски фудбалер 2. јул — Марго Роби, аустралијска глумица 2. јул — Дени Роуз, енглески фудбалер 3. јул — Фабио Ару, италијански бициклиста 3. јул — Ненад Крстичић, српски фудбалер 7. јул — Ли Ади, гански фудбалер 11. јул — Каролина Возњацки, данска тенисерка 12. јул — Дру Гордон, амерички кошаркаш 14. јул — Џејмс Нанели, амерички кошаркаш 15. јул — Дејмијан Лилард, амерички кошаркаш 15. јул — Тајлер Ханикат, амерички кошаркаш (прем.</s><s>2018) 21. јул — Милица Ђурђевић, српска политичарка 27. јул — Индијана Еванс, аустралијска глумица и музичарка 29. јул — Филип Баровић, црногорски кошаркаш 29. јул — Иван Ленђер, српски пливач 31. јул — Милан Марић, српски глумац</s> <s>Август 1. август — Џек О’Конел, енглески глумац 6. август — Андреја Милутиновић, српски кошаркаш 6. август — Петар Орландић, црногорски фудбалер 8. август — Бранкица Себастијановић, српска глумица 9. август — Бил Скарсгорд, шведски глумац 10. август — Татјана Мирковић, српска атлетичарка 10. август — Владимир Михаиловић, црногорски кошаркаш 10. август — Лукас Тил, амерички глумац 12. август — Марио Балотели, италијански фудбалер 13. август — Демаркус Казинс, амерички кошаркаш 15. август — Џенифер Лоренс, америчка глумица 16. август — Филип Кљајић, српски фудбалски голман 16. август — Рина Савајама, јапанско-британска музичарка, глумица и модел 18. август — Габријел Енаке, румунски фудбалер 18. август — Мајк Џејмс, амерички кошаркаш 23. август — Рајан Брокоф, аустралијски кошаркаш 23. август — Сет Кари, амерички кошаркаш 23. август — Чаба Силађи, српски пливач 26. август — Лоренцо Браун, амерички кошаркаш 28. август — Бојан Кркић, шпански фудбалер 30. август — Џулија Џеклин, аустралијска музичарка</s> <s>Септембар 1. септембар — Гелор Канга, габонски фудбалер 5. септембар — Ленс Стивенсон, амерички кошаркаш 6. септембар — Џон Вол, амерички кошаркаш 7. септембар — Давид Јелинек, чешки кошаркаш 8. септембар — Метју Делаведова, аустралијски кошаркаш 9. септембар — Дејан Кравић, српско-канадски кошаркаш 15. септембар — Дарко Лазовић, српски фудбалер 15. септембар — Мет Шајвли, амерички глумац 18. септембар — Кристина Пајкић, српска глумица 19. септембар — Киран Трипијер, енглески фудбалер 20. септембар — Донатас Мотијејунас, литвански кошаркаш 20. септембар — Моника Радуловић, аустралијски модел 27. септембар — Мирка Васиљевић, српска глумица и модел</s> <s>Октобар 5. октобар — Федерико Делбонис, аргентински тенисер 6. октобар — Џинкс Мејз, америчка порнографска глумица 9. октобар — Борис Вапенски, српски ватерполиста 13. октобар — Милица Тодоровић, српска певачица 16. октобар — Брок Мотум, аустралијски кошаркаш 19. октобар — Душан Јованчић, српски фудбалер 20. октобар — Дерек Нидам, америчко-црногорски кошаркаш 21. октобар — Рики Рубио, шпански кошаркаш 22. октобар — Тина Блејд, хрватска порнографска глумица 24. октобар — Никола Вучевић, црногорски кошаркаш 25. октобар — Милена Рашић, српска одбојкашица 31. октобар — Ифеани Оњило, нигеријски фудбалер</s> <s>Новембар 3. новембар — Стефан Јовић, српски кошаркаш 6. новембар — Андре Ширле, немачки фудбалер 7. новембар — Давид де Хеа, шпански фудбалски голман 7. новембар — Кортни Мари Ендруз, америчка музичарка 9. новембар — Роман Барде, француски бициклиста 11. новембар — Џорџинио Вајналдум, холандски фудбалер 11. новембар — Том Думулан, холандски бициклиста 13. новембар — Јежи Јанович, пољски тенисер 22. новембар — Дарко Планинић, хрватски кошаркаш 23. новембар — Мирза Селимовић, босанскохерцеговачки певач 24. новембар — Том Одел, енглески музичар 26. новембар — Дени Велбек, енглески фудбалер 26. новембар — Рита Ора, енглеска певачица и глумица 30. новембар — Магнус Карлсен, норвешки шахиста</s> <s>Децембар 7. децембар — Камерон Берстоу, аустралијски кошаркаш 7. децембар — Давид Гофен, белгијски тенисер 7. децембар — Никола Чачић, српски тенисер 7. децембар — Урсула Радвањска, пољска тенисерка 11. децембар — Били Барон, амерички кошаркаш 11. децембар — Јана Милосављевић, српска глумица 11. децембар — Тејана Тејлор, америчка музичарка, глумица, кореографкиња, модел и редитељка 14. децембар — Роберт Ковингтон, амерички кошаркаш 16. децембар — Марина Алексић, српска глумица 17. децембар — Бојан Суботић, српски кошаркаш 20. децембар — ЏоЏо, америчка музичарка и глумица 21. децембар — Милош Ћук, српски ватерполиста 22. децембар — Марко Ивовић, српски одбојкаш 25. децембар — Александар Кировски, српски фудбалски голман 26. децембар — Денис Черишев, руски фудбалер 26. децембар — Арон Ремзи, велшки фудбалер 27. децембар — Милош Раонић, канадски тенисер 28. децембар — Ђорђе Гагић, српски кошаркаш</s> <s>Смрти</s> <s>Јануар</s> <s>20. јануар — Барбара Стенвик, америчка глумица (* 1907) 25. јануар — Ава Гарднер, америчка глумица (* 1922)</s> <s>Фебруар 4. фебруар — Тома Бебић, хрватски музичар (* 1935)</s> <s>Март</s> <s>20. март — Лав Јашин, совјетски фудбалски голман (* 1929)</s> <s>Април</s> <s>15. април — Грета Гарбо, америчка глумица (* 1905)</s> <s>Мај</s> <s>10. мај — Вокер Перси, амерички књижевник (* 1916) 13. мај — Алија Сиротановић, рудар, ударник и јунак социјалистичког рада у СФРЈ (* 1914) 31. мај — Драган Лаковић, српски глумац (* 1929)</s> <s>Јун 2. јун — Рекс Харисон, енглески глумац (* 1908) 11. јун — Васо Чубриловић, српски историчар (* 1897)</s> <s>Август 1. август — Норберт Елијас, немачки социолог (* 1897) 27. август — Стиви Реј Вон, амерички музичар и продуцент (* 1954)</s> <s>Септембар</s> <s>30. септембар — Патрик Вајт, аустралијски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1973. год. (* 1912)</s> <s>Октобар</s> <s>16. октобар — Арт Блејки, амерички џез бубњар (* 1919)</s> <s>Новембар</s> <s>26. новембар — Фенг Јоу-лан, кинески филозоф (* 1895) 30. новембар — Владимир Дедијер, српски историчар (* 1914)</s> <s>Децембар</s> <s>14. децембар — Фридрих Диренмат, швајцарски писац (* 1921)</s> <s>Непознат датум Википедија:Непознат датум — Владо Милошевић, српски композитор и етномузиколог (* 1901)</s> <s>Нобелове награде Физика — Џером Ајзак Фридман, Хенри В. Кендал и Ричард Е. Тејлор Хемија — Елиас Џејмс Кореј Медицина — Џосеф Е. Муреј и Е. Донал Томас Књижевност — Октавио Паз Мир — Михаил Горбачов Економија — Хари М.</s><s>Марковиц, Мертон Х.</s><s>Милер и Вилијам Ф.</s><s>Шарп</s> <s>Референце</s> <s>1990-е 81990</s>

879

https://sr.wikipedia.org/wiki/1996

1996

<s>1996. је била преступна година.</s> <s>Догађаји</s> <s>Јануар 9. јануар — Чеченски сепаратисти су напали руску војну базу у Кизљару, што се претворило у велику талачку кризу у коју је било укључено на хиљаде цивила.</s><s>20. јануар — Јасер Арафат изабран за председника Палестинске управе.</s><s>31. јануар — специјални изасланик генералног секретара УН за људска права Елизабет Рен саопштила је да у Босни има око 200 до 300 масовних гробница и да су за злочине током рата у БиХ, поред Срба одговорни и босански Хрвати и Муслимани.</s> <s>Фебруар 1. фебруар — Председник Жак Ширак објавио да је Француска заувек окончала нуклеарне пробе.</s><s>17. фебруар — Егзодус Срба из дијелова Сарајева који су Дејтонским мировиним споразумом припали Федерацији БиХ.</s> <s>Март 2. март — На трећем конгресу СПС-а, Слободан Милошевић поново изабран за лидера странке.</s> <s>Април 9. април — Заједничком декларацијом, Европска унија формално признала Савезну Републику Југославију, готово четири године по њеном формирању.</s><s>22. април — Нападима ОВК на југословенске снаге безбедности, тихо отпочео Косовски рат.</s> <s>Мај</s> <s>18. мај — Радован Караџић се повукао са места председника Републике Српске, а дужност председника је преузела потпредседница Биљана Плавшић.</s> <s>Јун 4. јун — Ракета „Аријана 5“ експлодирала је 40 секунди после лансирања на свом пробном лету због грешке у софтверу.</s> <s>Јул 5. јул — Овца Доли је постала први сисар клониран из одрасле ћелије.</s><s>17. јул — Амерички путнички авион „Боинг 747“ на линији Њујорк-Париз експлодирао је изнад Атлантског океана, након што је полетео са аеродрома Кенеди.</s><s>27. јул — Током Олимпијских игара у Атланти експлодирала је бомба у забавном парку, усмртивши две особе и ранивши 110 људи.</s> <s>Август 1. август — Објављен роман Игра престола америчкога писца Џорџа Р.</s><s>Р.</s><s>Мартина.</s> <s>Септембар</s> <s>27. септембар — Талибанске снаге су заузеле Кабул и успоставиле Исламски емират Авганистан.</s> <s>Октобар</s> <s>10. октобар — 23. октобар — Одржан шаховски турнир у Тилбургу, Холандија.</s><s>Победио је Борис Гељфанд.</s><s>16. октобар — На стадиону у главном граду Гватемале погинуло 78, повређено више од 100, у стампеду насталом после покушаја навијача без карата да се пробију на трибине како би гледали квалификациони меч за светско фудбалско првенство.</s> <s>Новембар</s> <s>3. новембар — Избори за савезне посланике у Веће грађана Савезне скупштине СРЈ.</s><s>17. новембар — У Србији одржан други круг локалних избора.</s><s>Опозиција остварила убедљиву победу, али је власт одбила то да призна.</s><s>На улицама Београда и других српских градова избили масовни протести, који су трајали три месеца.</s><s>23. новембар — Отет етиопски „Боинг 767” са 163 путника и 12 чланова посаде је пао у море близу Коморских острва пошто је остао без горива, при чему је погинуло 125 особа.</s> <s>Децембар</s> <s>24. децембар — У Београду одржан „контра-митинг“ Социјалистичке партије Србије на којем је Слободан Милошевић, тадашњи председник Србије и лидер социјалиста, изрекао чувену реченицу "Волим и ја вас".</s> <s>Рођења</s> <s>Јануар 2. јануар — Џона Болден, аустралијски кошаркаш 3. јануар — Флоренс Пју, енглеска глумица 5. јануар — Илија Ђоковић, српски кошаркаш 11. јануар — Лероа Сане, немачки фудбалер 12. јануар — Ела Хендерсон, енглеска музичарка 14. јануар — Андреј Магдевски, македонски кошаркаш 15. јануар — Дав Камерон, америчка глумица и певачица 19. јануар — Немања Михајловић, српски фудбалер 20. јануар — Јована Прековић, српска каратисткиња 23. јануар — Рубен Лофтус Чик, енглески фудбалер 24. јануар — Ксенија Кнежевић, српска певачица, најпознатија као чланица групе -{Hurricane}- 26. јануар — Игор Декраен, белгијски бициклиста (прем.</s><s>2014) 28. јануар — Милан Гајић, српски фудбалер 29. јануар — Кенан Карахоџић, босанскохерцеговачко-српски кошаркаш</s> <s>Фебруар 2. фебруар — Хари Винкс, енглески фудбалер 6. фебруар — Кевон Луни, амерички кошаркаш 11. фебруар — Данил Медведев, руски тенисер 11. фебруар — Миладин Стевановић, српски фудбалер 14. фебруар — Лукас Ернандез, француски фудбалер 15. фебруар — Немања Радоњић, српски фудбалер 17. фебруар — Саша Питерсе, америчка глумица и музичарка 18. фебруар — Џил Касиди, америчка поронграфска глумица и модел 21. фебруар — Софи Тарнер, енглеска глумица 23. фебруар — Дианђело Расел, амерички кошаркаш</s> <s>Март 5. март — Сара Рељић, црногорско-српска певачица 17. март — Немања Ћаласан, српски фудбалер 17. март — Александра Црвендакић, српска кошаркашица 23. март — Александер Албон, тајландски аутомобилиста, возач Формуле 1 28. март — Бенжамен Павар, француски фудбалер</s> <s>Април 1. април — Зоран Николић, црногорски кошаркаш 2. април — Зак Брајан, амерички музичар 3. април — Марко Радовановић, српски кошаркаш 3. април — Сара Џефри, канадска глумица, певачица и плесачица 11. април — Деле Али, енглески фудбалер 12. април — Матео Беретини, италијански тенисер 13. април — Марко Грујић, српски фудбалер 14. април — Абигејл Бреслин, америчка глумица 16. април — Анја Тејлор Џој, америчко-аргентинско-британска глумица и модел 22. април — Срђан Бабић, српски фудбалер 24. април — Ешли Барти, аустралијска тенисерка 25. април — Филип Манојловић, српски фудбалски голман 26. април — Теа Таировић, српска певачица 29. април — Кетрин Лангфорд, аустралијска глумица</s> <s>Мај 1. мај — Владислава Јевтушенко, руска глумица, плесачица и манекенка 3. мај — Домантас Сабонис, литвански кошаркаш 4. мај — Џејлен Адамс, амерички кошаркаш 8. мај — -{6ix9ine}-, амерички хип хоп музичар 9. мај — Ноа Сентинео, амерички глумац и модел 11. мај — Данило Остојић, српски кошаркаш 14. мај — Мартин Гарикс, холандски ди-џеј и музички продуцент 14. мај — Дејана Радановић, српска тенисерка 15. мај — Берди, енглеска музичарка 17. мај — Вукашин Јовановић, српски фудбалер 19. мај — Чунг Хјон, јужнокорејски тенисер 21. мај — Карен Хачанов, руски тенисер 30. мај — Кристијан Гарин, чилеански тенисер 30. мај — Александар Головин, руски фудбалер 31. мај — Нормани, америчка певачица и плесачица</s> <s>Јун 1. јун — Том Холанд, енглески глумац 8. јун — Ива Илинчић, српска глумица 10. јун — Александар Лазић, босанскохерцеговачки кошаркаш 13. јун — Кингсле Коман, француски фудбалер 23. јун — Срђан Бабић, српски фудбалер 24. јун — Никола Васиљевић, српски фудбалски голман 25. јун — Леле Понс, америчка глумица, певачица, плесачица и модел 26. јун — Дуоп Рит, аустралијско-јужносудански кошаркаш 27. јун — Лорен Хауреги, америчка музичарка, најпознатија као чланица групе -{Fifth Harmony}- 28. јун — Дона Векић, хрватска тенисерка</s> <s>Јул 4. јул — Митра Младеновић, српска глумица 5. јул — овца Доли (прем.</s><s>2003) 11. јул — Андрија Живковић, српски фудбалер 11. јул — Алесија Кара, канадска музичарка 20. јул — Марко Араповић, хрватски кошаркаш 20. јул — Бен Симонс, аустралијско-амерички кошаркаш 30. јул — Нина Стојановић, српска тенисерка 31. јул — Тамара Радовановић, српска глумица и музичарка</s> <s>Август 7. август — Дани Себаљос, шпански фудбалер 10. август — Немања Мајдов, српски џудиста 13. август — Саша Лукић, српски фудбалер 16. август — Рашад Вон, амерички кошаркаш 19. август — Милош Вулић, српски фудбалер 20. август — Стефан Лазаревић, српски кошаркаш 21. август — Емануел Тери, амерички кошаркаш 30. август — Микел Бриџиз, амерички кошаркаш</s> <s>Септембар 1. септембар — Зендеја, америчка глумица и певачица 1. септембар — Елса Џин, америчка порнографска глумица 5. септембар — Ришаиро Живковић, холандски фудбалер 6. септембар — Лана Роудс, америчка порнографска глумица и модел 7. септембар — Донован Мичел, амерички кошаркаш 10. септембар — Матео Гарсија, аргентински фудбалер 12. септембар — Јован Маринковић, српски фудбалер 13. септембар — Петар Поповић, црногорски кошаркаш 13. септембар — Лили Рајнхарт, америчка глумица 17. септембар — Дује Ћалета Цар, хрватски фудбалер 21. септембар — Алфа Каба, француски кошаркаш</s> <s>Октобар 7. октобар — Луис Капалди, шкотски музичар 7. октобар — Хамиду Траоре, малијски фудбалер 9. октобар — Бела Хадид, амерички модел 14. октобар — Мирослав Богосавац, српски фудбалер 26. октобар — Данило Пантић, српски фудбалер 30. октобар — Девин Букер, амерички кошаркаш</s> <s>Новембар 1. новембар — Лил Пип, амерички хип хоп музичар и модел (прем.</s><s>2017) 7. новембар — Лорд, новозеландска музичарка 11. новембар — Тај Шеридан, амерички глумац и продуцент 14. новембар — Борна Ћорић, хрватски тенисер</s> <s>Децембар 1. децембар — Зои Штрауб, аустријска певачица и глумица 2. децембар — Анес Рушевић, српски фудбалер 4. децембар — Диого Жота, португалски фудбалер 10. децембар — Јонас Вингегор, дански бициклиста 11. децембар — Џек Грифо, амерички глумац 11. децембар — Хејли Стајнфелд, америчка глумица и певачица 29. децембар — Дилан Минет, амерички глумац и музичар</s> <s>Смрти</s> <s>Јануар 8. јануар — Франсоа Митеран, француски председник (* 1916) 24. јануар — Олга Познатов, српска глумица (* 1933)</s> <s>Фебруар 9. фебруар — Адолф Галанд, ловачки ас и командант немачке ловачке авијације у Другом светском рату (* 1912)</s> <s>Март</s> <s>18. март — Одисејас Елитис, грчки песник и нобеловац за књижевност 1979. (* 1911)</s> <s>Април</s> <s>Мај</s> <s>Јун</s> <s>Јул</s> <s>30. јул — Клодет Колбер, америчка глумица (* 1903)</s> <s>Август 1. август — Мохамед Фарах Аидид, сомалијски политичар (* 1934) 11. август — Видовита Ванга, бугарска пророчица (* 1911)</s> <s>Септембар 9. септембар — Драгиша Павловић, српски политичар (* 1943) 13. септембар — Тупак Шакур, амерички репер, песник и глумац (* 1971) 28. септембар — Мохамед Наџибулах, авганистански политичар</s> <s>Октобар</s> <s>11. октобар — Станислав Толпа, пољски биолог (* 1901) 12. октобар — Роже Лапебје, француски бициклиста (* 1911) 12. октобар — Рене Лакост, француски тенисер (* 1904)</s> <s>Новембар 3. новембар — Жан-Бедел Бокаса, централноафрички диктатор и цар 29. новембар — Драгослав Срејовић, српски археолог (* 1931)</s> <s>Децембар</s> <s>22. децембар — Мића Поповић, српски сликар (* 1923)</s> <s>Датум непознат Википедија:Непознат датум — Матусја Блум, совјетска и југословенска пијанисткиња (* 1914)</s> <s>Нобелове награде Физика — Дејвид Ли, Даглас Ошероф и Роберт Колман Ричардсон Хемија — Роберт Керл, Херолд Крото и Ричард Смалеј Медицина — Питер Ч. Дохерти и Ролф М.</s><s>Цинкернагел Књижевност — Вислава Шимборска Мир — Карлос Фелипе Ксименес Бело и Хосе Рамос-Хорта Економија — Џејмс Мирлис и Вилијам Викреј</s> <s></s> <s>1990-е 91996</s>

880

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%20%D0%91%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B

Исидор Бајић

<s>Исидор Бајић (Кула, 16. август 1878 — Нови Сад, 15. септембар 1915) био је српски композитор, учитељ, педагог, мелограф и издавач.</s><s>Основао је и био први директор Музичке школе у Новом Саду, једне од првих таквих институција на тлу Војводине.</s> <s>Биографија</s> <s>Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у Будимпешти.</s><s>Од 1901. до 1915. године радио је у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас гимназија Јован Јовановић Змај) као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора СЗПД Невен и организатор Светосавских беседа.</s><s>Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима.</s><s>Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912).</s><s>Основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тог типа на тлу Војводине (Србија).</s> <s>У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (Певање као педагошко средство и корист његова, Како треба учити музику у препарандији и богословији, Наше црквено појање и друге).</s><s>Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем.</s><s>Покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба).</s><s>Написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904).</s> <s>Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије.</s><s>Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године.</s><s>Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).</s> <s>Опус Циклуси соло песама: Песме љубави Албум песама у духу српских народних песама Српске народне песме из Мокрањчевих руковети Сељанчице Јесен стиже дуњо моја Клавирске композиције: Албум композиција за гласовир За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу Српска рапсодија Камерна дела: Песма без речи -{Pizzicato polka}- Романса Оркестарска дела: Магла пала Елегија Опроштајни поздрав Драги Ружицки Хорске композиције: Песма о песми Ловачки збор Божествена литургија Гусларева смрт Из мога даковања Из моје градине Комаде са певањем: Ђидо Ракија Мена Дивљуша Опере: Кнез Иво од Семберије</s> <s>Извори:</s> <s>Види још Музичка школа Исидор Бајић</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{www.isidorbajic.edu.rs}- „Српкињу” роду оставио, а род га заборавио (Вечерње новости, 18. октобар 2017)</s> <s>Рођени 1878.</s><s>Умрли 1915.</s><s>Куљани Српски композитори Сахрањени у Новом Саду</s>

881

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0

Српска поезија

<s>Српска поезија, односно српско песништво, обухвата целокупно песничко стваралаштво на српском језику, почевши од средњовековних времена па све до савременог доба.</s><s>Током историје, српска поезија је прешла дуг пут од усменог песничког стваралаштва, преко првих песничких записа, до процвата српске поезије у време народног препорода.</s> <s>Подела</s> <s>Обредне митске песме Обредне песме су биле колективне и обавезно певане у тачно одређено доба.</s> <s>Епске поезија Епске народне песме Вук Стефановић Караџић је назвао јуначке (мушке) песме.</s><s>Поделио их је према хронологији историјских збивања и тематском критеријуму на епске песме старијих, средњих и новијих времена.</s> <s>Песме старијих времена</s> <s>песме прекосовског циклуса (песме пре Боја на Косову 1389) ''</s> <s>песме о Немањићима песме о Мрњачевићима песме о Марку Краљевићу</s> <s>песме косовског циклуса</s> <s>песме о Кнезу Лазару и кнегињи Милици песме о Првом косовском боју песме о Бранковићима песме о Другом косовском боју песме о Јакшићима и Црнојевићима</s> <s>Песме средњих времена хајдучки циклус ускочки циклус</s> <s>Песме новијих времена песме о ослобођењу Црне Горе песме о ослобођењу Србије</s> <s>Види још Српска књижевност Историја српске књижевности Српска епска поезија</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе Топ десет српских љубавних песама („Блиц“, 23.октобар 2011) Српска поезија - Најбољи српски песници</s>

882

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D0%B1%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BE

Либрето

<s>Либрето је текстуални предложак на основу којег се пише музичко дело.</s><s>Најчешће се користи да означи интегрални текст опере, када у њега спада и певани (каткад и говорни) текст и све дидаскалије, напомене и описи сцена.</s><s>Либрето за балете је, у основи, само прича као подложак за композицију и кореографију.</s><s>Либрета за већину опера су писали либретисти, али каткад и сами композитори, и то често на основу постојећих књижевних дела (драма, новела, романа).</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Музичка терминологија</s>

883

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%82

Балет

<s>Балет је театарски облик игре који је почео да се развија у западној Европи током ренесансе (1300—1600).</s><s>Балетска техника се састоји од стилизованих покрета и ставова који су развијени током векова у тачно одређен, иако донекле променљив, систем назван академски балет ().</s><s>Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње.</s><s>Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима.</s> <s>Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање (нпр. балет Грк Зорба познатог грчког композитора Микиса Теодоракиса).</s> <s>Врсте и форме балета</s> <s>Као и остали плесови, балет може бити групни наступ или соло извођење.</s><s>Постоје балети с радњом или без ње, те и музика програмска или апсолутна.</s><s>Играчи каткад тумаче и апсолутну музику програмски.</s><s>Садржај једног балета (нпр. Петрушка Стравинског) се може упоредити са опером.</s><s>Радња се најрадије одвија тако да долази до смењивања солистичких партија, дуета () и групних наступа.</s><s>Као епизода, балет се јавља и у опери, било без икакве везе с радњом (као у Травијати Ђузепеа Вердија) било да је уткан у збивање (на пример Баханал у Вагнеровом Танхојзеру).</s> <s>Балет као темељни плесни покрет</s> <s>Балет је једна од најстаријих плесних техника која је темељ свим осталим плесним стиловима.</s><s>Балет карактеришу строге форме тела и отворени положај стопала, што значи да је цела нога заротирана из кука према споља за 90 ступњева.</s><s>Балетна техника не познаје употребу силе и наглих покрета.</s><s>Сви покрети морају бити контролисани и не смеју се изводити са згрченим мишићима, већ истегнутим у даљину.</s><s>Елементи који се увежбавају су велики и мали чучњеви, истезање и дизање ногу, рад стопала, различити нагиби и ротације тела, различите врсте окрета (пируете) и скокова који се могу изводити из великога или малог чучња, с обе или једне ноге и сл.</s> <s>Балет није само за професионалце, већ је и изврсна активност за рекреативце.</s><s>Разлика између рекреативног и професионалног бављења плесом је само у томе што рекреативци изводе мање компликоване елементе.</s><s>Рекреативци такође не морају да имају степен отворености до пуних 90 степени, већ онолико колико то допуштају индивидуалне природне предиспозиције тела.</s> <s>Развој балета</s> <s>Први почеци савременог балета јављају се у Италији у 15. веку одакле средином 16. века прелазе у Француску.</s><s>Балет се усавршио у Француској, одакле се проширио и у друге земље.</s><s>У почетку развоја, плесне сцене изводили су маскирани играчи, а касније се развио дворски балет као јединство игре, вокалне и инструменталне музике и говорног текста.</s> <s>Оснивањем балетских школа, од 1661. године почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на чистоти покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности.</s><s>То је заменило дотадашње строго конвенционалне геометријске покрете и немотивисан ток играчке радње.</s><s>Романтични балет, инспирисан бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара.</s> <s>До 1720-их година балет је почео да се приказује у операма широм Европе.</s> <s>Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, и ципеле са високим потпетицама су замењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете.</s><s>Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге.</s><s>У току времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке.</s><s>Увођење шпиц-патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији.</s> <s>Свако време ствара своју уметност.</s><s>Тако се у наше доба уз класичан балет, који се и даље негује, развио модеран балет.</s><s>Он тражи слободније и богатије покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота.</s><s>Почетком 20. века Сергеј Дјагиљев окупља младе кореографе и музичаре стварајући модеран балет који тежи јединству покрета и музике.</s><s>Користећи естетске компоненте класичне балетске технике, древних и модерних народних и друштвених игара, савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршавања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином.</s> <s>Звања балетских уметника Примабалерина асолута - највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности</s> <s>Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци) - најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха Солиста - балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице (нумере) Ансамбл (мушки и женски) - балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница</s> <s>Термини у балету Кореографија - играчка уметност у целини коју изводи играч (балерина/балетан) или формација - група плесача.</s><s>Дивертисман - концертни програм састављен од игара различитих по жанру и карактеру.</s> <s>Техничке методе балетске наставе</s> <s>Постоји шест широко коришћених, међународно признатих метода за подучавање или студирање балета.</s><s>Ове методе су француска школа, Ваганова метода, Цекетијев метод, Бурнонвилов метод, метода Краљевске академије плеса (енглески стил) и Баланчинова метода (амерички стил).</s><s>Много више школа технике постоји у разним земљама.</s> <s>Иако су деца предшколског узраста уносан извор прихода за балетски студио, настава балета генерално није прикладна за малу децу.</s><s>Почетна инструкција захтева да се стоји мирно и концентрише на држање, а не на плес.</s><s>Због тога многи балетски програми историјски нису примали ученике до отприлике 8 година.</s><s>Креативно кретање и незахтевни предбалетски часови се препоручују као алтернатива за децу.</s> <s>Француски метод</s> <s>Француски метод је основа сваке балетске обуке.</s><s>Када је Луј XIV 1661. године створио Краљевску академију плеса, помогао је у стварању кодификоване технике коју и данас користе они који се баве овом професијом, без обзира на то које методе обуке се придржавају.</s><s>Француска школа је посебно ревитализована под Рудолфом Нурејевом, током 1980-их.</s><s>Његов утицај је ревитализовао и обновио поштовање према овом стилу, и драстично је обликовао балет у целини.</s><s>Заправо, француска школа се сада понекад назива школа Нурејев.</s><s>Француски метод често карактерише техничка прецизност, флуидност и грациозност, и елегантне, чисте линије.</s><s>За овај стил се често користи брз рад ногу како би се оставио утисак да извођачи лагано лебде по сцени.</s><s>Два важна заштитна знака ове технике су специфичан начин на који се изводе порт де брас и епаулемент, заокруженији него када се игра у руском стилу, али не тако заокружен као дански стил.</s> <s>Најпознатији и најизвођенији класични балети</s> <s>„Лабудово језеро”, „Успавана лепотица”, „Ромео и Јулија”, „Дон Кихот”, „Пепељуга”, „Петрушка”, „Охридска легенда” и многи други.</s> <s>Балет у Србији Стеван Христић Охридска легенда Зоран Мулић Вечити младожења Избирачица</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Darius, Adam Arabesques Through Time..</s><s>Harlequinade Books, Helsinki.</s><s>Andre, Paul; Arkadyev, V. (1999) Great History of Russian Ballet: Its Art & Choreography (1999).</s><s>Caddy, Davinia. (2012).</s><s>The Ballets Russes and Beyond: Music and Dance in Belle-Epoque Paris.</s><s>Cambridge: Cambridge University Press.</s><s>Ezrahi, Christina. (2012) Swans of the Kremlin: Ballet and Power in Soviet Russia (University of Pittsburgh Press); examines the resilience of artistic creativity in a history of the Bolshoi and Marinsky/Kirov ballets Homans, Jennifer, (2010).</s><s>Apollo's Angels: A History of Ballet.</s><s>New York: Random House.</s><s>Johnson, Alfred Edwin. (1913) The Russian Ballet (Houghton Mifflin) online Lifar, Serge. (1954).</s><s>A history of Russian ballet from its origins to the present day (Hutchinson) Propert, Walter Archibald. (1972) The Russian Ballet in Western Europe, 1909-1920.</s><s>B. Blom Roslavleva, Natalia. (1966).</s><s>Era of the Russian Ballet, New York: E.P. Dutton & Co., Inc.</s><s>Surit͡s, E. I͡A, and E. I︠A︡ Surit︠s︡. (1990) Soviet Choreographers in the 1920s (Duke Univ Press, 1990).</s><s>Wiley, Roland John. (1990) A century of Russian ballet: documents and accounts, 1810-1910 (Oxford University Press)</s> <s>Спољашње везе</s> <s></s> <s>Галицизми</s>

884

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BD%D0%B5%D0%B7%20%D0%98%D0%B2%D0%BE%20%D0%BE%D0%B4%20%D0%A1%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%28%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%29

Кнез Иво од Семберије (опера)

<s>Кнез Иво од Семберије, опера у једном чину Исидора Бајића</s> <s>Либрето према истоименој драми Бранислава Нушића</s> <s>Праизведба 19. јануар (јул. кал.</s><s>6. јануар) 1911, Београд у Народном позоришту</s> <s>Место и време Село Попови Бијељинске нахије кнежевине Семберије на Ивандан (7. јул) 1806. године.</s> <s>Ликови и улоге</s> <s>робиња Станка – Слуга кнеза Иве – Стари фрулаш – народ – робље – јањичари – Кулин-бегова пратња</s> <s>Садржај За комплетан либрето видети чланак на вики-књигама (wikibooks) Код кнеза Иве стиже гласник који га обавештава да ће туда проћи поворка робља из околних нахија, из Подриња и Јадра, које води Кулин-бег у Цариград.</s><s>Робље су обични сељаци које је Кулин-бег заробио као освету за двадесет јањичара које су убили хајдуци.</s><s>Иво наговара људе да дају новац и драгоцености, да скупе откуп за робље, јер како гласник каже: „Кулин иште три хиљаде рушпија за три стотине и три роба!".</s><s>Народ, већ осиромашен, тешка срца даје прилог на наговор кнеза.</s><s>У село стижу јањичари и доводе робље.</s><s>Међу њима је и лепа робиња Станка.</s><s>Кулин пристаје да све робље ослободи, али Станку задржава за себе, јер би је могао скупо продати у харем.</s><s>Иво, у жељи да ослободи и Станку, даје све што има: своје рухо, оружје, чак и кућу, а његова стара мајка даје осам низа златних дуката које је чувала за будућу невесту.</s><s>Пошто Кулин остаје непоколебљив, Иво се одлучује на очајнички потез и даје бегу сребрно кандило и породичну икону златом оковану.</s><s>Мајка, потресена синовим поступком, пада мртва.</s><s>На овом месту постоје две верзије завршетка опере.</s><s>Према једном, Иво узима нож и каже: „Беже, дајем ти и живот своје мајке, али желим и твој!" и убија Кулина.</s><s>Према другом, Кулин потресен сценом даје Станку Иви и одлази.</s> <s>Остало Иако је опера релативно наивно написана у стилско-музичком смислу, ипак је један од пионирских покушаја писања националних опера.</s><s>У самој опери се могу наћи и две песме за које се сматра да су народне, али су у ствари дело Исидора Бајића: Еј, ко ти купи то фустанче и Ој, Српкињо, буд' орна.</s> <s>Види још Кнез Иван Кнежевић Попови (Бијељина) Семберија</s> <s>Спољашње везе Либрето опере на Вики-књигама</s> <s>Опере Српске опере Чланци који укључују снимљене изговоре</s>

888

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

Политикологија

<s>Политикологија (односно наука о политици) је наука која проучава политику и политичке процесе.</s><s>Ово подразумева изучавање устројства и дешавања, процеса у влади или било ком истоврсном систему који покушава да оствари безбедност, правичност и друштвени консензус, односно да докине бројна друштвена питања и управља широким спектром друштвених ресурса.</s><s>У складу са тим, политиколози проучавају и друштвене институције попут корпорација, синдиката, цркве, и других организација чија се устројства и процеси прожимају и међусобно дејствују са владиним.</s> <s>Појам „политичке науке“ исковао је, 1880. године, Хербер Бекстер Адамс, професор историје на универзитету „Џон Хопкинс“.</s> <s>Преглед</s> <s>Политичке науке изучавају појаве везане за расподелу и трансфер моћи при доношењу одлука, улоге и системе владавине укључујући владе и међународне организације, политичко опхођење и јавне политике.</s><s>Оне мере успех владавине и специфичних политика путем испитивања многих фактора, укључујући стабилност, правду, материјално богатство, мир и јавно здравље.</s><s>Неки политиколози настоје да допринесу напредовању позитивних теза (покушавају да опишу ствари какве јесу, уместо какве би требало да буду) путем анализирања политике.</s><s>Други унапређују нормативне тезе, доносећи конкретне политичке препоруке.</s> <s>Политичке науке пружају оквире из којих новинари, специјалне интересне групе, политичари, и бирачи анализирају проблеме.</s> <s>У Сједињеним Државама, политиколози познати као „Американисти” разматрају разноврсне податке укључујући уставни развој, изборе, јавно мњење, и државну политику као што су реформа социјалног осигурања, спољна политика, конгресни комитети САД, и Врховни суд САД — између осталог.</s> <s>Пошто је политичка наука у суштини студија људског понашања, у свим аспектима политике, посматрања је обично тешко репродуковати или дуплирати у контролисаним окружењима, мада су експериментални све заступљенији (погледајте експериментална политичка наука).</s><s>Наводећи ову потешкоћу, Лоренц Лоуел који је бивши председник Америчког удружења за политичке науке једном је изјавио „Ограничени смо немогућношћу експеримента.</s><s>Политика је опсервацијска, а не експериментална наука.” Због тога су политиколози историјски посматрали политичке елите, институције и индивидуално или групно понашање како би идентификовали обрасце, извели генерализације и изградили политичке теорије.</s> <s>Као и све друштвене науке, политичка наука се суочава са потешкоћама у посматрању људских актера који се могу само делимично посматрати и који имају способност да праве свесне изборе за разлику од других субјеката као што су нељудски организми у биологији или неживих објеката као у физици.</s><s>Упркос сложености, савремена политичка наука је напредовала адаптирањем разних метода и теоријских приступа разумевању политике и методолошког плурализма који је дефинитивна карактеристика савремене политичке науке.</s> <s>Појава политичке науке као универзитетске дисциплине обележена је стварањем универзитетских одела и катедри с насловом политичке науке, који су настали крајем 19. века.</s><s>Заправо, ознака „политолог” се типично односи на оне који имају докторат из ове области, али се може применити и на оне са магистарским звањем.</s><s>Интеграција политичких студија из прошлости у јединствену дисциплину је у току, а историја политичке науке је пружила богато поље за раст нормативне и позитивистичке политичке науке, при чему сваки део дисциплине дели неке од историјских претходника.</s><s>Америчко удружење за политичке науке и часопис -{American Political Science Review}- су основани 1903. и 1906. године, респективно, у настојању да се нагласи разлика политичког изучавања од економије и других друштвених феномена.</s> <s>Политиколози Политиколози проучавају прерасподелу и пренос моћи у доношењу одлука.</s><s>Због веома сложених односа и честог сукоба интереса, у политичким наукама често се појављују примењени случајеви теорије игара.</s> <s>Политичке науке покушавају да развију и унапреде како позитивне тезе, анализом политике, тако и нормативне тезе, доношењем својствених политичких препорука.</s><s>Проучавањем многих чинилаца, укључујући стабилност, правду, материјално благостање и мир, политиколози оцењују успешност власти и њених појединих политика.</s><s>Док су историчари окренути уназад, са жељом да открију и објасне прошлост, политиколози покушавају да разјасне политику данашњице и предвиде политику сутрашњице.</s> <s>Предмет политичке науке додатно је усложњен честим ангажовањем политиколози у политичким процесима, зато што њихова наука обезбеђује полазишта и оквире другим коментаторима политичких процеса, новинарима, интересним групама, политичарима и бирачима (види бирачко тело), за анализу друштвених питања и одабир могућих решења.</s><s>Политиколози су често саветници политичарима а понекад се и сами, попут политичара, боре за власт.</s> <s>Области политикологије Упоредна/компаративна политика -{(Comparative government)}- бави се поређењем разних облика владавине у различитим окружењима.</s><s>Међународни односи усредсређују се на проучавање динамике односа између држава.</s><s>Сложена међуигра економских и политичких опција предмет је изучавања политичке економије, у којој се преплићу економске и политичке науке.</s> <s>У САД, политиколози посматрају и изучавају веома велики број података, укључујући изборе, јавно мњење (о питањима која се распростиру од социјале до спољне политике), улогу институција (делатности Конгреса, балансу моћи унутар Конгреса, на који начин и у којим случајевима делује Врховни суд, и др.).</s> <s>Теме</s> <s>Међународни односи Међународна организација Антиглобалистички покрет Глобализација Политичке науке (Генерално) Политиколози/Политиколози Политика Политичке теорије Теорије о држави (уређењу) Политички апсолутизам Анархизам Анархо-капитализам Анархокомунизам Капитализам Комунизам Конзервативизам Корпоратократија Крипто-анархизам Демократија Деспотизам Диктатура Еудемонизам Фашизам Либерализам Либертаријанизам Либертаријански социјализам Кинизам Марксизам Монархија Монархија Национализам Нацизам Ненасиље Олигархија Родољубље (Патриотизам) Популизам Радикално центристичка политика Републиканство Социјализам Суверенитет Синдикализам/Анархосиндикализам Тоталитаризам Идеологије засноване на полу Маскулинизам Феминизам Политичка филозофија Оправдање државе Божанско право краљева Теорије друштвеног уговора Сврха владе Парадигма Породица/Држава Облици државе Теорије политичког понашања Киклос Здружено деловање Охлократија Психоисторија Стрес и политичко доношење одлука Политички теоретичари Држава Облици владавине Парламентарни систем Председнички систем Полу-председнички систем Република Класична дефиниција републике Монархија Менаџерска власт Политички ентитети Град Округ Држава Влада Локална заједница Месна заједница НВО Невладина/цивилна организација Безбуџетно предузеће Република Покрајина Township Три силе у држави Извршна власт Законодавна власт Судска власт Три гране власти Извршна власт Законодавна власт Судска власт Политичка партија Политичке странке света Право Међународно право Избори Биорегионална демократија Изборна реформа Иницијатива Пропорционална представљеност Опозив представника Референдум Тактички гласање Изборни системи Партијски систем Улоге Монархија Председник Премијер Судија Законодавац Конгресмен Саветник Гласач Разно Адам Смит Централизација Грађанско друштво Опште добро Корпоративна полицијска држава Децентрализација е-Влада Европска унија Полиција Политички спектар Политичке анализе Пропаганда</s> <s>Види још Списак литературе за политичке науке Планска политика</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>The Evolution of Political Science (November 2006).</s><s>APSR Centennial Volume of American Political Science Review.</s><s>Apsanet.org.</s><s>4 February 2009.</s><s>European Political Processes: Essays and Readings (1968). [Compiled and] ed., with original essays, by Henry S. Albinski [and] Lawrence K. Pettit.</s><s>Boston: Allyn and Bacon. vii, 448 p. .</s><s>Grinin, L., Korotayev, A. and Tausch A. (2016) Economic Cycles, Crises, and the Global Periphery.</s><s>Springer International Publishing, Heidelberg, New York, Dordrecht. ; . .</s><s>Tausch, A.; Prager, F. (1993).</s><s>Towards a Socio-Liberal Theory of World Development.</s><s>Basingstoke: Macmillan; New York: St.</s><s>Martin's Press and Springer Publishers.</s><s>Oxford Handbooks of Political Science Noel, Hans (2010) "Ten Things Political Scientists Know that You Don’t" The Forum: Vol.</s><s>8: Iss.</s><s>3, Article 12.</s><s>Zippelius, Reinhold Geschichte der Staatsideen (=History of political Ideas), Munich: C.H. Beck. .</s><s>Zippelius, Reinhold Allgemeine Staatslehre, Politikwissenschaft (=Political Science), Munich: C.H. Beck. .</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Institute for Comparative Research in Human and Social Sciences (ICR) -Japan European Consortium for Political Research International Political Science Association International Studies Association IPSAPortal: Top 300 websites for Political Science International Association for Political Science Students Midwest Political Science Association Southern Political Science Association Graduate Institute of International and Development Studies.</s><s>"Political Science Department which offers MA and PhD programmes" Dalmacio Negro, Political Science Emeritus Professor at CEU San Pablo University, Madrid (SPAIN) Political Studies Association of the UK PROL: Political Science Research Online (prepublished research) Truman State University Political Science Research Design Handbook A New Nation Votes: American Elections Returns 1787–1825 Comparative Politics in Argentina & Latin America: Site dedicated to the development of comparative politics in Latin America.</s><s>Introduction to Political Science Video</s> <s>Литерарни водичи</s> <s>Друштвене науке Хуманистичке науке Хуманистика</s>

889

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BC

Филм

<s>Филм је серија слика које, кад се прикажу на платну, стварају илузију покретања захваљујући phi феномену.</s><s>Ова оптичка илузија чини да публика континуирано опажа покрет између одвојених објеката који се виде брзо у наставцима.</s><s>Процес прављења филма је и уметност и индустрија.</s><s>Филм се прави фотографисањем правих сцена камером за снимање, фотографисањем цртежа или минијатурних модела коришћењем традиционалне технике анимација или комбинацијом свих техника и других визуелних ефеката.</s> <s>Историја</s> <s>Реч "cinema" (енг. биоскоп), скраћено од кинематографија, користи се често да би означила индустрију филмова или саму уметност њиховог стварања.</s><s>Савремена дефиниција биоскопа би била да је то уметност симулирања искуства до комуникативних идеја, прича, перцепција, осећања, лепоте или атмосфере снимљених или програмираних покретних слика са осталим сензорним стимулацијама.</s><s>Филмови су на почетку снимани преко пластичне траке кроз пројектор на огромном платну.</s><s>Многи дугометражни филмови су сада потпуно дигитални кроз цео процес продукције, дистрибуције и егзибиције.</s><s>Филмови су културни артефакти осмишљени од стране специфичних култура.</s><s>Они приказују те културе и заузврат утичу на њих.</s><s>Филм је сматран важном уметношћу, извором популарне разоноде и моћним медијем за едуковање грађана.</s><s>Визуелна база филма даје универзалну моћ комуникације.</s> <s>Неки филмови су постали светски познати коришћењем титлова за превод дијалога у језик гледалаца.</s><s>Неки су критиковали филмску индустрију и глорификацију насиља, као и њен потенцијално негативан третман према женама.</s><s>Индивидуалне фотографије које сачињавају филм се називају рамови.</s><s>Током пројекције традиционалних филмова, ротирајући затварач чини да тамни интервали буду померени у позицију за пројектовање сваком раму, али гледалац не примећује те прекиде због ефекта познатог као упорност вида (eye persistence), где око задржи визуелну фотографију на делић секунде после померања извора.</s><s>Постоје многи други изрази за филм: индивидуална покретна слика, шоу слика, покретна/померајућа слика, "photoplay" и "flick" (енг. зврчка).</s><s>Најчешћи израз у САД је "movie", док се у Европи преферира "film".</s><s>У раним годинама реч "sheet" (енг. платно) се понекад користила уместо екрана.</s> <s>Теорија филма</s> <s>Теорија филма развија начине систематичних концепата који се примењују на студију филма као уметности.</s><s>Концепт филма као уметности почео је са делом Ричотоа Канудоа "Рођење седме уметности".</s><s>Формалистичка теорија филма вођена Рудолфом Арнхајмом, Балаж Белом и Зигфридом Кракауером је нагласила како се филм разликује од реалности и да може бити тумачен као лепа уметност (примењена).</s><s>Андре Базен је реаговао против ове теорије наводећи да есенција филма као уметности лежи у његовој могућности да механички репродукује стварност, а не у његовим разликама од стварности и ово је дало маха реалистичкој теорији.</s> <s>Скорије анализе спроведене од стране психоаналитичара, Жака Лакана и семиолога Фердинанда де Сосира који су подржали психоаналитичку теорију филма, структуралистичку теорију филма, феминистичку теорију филма, и друге.</s><s>На другу страну, Витгенштајнове критике на рачун аналитичке филозофије, покушавају да докажу погрешне концепције коришћене у теоријским студијама и праве анализу филмског вокабулара и његову везу за формом живота.</s> <s>Језик Сматра се да филм има посебан језик.</s><s>Џејмс Монако је написао класичан текст о теорији филма "Како прочитати филм", које се односи на ово.</s><s>Режисер Ингмар Бергман је рекао: "Андреј Тарковски је за мене највећи редитељ, онај који је измислио нови језик, прави за природу филма, који хвата живот као рефлексију, живот као сан." Пример језика је секвенца прошлости и слике са леве стране глумца који прича, ког прати још један глумац који прича са његове леве стране, па понављање истог, из кога публика може разумети да се ради о конверзацији између два лика.</s> <s>Ово описује још једну теорију филма-правило 180 степени, као визуелни уређај за причање са могућношћу да постави гледаоца у контексту психичке присутности кроз коришћење визуелне композиције.</s><s>Холивуд стил подразумева ову наративну теорију, због претеране праксе коришћења филмских студија у Холивуду, Калифорнији, током класичне ере филма.</s><s>Још један пример филмског језика је увећање глумчеве главе са изражајем тихе рефлексије која сече другу сцену глумца, приказујући како се сећа себе у прошлости.</s> <s>Монтажа Монтажа је техника која издваја сегменте из филма, уређује их и сједињује у филм или филмску сцену.</s><s>Сцена може да приказује како човек иде у битку, са сећањем на његову младост и његов живот у кући са специјалним ефектима, монтираним у филм након што је већ снимљен.</s><s>Због тога што су ове сцене снимљене одвојено, и са понекад другим глумцима, коначна верзија се назива монтажа.</s> <s>Режисери су развили теорију монтаже, почевши са Ејзенштајном и комплексом јукстапозиције са сликама у филму "Оклопњача Потемткин".</s><s>Уградња музичке и визуелне контрапозиције, развој сцене и визуелни ефекти воде ка комплекснијим техникама упоредивим са опером и балетом.</s> <s>Критика</s> <s>Критика филма је анализа и процена филма.</s><s>Углавном ови радови могу бити сврстани у ове категорије: академска критика филмских школараца и журналистичка филмска критика која се јавља у новинама, магазинима и медијима.</s> <s>Обично се критике пишу један дан након гледања филма, а критичари имају дан или два да је формулишу.</s><s>Упркос овоме, критика има јако важан утицај на одзив публике и популарност филма, посебно у одређеним жанровима.</s><s>За масовна комерцијална филмска жанровска тржишта као што су акција, хорор и комедија, критика није пресудна у популарности филма.</s><s>Сиже, опис филма и процена режисера и писаца су већина критика које остављају утисак на људе да одлуче да одгледају филм.</s> <s>За престижне филмове као што су драме и уметнички филмови, утицај критике је велики.</s><s>Лоше критике од стране великих новина и магазина, јако утичу на редукован интерес и присутност публике.</s><s>Утицај критике на бокс офис перформанс филма је ствар дебате.</s><s>Неки посматрачи тврде да је филмски маркетинг у 2000-им био напет, добро координисан и добро финансиран тако да критика није могла да спречи лоше написан или снимљен блокбастер од пропадања на тржишту.</s> <s>Како било, катаклизмична пропаст неких јако промовисаних филмова, који су негативно критиковани, као и неочекиван успех позитивно критикованих независних филмова потврђују да екстремне критичке реакције имају јак утицај на публику.</s><s>Остали посматрачи бележе да позитивне критике филмова су приказане да заинтересују публику за слабо познате филмове.</s><s>Постојали су неколико филмова у којима су компаније имале јако мало поверење у њих и одбијале да дају критичарима преглед филма унапред, да би избегли негативне критике.</s><s>Ово се често одбије, због тога што критичари обавесте јавност и упозоре публику да филм није вредан гледања и такви филмови обично доживе пропаст.</s> <s>Журналистичке критике су понекад и филмске критике.</s><s>Критике које имају више академски приступ филмовима, као објављивање у филмским дневницима и писање књига о филмовима користећи теорију филма или филмских студија, проучавају како филм и филмске технике функционишу, и какав ефекат остављају на људе.</s><s>Чешће су њихове критике објављене у школским новинама и магазинима или приказиване на телевизији него у новинама.</s><s>Они такође имају тенденцију да буду повезани са колеџима или универзитетима као професори или учитељи.</s> <s>Продукција У суштини, својство продукције филма зависи од садржаја који режисер жели да покаже и опреме за приказивање: зоотропу, на пример, треба само низ слика на папирној траци.</s><s>Филмска продукција стога може да обухвата од једне особе са камером, или хиљаде глумаца, стажиста и чланова филмске екипе за снимање акције дугометражног епског филма.</s> <s>Неопходни кораци за скоро сваки филм могу да се сведу на концепт филма, планирање, снимање, ревизију и дистрибуцију.</s><s>Што је више тога укључено у продукцију, тиме су кораци при истој значајнији.</s><s>У типичном продукцијском циклусу филма Холивудског стила те главне фазе су дефинисане као: развијање претпродукција продукција постпродукција дистрибуција Овај производни циклус обично траје три године.</s><s>Прве године се пише сценарио, што представља развој.</s><s>Друга година обухвата пред продукцију и продукцију а трећа година пост продукцију и дистрибуцију.</s><s>Што је продукција већа и више средстава је потребно па финансирање постаје све важније.</s><s>Из перспективе креатора (нпр. редитеља, сниматеља и сценаристе) већина играних филмова је уметничко дело, а из перспективе продукцијских компанија само посао, односно профит.</s> <s>Филмска екипа</s> <s>Филмска екипа је група људи запослена у продукцији у циљу израде филма а ангажована од стране филмске компаније.</s><s>Филмска екипа није исто што и глумачка екипа која се појављује испред камере или позајмљују гласове ликовима у филму.</s> <s>Филмска екипа комуницира са продукцијском екипом, али се разликује и од њих.</s><s>Продукцијску екипу чине продуценти, менаџери, представници компанија, њихови асистенти и они чија примарна одговорност спада у пред-продукцијске и пост-продукцијске фазе израде филма као што су сценаристе и филмски уредници.</s><s>Продукцијска и филмска екипа углавном комуницирају преко режисера и његових или њених асистената.</s> <s>Средње и велике филмске екипе су углавном подељене на одељења са добро дефинисаном хијерархијом и стандардима за интеракцију и сарадњу између екипа.</s><s>Осим послова везаних за глумачку екипу, филмска екипа обавља све послове везане за фотографију: за реквизите и костиме, за снимање, везане за звук, светло, филмски сет и производњу специјалних ефеката.</s> <s>Индустрија</s> <s>Прављење и приказивање филмова је постало извор профита скоро одмах након стварања целог процеса.</s><s>Видевши колико је њихов изум био успешан у родној Француској, Лумијерови су брзо одлучили да иду на континенталну турнеју да представе своје филмове.</s><s>Познатима приватно, а јавно масама људи.</s><s>У свакој земљи би обично додали нову локалну сцену у свој каталог.</s><s>Убрзо потом би пронашли локалне предузетнике у разним земљама Европе да купе њихове опрему.</s> <s>"Oberammergau Passion Play" из 1898. је био први комерцијални филм.</s><s>Позоришта и компаније се посебно формирају за производњу и дистрибуцију филма, док су глумци постајали јако познати и захтевали огромне накнаде за наступе.</s><s>Од 1931-1956, филм је такође био и једино складиште и систем за репродукцију телевизијског програма док нису наступиле видео-касете.</s> <s>У САД, филмска индустрија је смештена у Холивуду, Калифорнији.</s><s>Остали регионални центри постоје у многим деловима света, попут Боливуда у Мумбају.</s><s>То је индијска филмска индустрија чија продукција ствара највећи број филмова на свету.</s><s>Иако је трошак укључен у снимање филмова довео да се производња биоскопа концентрише на покровитељство филмских струја, недавни напредак за снимање приступачних филмова је омогућио да се независне филмске продукције развијају.</s> <s>Профит је кључан индустрији, због скупе и ризичне природе снимања филма.</s><s>Многи филмови имају велика прекорачења трошкова попут "Воденог света", Кевина Костнера.</s><s>Ипак, многи режисери настоје да створе дела која ће бити од трајног друштвеног значаја.</s> <s>"Награда академије или Оскар" је најистакнутија филмска награда у САД.</s><s>Пружање филмовима признања сваке године, на основу њихових уметничких достигнућа.</s><s>Такође, постоји велика индустрија образовних и наставних филмова снимљених у замену или као додатак предавањима и текстовима.</s><s>Приход у индустрији је понекад нестабилан због ослањања на хит филмове објављене у биоскопима, док је запошљавање у Холивуду постало мање поуздано, посебно за средње и нискобуџетне филмове.</s> <s>Терминологија Терминологија се користи за описивање покретних слика и знатно варира између британског и америчко-енглеског језика.</s><s>Иако су речи "film" и "movie" понекад коришћене наизменично, "film" се више користи ако подразумевамо уметнички, теоријски или технички аспект.</s><s>Израз "movies" (енг. филмови) се чешће користи кад се мисли на разоноду или рекламне аспекте.</s><s>На пример, књига "Како разумети филм" би била о естетици и теорији филма, док је књига "Идемо на филм" о историји забаве коју филмови пружају и о блокбастерима.</s><s>Даља терминологија се користи због разликовања разних облика и медија који се користе у филмској индустрији.</s> <s>"Motion pictures" тј. покретне слике се често користе као термин за филмску продукцију посебно намењену за биоскопске изложбе, попут филма "Бетмен" .</s><s>DVD и видео-касете су видеоформати који могу да репродукују фотохемијски филм.</s><s>Репродукција заснована на тај начин назива се "трансфер".</s><s>Након напретка театралног филма као индустрије, телевизијска индустрија је почела са коришћењем видео-касета.</s><s>Касете су деценијама биле аналогни медиј на ком су се могле снимити или пренети покретне слике.</s> <s>Снимање се односи на фотохемијски медиј који хемијски снима визуелну слику.</s><s>Међутим, чин фотографисања помоћу других визуелних медија, попут дигиталне камере се и даље назива снимање, а резултат - филм.</s><s>"Неми филмови" нису могли бити потпуно неми, али представљају филмове без чујног дијалога, рачунајући и оне који имају музичку пратњу.</s> <s>Реч "talkies", означава прве звучне филмове, снимљене тако да имају чујни дијалог снимљен на плејбек, невезано за музичку пратњу.</s> <s>Биоскоп или генерално обухвата све филмове, или је груб синоним за филм и биоскопске изложбе, а оба се капитализују кад се односи на категорију уметности.</s> <s>Сребрни екран се односи на екран коришћен за приказивање филмова и који, у ширем значењу, може бити метоним за целу филмску индустрију.</s> <s>Дупло приказивање је екранизација два самостално играна филма, независна од промета.</s><s>Пуштање је дистрибуција и често спонтана екранизација филма.</s><s>Одломци из филмова који долазе представљају екранизацију пуштену пре главног приказивања.</s><s>Сваки филм може имати наставак који приказује и прати догађаје из првог.</s> <s>Франкенштајнова млада је рани пример.</s><s>Уколико постоји више филмова са истим ликовима, причом или темом, такви филмови постају серијали, попут серијала Џејмс Бонд.</s> <s>Заслуге или крајње заслуге су листе које дају заслугу људима који су умешани у продукцију.</s> <s>Постава филма се односи на колекцију глумаца и глумица који се појављују или беспрекидно глуме у филму.</s> <s>Звезда је глумац или глумица, најчешће популаран који, у многим случајевима јесте позната личност која глуми централног лика у филму.</s><s>У неким приликама реч се такође користи да означи познатост других чланова филмске екипе, попут режисера и других.</s><s>Пример је Мартин Скорсезе.</s><s>Особа истовремено може бити и у филмској постави и у филмској екипи, као што је Вуди Ален, који је режирао и глумио у "Узми паре и бежи".</s> <s>Приказ Приказ наступа се односи на пројекције филма изабране од публике, обично за потребе корпоративних промоција, пре јавног, премијерног пуштања филма.</s><s>Прикази се понекад користе да би проценили реакцију публике, која, уколико је неочекивано негативна, може резултирати тако да се одређене сцене пресниме или потпуно исеку.</s><s>Пример таквог је Прва крв, из 1982.</s><s>Након што је публика за тест одговорила врло негативно на смрт протагонисте Џона Рамба, вијетнамског ветерана, на крају филма, компанија је написала и преснимила нови крај у ком лик преживљава.</s> <s>Трејлер Трејлери су рекламе за филмове који се приказују око 1-3 месеца пре у биоскопима.</s><s>Раније, кад су биоскопи имали само два платна, пуштани су само одређени трејлери.</s><s>Израз "trailer" првобитно потиче из тога што је био приказиван на крају филмског програма.</s><s>Та пракса није трајала дуго, јер гледаоци имају тенденцију да напусте биоскоп након завршетка филма, али име се задржало.</s><s>Трејлери се сада приказују пре почетка филма.</s><s>Сада су често и на DVD-јевима, као и на интернету и мобилним телефонима.</s> <s>Створени су да би заинтересовали гледаоце.</s><s>Као резултат, у ери интернета, гледаоци често траже трејлере пре гледања филма.</s><s>Од 10 билиона клипова који се годишње гледају, у 2008. трејлери су били на трећем месту, после вести и ауторских клипова.</s> <s>Анимација</s> <s>Анимација је техника у којој се сваки рам приказује индивидуално, било да је у питању компјутерска графика, или фотографија, нацртане слике, чак и понављање малих промена на моделу, а онда се резултати фотографишу специјалном камером за анимацију.</s><s>Кад су рамови спојени заједно и готов филм се види при брзини од 16 или више рамова по секунди, јавља се илузија континуираног покрета.</s><s>Генерисање таквог филма је веома интензивно и напорно, иако је напредовање компјутерске анимације убрзало процес.</s> <s>Због тога што анимација одузима пуно времена и често је јако скупа за продукцију, већина ТВ анимација долази из професионалних студија.</s><s>Ограничена анимација је начин повећања и опадања цена анимације коришћењем пречица у процесу анимације.</s><s>Ову методу је популаризовала Хана Барбера, у САД и Осаму Тезука у Јапану.</s> <s>Иако многи студији сада користе дигиталну технологију у својој продукцији, постоји специфичан стил анимације који зависи од филма до филма.</s><s>Анимација без камере, коју су направили креатори филма, попут Нормана Макларена, Лена Лија и Стена Брекхеџа, нацртана је и обојена директно у деловима филма, а онда се пушта кроз пројектор.</s> <s>Види још Предисторија филма Историја филма Филмска техника и технологија Филмски жанрови Авангардни филм Филмска удружења Језик филма Филмска занимања</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Burton, Gideon O., and Randy Astle, jt. eds. (2007).</s><s>"Mormons and Film", entire special issue, B.Y.U. Studies (Brigham Young University), vol.</s><s>46 (2007''), no.</s><s>2. 336 p., ill.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Београдско благо: Југословенска кинотека (РТС 3 - Званични јутјуб канал) Allmovie.com - Информације о филмовима: глумци, режисери, биографије и остали подаци о филмовима.</s><s>Filmox.net - Филмски портал filmsite.org - Рецензије класичних филмова Интернет филмска база података (IMDb) - Информације о филмовима и глумцима. -{Movie reviews, previews, forums, photos, cast info, and more}-</s>

890

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0

Европа

<s>Европа (вероватно од акадске речи erebu — „заћи” (у односу на Сунце) или од феничанске речи ereb — „вече”, према томе, Европа је „земља заласка сунца”), шести континент по величини (једино већи од Аустралије) и трећи најнасељенији (после Азије и Африке), са популацијом од око 742 до 750 милиона становника, 11% укупне светске популације и нултим природним прираштајем (11‰).</s> <s>Европа се налази на северној и највећим делом на источној полулопти и обухвата западни део Евроазије.</s><s>Састоји се од 50 земаља и излази на: Северни ледени океан на северу, Атлантски океан на западу и Средоземно море на југу.</s><s>На истоку и југоистоку, Европа се сматра одвојеном од Азије вододелницом Уралских и Кавкавских планина, реком Урал, Каспијским језером, Црним морем, и мореузима Босфор и Дарданели.</s><s>Ипак, границе Европе које датирају још из античког доба, произвољне су, јер пре свега физиографски израз „континент” укључује културне и политичке елементе.</s> <s>Површина овог континента је око 10.500.000 -{km²}- или 2% укупне земљине површине или 6,8% површине копна.</s><s>Од 50 суверених европских држава, Русија (уједно и највећа држава света) далеко је највећа и по питању површине и популације, заузимајући око 40% површине континента (иако држава има територију у Европи и Азији), док је Ватикан (уједно и најмања држава света) најмања држава.</s><s>Клима која је одређена топлим Атлантским струјама, одликује се благим зимама и топлим летима, чак и у пределима који имају озбиљне климатске одлике Северне Америке или Азије.</s><s>Даље од Атлантика, сезонске разлике се повећавају, али блага клима остаје.</s> <s>Европа, посебно античка Грчка, место је настанка Западне културе.</s><s>Падом Римског царства, током периода сеоба народа, дошло је до краја античког доба и до почетка ере познате као средњи вијек.</s><s>Ренесансни хуманизам, географска истраживања, уметност и наука водили су „стари континент”, као и остатак свијета, у савремено доба.</s><s>Од тог периода па надаље, Европа је имала доминантну улогу у глобалним дешавањима.</s><s>Између 16. и 20. вијека, европске нације су контролисале у различитим временским периодима Америке, већину Африке, Океаније и Азије.</s> <s>Индустријска револуција, која је почела у Великој Британији крајем 18. вијека, довела је до радикалним привредних, културних и друштвених промена у западној Европи, евентуално и широм света.</s><s>Демографски раст довео је до тога да је 1900. године, удио Европе у светској популацији био 25%.</s><s>Оба свјетска рата су углавном била фокусирана на Европу, што је у великој мери довело до краја доминације западне Европе у светским дешавањима, док су САД и Совјетски Савез преузеле то место.</s><s>Током Хладног рата, Европа је била подељена дуж Гвоздене завесе између држава НАТО-а на западу и држава Варшавског пакта на истоку, све до револуција 1989. и пада Берлинског зида.</s> <s>Дефиниција</s> <s>Употреба израза „Европа” се постепено развијала током историје.</s><s>У античко доба, грчки историчар Херодот је наводио да је свет подељен од стране непознатих лица на три дела, Европу, Азију и Либију (Африку), са рекама Нил и Риони које чине границе — мада је наводио, да постоји и мишљење да је река Дон, уместо Риони, граница између Европе и Азије.</s><s>Најисточнију европску границу одредио је у 1. веку географ Страбон на реци Дон.</s><s>Књига јубилеја описује континенте као земље које је Ној дао својим синовима.</s><s>Према књизи Европа се простире од Херкулових стубова на Гибралтару, који је раздвајају од Африке, до реке Дон, која је раздваја од Азије.</s> <s>Културна дефиниција Европе као земље латинског хришћанског света настала је у 8. веку, означавајући нову културу насталу спајањем германске традиције и хришћанско-латинске културу, која је дефинисана делом на супротностима са Византијом и исламом, ограничена на север Иберије, Британска острва, Француску, покрштени запад Њемачке, Апле и северну и средњу Италију.</s><s>Тај концепт је један од трајних насљеђа Каролиншке ренесансе: „-{Europa}-” се често јавља у писмима Карловог дворског учитеља, Алкуина.</s><s>Ова подела је кориштена све до касног средњег века, када је промењена током Великих географских открића.</s><s>Проблем дефинисања Европе коначно је решен 1730. године када, уместо речних токова, шведски географ и картограф Страленберг предложио Уралске планине за најзначајнију источну границу, добијајући за то подршку из Русије и широм Европе.</s> <s>Европа је сада дефинисана од стране географа као западни дио Евроазије, са границама које су облежене великим воденим масама на северу, западу и југу; за европска граница на крајњем истоку обично се узимају Уралксе планине, река Урал и Каспијско језеро; на југоистоку, укључујући Кавкавске планине, Црно море и водени токови који спајају Црно море са Средоземним морем.</s> <s>Острва су углавном груписана уз најближу континенталну масу, отуд се Исланд сматра делом Европе, док се оближње острво Гренланд сматра делом Северне Америке.</s><s>Ипак, постоје неки изузеци на основу друштвено-политичких и културних разлика.</s><s>Кипар је ближи Анадолији, али се обично сматра делом Европе културно и политички и тренутно је држава чланица Европске уније.</s><s>Малта се сматра острвом Северне Африке већ вековима.</s> <s>Географска граница повучена између Европе и Азије у 1730. години није следила међународне границе.</s><s>Као резултат, покушаји да се Европа организује политичким и привредним линијама резултовали су употребом имена на геополитички ограничавајући начин указујући само на 28 држава чланица Европске уније.</s><s>С друге стране, Европа се такође користи на веома експанзиван начин од стране Савјета Европе који има 47 држава чланица, од којих су нечије територије преко Урала и Босфора укључујући цијелу Русију и Турску.</s><s>Поред тога, људи на Британском острву могу сматрати „континенталну” или „копнену” Европу Европом.</s> <s>Етимологија</s> <s>У античкој грчкој митологији, Европа је била феничанска принцеза коју је Зевс отео након што је преузео облик белог бика.</s><s>Одвео ју је на острво Крит гдје је родила Миноја, Радаманта и Сарпедона.</s><s>По Хомеру, Европа () је била митска краљица Крита, а не географска одредница.</s> <s>Етимологија Европе је несигурна.</s><s>По једној теорији назив је настао од грчке речи , што значи широк и речи које значе око или лице, отуд Европа, широко лице.</s><s>Широк је био епитет саме Земље у реконструисаној праиндоевропској религији.</s><s>Друга теорија тврди да је назив базиран на семитској тј. акадској ријечи -{erebu}- што значи сићи или заћи (у односу на Сунце), когнат феничке речи -{ereb}- која значи вече или запад и арапске ријечи Магреб, хебрејске -{ma'arav}-.</s><s>Мартин Личфилд Вест тврди „Фонолошки, поклапање назива Европе и било које семитске речи је слаба”.</s><s>Међутим, Мајкл Бери, професор на одјељењу за блискоисточне студије на Универзитету Пристон, налази спомињања ријечи Ереб на асирским стелама са значењем ноћ или залазак Сунца, као супротност речи Асу која значи излазак Сунца, тј. Азија (назив Анадолија долази од , што значи излазак [Сунца], исток).</s><s>У „Хомерским химнама” написаним у 7. веку пре нове ере, Европа се представља као Ереб, западна обала Егејског мора.</s> <s>Без обзира на порекло имена митолошког бића, Εὐρώπη је први пут као географски израз употребљен у 6. веку прије нове ере, а употребили су га грчки географи Анаксимандар и Хекатеј.</s><s>Анаксимандар је поставио границу између Азије и Европе током реке Риони, а концепт је преузео Херодот у 5. веку пре нове ере.</s><s>Израз „Европа” је први пут користе у културној сфери током Каролиншке ренесансе.</s><s>Од тада, израз одређује сферу утицаја Западне цркве, као супротности Православним црквама и исламу у свету.</s><s>Савремени концепт, проширене области „Европе” на исток и југоисток, настао је у 19. веку.</s> <s>Велика већина светских језика за назив континента користи речи изведене из израза „Европа”.</s><s>У кинеском језику се користи назив -{Ōuzhōu}- (歐洲/欧洲); слична изведеница -{Ōshū}- (欧州) се понекад користи у јапанском називу за Европску унију, -{Ōshū Rengō}- (欧州連合), иако је назив за континент -{Yōroppa}- (ヨーロッパ) у много чешћој употреби.</s><s>У неким туркијским језицима употребљава се изворни персијски назив Франгистан (земља Франака) који се односи на велики део Европе, поред званичних назива Аврупа и Европа.</s> <s>Историја стварања терена У еволуцији Земље постоје два, временски гледано, велика геолошка периода.</s><s>Први период, знатно дужи, је период пре камбријума, који се назива протерозоик а има још неколико назива познатих у геолошкој и палеонтолошкој литератури.</s><s>То је период пре палеозоика (пре камбријума, прве периоде палеозоика), док би се остали називи, попут назива азоик, могли превести као време „без живота“ или „пре живота на Земљи“ и слично.</s><s>Овај рани период за настанак и формирање данашњег евроазијског континента, односно, његовог дела који данас називамо Европом, нема великог значаја.</s><s>Ипак, ово раздобље је значајно за Земљу као планету.</s> <s>Млађи период времена развитка Земље, тј. време развитка (процвата) живота на Земљи су геолошке ере палеозоик, мезозоик и кенозоик, односно еон фанерозоик.</s><s>Развој европског континента заједно са азијским тј. развој Евроазије и њихово формирање може се пратити у овом другом периоду развитка Земље, од палеозоика до данашњег времена, холоцена.</s><s>Северна хемисфера, обухватајући и простор данашње Европе, почетком пелеозоика налазила се претежно испод нивоа мора.</s> <s>Палеозоик Претпоставља се да су током камбријума на северној хемисфери постојале три микроконтиненталне целине или платформе, а једна од њих Балтичка, је припадала Европи.</s><s>Сматра се да је већ у камбријуму на простору између Шпаније и југоисточне Азије, постојала геосинклинала (по теорији геосинклинала) Тетис (камбријски седименти нађени су у Шпанији, Португалији, јужној Француској).</s><s>Поред Тетиса постојала је и Грампијенско-скандинавска геосинклинала.</s><s>Током ордовицијума већи део Европе је и даље под во­дом.</s><s>Главно копно је Балтички штит (обухвата пределе: Финске, северне Шведске и Норвешку).</s><s>Од водених површина то су геосинклинална подручја као у камбријуму, с тим што се јасније формира још једна, Средњоевропска (херцинска) геосинклинала.</s><s>У силуру распоред копна и мора није се битније променио, те већих разлика у односу на претходни период у распореду копна и мора на територији Европе није било.</s><s>Крајем силура долази до првих снажнијих орогених покрета - каледонска орогенеза.</s><s>Распоред копна и мора почетком девона битно се разликује у односу на претходни период.</s><s>Копно се увећало деловањем каледонског убирања.</s><s>У карбонском периоду одиграли су се значајни покрети, који су отпочели у овом периоду, а наставили се и у перму, а познати су под именом херцинска орогенеза.</s> <s>Мезозоик Мезозоик је у геолошкој литератури познат као, тектонски, релативно миран период, па је тако било и на просторима данашње Европе.</s><s>У тријасу на месту некадашње Херцинске геосинклинале, били су издигнути венци Херцинида, а около је било плитко епиконтинентално море које је плавило области Немачке (Хановер, Тирингија, Франачка и Швапска област), потом на западу област Француске, Белгију, Холан­дију, Уједињено Краљевство, а то море допирало је и до Пиринејског полуострва.</s><s>Период јуре припада времену релативног мировања.</s><s>У креди се на простору Европе издвајају два копна.</s><s>Поред већ постојећег Северноатлантског појављује се у већем распрострањењу и Средњоевропско копно.</s><s>Овом другом копну припадали су: Шварцвалд, Вогези, Ардени, Тириншка и Чешка маса, Судети и Подолски масив.</s><s>Током креде јавља се нова алпска орогенеза, са својом аустријском фазом.</s> <s>Кенозоик Кенозоик је препознатљив по томе што долази до низа великих промена, нарочито у области Медитеранске геосинклинале.</s><s>Копнене масе на Земљи се постепено приближавају данашњем стању, другим речима континенти (па и Европа) и океани постепено све више добијају данашње контуре.</s> <s>За време палеоцена у Европи су постојала два водена басена: Северно море, које је обухватало јужне делове Енглеске, затим се ширило преко Француске, Белгије и Немачке.</s><s>У јужној Европи налазио се Тетис који је био сведен на уску зону на Јадранску геосинклиналу и Провансански залив.</s> <s>Током еоцена догодила се трансгресија којом се проширио Тетис који је тада је покривао велике делове Алпа, део средње Европе, као и област Балканског полуострва.</s> <s>Током олигоцена постоје три седиментационе области (басени): Северно море које се проширило у свом простирању на Немачку, Пољску, средњу Русију, Кавказ и продужавало се до Каспијског мора, друга област је Атлантски океан који на европско копно продире у виду залива и трећа област је Тетис који је био сведен скоро на површину данашњег Средоземног мора.</s><s>Слика распореда копна и мора у Европи почетком миоцена знатно се изменила.</s><s>Северно море се повукло скоро у данашње границе.</s><s>Атлантик је залазио у Француску у виду два залива: уз долине Лоаре и Гароне.</s><s>Исти океан је имао везу са Тетисом на простору Европе преко Гвадалкивирског мореуза, а нешто јужније у пределу данашње Африке била је и друга веза са Тетисом преко Мароканског мореуза.</s><s>Тетис се проширио све од Атлантика до Индомалајској предела у југоисточној Азији.</s><s>Истовремено се формирао и Паратетис, који је од Тетиса био одвојен издигнутим Алпима, Динарима и Балканом.</s><s>Паратетис се састојао од низа басена нпр. Панонски басен, Дакијско-црноморски и Каспијски басен.</s><s>Постојала је веза између Паратетиса и Тетиса, преко два мореуза.</s><s>Први је ишао правцем: Ронски басен - Швајцарска- јужна Баварска - Бечки басен, а други мореуз правцем, назван Трансегејски: Улцињ - Албанија - предео старог копна Егеида - Црно море.</s> <s>Током плиоцена Паратетис се распада на низ одвојених језера и басена међу којима се истичу: Панонски, Дакијски, Црноморски и Каспијски басен, а пред крај плиоцена од Паратетиса остаје само Црно, Азовско море и Каспијско језеро.</s> <s>У плеистоцену, у почетном периоду, контуре Европе биле су доста сличне данашњим, мада је у појединостима било крупних разлика.</s><s>Европски континент био је нешто већи, а данашња Британска острва била су спојена са континенталним делом Европе.</s><s>Уместо Егејског мора постојало је копно Егеида.</s><s>Корзика, Сардинија и Елба чинили су јединствено Тиренско копно.</s><s>Крајем плеистоцена, после Вирма III, Европа улази у холоцен и поприма изглед који и данас има.</s> <s>Географија</s> <s>Претежно је низијска, али има планинске ланце у унутрашњости, на северу и на југу.</s><s>Главни планински ланац су Алпи, а највиши врх је Елбрус у Русији (5.642 -{m}-).</s><s>Велике реке у средишњем делу су важни пловни путеви.</s> <s>Европа углавном има умерену климу и равномерно распоређена четири годишња доба.</s><s>Три главне климе су средоземна на југу, океанска на западу и северу, и континентална у средишњем и источном делу.</s><s>Осим тога, западни и северни део континента греје Голфска струја.</s> <s>Границе Дуго се расправља о прецизном месту граница Европе.</s><s>Европа, у ствари, није прави „континент“, већ представља део Евроазије, па зато није лако означити где тачно престаје Европа а где почиње Азија.</s><s>С друге стране, границе Европе често су диктиране границама култура, економије, и политике, услед чега данас постоји неколико „Европа“ које, уједно, означавају различите ствари.</s> <s>Границу Европе чине: Планина Урал, река Урал, Каспијско језеро, планина Кавказ, Босфорски мореуз, Мраморно море, мореуз Дарданели и Егејско море.</s> <s>Сматра се да је планински венац Урал заједно са реком Урал, природна, источна граница Европе.</s><s>Остале границе Европе чине: на северу - Северно море, на југу - Медитеранско море, а на западу - Атлантски океан.</s><s>Југоисточну границу Европе чине планине између Каспијског и Средоземног мора.</s> <s>Регије Европа се традиционално дели на пет географско-културних подручја: Источна Европа Западна Европа Средња Европа Северна Европа Јужна Европа.</s> <s>Рељеф</s> <s>Од свих континената Европа је најразуђенији континент.</s><s>Она сама је једно велико полуострво.</s><s>Посматрамо ли њу као континент онда на том полуострву (континенту), на полуострва и острва отпада 28% њене целокупне површине.</s><s>Посматрано из другог угла око 62% европског простора налази се близу мора, а само за 38% тога простора могло би се констатовати да је удаљено од мора.</s> <s>Рашчлањеност рељефа На разуђеност Европе великог утицаја има рашчлањеност њеног рељефа.</s><s>Вертикална рашчлањеност рељефа Европе није толико изразита у односу на друге континенте колико је то хоризонтална рашчлањеност.</s> <s>Обале Европе дуге су 41.000 -{km}- (по неким ауторима 38.000 -{km}-, али сматрамо тачнијим прву цифру).</s><s>Са том дужином обале Европа је најразуђенији континент (на 1.000 -{km²}- површине Европе долази 4,1 -{km}- обале).</s><s>Упореди ли се то са другим континентима тај коефицијент је највећи (код Сев.</s><s>Америке је 3,1 -{km}-, Јужне Америке 1,6 -{km}-, Азије 1,7 -{km}- и Африке 1,1 -{km}- обале на 1.000 -{km²}-).</s><s>Поједини делови обала Европе (по прорачуну немачког географа О.</s><s>Хенчела) по разуђености су далеко већи: норвешка обала 20, далматинска обала 10, грчка обала 6 шпанска обала 5).</s><s>Карта изотела (криве затворене линије које показује једнаку удаљеност од обалне црте) показује да у Западној и Средњој Европи ниједна тачка у унутрашњости континента није удаљена више од 500 -{km}-, док је у Источној Европи ова удаљеност 1.200 -{km}-.</s> <s>Фасаде</s> <s>У Европи се могу издвојити најмање три фасаде веза­не за морске и океанске површине и обале: Атлантска, Арктичка и Медитеранска фасада.</s> <s>Атлантска фасада налази се у западној Европи.</s><s>На северозападу Атлантик запљускује обале Норвешке.</s><s>Делови Атлантског океана су Северно море и Балтичко море.</s><s>Северно би се могло назвати и ивичним, а Балтичко унутрашњим морем.</s><s>До Балтичког мора се стиже кроз три пролаза (мореуза): Скагерак, Категат и Сунд.</s><s>Балтичко море се рачва у три залива: Ботнички залив (Шведска-Финска), Фински залив (Финска-Русија) и Ришки залив (Естонија-Летонија).</s><s>Поред поменутих држава на Балтичко море излазе још Пољска, Немачка и Данска.</s> <s>Утицајем плеистоцене глацијације (ледника) и мора настали су у северном делу Атлантске фасаде разни облици, у рељефу, везани за морску обалу нпр. фјордови (понекад дуги, у Норвешкој, близу 180 -{km}-).</s><s>Нешто јужније на обалама Атлантске фасаде јављају се ријаси, у облику естуара река: Лаба, Везер, Рајна, Меза, Шелда, Сена, Лоара, Жиронда, Дуеро и Тахо.</s><s>Абразиони рад морске воде је интензиван јер је плимски талас изузетно висок: Мон Сен Мишел 15 -{m}-, Кардиф 12 -{m}-, Болоња 8 -{m}-, Лондон 6 -{m}-, итд.</s> <s>Атлантска фасада Атлантска фасада (француска обала недалеко од Авра) налази се у северној Европи, мада су Баренцово и Бело море пре огранци Атлантског него Северног леденог океана, захваљујући благотворном утицају Голфске струје.</s><s>У континуалном смислу ова мора јесу огранци Северног леденог океана, али по свим другим особинама они то нису, као што је то нпр. суседно Карско море.</s> <s>Арктичка фасада Северна Европа у регионалном смислу мало залази у поларне, арктичке, регије (изузев полуострва Кола).</s><s>Овде је од великог значаја положај Нове Земље, која је преко острва Вајгача, продужетак Урала.</s><s>Нова Земља је дуга 820 -{km}- и пружа се скоро меридијански.</s><s>Она „смета“ морској струји која полази од Берингових врата изнад Азије и креће се према западу.</s><s>Као баријера и зид, својим положајем, нашла се ту Нова Земља која штити Баренцово и Бело море.</s><s>Она затвара пролаз леденим сантама, које са истока путују према западу, према Гренланду.</s><s>Услед тога, у Карском мору гомилају се највеће санте леда на Арктику (ово море је изгледа најхладније море на северној хемисфери, а могуће и на Земљи).</s><s>Када не би постојала на овом месту Нова Земља, ледене би санте из данашњег Карског мора продирале према западу и пловиле слободно према северним обалама Норвешке.</s><s>Ни Мурманск (често узиман за пример) ни Нарвик, ни Хамерфест ни Лофотска острва, не би осетили благотворни утицај Голфске струје.</s><s>Ова би европска фасада била прва поларна (арктичка) област.</s> <s>Медитеранска фасада Медитеранска фасада је треће прочеље Европе.</s><s>Средоземно море је настало у синклинали Тетис.</s><s>Тетис је колевка свих млађих венчаних планина Европе.</s><s>Ту се, од четири већа полуострва Европе, налазе три: Пиринејско (Иберијско), Апенинско и Балканско полуострво.</s><s>Она приближују Европу Африци односно Азији.</s><s>Ова полуострва поделила су Средоземно море, на западни и источни део (узрочници поделе су Апенинско полуострво и острво Сицилија), потом на низ мањих мора, као што су: Лигурско море (залив), Тиренско, Јонско, Јадранско, Егејско, Левантско, Мраморно, Црно и Азовско море (који сви заједно чине јединствену акваторију).</s><s>Померања у Земљиној кори током терцијара утицала су и на морфолошку разноликост код ових мора, јер свако има посебну карактеристику морског дна и обалног подручја.</s><s>У основи су ту два типа обале: прве, стеновите, разуђене и високе и друге песковите и ниске.</s><s>Створен је низ типова обала: тектонска обала (нпр. грчка), ерозиона (нпр. јадранска), акумулативна (нпр. јадранско-италијанска) итд.</s><s>Од Гибралтара до најисточније тачке овог акваторија је 5.020 -{km}-, нешто мање од дужине Атлантског прочеља.</s><s>Местимично се Медитеран дубоко „увукао“ у копно нпр. код Црног и Азовског мора, потом код Јадрана, све до Трста.</s> <s>Од рељефних облика нема фјордова ни естуара већ се јављају акумулативне делте и бројне увале као и клифови.</s><s>Код далматинске обале бројне су увале и канали, код француске обале, њен источни део смена клифова и увала, а западни део је плитак и акумулативан тип обале, на Црном мору су карактеристични лимани, док се око ушћа великих река нпр. Дунава јавља лагунарни тип обале, као и код ушћа реке По.</s><s>Најразуђеније обале Средоземног прочеља су обале Далмације и Грчке, које представљају сплет канала, залива и затона.</s><s>Понегде заливи личе на фјордове, нпр. Бококоторски залив, мада он то јесте само морфографски, али морфогенетски је то потопљена речна долина, залив, полигенетског начина постанка.</s> <s>Низије и планине</s> <s>По вертикалној рашчлањености рељефа, Европа је доста низак континент.</s><s>Средња висина Европе је истоветна са висином Аустралије око 300 -{m}- (средња висина Азије је близу 1.000 -{m}-).</s><s>Морфометријски подаци показују да европски простор има следеће морфометријске вредности: од 0 до 200 -{m}- висине је 60%, од 200 до 500 -{m}- је 24%, од 500. до 1.000 -{m}- је 10%, од 1.000 до 2.000 -{m}- је 5% и више од 2.000 -{m}- висине је 1% Европе.</s><s>Из ових података јасно произилази да се преко четири петине Европе налази испод 500 -{m}- надморске висине, три петине су низије (висина испод 200 -{m}- апсолутне висине).</s><s>Акумулативне равнице, уравњени делови и заравни представљају 74% Европе.</s><s>У равнице спадају велика Руска плоча (Источноевропска низија).</s><s>У ову категорију европског рељефа (поменутих 74%) спада и уравњени део каледонског и херцинског порекла.</s><s>Из угла регионалне географије ове равничарске пределе сврси­сходније је поделити на регионалном принципу.</s><s>Поред Источноевропске низије, потребно је поменути остале делове континуалних низија Евроазије (део који припада Европи) као што су низијски делови северне Европе, Пољске, Немачке, Белгије, Холандије, северне Француске (једним називом Низоземље), потом Париски басен, Аквитанска завала, поречје Темзе те бројне мање равнице поред Ебра, Гва­да­л­кивира, Гвадијане, Роне, Поа, Тибера, Панонска низија, Влашко-понтијска низија, низије поред Марице и низије у северној Грчк­ој.</s><s>Све ове низије су настале у плеистоцену па и у најновијем данашњем добу, холоцену.</s><s>Оне се непрекидно пружају од Атлантика до Урала, па и источније од Урала, под заједничким називом континуалне низије Евроазије.</s><s>Друге су, својим положајем, врло близу Атлантика (нпр. Аквитанија) или Медитерана (нпр. низија у долини Поа).</s><s>Кроз већину њих протичу реке, које их чине плодним и оне су најважнији део простора Европе за становништво, привреду, саобраћај далеко више него што су то планински предели континента.</s> <s>Планински предели Европе заузимају око 16% простора.</s><s>Највиши врх континента је Елбрус 5.642 -{m}- (Кавказ), потом следе: Монблан 4.807 -{m}- (Алпе), Монте Роза 4.634 -{m}- (Алпи), Матехорн 4.447 -{m}- (Алпе), Муласен (Сијера Невада), Пик д/ Ането 3.404 -{m}- (Пиринеји).</s><s>Код суседне Азије првих пет врхова има висине од 8.848 -{m}- (Монт Еверест) до 8.112 -{m}- (Парват), над морем, а код другог континента на северној хемисфери Северне Америке те висине су од 6.194 -{m}- (Мак Кинли) до 4.399 -{m}- (Мт. Елберт).</s><s>Ако наш континент упоредимо са аустралијским простором, јер су средње висине ова два континента исте, онда ипак видимо да је Европа у погледу вертикалне рашчлањености низак континент.</s><s>На пример аустралијски континент (врх Мт. Кошћушко 2.235 -{m}-, у Аустралијским Алпама) коме припадају Нова Гвинеја (врх Насу 5.030 -{m}-) и Нови Зеланд (врх Мт Кук 3.756 -{m}-), има веће висине него Европа.</s> <s>Европу неки називају „потконтинентом“, јер сматрају да заједно с Азијом чини континент Евроазију.</s> <s>Чињеница је да је Европа више културни него географски појам.</s><s>Строго географски гледано, Европа и Азија чине један континент.</s><s>Ипак, граница између њих се ставља услед великих културних и историјских разлика.</s> <s>Географско-културна подела</s> <s>Европа има површину од 10 500 000 -{km²}-, што је 7% светског копна.</s> <s>Могло би се рећи да је Европа полуострво које се састоји од више мањих полуострва.</s><s>Претежно је низијски, али има планинске ланце у унутрашњости, на северу и на југу.</s><s>Главни планински ланац су Алпи, чији је највиши врх Монблан висок 4.807 -{m}-.</s><s>Велике реке у средишњем делу су важни пловни путеви.</s> <s>Европа углавном има умерену климу и равномерно распоређена четири годишња доба.</s><s>Три главне климе су средоземна на југу, океанска на западу и северу и континентална у средишњем и источном делу.</s><s>Осим тога, западни и северни део континента греје Голфска струја.</s> <s>Европа се традиционално дели на пет географско-културних подручја: Јужна Европа (обухвата земље Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва) Источна Европа (обухвата републике европског дела бившег Совјетског Савеза) Северна Европа (обухвата Данску, Скандинавију, Финску и Исланд) Средња Европа (обухвата подунавске и алпске земље и земље Немачко-пољске низије) Западна Европа (обухвата Британска острва, Француску, Монако и Бенелукс).</s> <s>Демографија</s> <s>Европа има око 742 милиона становника.</s><s>Густина насељености износи 32 становника по квадратном километру.</s><s>Просечно животно доба: 74 године за мушкарце и 81 година за жене.</s> <s>Главне религије</s> <s>Званичан податак о припадности религијским групама не постоји.</s><s>Ипак, на основну извештаја Пју центра, процењује се да на подручју целе Европе хришћанству припада 76,2% популације (а 72% у оквиру Европске уније), што хришћанство чини највећом религијском групом на европском континенту.</s><s>Следе га ислам са око 5% становништва (а 7% у оквиру Европске уније), а затим јудаизам са 0,3%.</s> <s>Највећа деноминација хришћанства у Европи јесте римокатоличка, којој припада 46% укупног становништва, са црквеним и административним седиштем у Ватикану.</s><s>Следе је верници Православних цркава са 35%.</s><s>У оквиру Европске уније, римокатолици чине 48% укупног становништва, а следе их протестанти са 12%, верници Православних цркава са 8%, као и верници осталих мањих хришћанских деноминација са 4%.</s> <s>Језици</s> <s>Већина европских језика има заједнички корен у индоевропској језичкој породици.</s> <s>Језик који је највише утицао на остале јесте латински, који је прво био службени језик Римског царства, затим језик католичке цркве, а потом и језик интелектуалаца, да би временом престао да буде живи језик, али се његов утицај сачувао у корену хиљада речи у свим европским језицима.</s> <s>Највећи огранци индоевропске језичке породице у Европи су словенски, германски и романски језици.</s><s>Мањи огранци су келтски и балтички језици, као и језици који потичу из палеобалканског језичког ареала (грчки и албански језик).</s><s>Делом је заступљен и индо-ирански огранак индоевропске језичке породице (ромски, осетски језик).</s> <s>Поред тога, у Европи је заступљена и уралска језичка породица, са својим угро-финским огранком (мађарски, фински, естонски језик), а говори се и баскијски језик, који није сродан другим језицима.</s><s>У мањој мери су заступљене и друге језичке породице, као афроазијска (малтешки језик), алтајска (турски, татарски, чувашки, калмички језик, итд) или кавкаска (чеченски, черкески језик, итд).</s> <s>Генетика Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом већине европских држава најзаступљенија је патрилинеарна (Y-ДНК) Хаплогрупа R. У јужнословенским државама (изузев Словеније), као и у Шведској, најзаступљенија је Хаплогрупа I, док је у Финској најзаступљенија Хаплогрупа N, у Турској Хаплогрупа J, а у Казахстану Хаплогрупа C. Поред поменутих, међу становништвом Европе је у значајној мери заступљена и Хаплогрупа E, која није доминантна ни у једној европској држави, али чини битну генетску компоненту становништва Балкана.</s> <s>Миграције Половином 20. века велики број људи из источне и јужне европе је кренуо ка западу, а осим ове миграције, исти период у Европи обележиле су миграције из села у градове, што је повећавало степен урбанизације.</s><s>Данас, у развијеним државама европских земаља, велики број људи се пресељава у села или градске периферије у којима живе мирније и квалитетније.</s> <s>Насељавање и кратка историја -{Homo georgicus}-, који је живео пре око 1,8 милиона година у Грузији, је настарији откривени хоминид у Европи.</s><s>Подручја бивше Југославије, Шпаније и Француске потврђују постојање -{Homo erectusa}- пре милион година.</s><s>Кромањонци су се појавили пре 40.000 година.</s> <s>Стара Грчка се сматра колевком европске културе.</s><s>Римско царство, а с њим и хришћанство, ујединило је велики део континента с тежиштем на Средоземљу.</s> <s>Након пада Рима и досељавања разних народа из Азије, европски напредак је успорио током раздобља које је познато као средњи век.</s><s>Карло Велики је ударио темеље једне нове, западније Европе, којој средиште више није у Риму, али и она остаје расцепкана покушајима немачких царева Светог римског царства.</s><s>Реч Европа се губи, а уместо ње преовладава појам хришћански свет и јединствени подухвати у том смислу (крсташки ратови, катедрале).</s> <s>Европа се редефинише у 16. веку због ренесансе и прекоокеанских колонија.</s><s>Настају јака краљевства и буди се национализам.</s><s>Француска револуција и индустријска револуција доносе иновације којима ће Европа у 19. веку завладати целим светом.</s> <s>Два светска рата 20. века воде се највећим делом на европском тлу.</s><s>Европа губи светску превласт и колоније, а Хладни рат ствара јаку поделу на капиталистичку западну Европу и комунистичку источну Европу под Совјетским Савезом.</s><s>Након пада комунистичких режима 1990. године, европске земље се нагло зближавају.</s><s>Настаје Европска унија, политички и економски савез који обухвата већи део континента.</s> <s>Велика сеоба Раздобље од 500. до 1000. године је пресудно за стварање Европе, јер се тад народи, смиривши се после разних сеоба, настањују, па ће се створити различите државе.</s><s>Дешавају се три миграцијска покрета: Германа: који је почео у Античко доба; германски продор се наставља са англо-саксонском доминацијом на Енглеску (V-VI в.), ширењем франачког гомена у VI и VIII веку, насељавањем Ломбарда и долина Поа.</s><s>Словена и Авара: из својих првих насеобина, које су се налазиле вероватно између Елбе и Висле, Словени надиру после 580. године јужно од Дунава, заузевши у VII веку Балканско полуострво и настањују се западно од Елбе, у Чешкој, као и у областима која се налазе изнад Дњепра; године 896.</s><s>Мађари стижу у Панонију; Викинга: у и веку, највећи део Европе се супротставља Викинзима који праве упаде, пљачкају, баве се великом трговином па чак и колонизацијом пошто су се настанили у Енглеској (Денлоу) и у Француској (Нормандија).</s> <s>Покрштавање Хришћанство се прво раширило у Римском царству.</s><s>После пропасти царства учвршћује се у областима Севера и Истока, насељенима Германима, Словенима, Мађарима и Скандинавцима.</s><s>За разлику од других германских краљевина које су се поклониле аријанизму, Франци се покрштавају у католицизам (Хлодовехово крштење 498. или 499. године) што омогућава цркви да игра главну улогу у новим уређењима варварског света.</s><s>Главне етапе покрштавања су: јеванђелизација Енглеске и Шкотске од стране римских и келтских мисионара (крај VI века); напредак хришћанства у Германији крајем седмог и осмог века: (Фригија, области источно од Рајне) потом покрштавање Саксонаца од стране Карла Великог; еванђелизација Словена из Велике Моравије, Срба и Бугара од стране византијских мисионара и Хрвата од стране Франака у IX веку; крштење Владимира I у Кијеву (988. год) чини да Русија уђе у сферу византијског утицаја; стварање бискупија у Чешкој, Пољској и Мађарској, као и покрштавање краљева Данске и Норвешке у X веку, као дело хришћанских мисионара из Германије.</s> <s>У исто време, ислам се рађа и успоставља своју доминацију у источном Средоземљу.</s><s>Шири се такође и у Европи, током арапског освајања Шпаније (711. године).</s> <s>Економска криза и фашизам Европа двадесетих година 20. века постаје финансијски веома зависна од Сједињених Држава.</s><s>Нарочито се Немачка много задужује, како би платила ратне одштете које дугује Француској и како би финансирала свој економски успон.</s><s>Тако је Америчка сецесија 1929. године имала озбиљне реперкусије у Европи, где долази до огромног пораста незапослености, која достиже највећи степен у Немачкој и Великој Британији 1933. године.</s><s>Та криза погодује доласку нациста на власт (1933).</s><s>Ауторитарни режими се учвршћују и умножавају: фашизам у Италији, Франков режим у Шпанији (1939), стаљинизам у СССР.</s><s>Демократије, суочене са озбиљним кризама у својим земљама, нарочито Француска, дубоко подељена после Народног Фронта (1936) и Уједињено Краљевство допуштају Хитлеру да изврши серију насиља.</s> <s>Други светски рат и подела Европе Крајем 1941.</s><s>Хитлерова Немачка доминира над Европом, изузев над Великом Британијом и неколико неутралних земаља као што су Шпанија, Португалија, Швајцарска и Шведска.</s><s>Нацистичка Немачка ставља у погон план за уништење Јевреја, којих је више од 5 милиона страдало.</s><s>САД и СССР ангажују велике снаге за ослобођење Европе (1943—1945).</s><s>Рат проузрокује смрт 30 милиона Европљана и огромна материјална разарања.</s><s>Након рата границе источне и средње Европе су веома промењене: експанзија СССР, померање пољско-германске границе на Одру и Нису.</s><s>У свим земљама које су ослободиле совјетске снаге, створене су од 1945—1949 народне демократије које чине совјетски блок.</s> <s>Политичка подела</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Континенти</s>

891

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

Марксизам

<s>Марксизам је филозофски правац, социолошка теорија, критика политичке економије и политичка идеологија утемељена на списима немачког филозофа Карла Маркса (по којој је добио име) и Марксовог пријатеља и сарадника Фридриха Енгелса.</s><s>Од свих тих списа је најважнија Марксова недовршена књига Капитал (нем.</s><s>Das Kapital).</s> <s>Марксизам своје мотиве, метод и основне категорије црпи на критици енглеске политичке економије, француског утопијског социјализма и немачке идеалистичке филозофије из прве половине 19. века у свом настојању да капиталистичко друштво надогради на научној и револуционарној основи.</s><s>Марксизам историју тумачи кроз сукоб повлашћених и потлачених друштвених класа, и сматра да ће експлоатација рада, идеолошке заблуде и ауторитарни односи бити укинути стварањем бескласног друштва званог комунизам.</s><s>Као прелазна фаза између капитализма - кога марксисти сматрају последњим стадијумом класног друштва - и комунизма, успоставља се социјализам у коме би постепено требало да се укине робноновчана привреда заснована на: оплодњи вредности, оптицају капитала, приватном власништву над средствима за производњу, и тржишној алокацији ресурса, роба и услуга.</s> <s>Марксизам се данас углавном повезује с револуционарним социјализмом, односно разним комунистичким покретима и државама, иако су све до 20. века међу марксисте спадали и умерени социјалисти од којих ће касније настати модерна социјалдемократија.</s> <s>Након пада Берлинског зида и пропасти комунистичких режима у Источној Европи, марксизам - који је био њихова службена идеологија - је изгубио доста поборника, али је мањи део марксиста то схватио као прилику за рехабилитацију своје филозофије, коју су, по њиховим наводима, изопачили заговорници тоталитаризма као Стаљин, Енвер Хоџа, Мао и Пол Пот.</s> <s>Према филозофском схватању историје, марксизам полази од претпоставке историјског материјализма који је сажето изражен у Марксовом предговору Прилогу критици политичке економије из 1859. године:</s> <s>Кроз скуп филозофских и социолошких теорија друштва, економске критике и анализе историјског развоја идеја, структура и односа једног друштва проналази се заједнички именитељ свих марксистичких праваца који се препознаје у сагледавању експлоатације рада као темељној чињеници на којој се одиграва читава материјална репродукција друштвеног живота.</s><s>У капитализму специфичност експлоатације рада почива на оплодњи вредности роба и услуга намењеним размени на тржишту.</s><s>Стога се већина марксиста труди да препозна скривене облике друштвених процеса и институција кроз које се радничка класа лишава вишка вредности који присваја буржоазија.</s><s>Свака политичка пракса која је темељена на радовима Маркса и Енгелса може се звати марксизмом; у то спадају различити облици политика и деловања комунистичких странака и комунистичких држава као и академско истраживање унутар многих поља друштвених наука.</s><s>Иако постоје многе теоријске и практичне разлике између марксистичких струја већина њих деле заједнички темељ који је садржан у: третирању материјалних услова људског живота и друштвених односа као полазне основе у анализи конкретног друштва у одабраном историјском тренутку поставци да свест људи огледану у њиховој идеологији и култури одражава материјалне услове и односе у производњи, расподели, размени и потрошњи једног друштва разумевању класа у погледу различитих улога које имају у економским производним односима и одређеним положајима моћи које имају у друштву разумевању историчности и пролазности материјалне основице друштвених односа, затим идеолошких категорија једне епохе и институционалног склопа датог друштва погледу на историју према коме класна борба обликује сваку епоху одређене друштвено-економске формације, покрећући револуционарне политичке, друштвене и економске промене симпатијама према радничкој класи и пролетаријату као главном субјекту револуционарног обарања капитализма.</s> <s>Главне тачке раздора међу марксистима концентришу се око начина извођења револуције и колико су радници спремни за такав подухват с обзиром на специфичне околности сваке земље и њен ниво развоја производних снага, затим у погледу карактера социјализма као прелазног друштвеног облика ка комунизму; ту спада и критика реал-социјалистичких држава које су постојале током 20. века.</s><s>Унутар марксизма постоје различите струје, које су чак и у међусобном сукобу у погледу теоријских и методолошких поставки дијалектичког и историјског материјализма али и критике политичке економије.</s><s>Све то чини да је веома тешко дати јединствену дефиницију марксизма, пошто се он и данас развија у критичкој дистанци према претходним полазиштима, у различитим националним културним срединама и с обзиром на актуелне кризе капиталистичког система који је у међувремену добио глобалне размере, како у погледу распрострањености у друштвима широм света, али и као међународног економског поретка.</s> <s>Класични марксизам</s> <s>Класичним марксизмом се означавају радови и концепције Карла Маркса и Фридриха Енгелса који су разасути у многим њиховим списима.</s><s>Израз „класични марксизам“ се често користи да се разликује од осталих „марксизама“ као праваца који су настали касније, а нарочито у XX веку.</s><s>Остала је анегдота да је Маркс, једном приликом, написао у писму вођама француских радника Жилу Геду и свом зету Полу Лафаргу, који су обоје тврдили да познају марксистичке принципе да „ако је то марксизам онда, ја нисам марксиста“.</s><s>Као што је амерички марксиста Хал Дрејпер рекао: „постоје мало мислилаца у модерној историји чија је мисао била тако лоше представљена, од стране марксиста и антимарксиста“, ни данас нису завршена спорења и поновне интерпретације Марксовог дела и Енгелсових тумачења, за која се тврди да представљају енгелсизам, који је на догматски начин усисан у поставке марксизма-лењинизма као официјелне идеологије реал-социјалистичких држава у XX веку.</s> <s>Карл Маркс и Фридрих Енгелс</s> <s>Карл Хајнрих Маркс је био веома утицајни немачки филозоф јеврејског порекла, политички економиста, социолог, социјалистички револуционар и мислилац.</s><s>Маркс се дотицао великог броја различитих проблема, укључујући отуђење и експлоатацију радника, разумевање анатомије капиталистичког начина производње, критику политичке економије и њених категорија, развијање дијалектичког и историјског материјализма.</s><s>Ипак, најпознатији је по анализи историје у контексту класних борби као што је то сажела почетна реченица у Комунистичком манифесту: „Историја свих досадашњих постојећих друштава је историја класних борби.“ Утицај њихових идеја, већ популарних током његовог живота, је много био проширен победом руских бољшевика у Октобарској револуцији 1917.</s><s>У ствари постоји мали број делова света који нису значајно били додирнути марксистичким идејама у току 20. века.</s> <s>Фридрих Енгелс је био немачки политички филозоф 19. века.</s><s>Он је био блиски сарадник Карла Маркса и многе концепције марксизма су настале под његовим упливом.</s> <s>Први пут су се срели у септембру 1844.</s><s>Открили су да имају сличне погледе на филозофију и буржоаско друштво те су одлучили да раде заједно, написавши одређен број радова међу које спада -{Die heilige Familie}- (Света породица).</s><s>Након што је француска влада депортирала Маркса из Француске у јануару 1845.</s><s>Енгелс и Маркс су одлучили да се преселе у Белгију која је тада омогућавала већу слободу изражавања него неке друге земље у Европи.</s><s>Енгелс и Маркс вратили су се у Брисел јануара 1846. где су засновали комунистички комитет за кореспонденцију.</s> <s>Године 1847.</s><s>Енгелс и Маркс су заједно започели да пишу један памфлет по угледу на Енгелсове Принципе комунизма.</s><s>Довршили су памфлет од 12.000 речи у шест недеља израженим једноставним стилом како би идеја комунизма била разумљива широј публици и издали га под називом Комунистички манифест у фебруару 1848.</s><s>У мају те године Белгија је депортовала Маркса и Енгелса.</s><s>Преселили су се у Келн где су започели да издају критичко радикалне новине -{Neue Rheinische Zeitung}-.</s><s>Године 1849. морали су да напусте Немачку и сместили су се у Лондон.</s><s>Пруске власти су вршиле притисак на британску власт да их протера, али премијер Лорд Џон Расел је одбио тај предлог.</s><s>Породица Маркс је живела у тешкој оскудици, па је Фридрих Енгелс често помагао у њиховом издржавању.</s> <s>После Марксове смрти 1883. године, Енгелс је посветио остатак свога живота уређујући и преводећи Марксове списе.</s><s>Он је исто тако значајно допринео феминистичкој теорији видевши као узрок моногамног брака доминацију мушкарца над женом.</s><s>У том смислу повезује комунистичку теорију са породицом тврдећи да су мушкарци доминирали женама као што је капиталистичка класа доминирала радницима.</s><s>Енгелс је умро у Лондону 1895.</s> <s>Рани утицаји Класични марксизам је био под утицајем различитих мисаоних праваца тога доба: Немачки филозофи у које спадају: Имануел Кант, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Лудвиг Фојербах Енглески и шкотски политички економисти у које спадају: Адам Смит и Дејвид Рикардо, Вилијем Пети.</s><s>Француски друштвени теоретичари у које спадају: Жан Жак Русо, Шарл Фурије, Сен Симон, Пјер Жозеф Прудон, Флора Тристан, Луј Бланк Рани утопијски, хришћански и ситнобуржоаски социјализам: Роберт Овен, Томас Карлајл, Карл Грин, Жан де Сисмонди</s> <s>Остали утицаји су: Антички материјализам нпр. Епикур, Лукреције Ђанбатиста Вико</s> <s>Главне идеје Главне идеје Марксовог и Енгелсовог колективног дела укључују: средства за производњу: представљају комбинацију средства за рад и предмета рада које користе радници при изради роба и услуга.</s><s>У средства за рад спадају машине, алати, опрема, инфраструктура и „све оне ствари помоћу којих човек делује на предмет рада...“.</s><s>У предмете рада спадају сирови материјали и енергије директно преузетих из природе или као полуфабрикати у даљем процесу производње.</s><s>Средства за производњу сама по себи не стварају нову вредност већ је преносе кроз амортизацију на финални производ.</s><s>Радна снага ствара новостворену разменску вредност роба и услуга на тржишту.</s><s>Вредност је изражена друштвено потребним радном времену за њихову производњу и транспорт. а које је са своје стране одређено тренутно доступним степеном продуктивности технологије, технике и знања. начин производње: образује се у дијалектичкој међуповезаности производних снага (средства за производњу, знања, радно становништво) и производних односа (у шта спада власништво, моћ и контролни односи који владају међу члановима друштва често кодификовани кроз правни систем и морална начела; кооперативни радни односи и облици повезивања у процесу производње; односи међу људима и предметима њиховог рада и односи између друштвених класа). база и надградња: Маркс и Енгелс користе метафору „база-надградња“ да објасне тоталитет односа у друштву између појединаца, група и класа који се обликују у међусобној дијалектичкој повезаности са материјалном репродукцијом њиховог индивидуалног и колективног живота, а на чијем битисању израста идеолошко-институционална надградња на основу политичко-правних филозофија и категорија које се кристалишу у једном историјском раздобљу.</s><s>Бази кореспондира друштвена свест у коју спадају религијске, филозофске, обичајне, етичке, културолошке и остале идеје, појмови и представе.</s><s>База условљава институционалну надструктуру и друштвену свест.</s><s>Конфликт између развоја материјалних производних снага и производних односа узрокује друштвене револуције и кретања у економском темељу који ће пре или касније довести до преобликовања целокупне друштвене надструктуре.</s><s>Али за Маркса процес није једносмеран – рефлексиван је и дијалектичан.</s><s>База одређује надструктуру у првој инстанци и остаје темељ облика друштвене организације која тада може повратно деловати на базу.</s><s>Однос између надструктуре и базе се сматра дијалектичним, а не као одељени узрочно-последични однос. класна свест: Класна свест значи самосвест класе о свом месту и интересима у друштвеној структури, а пре свега у материјалној репродукцији друштва.</s><s>Код радника је она веома битна да би уопште могла да наступи револуција и ослободилачко обарање капитализма.</s><s>Класна свест владајуће буржоазије је оптерећена фетишистичким категоријама и идеолошким представама што се одражава у њеним блиским књижевним делима, уметничким доживљајима света и људи, научним појмовима, обичајним и моралним праксама, политичким опредељењима и схватањима, правном резоновању итд. идеологија: Без давања опште дефиниције за идеологију Маркс је неколико пута користио овај термин да одреди производњу "слике" друштвене стварности.</s><s>Према Енгелсу, „идеологија је процес постигнут од мислиоца свесно, тачно је, иако лажном свешћу.</s><s>Праве мотивишуће силе које га подстичу остају му непознате; другачије то не би био идеолошки процес.</s><s>Стога замишља лажне или на први поглед мотивирајуће силе“.</s><s>Због тога што владајућа класа контролише средства за производњу, надградња друштва као и њезина владајућа правна и морална правила ће бити одређена ономе што је у најбољем њиховом интересу.</s><s>Као што је Маркс рекао славно у Немачкој идеологији, „идеје владајуће класе су у свакој епохи владајуће идеје тј. класа која влада материјалним силама у друштву истовремено влада његовим интелектуалним силама“.</s><s>Стога је идеологија друштва од изразите важности, јер чини да се класе и поред свог конфликта држе кроз лажну свест о друштвеној стварности у међусобној хармонији и послушности (као рецимо фетишизам робе за који се сматра да је природни облик производње материјалних добара). историјски материјализам: Историјски материјализам је први артикулисао Маркс иако сам није користио тај термин.</s><s>Он тражи узроке развоја и промена у људским друштвима у материјалној репродукцији и производним односима, а која преко основних категорија на којима почива утиче на низање филозофских, правних, политичких, моралних, религиозних идеја, концепција, установа и институција целокупног друштвеног живота (нпр. друштвене класе, политичке структуре, идеологије).</s><s>Однос између материјалне базе и друштвене надградње је дијалектичан, што значи да ови чиниоци међусобно утичу једни на друге и прожимају се кроз своје функционисање, с тим што материјална производња, расподела, размена и потрошња дају архитектуру, обим, начело, услов и границе деловања друштвене надградње. политичка економија: Термин политичка економија је неколико векова пре Маркса значио проучавање услова под којим је организована материјална производња људи у држави капиталистичког друштва.</s><s>Политичка економија стога проучава механизам, структуре и институције материјалне репродукције која се одвија кроз тржишта, акумулацију капитала и оплођавање вредности.</s><s>Маркс је критиковао класичну политичку економију и њене категорије као специфичан вид идеологије капиталистичког друштва и самонаметнутих фетишистичких представа о буржоаском друштву. експлоатација: Маркс експлоатацију радничке класе од стране буржоазије види као инхерентно својство и кључни елемент капитализма и слободног тржишта.</s><s>Робе добијају своју разменску вредност на основи друштвено потребних радних часова за своју производњу, а који су са своје стране одређени тренутно доступном продуктивном технологијом.</s><s>Робе се продају на тржишту за новац који се акумулише у рукама капиталисте.</s><s>Профит који је присвојио капиталиста је разлика између вредности производа добијене од уложених просечних друштвено потребних радних часова радника и наднице коју радник прима за продају своје радне снаге; другим речима, на темељу плаћања радника мање од пуне вредности који је он остварио својим радом, капиталистичка класа присваја вишак вредности путем реализације роба на тржишту.</s><s>Вишак вредности се даље дели на профит, камату и ренту, а један његов део чине и порези.</s><s>Буржоаска политичка економија и савремена економика вођена маргинализмом оспоравају да се на овакав начин капитал оплођује и увећава.</s><s>За профит се узима да је настао повољном констелацијом понуде и потражње на тржишту, али је Маркс у својим радовима непрестано побијао такво становиште, указујући да понуда и потражња могу имати само редистрибутивни ефекат на укупно новостворену вредност.</s><s>Што би се добило на једној страни, на другој би се изгубило, а свакодневна пракса економског живота указује да се продуктивност технике и рада стално повећава уз пратеће увећање вредности укупног националног дохотка.</s><s>Упркос тврдњама савремене економске науке да раст плата и доходака прати увећавање продуктивности рада, многобројне студије показују да цена рада видно заостаје за продуктивношћу, што указује на исправност Марксових постулата о експлоатацији рада под маском слободне тржишне размене. отуђење: Маркс спомиње отуђење људи од људске природе у производном процесу али и у целокупном друштвеном животу капитализма.</s><s>Отуђење описује објективне услове особе у буржоаском друштву и није нужно да неко верује или се осећа да је отуђен, да би само отуђење постојало.</s> <s>Класа Маркс је веровао да се друштвена класа обликује њеним односом према средствима производње (у опозицији према томе да је класа одређена само по богатству тј. да постоји само стратификација на основу дохотка на нижу, средњу и високу класу као што се то често чинило у дотадашњој социјалној филозофији) и њеним местом у материјалној репродукцији друштва која обухвата производњу, расподелу, размену и потрошњу.</s> <s>Маркс описује неколико друштвених класа у капитализму: пролетаријат: представља велику масу становништва која је лишена средстава за производњу и принуђена је да продаје радну снагу ради одржања свога живота и живота својих породица, обављајући најамни рад путем кога капиталиста црпи вишак вредности који га радник додаје робама у процесу производње.</s><s>Према Марксу, капиталистички начин производње непрекидно ствара услове под којим буржоазија искориштава пролетаријат, због чињенице да машине, техника, материјали, природна богатства и крајњи производ добијају облик приватног капитала који се стално акумулише у рукама својих поседника. буржоазија: чине је власници земље и средстава за производњу, који новчаним капиталом купују радну снагу, чијом се експлоатацијом извлачи вишак вредности у облику профита, камате и ренте.</s><s>Ове последње категорије стицања дохотка јесу основица за поделе међу слојевима унутар буржоазије и њихове опречне интересе.</s> <s>Буржоазија се може даље поделити на крупну буржоазију и ситну буржоазију.</s><s>Ситна буржоазија су они који на основу малог поседа запошљавају радну снагу али и сами раде у својим предузећима, радионицама, газдинствима или магазинима.</s><s>То могу бити мали власници, занатлије, сељаци који имају земљу али и трговци.</s><s>Маркс је предвиђао да ће ситна буржоазија евентуално бити уништена непрестаном концентрацијом и централизацијом капитала кроз конкуренцију на тржишту, стварањем олигопола те да ће велики део њених припадника бити гурнут у пролетаријат, а мањина ће се регрутовати у редове крупне буржоазије.</s> <s>Маркс је идентификовао и друге класе као: лумпенпролетаријат: сиромаси, болесници, инвалиди, бескућници, сирочад, удовице, криминалци, вагабунди, просјаци итд.</s><s>Људи који су на друштвеној маргини и који су принуђени да се продају било коме да би преживели.</s><s>Они су настали као последица првобитне акумулације капитала, као што је био случај са некадашњим британским кметовима који су избачени са општинске земље и феудалних имања на којима су вековима живели.</s><s>Лумпенпролетеријат се стално обнавља захваљујући флуктуацијама капиталистичке акумулације у току даљег развоја капитализма. земљопоседници: Класа људи који су су чинили некадашњу аристократију, наследивши посед из феудалних времена, стичу богатство и моћ захваљујући ренти коју убиру из вишка вредности, а који се остварује у производном процесу експлоатацијом радне снаге у индустрији под контролом капиталиста или пак директном експлоатацијом рада сељаштва на земљи која је под закупом. сељаштво и пољопривредници: Ову класу је гледао као неорганизовану и подложну реакционарним расположењима за револуцију.</s><s>Веровао је и да ће та класа нестати претварањем земљорадње у крупну монополистичку пољопривредну производњу под утицајем концентрације и централизације капитала, и да ће већина њих постати индустријски пролетаријат или резервна армија рада.</s> <s>Марксова теорија историје Марксистичка теорија се заснива на историјском материјализму који разуме људско друштво као дијалектички тоталитет који је одређен материјалним условима репродукције свог опстанка и развоја, а њега чини сложена мрежа односа у које људи ступају да би испунили биолошке и културом развијене потребе на основици природних ресурса и технике којом располажу.</s><s>Материјална репродукција чини темељ и основни фактор који обликује друштвену надградњу која се састоји од политичко-правног система и културних, моралних и религиозних образаца колективног људског битисања.</s><s>Међу њима не постоји једноставан узрочно-последични однос већ дијалектичко јединство и међусобно прожимање и условљавање.</s><s>Економију не треба схватити као пуку научну дисциплину ограничену на данашње обличје капитализма које је он задобио у различитим националним границама.</s> <s>Критика политичке економије коју је Маркс извео у својим делима управо иде на то да покаже пролазни и историјски карактер темељних економских категорија којима барата дато друштво у својој свакодневној материјалној производњи, расподели, размени и потрошњи.</s><s>Те категорије чине темељне појмове и представе на којима се надовезују филозофске идеје и правно-политичке концепције чија је функција успостављање и стабилизација друштвене структуре, њеног институционалног склопа и класног поретка.</s><s>Марксизму се често пребацивао економизам у тумачењу друштвеног живота и његових разноврсних феномена али се тиме губи из вида дијалектички метод на коме историјски материјализам инсистира у анализи једне епохе.</s><s>Идеологија, политика, право, морал, религија, култура и мрежа друштвених институција повратно делује на производну структуру и процесе једног друштва, и њу усмеравају у одређеним правцима развоја.</s><s>Марксизам и те како такве утицаје узима у обзир и покушава да их објасни на научној основи.</s><s>Међутим, основну анатомију, улогу, границе и начело функционисања целокупне друштвене надградње даје материјална репродукција и њен "резон" на коме почива, а која одражава класне односе међу друштвеним групама.</s> <s>У општем погледу Маркс и Енгелс су идентификовали пет друштвено-економских формација које су се појавиле у историји Западне Европе и света и које би настале евентуалном еманципацијом радничке класе у будућности: Примитивни комунизам: виђен је у кооперативним племенским друштвима у далекој прошлости човечанства.</s><s>Робовласничко друштво: које се рађа када племе постане град-држава и када заробљава велики број робова.</s><s>Тада се ствара робовласничка и војна аристократија и зачиње се обимнија трговина.</s><s>Феудализам: земљопоседничка аристократија постаје владајућа класа на основу феудалног власништва и власти, на чијој земљи морају да раде кметови.</s><s>Трговци се полако претварају у прве капиталисте.</s><s>Капитализам: успоставља се владајућа класа капиталиста која располаже новчаним капиталом и средствима за производњу на основу којих експлоатише радничку класу под фикцијом слободног уговора.</s><s>Диктатура пролетаријата: означава прелазан период социјализма у коме радници јачају класну свест, збацују капиталисте и преузимају контролу над државом, природним ресурсима и средствима за производњу.</s><s>Комунизам: бескласно и бездржавно друштво које почива на високој основици производних снага и рационалној контроли материјалне производње, расподеле, размене и потрошње..</s> <s>Марксистичке школе мисли</s> <s>Западни марксизам Западни марксизам је термин којим се описује широка разноликост марксистичких теоретичара ситуираних у западној и средишњој Европи (а у другој половини 20. века и у Северној Америци) у контрасту са званичном доктрином марксизма-лењинизма у Совјетском Савезу и земљама Источног блока и маоизма у Народној Републици Кини.</s> <s>Структурални марксизам Структурални марксизам је приступ марксизму темељен на структурализму, примарно темељен на радовима француског теоретичара Луја Алтисера и његових ученика.</s><s>Био је значајан у Француској у касним 60-има и 70-има и утицао је на филозофе, политичке теоретичаре и социологе изван Француске у 70-има.</s> <s>Неомарксизам Неомарксизам је школа марксизма која је започела у 20. веку и базирала се на раним делима Маркса, пре утјецаја Енгелса, која су усредоточавала на дијалектички идеализам уместо на дијалектички материјализам.</s><s>Стога је одбила економски детерминизам и била више либертаријанска.</s><s>Неомарксизам додаје шире разумевање друштвене неједнакости, статуса и моћи Макса Вебера ортодоксној марксистичкој мисли.</s> <s>Франкфуртска школа Школу је основао Х.</s><s>Веил, немачки богаташ који је окупио немачке недогматске марксисте (М.</s><s>Хоркхајмер, Т.</s><s>Адорно, Х.</s><s>Маркузе, Е. Фром, Ф.</s><s>Нојман) који су углавном били јеврејског порекла, па су повлачењем пред Хитлером, Франкфуртску школу преселили на америчке универзитете Колумбија, Принстон, Беркли.</s><s>Након Другог светског рата институт се враћа назад у Франкфурт, где делује „друга генерација“ и Ј.</s><s>Хабермас.</s><s>Познати су по „критичкој теорији друштва“ која се темељи на изворној марксистичкој филозофији.</s><s>Они критикују и одбацују позитивизам.</s><s>Адорно и Хоркхајмер следећи Ф.</s><s>Ничеа критикују просветитељство и човека доминантног над природом, а заробљеником властитог инструменталног ума.</s><s>Друштвена промена није сводива на економски детерминизам, нови социјални покретачи промена су произвођачи идеја, а не ствари.</s> <s>Најпознатију критичку историју марксизма написао је Лешек Колаковски: Главни токови марксизма I, II и III. (1976—1978).</s> <s>Напомене Овај текст је извод из дефиниције марксизма у „Лексикону страних речи и израза“ Милана Вујаклије.</s> <s>Види још Секуларна религија</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Jon Elster, An Introduction to Karl Marx.</s><s>Cambridge, England, 1986.</s><s>Michael Evans, Karl Marx.</s><s>London, 1975.</s><s>Robinson, Cedric J.: Black Marxism: The Making of the Black Radical Tradition, 1983, Reissue: Univ North Carolina Press, 2000 Marxism, Class Conflict, and the Conflict Helix Shenfield, S.D. Vladislav Bugera: Portrait of a Post-Marxist Thinker</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Библиотека Марксистичке литературе на Порталу Комунистичке Партије Србије Марксистичка интернет архива -{Reason in Revolt: Marxism and Modern Science By Alan Woods and Ted Grant}- -{London Philosophy Study Guide on Marxism }- -{Introductory article by Michael A. Lebowitz}-</s> <s>Комунизам Теорије историје Критика религије Материјализам Социјализам Социјалдемократија Социјална теорија Карл Маркс</s>

893

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%BB%20%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D1%81

Карл Маркс

<s>Карл Хајнрих Маркс (; Трир, 5. мај 1818 — Лондон, 14. март 1883) је био немачки филозоф, политички економиста, историчар, новинар, социолог и један од највећих критичара капитализма и теоретичар социјалистичке мисли, вођа радничког покрета и водећа личност Прве интернационале.</s> <s>Рођен је у Триру у образованој породици правника, после гимназије студирао је право у Бону и Берлину али се паралелно бавио и филозофијом, политичком економијом, историјом, социологијом, новинарством и уметношћу.</s><s>У току и након студија постао је члан младохегеловског Доктор клуба.</s><s>Докторирао је у Јени 1841. са темом из историје филозофије: Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе.</s><s>Био је главни уредник Рајнских новина у Келну 1842. које је пруска влада убрзо забранила.</s><s>У Паризу 1843. је покренуо Немачко-француске годишњаке и упознао свог каснијег 40-годишњег пријатеља и сарадника Фридриха Енгелса.</s><s>Након прогона из Француске 1845. преселио се у Брисел.</s><s>Тамо је са Енгелсом стекао признање за писање а његова социјално-политичка оријентација је сазрела.</s><s>Придружио се једној тајној левичарској групи Савез праведних у Лондону.</s><s>1848. је организовао први Рајнски демократски конгрес у Немачкој и супротставио се пруском краљу због распуштања пруске скупштине.</s><s>Када је прогнан из Немачке и поново из Француске, коначно се преселио у Лондон 1849. где је провео остатак живота.</s><s>Радио је као европски дописник за Њујорк трибјун (1851—62).</s><s>Готово цео живот је провео у емиграцији, (Француска, Белгија, В. Британија), често прогањан и у великој материјалној оскудици.</s><s>Свестрано је учествовао у оснивању и политичком организовању радничког покрета у европским индустријским центрима.</s> <s>У својим делима створио је потпуно нов и оригиналан поглед на свет и друштво, нову интерпретацију светске историје и изложио анализу друштвених односа.</s><s>Сматра се за једног од оснивача модерне социологије.</s><s>Његова мисао своје изворе има у европском хуманизму, енглеској политичкој економији, немачком класичном идеализму и социјалном утопизму.</s><s>Његов писани опус је импозантан; сматра се појединачним писцем који је извршио највећи утицај на светску историју.</s><s>Тешко је издвојити које му је дело најутицајније.</s><s>Из интерпретација његових погледа и теоријског рада и писаних дела израстао је један од најдоминантнијих праваца у европској и светској филозофији XX века: марксизам.</s><s>Неки сматрају да је његово најзначајније дело „Капитал“ (прво издање 14. септембар 1867), у којем је практично успоставио и модерну политичку економију као науку.</s><s>Његова антиципација новог комунистичког друштва делимично је изложена у Комунистичком манифесту (у чијем писању је учествовао и Фридрих Енгелс).</s><s>Основне идеје Манифеста ће касније утицати на формирање и ширење комунистичког покрета, појаву социјалистичких револуција и развој социјализма у свету.</s><s>Његови погледи на битна филозофска, социолошка, економска и политичка питања овде су само фрагментарно оцртани излагањем његове биографије.</s> <s>Биографија</s> <s>Детињство Карл Маркс је рођен 5. маја у Триру, римокатоличком граду, у рајнској покрајини у Пруској., као треће дете адвоката Хајнриха Маркса и Хенриете Пресбург.</s><s>Његови преци су већ од XVII века били рабини у Триру, деда Мордехај Маркс Леви, био је рабин од 1788. до 1804.</s><s>Само презиме Маркс било је од скоро презиме очеве породице.</s><s>Њихово право презиме Халеви прешло је у Леви а потом од Мерц у германизовано Маркс.</s><s>Брат његовог оца, Самуел, је све до смрти 1827. био рабин.</s><s>Деда његове мајке, Хенриете Пресбург, односно Пресброк, је такође био рабин у Нимегеу.</s><s>Карлов отац се, у ствари, звао Хершел али је приликом преласка у хришћанство (1816. или 1817.?) то име германизовано у Хајнрих.</s><s>Карлов отац, Хершел Маркс, био је први у породици који је добио секуларно образовање.</s><s>Да би избегао антисемитизам он се определио за лутеранство које је у католичком Триру било у мањини.</s><s>За Хершела је припајање Порајња Пруској значило професионалну катастрофу јер према Прогласу пруског цара Фридриха Вилхелма III од 11. март 1812. који је регулисао права Јевреја забранио им је да обављају одређена занимања, нарочито адвокатуру.</s><s>Карл, његова браћа и сестре крштени су 26. августа 1824. у еванђелистичкој цркви у Триру.</s><s>Лутеран Хајнрих Маркс хтео је својој деци да пружи такво васпитање и образовање да његова породица буде једнака са другим и она нису имала јеврејско васпитање.</s><s>Хајнрих је 1. октобра купио кућу за своју многобројну породицу од осморо деце: Софија (1816), Херман (1819), Хенриета (1820), Лујза (1821), Емилија (1822), Каролина (1824) и Едуард (1826).</s><s>До своје дванаесте године Карл је ишао у лутеранску основну школу.</s><s>Ништа значајније о његовом детињству се не зна.</s><s>Његов отац је постао јавни тужилац 1821, бавио се судским пословима, потом је постао правни саветник и своју каријеру завршио је као председник трирске адвокатске коморе.</s><s>Хершел Маркс постао је релативно богат, и поседовао је неколико винограда у Мозелу.</s><s>Био је и члан једне врсте ротари клуба који се звао Касино клуб.</s><s>Био је позната и угледна личност у Триру.</s><s>Као човек просветитељства, Хајнрих је био заинтересован за идеје филозофа Имануела Канта и Волтера, учествовао је у агитацији за устав и реформе у Пруској, која је тада била апсолутна монархија.</s><s>Његов утицај на младог Карла био је велик.</s><s>Матерњи језик његове мајке Хенријете био је холандски.</s><s>Лоше је говорила немачки.</s><s>Карл према њој није гајио нежна осећања, Хенријета Пресбург, била је полуписмена холандска Јеврејка, јер је много времена посвећивала својој породици.</s><s>Потицала је из просперитетне пословне породице која је касније основала компанију Филипс.</s><s>Њен брат, Марксов ујак, Бенџамин Филипс био је богати банкар и индустријалац, од кога ће Карл и Џени Маркс касније често тражити позајмице док су били у прогонству у Лондону.</s><s>У октобру 1830.</s> <s>Карл је започео школовање у гимназији Фридрих Вилхелм која је некада била исусовачки колеџ.</s><s>Гимназију је похађао до 1835.</s><s>Директор гимназије био је Јохан Хуго Витенбах, Кантов ученик, професор историје, писац и филозоф, пријатељ Карловог оца.</s><s>Гимназија је била жариште политичког слободоумља а сам Витенбах припадао је групи професора привржених идејама француске револуције.</s><s>Витенбах је заједно са Марксовим оцем био један од предводника Касино клуба.</s><s>На једном од састанака они су отпевали Ла Марсељезу и друге револуционарне песме.</s><s>Након царевог писма трирском градоначелнику уследило је затварање књижевног клуба Касино.</s><s>У годинама свог раног интелектуалног формирања млади Карл је имао сазнања о француској револуцији, Декларацији о правима човека и грађанина, политичкој демократији и Кантовој филозофији под утицајем свог оца и Јохана Витенбаха.</s><s>Један од првих немачких социјалиста, Лудвиг Гал, живео је у Триру до 1832.</s><s>Карл се у гимназији ипак није бавио никаквом политичком активношћу.</s><s>Тајни владин доушник Нохл није га ставио на списак осумњичених.</s><s>Завршни испит у гимназији полагао је од 17. до 23. септембра 1835.</s><s>Испит се састојао из веронауке, превода једне Хорацијеве оде са латинског, једног састава о Августовом царству, по једног превода одломка из Илијаде, Тукидида и Софокла са грчког и једног превода из Монтескјеове књиге Разматрања о узроцима величине и пропасти Римљана.</s><s>Из историје је имао питања о Сервију Тулију и заузимању Цариграда у Петом крсташком рату.</s><s>Завршни матурски писмени рад је био на немачком језику: Размишљања младића приликом избора занимања.</s><s>Идеје које је млади Карл изложио у том раду биле су под Кантовим утицајем и оне се могу срести и у многим његовим текстовима из зрелог доба.</s><s>Ту задаћу је оцењивао Витенбах: она садржи велико изобиље идеја, али јој на многим местима недостаје јасноће и прецизности.</s><s>Неки мисле да се таква критика може применити и на многе касније Марксове списе.</s> <s>Након примања завршног сведочанства проводи време дуж обала Моселе, занима се за девојке и заљубљује у своју будућу супругу Џени фон Вестфален.</s><s>Њен млађи брат, Едгар, је био у истом разреду гимназије са Карлом.</s><s>Њен отац, барон Лудвиг фон Вестфален, био је владин саветник, такође лутеран и припадник Касино клуба.</s><s>Лудвиг, човек велике културе и изузетне интелектуалне истанчаности је младом Карлу отворио нове интелектуалне видике, упознао га са делом: Хомера, Шекспира и Сервантеса.</s><s>Ти писци ће остати све до смрти његови омиљени аутори.</s><s>Свом предрагом очинском пријатељу, поверљивом владином саветнику, г. Лудвигу фон Вестфалену... као сведочанство синовске љубави Карл је, касније, посветио и своју докторску дисертацију.</s><s>Родитељи и пријатељи младог Карла зову надимком Мохр.</s><s>Након тајне веридбе одлази на Универзитет у Бон 17. октобра 1835. да студира право.</s><s>Први пут напушта родитељски дом.</s><s>Ван породичне средине препуштен је самом себи.</s> <s>Млади Маркс</s> <s>Карл се по очевој жељи уписао на правни факултет али је осећао да га привлачи уметност, песништво и књижевност.</s><s>У првом семестру универзитетске 1835-36. године слуша предавања из шест предмета, три од њих нису правни предмети: Грчко-римска митологија, Питања о Хомеру и Историја модерне уметности.</s><s>Постао је члан Трирског клуба, (студената из Трира).</s><s>Губи занимање за своју породицу.</s><s>Пише песме а отац му се брине због његових предавања и да му син не постане тричави стихоклепац.</s><s>У другом семестру 1836. изабран је за председника клуба студената из Трира.</s><s>Обилазио је кафане, дворане за плес, проводио весео живот немачких студената.</s><s>Између студентских клубова било је честих препирки и сукоба.</s><s>Клубови су се делили на студенте буржоаског порекла и клубове аристократских студената.</s><s>У једном таквом сукобу који је прерастао у стварни двобој са аристократским клубом Борусија-корпс Маркс је у мају 1836. био лакше рањен у десно око.</s><s>Издаци младог студента Маркса били су позамашни.</s><s>Током другог семестра је попустио у учењу и показао отворено помањкање интереса за студиј права.</s><s>У том семестру једино предавање које је било оцењено као марљиво и пажљиво похађано било је латинска књижевност код професора А. В. Шлегела.</s><s>Тема предавања била је Елегије Проперција, песника Августова века.</s><s>Песнички кружок у који је залазио с политичког гледишта није био безазлен, међу члановима био је и Карл Грин, будући социјалист, каснији директор немачког седмичног листа Vorwarts (Напред).</s><s>Отац Хајнрих му је 1. јуна сасвим службено јавио да га намерава пребацити с Бонског на Берлински универзитет, верујући да ће се тамо уразумити и уозбиљити.</s><s>У напомени отпусног сведочанства Бонског универзитета писало је :због ноћног узнемиравања и пијанства био је у једнодневном притвору.</s><s>Није био осумњичем да је био члан клубова који су за студенте забрањени.</s><s>Карл се вратио у Трир и провео у породици свој последњи одмор.</s> <s>Своје песме посветио је својој вољеној Џени фон Вестфален.</s> <s>На Универзитет у Берлину уписао се 22. октобра 1836..</s> <s>У Старолајпцишкој улици бр.1 изнајмио је скромну собу.</s><s>Сматрало се да је универзитет у пруској престоници најбољи по изврсности својих професора и озбиљности студената, храм рада.</s><s>Царска цензура била је, такође, изврсна.</s><s>Почиње да се бави књижевним радом, пише неколико поглавља историјског романа, први чин трагедије а све под утицајем романтизма.</s><s>У написаном се осећао снажан утицај Лесинга, Шилера и Гетеа.</s><s>Први објављени текстови су му били поезија, у берлинском недељнику Атенаум.</s><s>Убрзо прекида своју књижевну каријеру.</s><s>У марту 1837. обавестио је Лудвига фон Вестфалена о веридби са његовом ћерком Џени.</s><s>Посећује два сата предавања из веронауке седмично.</s><s>Врло темељно учи грчки и латински, изучава Цицерона, Тацита, Хорација, Платона, Тукидида, Хомера и Софокла.</s><s>Похађа предавања из француског и хебрејског.</s><s>У његовом програму из прве године ту су још следећа градива: немачка књижевност, математика, физика и историја.</s><s>У октобру 1837. послао је оцу последње песме које је написао.</s><s>Након летње духовне слабости по наговору лекара одлази у село Стрелов, близу Берлина.</s><s>У том селу је написао филозофски дијалог Клеант или о полазној тачки и нужном даљем кретању филозофије.</s><s>Све песме и скице за романе ту спаљује.</s><s>Отац га обавештава писмом 10.</s><s>Фрбруара 1838. да је тешко болестан и да је разочаран Карловим трошењем новца.</s><s>Угледу Берлина као интелектуалног центра допринео је Хегел који је до своје смрти 1831. тамо држао универзитетску катедру филозофије.</s><s>Маркс је могао да осети Хегелов посмртни сјај.</s><s>Сви професори, ипак, нису били Хегелови ученици.</s><s>Маркс је да испуни обећање оцу уписао три предмета: Пандекта, код историчара права Савињија; Кривично право код Едуарда Ганса, (врло угледних професора права), и Антропологију код Стефенса.</s><s>Савињи је био један од главних теоретичара конзервативне историјске правне школе.</s><s>Маркс је марљиво похађао Савињијева предавања али не веома марљиво како је писало за предавања Едуарда Ганса, Хегеловог ученика.</s><s>У свом делу из 1836.</s><s>Ганс пише о својим сусретима са сенсимонистима у време јулске револуције у Паризу.</s><s>Могуће је у Марксовом делу наћи читаве Гансове реченице.</s><s>У летњем семестру 1837.</s><s>Маркс је слушао три предавања из права: Канонско право, Општи немачки грађански поступак и Пруски грађански поступак.</s><s>У зиму 1837-38. похађао је само предавања из Кривичног поступка.</s><s>У летњем семестру 1838. уписао је три предмета: Логику, Општу географију и Пруско грађанско право које је слушао изванредно вредно.</s><s>Хегела је проучавао 1837.</s><s>Читао је филозофе Фихтеа, Канта и Бекона, и правнике Савињија и Тибауда.</s><s>Увео је обичај да у бележнице језгровито уноси садржаје прочитаних књига.</s><s>Чита Шелинга, Аристотела.</s><s>Док ме држала зловоља, навикао сам се да с краја на крај урањам у Хегела, како је то чинио велики број његових ученика, запиао је.</s><s>Маркс истрајава у студирању права и писмом обавештава оца да жели да крене у судије.</s><s>1837. је умро Марксов брат Едуард.</s> <s>Карл почиње да посећује Докторклуб, који је био место где су се скупљали филозофи, историчари и теолози који су били од њега много старији.</s><s>У то време хегеловство је била службена пруска филозофија.</s><s>Хегелови ученици су се делили на две групе: левица и десница.</s><s>Старохегеловци су се залагали за измирење филозофије и религије.</s><s>Оправдавали су хришћанство и улогу цркве.</s><s>Бранили су пруску државу.</s><s>Хегеловска левица је наглашавала дијалектику и настојали су да је примене на подручје идеја и стварност света.</s><s>Односили су се критички према постојећој религији, хришћанству и према свакој религији, постојећој пруској држави, и свакој другој.</s><s>Хегеловска левица је објединила покрет политичке опозиције у Прусији који се развијао од јулске револуције 1830.</s><s>Неспокојне због тога пруске власти су забраниле противверске и противпруске чланке и текстове.</s><s>Хабсбуршко царство под Метернихом и даље је владало средњом Европом.</s><s>Изгледало је да тадашње руско царство јача.</s><s>Младохегеловски покрет обликовао се у таквом расположењу и околностима као и мисао младог Маркса.</s><s>Маркс је био у прилици да чује све расправе послехегеловског раздобља.</s><s>Халешки годишњаци које је покренуо Арнолд Руге 1838. постали су младохегеловски лист.</s><s>Докторклуб је окупљао неколико представника хегеловске левице.</s><s>Један од чланова био је Бруно Бауер, који је на универзитету предавао теологију.</s><s>У клубу се поред филозофије расправљало о политици.</s><s>Полицијски извештаји су, међутим, писали да је разблудан живот чланова клуба.</s><s>Део новца Маркс је трошио и на те пијанке.</s><s>У полугодишту 1838-39.</s><s>Маркс је наставио студирање права, међутим у летњем семестру 1839. он напушта студиј.</s><s>Његово завршно сведочанство са студија садржи оцену само из једног предмета: О Исаији, код Бруне Бауера.</s><s>Одлучио је да буде филозоф и да одбрани докторат из филозофије.</s> <s>У октобру 1839.</s><s>Бруно Бауер напушта Берлин и одлази у Бон где је именован за приватног доцента на теолошком факултету.</s><s>Бауер се надао да ће Марксу осигурати наставничко место на Бонском универзитету што га је подстакло да састави своју тезу и проучавање класичне грчке филозофије изложи у дисертацији.</s><s>Године 1840. у Прусији је на власти био Фридрих Вилхелм IV који је био још конзервативнији од свог претходника.</s><s>У то време је нови министар просвете сменио Шелинга са места ректора Берлинског универзитета.</s><s>По савету Бруне Бауера Маркс текст своје дисертације:Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе предаје на Универзитет у Јени, који се налазио ван пруске територије.</s><s>Маркс је 6. априла 1841. послао своју тезу а 15. априла 1841. добио је сведочанство у ком је писало да је доктор филозофије.</s><s>Одлучио је да напусти Берлин и одлази у Порајње, одлази у Келн.</s> <s>Рајнске године 1841—1843.</s><s>Након краћег боравка у Келну и Триру у мају 1841. доктор Маркс и Бруно Бауер планирају да покрену часопис Архив атеизма.</s><s>Бауер се вратио у Берлин, међутим, био је смењен са свог положаја на Бонском универзитету, на захтев самог цара.</s><s>То је значило да се и за Маркса затварају универзитетска врата.</s><s>Група либералних припадника келнске буржоазије основала је 15. децембра 1841. у форми деоничарског друштва Рајнске новине за политику, трговину и индустрију.</s><s>Новине се појављују 1. јануара 1842.</s><s>Маркс је имао одређени утицај на редакцију новина али је био настањен у Бону и није могао да активно суделује у редакцији.</s><s>24. децембра је пруска влада објавила Указ у ком препоручује да се у штампи и у литератури угуше све критике темељних верских принципа и увреде морала и добрих обичаја. (3. марта 1842. преминуо је Лудвиг фон Вестфален.) Маркс тај Указ критикује у свом чланку: Без слободе штампе све друге слободе постају илузорне.</s><s>У лето 1842. преминуо је његов брат, Херман, и Маркс је морао да се врати породици у Трир која му је ускратила материјалну помоћ.</s> <s>Дана 9. августа Рајнске новине су објавиле Марксов текст Филозофски манифест историјске правне школе, његова сарадња је постала редовна.</s><s>У том чланку он критикује, свог бившег професора, Савињија, који је од стране цара био именован за министра законодавства.</s><s>У лето 1842. младохегеловски круг u Берлину се реорганизовао и на месту Доктор клуба појавио се клуб ’’Freien’’ (Слободни).</s><s>Том клубу су поред Бруне Бауера припадали: Едгар Бауер, Едуард Мејен, Макс Штирнер и Фридрих Енгелс.</s><s>После позива из редакције Рајнских новина доктор Маркс 15. октобра 1842. напушта Бон и настањује се у Келну да би уређивао дневне новине и суделовао у расправама Келнског круга покретача Рајнских новина.</s><s>Тих месеци Маркс је читао француске социјалистичке писце: Шарл Фуријеа, Пјер Лероа, Виктора Консидерана и Пјера Прудона.</s><s>У Рајнским новинама пише и Мозес Хес који је 21. априла 1842. објавио манифест француских комуниста.</s><s>Маркс чита тек изашлу Прудонову књигу Шта је власништво?.</s><s>Аугсбуршке новине су 15. октобра 1842. критиковале Рајнске новине и оптужиле их за комунизам.</s><s>Маркс као главни уредник одмах је одговорио и у свом чланку поменуо пре свега Прудоново оштроумно дело сведочећи тиме о свом занимању за социјалистичка питања.</s> <s>Новинарски посао навео је Маркса да се врло детаљно занима конкретним питањима.</s><s>Саставио је низ чланака о расправама у Рајнској земаљској скупштини поводом крађе дрва.</s><s>Нови закон је пооштрио мере против дрвокрадица.</s><s>Тим поводом је у Порајњу на судовима било 150.000 поступака.</s><s>Маркс пише, под утицајем Прудона, о власништву као крађи и сматра да је власништво настало на туђи рачун.</s><s>Маркс је у то време одбио велики број чланака од берлинског клуба Слободних које је оквалификовао као мисаоно испразне брбљарије у неозбиљном стилу и мокрење на стари начин.</s><s>Тако је његов сукоб с њима постао оштар.</s><s>Истовремено, цензура га свакодневно непоштедно осакаћује и новине често једва могу да изађу.</s><s>Сматрао је да је суштина новина у образовању публике.</s><s>Био је за критику религије, као и Слободни, али и да се мање поиграва фирмом атеизма... а да се њен садржај шири међу народом.</s><s>Раскинуо је везе са Бруном Бауером и берлински Слободни сматрају да је опортунист.</s><s>Први лични сусрет између Маркса и Енгелса био је хладан.</s><s>Маркс је Енгелсу изгледао сумњив због љубазности према власти.</s><s>С друге стране, успех Рајнских новина пруској влади је био разлог за неспокој.</s><s>За мање од годину дана број сталних претплатника попео се са 400 на 3400.</s><s>Због сталних притисака на редакцију од владе задужених за цензуру сам министар за цензуру је сматрао да се тон новина неоспорно стишава.</s> <s>Међутим, Рајнске новине су објавиле писма о положају мозелских виноградара.</s><s>Влада је онда затражила да се објаве и службене исправке које оповргавају аргументацију мозелског дописника који говори о вампирима који већ дуго сишу крв.</s><s>Маркс је саставио низ чланака о мозелским виноградарима који живе у нечувеној беди.</s><s>У чланцима он тврди да је за њихов тешки положај одговорна влада.</s><s>Серију његових чланака је зауставила цензура код чланака: Зла која поједоше Мозеле и Вампири Мозела, који су остали необјављени.</s><s>Пруска влада је након што је већ забранила да се дистрибуирају Опште лајпцишке новине, најважније либералне новине у Немачкој, забранила на захтев цара, Ругеове Немачке годишњаке а након што су Рајнске новине 4. јануара 1843. објавиле чланак против руског царског апсолутизма 21. јануара уследила је и забрана Рајнских новина.</s><s>До те забране је дошло после протеста цара Николе I код пруског амбасадора у Петрограду а иза забране је стајао Фридрих Вилхелм IV, лично.</s><s>Маркс је тада записао:Ја сам се уморио од претварања, глупости, сировог ауторитета и нашег пренемагања, извртања, окретања леђа и прегањања речима.</s><s>Влада ми је, дакле, поново вратила слободу.</s><s>Због начина на који се проводила цензура Маркс је 18. марта објавио да се повлачи из уредништва Рајнских новина.</s><s>Рајнске новине су престале да излазе 31. марта 1843.</s> <s>То раздобље значило је озбиљну прекретницу у Марксовом животу, почео је да се занима економским проблемима и открива француски социјализам.</s><s>Остао је без месечне зараде а био се и разишао са својом породицом; све док му је мајка била жива није имао право на породичну имовину.</s><s>Отишао је у Бад Кројцнах код Мајнца.</s><s>Тамо се у еванђелистичкој цркви 19. јуна 1843. венчао са својом седмогодишњом вереницом Џени од Вестфаленових.</s><s>На венчању у цркви нико од Марксове родбине није био присутан а од Џени била је само мајка и полубрат Едгар.</s><s>Карл, атеиста, венчао се у лутеранској цркви а Џенини аристократски рођаци, пијетисти, веровали су у господа на небу и господа у Берлину и нису били присутни.</s><s>Пред Карлом и Џени било је 38 година тешког живота а оне су почеле меденим месецом на слаповима Рајне, крај Шафтхаузена у Швајцарској.</s><s>У Бад Кројцнаху Марксови станују све до одласка у Париз крајем октобра 1843.</s><s>Карл много чита и пише.</s><s>Проучава историју Француске, саставља листе и индексе грађе о разним темама: племству, извршној власти, бирократији, породици, државним сталежима, друштвеним слојевима, итд.</s><s>Детаљно проучава француску револуцију, историју Енглеске, Немачке, Шведске и Сједињених Држава.</s><s>Чита Русоов Друштвени уговор, Монтескјеов Дух закона, Макијавелијеву расправу О држави.</s><s>У то време почиње да открива економију и стиче историјско образовање.</s><s>Пише Прилог критици Хегелове филозофије државног права, (писан од марта до августа 1843, а издато тек 1927).</s><s>Чита два Фојербахова дела: Суштина хришћанства, објављена у новембру 1841. и 'Принципи филозофије будућности, објављени 1843.</s> <s>Поред Фојербаха на Маркса поново утиче Бруно Бауер.</s><s>Након читања његова два чланка: Јеврејско питање и Способност данашњих хришћана и Јевреја да постану слободни, објављена 1842.</s><s>Карл у лето 1843. пише свој Прилог јеврејском питању.</s><s>Маркс се лично није осећао као Јевреј.</s><s>Његова писма врве антисемитским рефлексијама.</s><s>Прилог јеврејском питању је несумњиво антисемитски текст.</s><s>Он пише:Која је световна основа Јеврејства?</s><s>Практична потреба, себичност.</s><s>Који је световни култ јеврејства?</s><s>Трговање.</s><s>Ко је његов световни бог?</s><s>Новац.</s><s>Па добро!</s><s>Еманципација од трговања и новца, дакле од практичног стварног јеврејства, била би самоеманципација нашег времена.</s><s>Даље пише: Јевреј се еманциповао на јеврејски начин, не само тако што је присвојио новчану моћ, него што је помоћу њега и без њега новац постао светска сила, а практични јеврејски дух практичним духом хришћанских народа, ...</s><s>Новац је ревносни бог Израелов, пред којим не сме да постоји ниједан други бог...</s><s>Маркс се задовољио тим да Јевреје означи као мету и предложи их за друштвени прогон.</s><s>Али, Маркс шути о прогонству Јевреја кроз историју а жртва је био и његов отац Хершел, он је у Прусији морао да пређе у лутеранство да би задржао посао.</s><s>Међутим, Маркс није сам у том мишљењу и социјалисти Фурије и Прудон су написали антисемитске текстове.</s><s>Јевреј је непријатељ људског рода.</s><s>Ту расу ваља вратити назад у Азију и искоренити је, писао је Пјер Прудон у свом Дневнику.</s><s>Маркса све више занима и питање отуђења.</s><s>Појаву отуђења он види у религији, политици и друштву и везује је за приватно власништво.</s><s>Изграђујући и прецизирајући своју политичку критику он све више улази у социјални садржај и претпоставља нову димензију, димензију укидања приватног власништва а то је значило безобзирну критику свега постојећег.</s><s>Он настоји да изнесе истину о друштвеним односима.</s><s>Карл и Џени крећу у Париз.</s><s>У Париз је породица Маркс стигла 11. октобра 1843.</s> <s>Париз 1843—1845.</s><s>По доласку у Париз породица Маркс се настанила у предграђу Сен Жермен где су пребивали и многи немачки исељеници.</s><s>Арнолд Руге изнајмио је за њих стан у улици Ванеу 23.</s><s>Џени Маркс је била у четвртом месецу трудноће.</s><s>У истој улици на броју 22 налазило се уредништво Немачко-француског годишњака.</s><s>Карл је дошао у милионску метрополу чију новију прошлост је детаљно изучио.</s><s>1. маја Џени је родила ћерку.</s><s>Руге и Маркс нису успели у проналажењу француских сарадника за Годишњак.</s><s>Француски социјалисти од којих су очекивали да ће сарађивати показали су да су узнемирени атеистичким тежњама часописа.</s><s>Први и последњи број часописа изашао је у марту 1844.</s><s>У њему је објављен део преписке између Маркса и Ругеа, два Енгелсова чланка:Нацрт за критику националне економије, студија Положај Енглеске; Писма из Париза Мозеса Хеса, Марксов Прилог јеврејском питању и Увод у Прилог критици Хегелове филозофије права.</s><s>Маркс је писао:Религија је уздах потлаченог створења......</s><s>Она је опијум народа...</s><s>Немачко-француских годишњака је нестало тек што су се појавили.</s><s>Самог Ругеа је уплашила комунистичка оријентација коју је уочио на ступцима, првенствено Марксових чланака.</s><s>Пруска влада је запленила примерке на границама и издала налог да се ухапсе главни уредници: Маркс, Руге и Хајне.</s><s>Часопис је био одштампан у 3000 примерака и слабо се продавао у Француској а у Немачкој се није могао продавати.</s><s>Руге је одустао од даљег рада и оставио Маркса без средстава.</s><s>Управо у то време Маркс је открио политичку економију.</s><s>На то је утицао Енгелсов чланак Нацрт за критику националне економије.</s><s>Маркс је закључио да мора проучити економисте.</s><s>И поред новчаних невоља, оскудице и што му се родила ћерка, Маркс је уронио у ново занимање – економске студије.</s><s>Између фебруара и августа саставио је Економско-филозофске рукописе из 1844.</s><s>У њима описује везу националне економије са државом, правом, моралом, грађанским животом.</s><s>Маркс у Паризу чита економисте и од тада се више неће раздвајати од политичке економије.</s><s>Први део Рукописа из 1844 управо је посвећен тумачењу одломака из дела економиста: надница, профит од капитала, земљишне ренте и отуђени рад.</s><s>Његово штиво из 1844: Адам Смит :Истраживање природе и узрока богатства народа, Вилхелм Шулц:Кретање производње, Давид Рикардо:О начелима политичке економије и опорезивања...</s><s>Надница се одређује непријатељском борбом између капиталисте и радника.</s><s>Маркс долази до дефиниције пролетера, оног који живи без капитала и земљишне ренте, једино од рада и то једностраног, апстрактног рада.</s><s>Маркс уводи нове појмове у своје мишљење: производне снаге, производни односи...; до којих је дошао асимилацијом грађе и кроз анализу кретања производње у Шулцовим радовима и анализом историје енглеске политичке економије.</s><s>Реч пролетеријат долази од латинске речи proles (потомство).</s><s>Пролетери су у Риму сачињавали центурију сиромашних грађана који су држави могли понудити само своје потомство.</s><s>По Марксу, модерни пролетер није поседовао ништа осим своје радне снаге.</s><s>Маркс истражује језив положај радника у свом времену.</s><s>Суделовао је на састанцима париских радника.</s><s>У Паризу је од 1834. постојао Савез прогнаних који је 1846. прешао у Савез праведних.</s><s>Била је то пирамидална организација која је организована као тајно друштво.</s><s>Обавестио је писмом Фојербаха да су комунисти тог лета два пута седмично похађали предавања о његовој књизи Суштина хришћанства. (Маркс је Савезу праведних службено приступио 1847)</s> <s>У извештајима пруског Министарства за унутрашње послове у Паризу писало је:Изнајмили су просторију и у њој држе говоре којима отворено подстичу на убијање краља, укидање сваког власништва, ликвидирање богатих и вере, једном речју страхота.</s><s>Истиче се да се окупи око 30 а неретко и 100 до 200 Немаца.</s><s>Док је боравио у Паризу Маркс је био веома повезан са песником Хајнрих Хајнеом.</s><s>Са Пјером Прудоном је водио много расправа и њихово пријатељство је трајало све до Марксовог одласка из Париза.</s><s>Дружио се са Михајлом Бакуњином.</s><s>Са Енгелсом је крајем 1844. написао књигу Света породица или Критика критичке критике.</s><s>Књига је изашла у фебруару 1845. и била је оштра критика теза браће Бауер.</s><s>Бауер хоће да творац историје буде дух и негира улогу масе у историји.</s><s>Маркс потом жели да се прихвати детаљнијих анализа развоја политичке економије.</s><s>Истовремено пруском цару је све несносније деловање немачких револуционара у француској престоници.</s> <s>Дана 3. августа 1844. објављен је Бернаисов чланак у ’’Vorwarts’’-у (Напреду) насловљен Атентат на пруског цара.</s><s>То је изазвало бурну реакцију пруског амбасадора у Паризу.</s><s>Тадашњи француски министар унутрашњих послова пише француском министру иностраних послова:Још данас можемо из Француске удаљити оне ниткове, а имаће муке да негде другде издају своје новине; то је истина.</s><s>Чланак је напрасит и гнусан.</s><s>Прогон ми се чини врло оправдан.</s><s>Њих су тројица: одговорни уредник г. Борштајн, др Руге и неки г. Маркс...</s><s>Француски министар одредио је 25. јануар 1845. за прогон ниткова.</s><s>Карл Маркс је добио решење о протеривању и саопштено му је да има 24 сата да оде из Француске.</s><s>Марксу је пошло за руком да добије још осам додатних дана.</s><s>Карл Маркс се 1. фебруара 1845. кочијом одвезао у Лијеж.</s><s>У Бриселу је био 3. фебруара.</s> <s>Брисел, Маркс комунист 1845—1847.</s> <s>Трир, Бон, Берлин, Келн, Бад Кројцнах, Париз, па Брисел и Белгија Леополда I. Карл Маркс је без средстава.</s><s>7. фебруара 1845. тражио је одобрење да у Белгији заснује место свог боравка.</s><s>Белгијски министар правосуђа дао је налог да Маркс буде под присмотром јер је против њега у Прусији био издат налог за хапшење.</s><s>22. фебруара Маркс је потписао обавезу:У сврху добивања одобрења за пребивање у Белгији, својом чашћу преузимам обавезу да у Белгији нећу објавити ниједно дело о дневној политици.</s><s>Зими 1844-1845 Фридрих Енгелс пише Положај радничке класе у Енглеској.</s><s>22. фебруара Енгелс пише Марксу:Чим је стигла вест о expulsion, сматрао сам нужним да одмах започнемо са субскрипцијом, како би комунистички расподелили на све нас посебне трошкове, које си ти имао.</s><s>Енгелс предлаже Марксу да му исплати своја ауторска права за књигу о Енглеској.</s><s>Тако он почиње Маркса новчано да испомаже што ће трајати и наредних година.</s><s>Маркс је 1. фебруара потписао уговор са издавачем Ласкеом за искључиво право објављивања његове књиге Критика политике и националне економије, требало је само да је напише.</s><s>За то дело нацрт су били Економско-филозофски рукописи који нису били објављени.</s><s>Од фебруара 1845. до марта 1848. гомила белешке о читању, петнаест бележница са више од шест стотина страница из Сисмонди Студије о политичкој економији 1837, Историја политичке економије Адолфа Бланкија, Историја политичке економије у Италији Ј.</s><s>Пекија 1830... подручје Марксове лектире се још проширује, проучава машине, филозофију мануфактура, П.</s><s>Росијева Предавања из политичке економије Брисел, 1843.</s> <s>Настанио се у једном малом стану у Бриселу у улици Пачеко бр. 35.</s><s>Ту пише своје чувене Тезе о Фојербаху.</s><s>Марксов текст садржи једанаест теза.</s><s>Једанаеста је најпознатија:Досада су филозофи само различито тумачили свет а ради се о томе да се он треба променити.</s><s>Маркс промену света сматра најважнијом.</s><s>То значајно и из корена утиче на његово деловање.</s><s>У априлу 1845. у Брисел је доселио Енгелс.</s><s>Маркс је преселио у улицу Алијансе да би били ближе.</s><s>Маркс је у Бриселу интензивно читао.</s><s>У августу је Енгелс повео Маркса у његов први боравак у Енглеској.</s><s>Боравили су у Манчестеру и Лондону.</s><s>Тамо су упознали раднике из организације trade-union вође Савеза праведних, одређен број чартиста окупљених око листа ’’Northern Star’’ (Звезда Северњача).</s><s>Маркс је упознао фонд библиотеке у Манчестеру и British Museum.</s><s>Све то ће користити у свом каснијем истраживачком раду.</s><s>Његова лектира у Енглеској из лета 1845. пописана је у три бележнице.</s><s>Он се упознаје са кредитним механизмима, кретањем цена, демографским еволуцијама и одређеним бројем дела из политичке економије до којих није могао доћи у Бриселу.</s><s>26. септембра родила се његова друга кћер, Лаура.</s> <s>Крајем августа био је опет у Бриселу.</s><s>Радио је са Енгелсом на новој књизи:Немачка идеологија.</s><s>Састављање те књиге трајаће од септембра 1845. до августа 1846.</s><s>А књига је одговор Бауеру и Штирнеру на њихове критике Свете породице.</s><s>Велик део Немачке идеологије посвећен је критици књиге Макса Штирнера Его и његово власништво.</s><s>У тој књизи њихова критика обухвата и Фојербаха. ...ниједном од ових филозофа није уопште пало на памет да поставе питање о вези немачке филозофије са немачком стварношћу, о вези њихове критике са њиховом властитом материјалном околином.</s><s>Одатле полази наговештај Маркс-Енгелсовог схватања историје са проучавањем односа између производних снага, поделе рада и различитих облика власништва.</s><s>Њихове формулације касније ће добити своје име историјски материјализам.</s><s>Марксова филозофија постаје све више економизам.</s><s>Последњи значајан текст у Немачкој идеологији је напад на такозвани истински социјализам Карла Грина.</s><s>Након путовања у Енглеску да би остали у вези са ’’Fraternal Democrats’’ (Братским демократама) из Лондона и са Лондонским удружењем за образовање немачких радника Маркс и Енгелс су основали Комунистички дописни комитет.</s><s>Било је то зачињање Прве интернационале.</s><s>30. марта 1846. петнаестак комуниста се састало у Марксовој кући.</s> <s>Манифест комунистичке партије, 1848.</s> <s>Крајем 1847.</s><s>Маркс и Енгелс су почели да пишу њихов најпознатији рад - програм активности Савеза комуниста.</s><s>Заједничко дело Маркса и Енгелса писано је од децембра 1847. до јануара 1848. године, а први пут је објављено 21. фебруара 1848. године под називом Комунистички манифест.</s><s>Комунистички манифест изложио је веровања новог Савеза комуниста.</s><s>Више то није било тајно друштво, Савез комуниста је сада хтео да циљеве и намере јасно прикаже широј јавности.</s><s>Увод Манифеста је јасно утвдио главну основу марксизма, да је "Историја свих досадашњих друштава историја класних борби." У наставку се испитују антагонизми за које је Маркс тврдио су настали сукобом интереса буржоазије (богата капиталистичка класа) и пролетаријата (радничка класа).</s><s>Полазећи даље од тога, Манифест представља аргументе зашто је Савез комуниста, за разлику од других социјалистичких и либералних политичких партија и група у то време, био једина партија која је заиста деловала у интересу пролетаријата и која се залагала за свргавање капитализма и успостављање социјализма.</s> <s>Касније те године, Европа је доживела низ протеста, побуна и насилних револуција који су познати као револуција из 1848. године.</s><s>У Француској, револуција је довела до свргавања монархије и успостављања Француске Друге републике.</s><s>Маркс је подржавао такве активности, а пошто је недавно добио значајно наследство од свог оца, наводно користи трећину од тога да наоружа белгијске раднике који су планирали револуционарни устанак.</s><s>Иако је истинитост ових навода спорна, белгијско Министарство правде га оптужује због тога и потом га хапси, а он је био приморан да побегне назад у Француску, где је веровао да ће бити безбедан.</s> <s>Келн 1848—1849, Маркс револуционар у време револуције У нади да ће видети ширење револуције у Немачкој, 1848.</s><s>Маркс се вратио у Келн, где је почео штампање летака под насловом Захтеви Комунистичке партије у Немачкој, у коме се залагао за само 4 од 10 начела из Манифеста, сматрајући да у Немачкој у то време, буржоазија мора прво да збаци феудалну монархију и аристократију пре него што пролетаријат збаци буржоазију.</s><s>Дана 1. јуна, Маркс је почео штампање дневних новина "Neue Rheinische Zeitung", а финансирао се наследством свог оца.</s><s>Новине су биле дизајниране да пренесу вести из целе Европе са марксистичком интерпретацијом догађаја.</s> <s>За време издавања ових новина, Маркс и други револуционарни социјалисти су редовно малтретирани од стране полиције, а Маркс је чак и привођен у неколико наврата.</s><s>Оптуживан је за разне ствари, између осталог за вређање Главног јавног тужиоца и за подстицање оружане побуне, међутим, сваки пут је био ослобођен.</s><s>У међувремену, Пруски парламент је распуштен, а краљ Фридрих Вилхем IV је увео нови кабинет, који је имао задатак да спроведе контра-револуционарне мере и да уклони левичарске и друге револуционарне елементе из земље.</s><s>На основу овога, "Neue Rheinische Zeitung" су убрзо укинуте и Марксу је наређено да напусти земљу 16. маја.</s><s>Маркс се након овога вратио у Париз, у коме је тада спровођена оштра контра-револуције, а и владала је велика епидемија колере, па је Маркс убрзо и одавде избачен од стране градских власти, које су га сматрале великом претњом.</s><s>Са супругом Џени, очекујући четврто дете, и у немогућности да се врати у Немачку или Белгију, у августу 1849. године пронашао је уточиште у Лондону.</s> <s>Живот и рад у Лондону</s> <s>Писање за New York Tribune</s> <s>Приватни и лични живот</s> <s>Библиографија Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе, (докторска дисертација) (1841. издата 1902) Критика Хегелове филозофије државног права (1843. изд.</s><s>1927) Прилог јеврејском питању (1843) Писма Ругеу из 1843.</s><s>Економско-филозофски рукописи из 1844. (1844. изд.</s><s>1932) Света породица или Критика критичке критике.</s><s>Против Бруна Бауера и другова, са Енгелсом. (1845) Тезе о Фојербаху (1845. изд.</s><s>1888, у Енгелсовој редакцији) Немачка идеологија (1845. изд.</s><s>1932) Биједа филозофије (1847) Манифеста комунистичке партије (са Енгелсом) (1848) Најамни рад и капитал (1849) Класне борбе у Француској (1850) Адреса Централног комитета Савеза комуниста Осамнаести бример Луја Бонапарте (1852) Открића о историји дипломатије 18. века Прилог критици политичке економије (1859) Теорије о вишку вредности (изд.</s><s>1905) Капитал.</s><s>Критика политичке економије, прва књига (1867) Критика Готског програма (1875. изд.</s><s>1891)</s> <s>Одабрани чланци</s> <s>Види још Од сваког према способностима, свакоме према потребама Споменик Карлу Марксу</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Предраг Враницки:Мисаони развитак Карла Маркса (1953) Кар Корш:Карл Маркс (1984) Jacques Derrida:Spectres de Marx (1993); (Жак Дерида Марксове сабласти) (2004) Jean Elleinstein:Marx, sa vie, son oeuvre'' (1981)</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Карл Маркс интернет архива В. И.</s><s>Лењин - Карл Маркс</s> <s>Рођени 1818.</s><s>Умрли 1883.</s><s>Немачки Јевреји Јеврејски филозофи Немачки филозофи Немачки атеисти Континентални филозофи Политичка филозофија Немачки комунисти Ашкенази Историја филозофије Историја образовања Марксистичка теорија Атеистички филозофи Немачки марксисти</s>

895

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

Комунизам

<s>Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва која се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу.</s><s>Може се посматрати као огранак ширег социјалистичког покрета.</s><s>Марксисти су ране облике човекових друштвених организација описивали као примитивни комунизам.</s><s>Међутим, комунизам као политички циљ је претпостављени облик будуће друштвене организације.</s><s>Постоји мноштво струја унутар комунистичког покрета, укључујући марксизам луксембургизам бољшевизам троцкизам титоизам, еврокомунизам лењинизам марксизам-лењинизам совјетски комунизам стаљинизам маоизам хоџизам џуче национал-комунизам хришћански комунизам религијски комунизам анархокомунизам</s> <s>и разне струје левог комунизма као распрострањеније варијанте.</s><s>Ипак, разни изданци совјетских (што критика назива стаљинизмом) и маоистичких тумачења марксизма-лењинизма чине посебну грану комунизма који је, за разлику од осталих, био главна струја комунизма у светској политици током највећег дела 20. века.</s><s>Троцкизам као ривалска струја није био тако популаран.</s> <s>Диктатура пролетаријата Карл Маркс је сматрао да се друштво не може преко ноћи трансформисати из капиталистичког у комунистички облика производње, већ мора постојати прелазни период који је Маркс назвао револуционарна диктатура пролетаријата.</s><s>Марксов концепт комунистичког друштва изниклог из капитализма за сада остаје само теорија; заправо, Маркс је оставио врло мало информација о томе како ће комунистичко друштво заправо изгледати.</s><s>Термин „комунизам“ често се користио да би се означили политички и економски режими у којима владају комунистичке партије које су тврдиле да су оличење диктатуре пролетаријата.</s> <s>Крајем 19. века, марксистичке теорије су подстакле настајање социјалистичких партија широм Европе, иако су нешто касније њихове идеолошке платформе биле много ближе идеји „реформистичког“ капитализма са све слабијом тежњом да се тај капитализам руши.</s><s>Изузетак је била Руска социјалдемократска радничка партија.</s><s>Једно крило партије, општепознато као бољшевици, на челу са Владимиром Иљичом Лењином успело је да освоји власт у Русији након обарања привремена владе у Октобарској револуцији 1917.</s><s>Године 1918. ова партија променила је име у Комунистичка партија, чиме је по први пут повучена јасна гранична линија између комунизма и осталих видова социјализма.</s> <s>Након успеха Октобарске револуције у Русији, социјалистичке партије у многим другим земљама постају комунистичке партије са идеолошким платформама различитог степена верности новој Комунистичкој партији Совјетског Савеза.</s><s>Након Другог светског рата, комунисти су освојили власт у источној Европи, а 1949.</s><s>Комунистичка партија Кине је успоставила Народну републику Кину, која ће касније следити јединствену идеолошку стазу развитка комунизма.</s><s>Међу осталим државама Трећег света које су у неком тренутку прихватиле прокомунистичке владе су Куба, Северна Кореја, Северни Вијетнам, Лаос, Ангола и Мозамбик.</s><s>До почетка 80-их скоро једна трећина светског становништва живела је у комунистичким државама.</s> <s>Почетком 70-их почео се користити термин "еврокомунизам" да би означио политику западноевропских комунистичких партија које су настојале да прекину са традицијом некритичке и безусловне подршке Совјетском Савезу.</s><s>Такве партије су биле политички активне и успешне на изборима у Француској и Италији.</s> <s>У Сједињеним Државама постоји дуга историја антикомунизма отеловљена, на пример, у Указу о пропаганди из 1918., затим у озлоглашеним Палмеровим рацијама, те у периоду макартизма.</s><s>Међутим, многи региони у Јужној и Централној Америци и даље имају јаке комунистичке покрете различитих типова.</s> <s>Падом комунистичких влада у источној Европи крајем 80-их и распадом Совјетског Савеза 8. децембра 1991. моћ и утицај комуниста у Европи драстично опада.</s><s>Ипак, око четвртине светског становништва још увек живи у комунистичким државама, највише у Народној Републици Кини.</s> <s>Рани комунизам</s> <s>Идеја комунизма има дугу историју и пре Маркса и Енгелса.</s><s>У античкој Грчкој, идеја комунизма је била повезана са митом о златном добу човечанства, о времену пре настанка приватног власништва, када је друштво живело у потпуној хармонији.</s><s>Неки су тврдили да су Платон са својом Републиком и неки антички политички теоретичари заговарали комунизам у облику задругарства а да су ране хришћанске секте, посебно рана црква (као што је записано у Објави апостола) те урођеничка племена претколумбовске Америке практиковали комунизам у виду задружног живота и заједничког власништва.</s><s>Хришћански комунизам пропагира идеју да је хришћанство у својој основи било предвиђено да буде комунистичко.</s> <s>У својој расправи Утопија из 1516.</s><s>Томас Мор описује друштво засновано на заједничком власништву над имовином, чије вође управљају њим према потреби.</s><s>Франсоа Рабле је такође описао такво утопијско друштво кроз митски Телемски манастир.</s><s>Едвард Бернштајн је у свом делу „Кромвел и комунизам“ из 1895. тврдио да је неколико група у Енглеском грађанском рату, посебно Копачи, исказало јасне комунистичке, аграрне идеале и да је став Оливера Кромвела према овим групама било у најбољем случају равнодушан, а често и непријатељски.</s> <s>Критике идеја приватног власништва настављају се у ери просвећености у 18. веку кроз дела таквих умова као што је, на пример, Жан Жак Русо.</s> <s>Реч „комунист“ сковао је Гудвин Бармби 1840. (по француској речи -{communisme}-) расправљајући o егалитаризму Грахуса Бабефа, једног од најрадикалнијих учесника Француске револуције 1789. те Абеа Константа.</s><s>Бармби је водио интензивну преписку са Енгелсом па је 1841. основао Лондонско комунистичко пропагандно друштво.</s><s>"Утопијски социјализам", термин који је смислио Маркс, насупрот научном социјализму (термин који је сковао Енгелс), означава сва утопијска друштва и насеља која су замислили Роберт Овен, Шарл Фурије и Сен Симон.</s> <s>Карл Маркс је сматрао да се примитивни комунизам развио из првобитних људских заједница ловаца-сакупљача плодова.</s><s>Када је човечанство постало способно да производи вишкове, настала је приватна имовина, појавила се социјална неједнакост која је резултовала појавом класног друштва, потом и феудалног облика производње, све до ондашњег капиталистичког друштва достигнутог насилном примитивном акумулацијом капитала, а тај капитализам је деломично заснован на меркантилизму.</s><s>Маркс је сматрао да ће следећи степен друштвене еволуције опет бити комунизам, али комунизам далеко развијенији него што је био примитивни комунизам (а све то у складу са Марксовом интерпретацијом Хегелове дијалектике).</s><s>Књига Узајамна помоћ: Фактор еволуције теоретичара анархистичког комунизма Петра Кропоткина даје бројне примере сарадње и узајамне помоћи током људске историје и у њој се тврди да су они у еволуцији људске врсте били исто тако важни као и ривалство и узајамна борба, а можда и важнији.</s> <s>У свом данашњем облику, комунизам је потекао из радничког покрета Европе 19. века.</s><s>У то време, како је индустријска револуција напредовала, критичари социјалисти су кривили капитализам за стварање нове класе неквалификованих, градских радника у фабрикама који су радили под тешким условима и за ширење јаза између богатих и сиромашних.</s><s>Енгелс, који је живео у Манчестеру, проучавао је формирање чартистичког покрета, док је Маркс напустио универзитет да би се упознао са пролетаријатом у Француској и Немачкој.</s> <s>Марксизам</s> <s>Као и остали социјалисти, Маркс и Енгелс предсказивали су крај капитализма и свих система у којима су, по њима, радници експлоатисани.</s><s>Али док су ранији социјалисти, њихови претходници, били наклоњени дугорочним друштвеним реформама, Маркс и Енгелс су веровали да је светска револуција неминовна и да се само тако може ући у социјализам.</s> <s>Аргументујући неопходност пута у комунизам, марксисти су доказивали да је главна карактеристика човековог живота у класном друштву отуђење (алијенација), а једино се у комунизму у потпуности може остварити концепт слободног човека.</s><s>Овде Маркс следи Хегелов концепт по ком слобода није само одсуство присиле, већ акција (делање) које има морални садржај.</s><s>Даље, марксисти су сматрали да ће комунизам људима омогућавати пуну слободу деловања, али и да ће људе стављати у такве међусобне везе и односе у којима неће бити потребе ни за каквом експлоатацијом човека по човеку.</s><s>Док је Хегел сматрао да је етички живот човека кроз историју углавном био вођен идејама, за Маркса комунизам настаје и развија се из материјалне базе, а нарочито развојем средстава за производњу.</s> <s>Марксисти тврде да ће процес класних сукоба и револуционарне борбе резултовати победом пролетаријата и успостављањем комунистичког друштва у коме ће приватно власништво временом нестати и где ће средства за производњу и живот припадати заједници.</s><s>Сам Маркс је мало написао о животу у комунизму, дајући само најосновнији опис комунистичког друштва.</s><s>Јасно је да се ради о друштву обиља у којем је човеково делање подложно минималним ограничењима.</s><s>У популарном слогану који је усвојио комунистички покрет, комунизам је свет у ком ће „свако давати према својим могућностима, а примати према својим потребама“.</s><s>"Немачка идеологија" је једно од неколико Марксових дела који разрађују комунистичку будућност:</s> <s>"У комунистичком друштву, где се нико не бави само једном делатношћу и где се свако може усавршити у било којој жељеној делатности, друштво регулише производњу уопште и тиме ми омогућава да радим једну ствар данас, а другу сутра, да ловим ујутро, пецам послеподне, храним стоку увече, критикујем после вечере - дакле, све што пожелим у одређеном тренутку, а да, упркос томе, никад не постанем професионални ловац, рибар, сточар или критичар.}}</s> <s>Маркс је непрекидно настојао да ову своју визију уклопи у позитивистичку научну теорију о преласку правног друштва у комунистичко, те, помало натегнуто, у политичку теорију која би објаснила зашто је потребна револуција да би се то постигло.</s> <s>До краја 19. века, термини „социјализам“ и „комунизам“ често су замењивани.</s><s>Међутим, Маркс и Енгелс су тврдили да комунизам неће настати из капитализма у потпуном развијеном облику, већ да ће проћи кроз „прву фазу“ у којој ће већина производне имовине бити заједничка уз неке преостале класне разлике.</s><s>Прва фаза би на крају требало да доведе до „више фазе“ у којој класне разлике неће постојати, а такође ни потреба за државом.</s><s>Лењин је термин „социјализам“ често користио као синоним за Марксову и Енгелсову претпостављену „прву фазу“ комунизма а термин „комунизам“ односио се на „вишу фазу“ комунизма.</s> <s>Ова каснија становишта, посебно она које је развио Лењин, служила су као идеолошке платформе комунистичких партија 20. века.</s><s>Каснији писци, као што су Луј Алтисер и Никос Пуланцас, модификовали су Марксов концепт додељујући држави главну улогу у настајању и развитку таквих друштава, заступајући нужност продуженог периода социјализма пре настајања комунистичком друштва.</s> <s>Неки од Марксових савременика, као што је анархиста Михаил Бакуњин, износили су сличне ставове, али се нису слагали у начину постизања хармоничног друштва без класа.</s><s>И дан данас у радничком покрету постоји подела између марксистичких комуниста и анархиста.</s><s>Анархисти су против свих хијерархијских установа, укључујући и државу.</s><s>Анархистички комунисти, као на пример Петар Кропоткин, заговарали су тренутни прелаз у друштво без класа са економијом трампе, док су анархосиндикалисти тврдили да само раднички савези, као противтежа комунистичким партијама, могу да помогну у промени друштвеног уређења.</s> <s>Развитак модерног комунизма У Русији је, по први пут у историји човечанства, нека партија са очигледном марксистичком оријентацијом (у овом случају Бољшевичка партија) освојила власт у земљи.</s><s>Бољшевичко преузимање власти путем Октобарске револуције 1917. године значајно је утицало на теорију и праксу марксистичког покрета.</s><s>Маркс је веровао да ће социјализам и комунизам бити изграђени на темељима развијеног капиталистичког друштва али се пример Русије показао да неодрживост његовог става, пошто је Русија у то време била једна од најсиромашнијих држава у Европи са доминантним процентом полуписменог и неписменог сељаштва те са малобројним индустријским радницима.</s><s>Треба напоменути и то да је Маркс јасно изјавио да ће Русија можда бити у стању да прескочи фазу буржоаског капитализма на свом путу у комунизам.</s><s>Други социјалисти су веровали да Руска револуција може бити претходница свим радничким револуцијама на Западу.</s> <s>Умерена струја, социјалистички мењшевици, нису се слагали са плановима Лењинових комунистичких бољшевика по којима се социјалистичка револуција може и треба извести у недовољно развијеном капиталистичком друштву.</s><s>Бољшевици су успели да се домогну власти преко слогана „Мир, хлеб и земља“ и „Сва власт Совјетима“, који су изражавали преовлађујући жељу јавности за прекидом руског ангажовања у Првом светском рату, тежњу сељаштва ка аграрној реформи и масовну подршку совјетима.</s> <s>Употреба термина „комунизам“ и „социјализам“ измењена је након 1917. када су бољшевици променили своје име у Комунистичка партија и увели једнопартијски систем посвећен реализацији социјалистичке политике под лењинизмом.</s><s>Друга интернационала је распуштена 1916. због националних подела, пошто њене чланице, самосталне националне партије, нису могле формирати заједнички антиратни фронт, већ је свака партија подржавале ратну улогу своје државе.</s><s>Лењин зато оснива Трећу интернационалу (Коминтерну) 1919. и шаље 21 услов, који је укључивао и демократски централизам, свим европским социјалистичким партијама које су биле вољне да се учлане.</s><s>У Француској се, на пример, већина чланова социјалистичке партије SFIO одвојила да оснује SFIC (Француски огранак комунистичке интернационале).</s><s>Од тог времена термин „комунизам“ се користи да би описао идеологију и циљеве партија које су основане под окриљем Коминтерне.</s><s>Њихов програм позивао је раднике света да се уједине и изведу светску социјалистичку револуцију уз успостављање диктатуре пролетаријата те развој социјалистичке економије.</s><s>На крају, ако би се програм у потпуности реализовао, развило би се хармонично бескласно друштво а државе би одумрла.</s> <s>Током Руског грађанског рата (1918—1922), бољшевици су национализовали сву производну имовину и увели политику „ратног комунизма“, којом су фабрике и железнице стављене под строгу државну контролу, прикупљала и делила храна и увела неке буржоаско моменте у контроли индустријске производње.</s><s>Након три године рата и Кронштатске побуне, Лењин је 1921. прогласио Нову економску политику (НЕП), која је представљала „ограничено место за ограничено време према капитализму“.</s><s>НЕП окончана је 1928.</s><s>Стаљинова лична борба за власт и увођењем првог Петогодишњег плана.</s><s>Године 1922, након Руског грађанског рата, бољшевици су на темељима Руске Империје основали Савез Совјетских Социјалистичких Република.</s> <s>Следећи поставке Лењиновог демократског централизма, комунистичке партије су биле организоване по хијерархијском принципу, са широком базом активних чланских ћелија; оне су биле сачињене од елитних кадрова које су партијски руководиоци препоручивали као поуздане и потпуно подређене партијској дисциплини.</s> <s>Совјетски Савез, као и друге земље на чијем челу су биле комунистичке партије, често су описивани као комунистичке државе са економијом државног социјализма.</s><s>Ово је значило да су те државе државе реализовале (односно, прогласиле да су реализовале) део социјалистичког програма укинувши приватно власништво над средствима за производњу и успоставивши државну контролу над економијом; међутим, нису могли прокламовати да су праве комунистичке државе, пошто још увек није било успостављено друштвено власништво над имовином.</s> <s>Стаљинизам</s> <s>Стаљинистичка верзија социјализма, уз неке важније промене, усмерила је развој Совјетског Савеза и утицала на комунистичке партије широм света.</s><s>Стаљинизам је најављиван као могућност изградње комунизма путем обимних програма индустријализације и колективизације.</s><s>Брз развој совјетске индустрије, уз победу Совјетског Савеза у Другом светском рату, одразила се на пораст популарности стаљинизма широм света још деценију након Стаљинове смрти када је партија усвојила програм у ком је обећано успостављање комунизма у року од тридесет година.</s> <s>Међутим, под Стаљиновим вођством на површину су испливале чињеница које су се противиле визији уласка у комунистичко друштво према совјетском моделу.</s><s>Совјетски Савез под Стаљиновом влашћу био је репресивно друштво у ком је држава доминирала сваким видом живота.</s><s>Наглим успоравањем индустријског развоја те ширењем корупције међу државним службеницима легитимитет совјетског система битно је нарушен.</s> <s>Упркос активности Коминтерне, совјетска комунистичка партија усвојила је стаљинистичку теорију социјализма у једној држави тврдећи да је, захваљујући јачању класне борбе у социјализму, могуће, па чак и неопходно, да се социјализам изграђује у само једној држави.</s><s>Ово удаљавање од идеала марксистичког интернационализма оспорио је Лав Троцки, чија је теорија непрекидне револуције наглашавала потребу светске револуције.</s> <s>Троцкизам</s> <s>Троцки и његове присталице организовали су се у леву опозицију, а њихова платформа постала је позната као троцкизам.</s><s>Међутим, већ тад Стаљин је у рукама имао сву власт а покушаји троцкиста да га уклоне са власти резултовали су прогонством Троцког из Совјетског Савеза 1929.</s><s>Након његовог прогонства, светски комунизам се поделио на две струје: стаљинизам и троцкизам.</s><s>Троцки је 1938. основао Четврту интернационалу, троцкистичког ривала Коминтерне.</s> <s>У данашње време троцкистичке идеје се повремено и спорадично јављају међу политичким покретима у земљама као што су Венецуела, где је тамошњи Комитет за марксистичку интернационалу имао сусрет са председником Венецуеле Угом Чавезом.</s><s>Многе троцкистичке партије активне су и у политички стабилним и развијеним земљама као што су Уједињено Краљевство, Француска, Шпанија, Немачка и Италија.</s> <s>Уопштено говорећи, идеје и ставови Троцког, након његовог прогонства и смрти, никад нису стекле ширу популарност у светском комунистичком покрету нити у совјетском блоку, поготово након Хрушчовљевог Тајног говора 1956. године те каснијих догађаја који су разоткрили несавршеност стаљинизма и маоизма.</s><s>Данас, без обзира на чињеницу да постоје подручја где су троцкистички покрети прилично јаки, остатак комунистичког покрета, и уопште цела радничка класа, и даље не прихвата троцкизам (или неку од његових варијанти) довољно озбиљно да би се у већем броју и масовније ујединили око њега.</s><s>Зато троцкизам као идеологија никад није био успешан у стварању масовнијег друштвеног покрета довољно јаког да промени власт у капиталистичким државама.</s> <s>Маоизам</s> <s>Након Стаљинове смрти 1953. године, нови вођа Совјетског Савеза Никита Хрушчов разоткрива Стаљинове злочине и његов култ личности.</s><s>У свом Тајном говору из 1956.</s><s>Хрушчов се заложио за повратак Лењиновим принципима наговестивши тако неке методолошке промене у комунистичком покрету.</s><s>Међутим, Хрушљчовљеве реформе појачале су идеолошке разлике између Народне републике Кине и Совјетског Савеза, што је постало нарочито изражено током 60-их година.</s><s>Пошто се кинеско-совјетски разлаз у међународном комунистичком покрету претворио у отворено непријатељство, Кина се почела представљати као вођа неразвијеног дела света у борби против две суперсиле, Сједињених Држава и Совјетског Савеза.</s> <s>Партије и групе које су подржавале критички став Комунистичке партије Кине у односу на ново совјетско вођства сматрале су себе антиревизионистима и прогласиле КПСС и све „сестринске“ партије ревизионистичким „капиталистичким следбеницима“.</s><s>Кинеско-совјетски разлаз резултовао је поделама међу комунистичким партијама широм света.</s><s>Најпознатији пример је Партија рада Албаније која се тада сврстала уз кинеске комунисте.</s><s>Комунистичка партија Кине под Маовим вођством постала је кохезиона сила унутар паралелног међународног комунистичког покрета.</s><s>Идеологију КПК, Мисао Мао Цедунга (маоизам), многе од ових група усвојиле су као своју идеолошку платформу.</s> <s>Најпознатији пример примене маоистичких идеја егалитаристичке аграрне револуције ( Нове демократије) била је тадашња Демократска Кампућија, предвођена Црвеним Кмерима и Полом Потом.</s><s>Кина и Северна Кореја су биле једине земље које су Црвени Кмери посетили за време своје владавине.</s><s>Касније је Кина наоружавала побуњеничке Црвене Кмере након што су их 1979. године инвазијом збацили Вијетнамци.</s> <s>Након Маове смрти власт у Кини преузима Денг Сјаопинг а међународни маоистички покрет упада у кризу.</s><s>Део партија прихвата ново кинеско руководство, други се дистанцирају од политике новог руководства и потврђују своју оданост Маовом наслеђу, а остали се одричу маоизма и сврставају се уз Партију рада Албаније.</s> <s>Остале ревизионистичке струје Након идеолошког разлаза између Комунистичке партије Кине и Партије рада Албаније 1978, Албанци су формирали нову међународну фракцију.</s><s>Та фракција ће се одликовати стриктном одбраном наследства Јосифа Стаљина и жестоким критикама свих осталих комунистичких групација.</s><s>Албанци су успели да придобију велики део маоиста у Латинској Америци, од којих је најзначајнија Комунистичка партија Бразила.</s><s>Ова струја се називала хоџаизам по албанском комунистичком вођи Енверу Хоџи.</s> <s>Након пада комунистичке владе у Албанији, проалбанске партије су формирале међународну конференцију марксистичко-лењинистичких партија и организација и покренуле публикацију “Јединство и борба”.</s><s>Међународни антиимперијалистички и антифашистички омладински камп, који се одржава сваке друге године, још је један вид организовања ових партија.</s> <s>Под вођством Хардијала Бејнса, генералног секретара Комунистичке партије Канаде (марксисти-лењинисти), током 70-их се појавила мања марксистичко-лењинистичка фракција која је окупљала партије из неколико држава.</s><s>Фракција се политички сврстала уз Албанију, али је остала по страни од главног проалбанског табора.</s> <s>Године „Хладног рата“ Захваљујући победи у Другом светском рату, Совјетски Савез је преко совјетске армије проширио свој свој војнополитички утицај на више држава источне Европе и источне Азије чиме је дошло да нагле експанзије комунистичког покрета.</s><s>Ова експанзија довела је до формирања неколико подваријанти комунизма као што је, на пример, маоизам.</s> <s>У источној Европи, комунизам је почео јачати стављањем тих источноевропских држава у сферу совјетског утицаја и моћи.</s><s>Комунистичке партије су по узору на совјетски комунизам и уз помоћ Совјетског Савеза преузеле власт у Бугарској, Чехословачкој, Источној Немачкој, Пољској, Мађарској и Румунији.</s><s>Комунистичка власт је инсталирана и у Југославији под Јосипом Брозом Титом, али је Брозова самостална политика узроковала искључење Југославије из Информбироа, замене за Коминтерну.</s><s>Титоизам, нова струја у светском комунистичком покрету, означен је као „скретање“.</s><s>И Албанија постаје самостална комунистичка држава након Другог светског рата.</s> <s>До 1950. године кинески комунисти под своју контролу стављају и континентални део Кине тако да је најмногољуднија земља на свету била комунистичка.</s><s>Остала подручја у којима је растући утицај комуниста доводио до раздора, па чак и рата, су Корејско полуострво, Лаос, многе државе на Средњем истоку и посебно Вијетнам (види Вијетнамски рат).</s><s>Комунисти су са променљивим успехом покушавали да се у овим сиромашним земљама уједине са националистичким и социјалистичким снагама против онога што су видели као западни империјализам.</s> <s>Комунизам након распада Совјетског Савеза Године 1985.</s><s>Михаил Горбачов постаје вођа Совјетског Савеза и ублажава утицај централне власти сагласно реформској политици гласности (отворености) и перестројке (реструктурисања).</s><s>Изостала је реакција Совјетског Савеза на распуштање комунистичких влада крајем 80-их у Пољској, Источној Немачкој, Чехословачкој, Бугарској, Румунији и Мађарској.</s><s>Сам Совјетски Савез распао се 1991. године.</s> <s>Почетком 21. века једино Народна република Кина, Куба, Лаос, Северна Кореја и Вијетнам остале под контролом комунистичких партија у једнопартијским системима.</s><s>Председник Молдавије Владимир Вороњин члан је Комунистичке партије Молдавије, али Молдавија има вишепартијски систем.</s><s>Комунистичке партије или партије наследнице комунистичких и даље имају известан политички утицај у многим европским државама и широм Трећег света, a посебно у Индији.</s> <s>Народна република Кина одбацила је многе елементе маоистичке доктрине; Кина, Лаос, Вијетнам и, у мањем степену, Куба смањили су државну контролу над економијом да би стимулисали привредни раст.</s><s>Кина је основала специјалне економске зоне са тржишно оријентисаним предузећима са битно смањеним ингеренцијама владе у Пекингу.</s><s>Неколико других комунистичких земаља такође је покушало да уведе реформе засноване на тржишној економија.</s><s>Вођство Народне републике Кине званично назива своју политику „социјализмом са кинеским карактеристикама“.</s> <s>Разлоге због којих комунизам у источној Европи није достигнут упркос социјалистичким револуцијама у тим земљама марксисти налазе у притисцима капиталистичких држава, у релативној назадности друштава у којима су се револуције одиграле те у појави бирократског слоја који се руководио властитим, себичним интересима.</s><s>Марксистичким критичари Совјетског Савеза, а понајвиши Троцки, описивали су совјетски систем, а и системе у осталим комунистичким државама, “дегенерисаним” или “деформисаним радничким државама”, тврдећи да се совјетски систем битно удаљио од марксистичких идеала.</s><s>Троцкисти су тврдили да је дегенерисаност совјетске државе била последица политичке обесправљености радничке класе.</s><s>Владајући слој Совјетског Савеза називан је бирократском кастом, али не и новом владајућом класом, упркос политичкој контроли у рукама.</s><s>Троцкисти су тражили политичку револуцију у Совјетском Савезу и настојали да спрече обнављања капитализма.</s><s>Други, као Тони Клиф, заговарали су теорију државног капитализма, која тврди да се бирократска елита понашала као замена капиталистичкој класи у централизованом и репресивном политичком апарату.</s> <s>Немарксисти, напротив, комунистичким често називају било које друштво са комунистичком партијом на власти или било којом партијом која показује тежњу да створи друштво слично таквим државама.</s><s>У друштвеној науци, друштва којима су владале комунистичке партије одликују се једнопартијским системима и социјалистичком економском базом.</s><s>Док антикомунисти ова друштва називају “тоталитаристичким“, многи социјални теоретичари указују на могућности независне политичке активности у њима и наглашавају њихову непрекидну еволуцију до тренутка распада Совјетског Савеза и нестанка комунизма у источној Европи крајем 80-их и почетком 90-их.</s> <s>Данас марксистички револуционари воде оружане побуне у Индији, Непалу, Филипинима и Колумбији.</s> <s>Критике комунизма</s> <s>Критиком комунизма бавили су се многи писци и политички активисти као што су дисиденти из совјетског блока Александар Солжењицин и Вацлав Хавел; друштвени теоретичари Хана Арент, Ремон Арон, Ралф Дарендорф, Симор Мартин Липсет и Карл Витфогел; економисти Фридрих Хајек, Лудвиг вон Мисес и Милтон Фридман; историчари и друштвени научници Роберт Конквест, Стефан Куртоа, Ричард Пајпс и Р.</s><s>Ј.</s><s>Рамел; антикомунистички левичари Игњацио Силоне, Џорџ Орвел, Сол Алински, Ричард Рајт, Артур Кестлер и Бернар-Анри Леви; књижевница и филозоф Ајн Ранд и филозофи Лешек Колаковски и Карл Попер.</s><s>Неки, као Куртоа, у својој критици иди тако далеко да све појаве кршења људских права те процењене десетине милиона мртвих током 20. века приписују комунистичким режимима у тим државама.</s><s>Опет, неки аутори владавину Стаљина, Мао Цедунга и Пола Пота у Совјетском Савезу, Кини и Камбоџи узимају као кључни аргумент против марксизма.</s><s>Неки од ових критичара бивши су марксисти, па тако Витфогел, на пример, Марксовим концептом “оријенталног деспотизма” објашњава комунистичка друштва као што је Совјетски Савез, док Силоне, Рајт и Кестлер дају запажен допринос књизи Бог који је изневерио (Бог из наслова је сам марксизам).</s> <s>Директне критике марксизма односе се на радну теорију вредности или на Марксова предвиђања.</s><s>Међутим, пошто се комунистичке партије ван Варшавског пакта (у западној Европи, Азији, Латинској Америци и Африци) идеолошки значајно разликују, критицизам примењив на једну партију не мора бити релевантан за неку другу.</s> <s>Готово све комунистичке партије подржавају интервенцију државе са циљем стварања економске једнакости и смањења и/или укидања класног система заснованог на богатству.</s><s>На филозофском нивоу, комунизму најбоље парира либертаријанизам.</s><s>Либертаријанисти су доследни противници комунизма и већина њихових критика заснива се на веровању да је интервенција државе смањује финансијску иницијативност и предузимљивост, што резултује немотивисаном, неефикасном и бескорисном радном снагом.</s><s>Либертаријански социјалисти, с друге стране, заговарају комунизам али се противе интервенцији државе.</s> <s>Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере од поборника идеологије.</s> <s>Види још Секуларна религија</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Библиотека марксистичке литераруре na Порталу Комунистичке Партије Србије Anarchy Archives Са радовима анархистичких комуниста.</s><s>Библиотека либертаријанског комунизма Марксистичка интернет архива Marxist.net</s> <s>Политичке теорије Економски системи Идеологије Антифашизам</s>

896

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

Мађарска

<s>Мађарска () суверена је држава y југоисточном региону средњој Европи која се простире на 93.030 km² Панонске низије.</s><s>Мађарска се на северу граничи са Словачком, на североистоку са Украјином, на истоку и југоистоку са Румунијом, на југу са Србијом, на југозападу са Хрватском и Словенијом, а на западу са Аустријом.</s><s>Мађарска има скоро 10 милиона становника, углавном етничких Мађара и значајну ромску мањину.</s><s>Мађарски, службени језик, најраспрострањенији је уралски језик на свету и међу неколико неиндоевропских језика који се нашироко говоре у Европи.</s><s>Главни и највећи град је Будимпешта; друге велике урбане области чине Дебрецин, Сегедин, Мишколц, Печуј и Ђер.</s> <s>Територија данашње Мађарске је вековима била раскрсница разних народа, укључујући Келте, Римљане, германска племена, Хуне, западне Словене и Аваре.</s><s>Темељи Мађарске успостављени су крајем 9. века нове ере када је велики везир Мађара Арпад освојио Панонску низију.</s><s>Његов праунук Стефан -{I}- ступио је на престо 1000. године, створивши Краљевину Угарску.</s><s>До 12. века постала је регионална сила, достигавши свој културни и политички врхунац у 15. веку.</s><s>Након Мохачке битке 1526. године, Угарску је делимично окупирало Османско царство (1541—1699).</s><s>Пала је под власт Хабзбурга на прелазу из 18. века, а касније се придружила Аустријском царству да би формирала Аустроугарску, велику силу почетком 20. века.</s> <s>Аустроугарска се распала након Првог светског рата, а Тријанонским споразумом успостављене су садашње границе Мађарске, чиме је изгубила 71% своје територије, 58% становништва и 32% етничких Мађара.</s><s>Након бурног међуратног периода, Мађарска се придружила силама Осовине у Другом светском рату, претрпевши значајну штету и жртве.</s><s>Послератна Мађарска је постала сателитска држава Совјетског Савеза, што је довело до успостављања Народне Републике Мађарске.</s><s>Након неуспеле револуције 1956. године, Мађарска је постала релативно слободнија, иако још увек репресивна, чланица Источног блока.</s><s>Уклањање граничне ограде између Мађарске и Аустрије убрзало је распад Источног блока, а потом и Совјетског Савеза.</s><s>Дана 23. октобра 1989.</s><s>Мађарска је постала демократска парламентарна република.</s><s>Приступила је Европској унији 2004, а део је шенгенске зоне од 2007. године.</s><s>Међутим, током власти актуелног председника Владе Виктора Орбана, многи политиколози сматрају да је Мађарска доживела демократско назадовање, због његовог ограничавања слободе штампе, ерозије независности судске власти и подривања вишестраначке демократије.</s> <s>Мађарска је средња сила у међународним односима, највише захваљујући свом културном и економском утицају.</s><s>Сматра се развијеном земљом са привредом са високим доготком и заузима 40. место у Индексу хуманог развоја, са грађанима који уживају универзалну здравствену заштиту и бесплатно средње образовање.</s><s>Мађарска има дугу историју значајног доприноса уметности, музици, књижевности, спорту, науци и технологији.</s><s>Тринаеста је најпопуларнија туристичка дестинација у Европи, која је привукла 15,8 милиона међународних туриста 2017. године.</s><s>Члан је бројних међународних организација, укључујући Уједињене нације, НАТО, СТО, Светску банку, Међународну инцестициону банку, Азијску банку инфраструктурних инвестиција, Савет Европе, Вишеградску групу и држава посматрач у Савету туркофоних држава.</s> <s>Етимологија „Х“ у називу Мађарске (и латинске Хунгариа) највероватније потиче из историјских асоцијација на Хуне, који су населили Угарску пре Авара.</s><s>Остатак речи потиче од латинизованог облика византијског грчког Оунгрои (Ουγγροι).</s><s>Грчко име би могло бити позајмљено из старобугарског агрину, заузврат из огурско-турског Оногура ('десет [племена] Огура'), можда ући у словенски преко дијалекатског *Онгур.</s><s>Оногур је био збирни назив за племена која су се касније придружила бугарској племенској конфедерацији која је владала источним деловима Угарске после Авара.</s><s>Петер Б. Голден такође разматра теорију Арпада Берте, који је сугерисао да име потиче од хазарског турског онгар (oŋ „право“, оŋар- „учинити нешто боље, исправити“, оŋгар- „учинити нешто боље“, ставити (то) десно," оŋару "према десно") "десно крило".</s><s>Ово указује на идеју да је Унија Мађара пре освајања формирала „десно крило“ (= западно крило) хазарских војних снага.</s><s>Мађарски ендоним је Magyarország, који се састоји од magyar („мађарски“) и ország („земља“).</s><s>Назив "Мађар", који се односи на народ земље, тачније одражава назив земље на неким другим језицима као што су турски, персијски и други језици као што су Мађаристан или Земља Мађара или слично.</s><s>Реч magyar је преузета од имена једног од седам великих полуномадских мађарских племена, magyeri.</s><s>Први елемент маги је вероватно од протоугарског *mäńć- 'човек, особа', који се такође налази у имену народа Манси (mäńćī, mańśi, måńś).</s><s>Други елемент ери, 'човек, мушкарци, лоза', опстаје у мађарском férj 'муж', и сродан је са Мари erge 'син', финским архаичним yrkä 'младић'.</s> <s>Географија</s> <s>Државе са којима се Мађарска граничи су: Словачка, Украјина, Румунија, Србија, Хрватска, Словенија и Аустрија.</s><s>Површина државе износи 93.011,4 km².</s><s>Мађарска се налази између 45° и 49° северне географске ширине, и 16° и 23° источне географске дужине.</s> <s>Равнице Панонске низије покривају већи део Мађарске.</s><s>Најважније регије у Панонској низији су Мала мађарска равница и Велика мађарска равница.</s><s>Највиша тачка је 183 m.</s> <s>Прекодунавска Мађарска је брдовитији предео на западу од обронака Алпа у области Алпокаља (Алпска стопала) преко централне зоне Прекодунавских планина и Мечека до Вилањ планина на југу.</s><s>Највиша тачка ове области је „Írott-kő“ висине 882 m.</s> <s>Највиши врхови налазе се на Карпатима на северу уз границу са Словачком као Северне мађарске планине (највиши врх: Кекеш, 1014 -{m}-).</s><s>Мађарска је земља без излаза на море.</s><s>Њену географију традиционално дефинишу њена два главна водна пута, реке Дунав и Тиса.</s><s>Мађарску дели по пола Дунав (Duna); друге велике реке су Тиса (Tisza) и Драва (Dráva), док на западу земље лежи велико језеро Балатон.</s><s>Осим тога, Мађарска има највеће термално језеро на свету, језеро Хевиз.</s> <s>Фитогеографски, Мађарска припада средњоевропској покрајини Циркумбореалног региона у оквиру Бореалног краљевства.</s><s>Према СФП, територија Мађарске припада копненом екорегиону панонских мешовитих шума.</s><s>Мађарска има средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа 2019 од 2,25/10, што га је рангирало на 156. место у свету од 172 земље.</s> <s>Флора и фауна Мађарска има веома разнолику флору и фауну.</s><s>То је савршено место за проналажење неколико источно распрострањених врста или за проналажење других угрожених или узбудљивих организама, који су ретки другде у Европи.</s> <s>Фитогеографски Мађарска припада средњоевропској провинцији циркумбореалне области у оквиру бореалног потцарства холарктичког флористичког царства.</s> <s>Мађарска има 10 националних паркова, 145 резервата природе и 35 заштићених предела.</s> <s>Клима</s> <s>Клима је континентална, са хладним и влажним зимама и топлим летима, а релативна изолација карпатског басена понекад изазива суше.</s><s>Просечна годишња температура је 9,7 °C. Највиша измерена температура је 41,9 °C у Кишкунхалашу 20. јула 2007. а најнижа −35 °C у Мишколцу 16. фебруара 1940.</s><s>Просечна највиша температура лети је од 23 °C до 28 °C а просечна најнижа зимска температура је од −3 °C до −7 °C. Област око Печуја се понекад сврстава у Средоземну климу али је ова област тек незнатно топлија од остатка земље и у њој такође зими пада снег.</s> <s>Просечне годишње падавине износе 600 mm, које углавном доносе циклони са северозапада или запада.</s><s>Проблем представљају "провале облака" које су чешће на југу земље (близу границе са Србијом,Хрватском и Словенијом), када за врло кратко време падне велика количина кише,а неретко се јавља и град.</s> <s>Мађарска је рангирана на шестом месту у индексу заштите животне средине од стране GW/CAN.</s> <s>Национални паркови</s> <s>У Мађарској постоји 10 националних паркова.</s><s>Национални паркови Агтелек и Хортобађ се налазе на списку Светске баштине</s> <s>Историја</s> <s>Пре досељавања Мађара Данашња територија Мађарске је од 9. године. п. н. е. до краја 4. века била део римске провинције Паноније.</s><s>У 4. веку су је населили Хуни под вођством Атиле, бича Божијег.</s><s>Потом ово подручје насељавају германска племена.</s><s>Након њих долазе Авари и Словени.</s> <s>Прапостојбина Мађара Мађарска прапостојбина (Magyar Őshaza), је теоријска прапостојбина Мађара.</s><s>Неки верују да је била смештена источно од Урала, док је неки стављају на западну страну.</s><s>Најпоузданији извори је стављају на место данашњег аутономног округа Хантија-Мансија, Руске Федерације.</s><s>Одатле су прото-Мађари се преселили јужно, на територије зване Магна Хунгарија.</s> <s>Назив Магна Хунгарија (), први пут се спомиње у списима доминиканског Фратра Јулијана из 1235. године.</s><s>То је локација где су се населили прото-Мађари и смештена је на западној страни планине Урал, у регији данас познатој по имену Башкортостан, што је аутономна област у Русији.</s><s>Мађари су се одатле померали ка југозападу у населили Леведију и Етелкез, пре него што су дефинитивно се настанили на данашње просторе.</s><s>Остатак прото-Мађара је остао и основао Паскатир у регији данашњег Башкоторстана.</s> <s>Око 833. године, мађарска племена су живела у Магна Хунгарије која је била смештена у околини Урала и Леведији која је била егзистирала између река Дон и Дњепар, и била су у директном додиру са великим царством Хазара.</s> <s>Мађари су, у временском периоду од 850. до 860. године, из своје домовине Леведије били потиснути од стране Печењеза и прешли су на нове просторе које су назвали Етелкез (-{Etelköz}-).</s><s>Мађари су стигли до Дунава негде око 880. године.</s><s>Своје латинско име Угари по многим изворима Мађари су добили у овом периоду.</s><s>По једној теорији име Угари је потекло од турске речи -{On-Oghur}- што би значило десет племена, који се односио на седам мађарских и три кабарска племена.</s><s>Такође је и име Утигури -{Onoghur}- могући извор.</s> <s>Мађарске хронике, традиција и историчари, мађарско порекло и идентитет везују за племена која су дошла у Карпатски басен у неколико таласа.</s><s>Почетак је везан за Хуне, који су позвани од стране Римљана 361.</s><s>Настављени су са Секељима, који тврде да су потомци Хуна.</s><s>После 586. долазе Авари и на крају 895.</s><s>Мађари са Арпадом на челу.</s> <s>Као део мађарске нације рачунају се и припадници чланова народа староседелаца у Панонској низији и чланови неких других групе народа који су касније дошли и утопили се међу етничке Мађаре, као што су: Јаси, Кумани, Саси, Швабе, Словаци, Украјинци, Срби, Хрвати, Бугари и тако даље.</s> <s>Средњовековна Угарска</s> <s>Мађари су населили Панонију 896, под вођством Арпада.</s><s>Мађари су 1001. примили хришћанство, а Свети Стефан Мађарски се крунисао за краља.</s><s>Угарском су владали Арпадовићи од 1001. до 1301, након чега пада под страни утицај.</s> <s>Краљевина Угарска је заузимала просторе данашње Мађарске, данашње Словачке, па све до Трансилваније (Ердеља) у данашњој Румунији, Карпатске Рутеније, Војводине (данашње северне Србије), и још неке мање територије.</s><s>Поред овога у коегзистенцији са централним угарским краљевством у персоналној унији су биле и Хрватска и Славонија, које Аустроугарском нагодбом улазе у састав угарског дела царства.</s><s>Све ове територије заједно са Краљевином Угарском су носиле заједнички назив Земље круне Светог Стефана и то од 1102. до 1918. године.</s> <s>Први владари угарског краљевства су били из династије Арпадовића.</s><s>У раном 14. веку, ова династија је била замењена са Анжујском династијом, а касније са Јагелонцима и такође у разним периодима са нединастичким, ненаследним, владарима Жигмундом Луксембуршким и Матијом Корвином.</s> <s>Слабљење и пад Угарске</s> <s>У Мохачкој бици 1526.</s><s>Мађарска је претрпела пораз од стране Турака и престала да постоји као независна држава.</s><s>После ове битке, један део Мађарске пада под власт Османског царства, други улази у састав Хабзбуршке монархије, док трећи (Трансилванија) постаје полунезависна држава под врховном влашћу Османског царства.</s> <s>У оквиру Хабзбуршке монархије</s> <s>Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија запоседа Трансилванију и отоманске територије у Панонској низији, тако да сви Мађари долазе под власт Хабзбурга.</s><s>У периоду реформације, Мађари прилазе лутеранству и калвинизму.</s> <s>Мађари су 1848. године подигли револуцију против Хабзбурга, захтевајући национална права.</s><s>Оно што су Мађари тражили од Хабзбурга, нису хтели да дају немађарском становништву тадашње Угарске, што је један од разлога што су припадници осталих народности тадашње Угарске - Срби, Хрвати, Словаци и Румуни, стали на страну Хабзбурговаца.</s><s>Мађари су изгубили рат, а самим тим нису ни остварили своја национална права.</s> <s>Аустроугарска</s> <s>После 1860. године, Хабзбуршка политика према Мађарима се мења, тако да је 1867. године Хабзбуршка монархија трансформисана у Аустроугарску, у којој је Угарска добила велики степен аутономије.</s><s>Граница између Аустрије и Угарске је ишла реком Лајтом.</s><s>8. јуна 1867.</s><s>Франц Јозеф је крунисан у Будиму круном Светог Стефана.</s><s>Будим је постала његова резиденција као краља Угарске.</s><s>Краљица Елизабета (-{Erzsébet királyné}-) је нарочито много времена проводила у Будиму са угарском аристократијом.</s> <s>Мађарска у 20. веку</s> <s>Овај уговор је остао пуноважан све до распада монархије 1918. године, када се после Првог светског рата и пораза Централних сила, Угарска краљевина распала, На централном подручју некадашње краљевине формирана је Мађарска Демократска Република, а остали делови бивше краљевине су припали националним државама немађарских народа, који су насељавали Угарску краљевину.</s><s>Последњи монарх Аустроугарске, Карло I, крунисан је 1916. у Будимпешти као Карло IV, краљ Угарске.</s><s>Напустио је престо 13. новембра 1918. и отишао у Швајцарску.</s> <s>72% територије која је чинила Краљевину Угарску у Аустроугарској припало постојећим суседним земљама Аустрији и Румунији и новоформираним државама Чехословачкој и Краљевини Југославији.</s><s>Новоформираној Пољској припао је Чарни Дунајец на Карпатима (део некадашње жупаније Арва), а град (жупанија) Фиуме (Ријека) припала је 1924. године Италији.</s><s>Нове границе су озваничене и ратификоване 1920. године Тријанонским споразумом, остављајући око 3,5 милиона етничких Мађара ван матице.</s><s>Ово је било уређено у складу са споразумом познатим као 14 тачака америчког председника Вудроа Вилсона.</s><s>Након краткотрајних Мађарске Демократске Републике, Мађарске Совјетске Републике и Српско-мађарске републике Барања-Баја наступа период Краљевине Мађарске од 1920. до 1946.</s> <s>У Другом светском рату (1939—1945), Мађарска је била на страни сила Осовине.</s><s>Под командом регента Миклоша Хортија учествовала је у разбијању Југославије 1941. године због чега се тадашњи премијер Пал Телеки убио, после чега су мађарске трупе окупирале Бачку, Барању, Међумурје и Прекумурје.</s><s>Одреди странке Стреласти крстови учествовали су у многим злочинима над Србима на окупираним територијама посебно у току Новосадске рације.</s> <s>Народна Република Мађарска је у периоду 1945—1989. била под совјетским утицајем.</s><s>Била је чланица Варшавског уговора.</s><s>До антикомунистичке и антисовјетске побуне је дошло 1956. под вођством Имре Нађа али је она угушена а Мађарском је владао Јанош Кадар до слома комунизма.</s><s>Држава је 1989. након револуције извршила транзицију у демократски вишепартијски систем и прешла на капиталистичко уређење слободног тржишта и променила име у Република Мађарска.</s> <s>Мађарска је чланица Европске уније од 1. маја 2004. године.</s> <s>Ступањем на снагу новог Устава 1. јануара 2012, име државе се променило из Република Мађарска () у Мађарска ().</s> <s>Током мигрантске кризе 2015. године, влада је изградила граничну баријеру на мађарско-хрватској и мађарско-српској граници како би спречила илегалну миграцију.</s><s>Мађарска влада је такође критиковала званичну политику Европске уније због тога што не одвраћа мигранте од уласка у Европу.</s><s>Постављање баријера је имало ефекта, јер је од 17. октобра 2015. године на хиљаде миграната дневно преусмерено у Словенију.</s><s>Миграције су постале кључно питање на парламентарним изборима 2018.</s><s>Фидес је поново победио на изборима са супервећином.</s> <s>Крајем 2010-их, Орбанова влада се нашла под појачаним међународним критикама због наводних кршења владавине закона.</s><s>Европски парламент је 2018. године изгласао акцију против Мађарске у складу са одредбама члана 7 Уговора о Европској унији .</s><s>Мађарска је и даље оспоравала ове наводе ЕП.</s> <s>Пандемија коронавируса значајно је утицала на Мађарску.</s><s>Први случајеви су објављени у Мађарској 4. марта 2020, први смртни случај једанаест дана касније.</s><s>Дана 18. марта 2020. године, генерални хирург Сесилија Милер објавила је да се вирус проширио на све делове земље.</s><s>Након одобрења првих вакцина против ковида19 у Европској унији, у Мађарској је 26. децембра 2020. почела бесплатна и добровољна вакцинација.</s><s>У фебруару 2021, након што је Мађарска постала прва земља ЕУ која је одобрила руске и кинеске вакцине, накратко је уживала једну од највиших стопа вакцинације у Европи.</s> <s>Становништво</s> <s>Према попису из 2011. у Мађарској живи 9.937.628 становника.</s><s>Од тога Мађари чине 83,7%, Роми (3,2%), Немци (1,9%), Словаци (0,4%), Румуни (0,4%), Хрвати (0,3%) Срби (0,1%) и други (0,6%).</s><s>Чак 14,7% одбило је да се изјасни.</s> <s>Око 99% становништва говори мађарски, угрофински језик који није у сродству ни са једним суседним језиком.</s><s>Заштићени мањински језици су грчки, немачки, румунски, словачки, словеначки, српски и хрватски језик.</s> <s>Интраетничке групе Мађара су: Секељи, Палоци, Кумани, Јаси, Јасу и Чанго Мађари.</s> <s>Неке суседне земље имају знатне мађарске мањине, поготово Словачка, Румунија (у Трансилванији) и Србија (у Војводини).</s> <s>Број становника Мађарске је 9.937.628 (2011).</s> <s>Вероисповест: римокатолици (39%), калвинисти (11,6%), лутерани (2,2%), гркокатолици (1,8%), друге религије (1,9%), неизјашњени (27,2%) и без религије (16,7%).</s> <s>Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Мађарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа, R (50,7%) Хаплогрупа I‎ (27,9%) Хаплогрупа, E (16,5%) Хаплогрупа, J (3,4%)</s> <s>Највећи градови</s> <s>У Мађарској званично постоји 298 градова.</s><s>Највећи и једини милионски град је престоница државе, Будимпешта, а затим следе: Дебрецин, Сегедин, Мишколц, Печуј, Ђер, Њиређхаза, Кечкемет, Стони Београд.</s> <s>Привреда</s> <s>Привреда Мађарске је средње величине, структурно, политички и институционално отворена тржишна високодоходовна економија, део јединственог тржишта Европске уније.</s><s>Привреда Мађарске је прошла кроз период либерализације тржишта од почетка 90-их као део транзиције из социјалистичке у тржишну економију, попут већине осталих држава бившег Источног блока.</s><s>Мађарска је чланица Организације за економску сарадњу и развој од 1995, Светске трговинске организације од 1996, и чланица Европске уније (након референдума где је остварена подршка 83,8% изашлих гласача) од 2004.</s><s>Мађарска је прва држава у којој је отворено представништво кинеске агенције за промоцију инвестиција.</s> <s>Приватни сектор чини 80% БДП Мађарске.</s><s>Стране инвестиције и власништво фирми је распрострањено, а кумулативне стране инвестиције износе више од 70 милијарди долара.</s><s>Главне привредне гране су рударство, металургија, производња грађевинских материјала, прехрамбена индустрија, текстилна индустрија, хемијска а посебно фармацеутска индустрија и производња аутомобила.</s><s>Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир, шећерна репа, као и месне прерађевине, од свињског, говеђег и живинског меса и млечни производи.</s> <s>Валута Мађарске се зове форинта (знак: Ft; код: HUF) која је уведена 1946.</s><s>Мађарска као чланица Европске уније је у обавези да ради на увођењу заједничке валуте евра што подразумева испуњавање мастрихтских критеријума.</s> <s>У последње време структура страних директних инвестиција је померена из јефтине текстилне индустрије и прехрамбене индустрије у производњу аутомобила, обновљиве енергије, информационе технологије и туризам.</s> <s>Политика</s> <s>Председника Мађарске (Elnök) бира парламент сваких 5 година.</s><s>Председник има малу стварну власт, он предлаже председника владе парламенту који га бира, и има улогу главнокомандујућег.</s> <s>Премијер (министар-председник, Miniszterelnök) има главну улогу у извршној власти у складу са Уставом Мађарске.</s><s>Председник владе бира и смењује министре по сопственом нахођењу.</s><s>Сваки кандидат за министра мора проћи отворено испитивање пред једним или више парламентарних одбора, те га председник мора формално прихватити.</s> <s>Мађарски парламент (државни сабор, -{Országgyűlés}-) је једнодоман и има 199 заступника.</s><s>То највише државно тело предлаже и одобрава законе које предлаже премијер.</s><s>Странка мора освојити најмање 5% гласова грађана да би ушла у парламент.</s><s>Државни избори за парламент одржавају се сваке 4 године.</s> <s>Уставни суд Мађарске (Alkotmánybíróság) је највише судско тело, има 15 чланова и право да спречи законе које оцени неуставним (не односи се на законе усвојене двотрећинском већином).</s> <s>Устав Мађарске (основно закон, -{Alaptörvény}-) је усвојен 18. априла 2011, а ступио је на снагу 1. јануара 2012. године.</s><s>Наследио је Устав из 1949. (детаљно ревидиран 1989).</s><s>У марту 2013. парламент је усвојио сет амандмана који су проширили круг лица овлашћених да покрећу поступак пред Уставним судом, ограничили делокруг Уставног суда, утврдили обавезну старосну границу за пензионисање за судије и тужиоце, утврдили обавезу студената да одређени период раде у Мађарској као надокнаду за школарину, ограничили предизборну пропаганду на државне медије, као и нагласили улогу породице и дозволили властима да у одређеним зонама забране боравак бескућника.</s> <s>Административна подела</s> <s>Мађарска је службено подељена на 40 покрајина: 19 жупанија (), 20 градских жупанија () и главни град (), Будимпешту.</s> <s>Географски и политички Мађарска је подељена на: Региони (), Жупаније (), Котари (), Општине (), Градови (), Села (), Телепи ().</s> <s>Жупаније Републике Мађарске су:</s> <s>Осим средишта жупанија, постоји пет градова са правима жупанија:</s> <s>Ерд (жупанија Пешта) Дунаујварош (жупанија Фејер) Ходмезевашархељ (жупанија Чонград-Чанад) Велика Канижа (жупанија Зала) Шопрон (жупанија Ђер-Мошон-Шопрон)</s> <s>Религија Мађарска је историјски хришћанска земља.</s><s>Мађарска историографија поистовећује оснивање мађарске државе са крштењем Стефана I и крунисањем Светом круном 1000. године нове ере.</s><s>Стефан је прогласио католичанство као државну религију, а његови наследници су традиционално били познати као апостолски краљеви.</s><s>Католичка црква је у Мађарској имала снажно упориште кроз векове, а надбискуп Естергома добио је ванредне временске привилегије као принц-примат (hercegprímás) Мађарске.</s> <s>Иако савремена Мађарска нема званичну религију и признаје слободу вероисповести као основно право, устав „признаје улогу хришћанства у изградњи нације“ у својој преамбули и у члану VII потврђује да „држава може да сарађује са црквама за циљеве заједнице." Попис из 2011. је показао да су већина Мађара били хришћани (54,2%), при чему су римокатолици (37,1%) мађарски реформатски калвинисти (11,1%), лутерани ( 2,2%), гркокатолици (1,8%) и остали хришћани (1,3%).</s><s>Јеврејска (0,1%), будистичка (0,1%) и муслиманска (0,06%) заједница су мањинске религијске заједнице.</s><s>По питању верске припадности се 27,2% није изјаснило, док се као изричито нерелигиозно изјаснило 16,7%, а атеистички 1,5%.</s> <s>Током почетних фаза протестантске реформације, већина Мађара је прихватила прво лутеранизам, а затим калвинизам у облику Мађарске реформатска цркве.</s><s>У другој половини 16. века, језуити су водили кампању против реформације, а становништво је поново постало претежно католичко.</s><s>Међутим, ова кампања је била само делимично успешна и мађарско племство је успело да обезбеди слободу вероисповедања за протестанте.</s><s>У пракси је то значило cuius regio, eius religio; стога се већина појединачних локалитета у Мађарској још увек може идентификовати као историјски католички, лутерански и други.</s><s>Источни региони земље, посебно око Дебрецина („Калвинистички Рим“), остају скоро потпуно реформатски, особина коју деле са историјски суседним етнички мађарским регионима преко румунске границе.</s><s>Православно хришћанство у Мађарској је повезано са етничким мањинама у земљи: Јерменима, Бугарима, Грцима, Румунима, Русинима, Украјинцима и Србима.</s> <s>Историјски гледано, Мађарска је била дом значајне јеврејске заједнице са јеврејском заједницом која је бројала више од 800.000 пре Другог светског рата, али се процењује да је нешто више од 564.000 мађарских Јевреја убијено између 1941. и 1945. током Холокауста у Мађарској.</s><s>Само између 15. маја и 9. јула 1944. године, више од 434.000 Јевреја је депортовано у 147 возова, већина њих у Аушвиц, где је око 80% по доласку убијено гасом.</s><s>Неки Јевреји су успели да побегну, али већину су или депортовали у концентрационе логоре, или су их убили припадници Партије стреластог крста.</s><s>Од преко 800.000 Јевреја који су живели у границама Мађарске 1941–1944, сматра се да их је преживело око 255.500.</s><s>Данас у Мађарској има око 120.000 Јевреја.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Мађарска се налази у средишњем делу Панонске низије, па је изразито равничарска земља, што погодује развоју свих видова саобраћаја.</s><s>Друга важна особина земље значајна за саобраћај је да је Мађарска подунавска земља.</s> <s>Мађарска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај.</s><s>Будимпешта, као престоница државе, до те мере је значајан чвор у државној саобраћајној мрежи, да се каже да „сви путеви воде до Будимпеште“.</s> <s>Укупна дужина железничке мреже у Мађарској је 7.606 -{km}- (1998. године), од чега је око 97% стандардне ширине колосека.</s><s>Електрифицирано је 2.270 -{km}- железнице, а дужина пруга са двојним колосеком је 1.236 -{km}-.</s><s>Ово говори о развијености железничке мреже и може се рећи да свако значајније место у земљи има железничку станицу и везу железницом.</s><s>Главни железнички чвор је Будимпешта.</s><s>Будимпешта је такође једини град у Мађарској са градском железницом и са метро системом, једним од најстаријих у свету (погледати: Будимпештански метро).</s> <s>Укупна дужина друмских путева у Мађарској је 188.490 -{km}-, од чега је са чврстом подлогом 81.950 -{km}-.</s><s>Дужина ауто-путева тренутно износи 1.481 -{km}- (2016. године).</s> <s>Данашњи државни ауто-путеви и они који ће бити изграђени у блиској будућности повезују престоницу Будимпешту са ободом земље и престоницама суседних земаља.</s><s>Они се углавном пружају трасама Европских коридора, а носе двозначне називе „М+број“.</s> <s>Мађарска је континентна земља и стога нема поморских лука.</s><s>Од лука у околним земљама највећи значај за њену привреду има лука Ријека у Хрватској.</s><s>Са друге стране, речни саобраћај је развијен и међународног је значаја.</s><s>Дужина речних водених путева у Мађарској је 1373 -{km}- (1997. године).</s> <s>Најважнији водени пут у земљи је река Дунав, важан паневропски пловни пут (Коридор 7) који повезује средњу Европу са облашћу Црног мора и Балкана.</s><s>Важне луке на Дунаву су: Будимпешта, Баја и Дунаујварош.</s><s>Дунав је такође важна туристичка маршрута у Мађарској и данас је све више марина и других туристичких садржаја дуж његових обала.</s><s>Поред Дунава пловна је и река Тиса, а постоје и пловни канали.</s> <s>У Мађарској постоји 45 званично уписаних аеродрома, од којих је 16 са чврстом подлогом.</s><s>5 аеродрома у држави има а IATA код (IATA Airport Code) и, самим тим, међународни значај.</s> <s>Највећи и најважнији аеродром у земљи је будимпештански Међународни аеродром „Франц Лист“ (Ферихеђ), удаљен 16 -{km}- југоисточно од града.</s><s>То је био и једини државни аеродром до 1994. године.</s><s>Због свог изванредног положаја овај аеродром је и важан регионални саобраћајни чвор.</s><s>Други по значају аеродром је Међународни аеродром „Шармелек“, који је највише окренут туризму на Балатону.</s><s>Аеродроми у Ђеру, Дебрецину и Печују су пред отварањем.</s> <s>Образовање Образовање је претежно државно, а област уређује Министарство просвете.</s><s>Образовање на нивоу предшколског – вртића је обавезно и обезбеђује се за сву децу узраста од три до шест година, након чега је обавезно похађање школе до шеснаесте године.</s><s>Основно образовање обично траје осам година.</s><s>Средње образовање обухвата три традиционална типа школа усмерених на различите академске нивое: Гимназија уписује најдаровитију децу и припрема ученике за универзитетске студије; средње стручне школе за средње ученике трају четири године, а техничка школа припрема ученике за стручно образовање и свет рада.</s><s>Систем је делимично флексибилан и постоје мостови, дипломци стручних школа могу остварити двогодишњи програм да би имали приступ високом стручном образовању, на пример.</s><s>Студија Trends in International Mathematics and Science Study оценила је ученике од 13 до 14 година у Мађарској међу најбољима у свету за математику и природне науке.</s> <s>Већина универзитета су државни, а студенти традиционално студирају без плаћања школарине.</s><s>Општи услов за универзитет је државна матура.</s><s>Мађарски систем високог образовања укључује универзитете и друге високошколске институте, који обезбеђују и наставне планове и програме и сродне дипломе до докторске дипломе и такође доприносе истраживачким активностима.</s><s>Здравствено осигурање за студенте је бесплатно до краја студија.</s><s>Енглески и немачки језик су важни у мађарском високом образовању, постоји велики број студијских програма који се предају на овим језицима, што сваке године привлачи хиљаде студената на размени.</s><s>Високо образовање и обука у Мађарској рангирани су на 44. месту од 148 земаља у Извештају о глобалној конкурентности 2014</s> <s>Мађарска има дугу традицију високог образовања која одражава постојање успостављене економије знања.</s><s>Основани универзитети укључују неке од најстаријих на свету, први је био Универзитет у Печују основан 1367. године који још увек функционише, иако су 1276. године Универзитет у Веспрему уништиле трупе Петра Чака, али никада није обновљен.</s><s>Сигисмунд је основао Универзитет Обуда 1395. године.</s><s>Други, Университас Истрополитана, основао је Матија Корвин 1465. године у Позоњу.</s><s>Универзитет Нагисзомбат је основан 1635. године и пресељен у Будим 1777. године, а данас се зове УУниверзитет у Будимпешти.</s><s>Први технолошки институт на свету основан је у Банској Штјавњици 1735. године; његов правни наследник је Универзитет у Мишколцу.</s><s>Технолошки и економски универзитет у Будимпешти сматра се најстаријим технолошким институтом на свету са универзитетским рангом и структуром, његов правни претходник Institutum Geometrico-Hydrotechnicum основао је 1782. године цар Јосиф II.</s> <s>Мађарска заузима четврто место (изнад суседа Румуније, а после Кине, Сједињених Држава и Русије) по броју медаља освојених Међународној математичкој олимпијади са укупно 336 медаља.</s> <s>Здравље Мађарска одржава универзални систем здравствене заштите који се углавном финансира из државног здравственог осигурања.</s><s>Према ОЕЦД-у, 100% становништва је покривено универзалним здравственим осигурањем, које је бесплатно за децу, студенте, пензионере, особе са ниским примањима, особе са инвалидитетом и црквене службенике.</s><s>Мађарска троши 7,2% БДП-а на здравствену заштиту, трошећи 2.045 долара по глави становника, од чега 1.365 долара даје влада.</s> <s>Мађарска је једна од главних дестинација медицинског туризма у Европи, посебно стоматологије, у којој је њен удео 42% у Европи и 21% у свету.</s><s>Пластична хирургија је такође важан сектор, са 30% клијената који долазе из иностранства.</s><s>Мађарска је позната по својој бањској култури и дом је бројних лековитих бања, које привлаче „бањски туризам“.</s> <s>Кардиоваскуларне болести су водећи узрок смртности, што чини 49,4% (62.979) свих смртних случајева у 2013. години.</s><s>Међутим, овај број је достигао врхунац 1985. године са 79.355 смртних случајева и континуирано опада од пада комунизма.</s><s>Други водећи узрок смрти је рак са 33.274 (26,2%), број стагнира од 1990-их.</s><s>Смртни случајеви у несрећама пали су са 8.760 у 1990. на 3.654 у 2013. години; број самоубистава је нагло опао са 4.911 у 1983. на 2.093 у 2013. (21,1 на 100.000 људи), што је најниже од 1956. године.</s><s>Постоје значајни здравствени диспаритети између западних и источних делова Мађарске; болести срца, хипертензија, мождани удар и самоубиства су распрострањени у претежно пољопривредном и нископриходовном региону Велике равнице на истоку, али ретко у областима средње класе са високим приходима у западном Трансдунаву и централној Мађарској.</s><s>Пушење је водећи узрок смрти у земљи, иако је у наглом паду: удео одраслих пушача опао је на 19% у 2013. са ранијих 28% из 2012. године, захваљујући строгим прописима као што је забрана пушења на свим затвореним јавним местима широм земље и ограничавање продаје дувана на Националне продавнице дувана које контролише држава.</s> <s>Мађарска је 17. најбезбеднија земља на свету, са стопом убистава од 1,3 на 100.000 људи.</s> <s>Култура</s> <s>Архитектура У Мађарској се налази највећа синагога у Европи, изграђене 1859. године у стилу маварског препорода, са капацитетом да прими 3.000 људи.</s><s>У земљи се такође налази највеће лековито купатило у Европи, завршено 1913. године у модерном ренесансном стилу и налази се у градском парку Будимпеште; једна од највећих базилика у Европи; друга по величини опатија на свету; и највећа ранохришћанска некропола ван Италије.</s><s>Значајни архитектонски стилови укључују историцизам и сецесија, односно неколико варијанти сецесије.</s><s>За разлику од историцизма, мађарска сецесија је заснована на националним архитектонским карактеристикама.</s><s>Узимајући у обзир источно порекло Мађара, Еден Лехнер, најважнија личност мађарске сецесије, у почетку је био инспирисан индијском и сиријском архитектуром, а касније традиционалним мађарским декоративним дизајном.</s><s>На тај начин створио је оригиналну синтезу архитектонских стилова.</s><s>Примењујући их на тродимензионалне архитектонске елементе, произвео је верзију сецесије која је била специфична за Мађарску.</s><s>Дистанцирајући се од Лехнеровог стила, а ипак узимајући инспирацију из његовог приступа, група „Млади људи“ (Fiatalok), која је укључивала Кароља Коса и Дежеа Зрумечког, користила је карактеристичне структуре и форме традиционалне мађарске архитектуре да би постигла исти циљ.</s> <s>Поред два главна стила, Будимпешта приказује и локалне верзије трендова који потичу из других европских земаља.</s><s>Сцзесија из Беча, немачки Југендштил, сецесија из Белгије и Француске и утицај енглеске и финске архитектуре огледају се у зградама изграђеним на прелазу из 20. века.</s><s>Бела Лајта је у почетку усвојио Лехнеров стил, а потом је своју инспирацију црпео из енглеских и финских трендова; након што је развио интересовање за египатски стил, коначно је стигао до модерне архитектуре.</s><s>Аладар Аркај је имао скоро исти уметнички пут.</s><s>Иштван Медјазај је развио сопствени стил, који се разликовао од Лехнеровог, користећи стилизоване традиционалне мотиве за креирање декоративних дизајна у бетону.</s><s>У сфери примењене уметности, главни заслужни за промовисање ширења сецесије били су Школа и Музеј декоративне уметности, који су отворени 1896. године.</s> <s>У центру Будимпеште скоро све зграде су старе око сто година, са дебелим зидовима, високим плафонима и мотивима на предњим зидовима.</s> <s>Музика Мађарска музика се углавном састоји од традиционалне мађарске народне музике и музике истакнутих композитора као што су Франц Лист и Бела Барток, који се сматрају међу највећим мађарским композиторима.</s><s>Остали познати композитори су Ернст фон Дохнањи, Франц Шмит, Золтан Кодаљ, Габријел фон Вајдич, Рудолф Вагнер-Регени, Ласло Лајта, Франц Лехар, Калман Имре, Шандор Верес и Миклош Рожа.</s><s>Мађарска традиционална музика обично има снажан дактилски ритам.</s> <s>Мађарска има реномиране композиторе савремене класичне музике, међу којима су Ђерђ Лигети,Ђерђ Куртаг, Петер Еотвос, Золтан Кодали и Золтан Јенеи.</s><s>Барток је био међу најзначајнијим музичарима 20. века.</s><s>Његова музика је била подстакнута темама, модусима и ритмичким обрасцима мађарске и суседне народне музичке традиције коју је проучавао, коју је синтетизовао са утицајима својих савременика у свој препознатљив стил.</s> <s>Народна музика је истакнути део националног идентитета и била је значајна у бившим деловима земље који припадају – од Тријанонског споразума из 1920. – суседним земљама као што су Румунија, Словачка, Пољска и посебно у јужној Словачкој и Трансилванији.</s><s>Након оснивања музичке академије коју су водили Лист и Ференц Еркел, Мађарска је кроз своју музичку историју имала значајан број уметничких музичара.</s> <s>Бротон тврди да је мађарски „заразни звук био изненађујуће утицајан на суседне земље (можда захваљујући заједничкој аустроугарској историји) и да није неуобичајено чути мелодије које звуче мађарски у Румунији, Словачкој и Пољској“.</s><s>Мађарске мелодије биле су извођене и у области Саболч-Сатмар-Берег и у југозападном делу Трансдунавја, близу границе са Хрватском.</s><s>Поворка бушара је карневал у Мохачу је велики догађај мађарске народне музике, на којем је раније учествовао давно успостављен и цењени Богисло оркестар.</s> <s>Мађарска класична музика је дуго била „експеримент, направљен од мађарских претходника и на мађарском тлу, да се створи свесна музичка култура [користећи] музички свет народне песме”.</s><s>Иако је мађарска виша класа дуго имала културне и политичке везе са остатком Европе, што је довело до прилива европских музичких идеја, сељаци су задржали сопствену традицију тако да су до краја 19. века мађарски композитори могли да се ослањају на сељачку музику да (поновно) створе мађарски класични стил.</s><s>На пример, Барток је сакупљао народне песме из целе централне и источне Европе, укључујући Румунију и Словачку, док је Кодали био више заинтересован за стварање изразитог мађарског музичког стила.</s> <s>Током ере комунистичке владавине у Мађарској (1944–1989), Комитет за песму је претраживао и цензурисао популарну музику у потрази за траговима субверзије и идеолошке нечистоће.</s><s>Од тада је, међутим, мађарска музичка индустрија почела да се опоравља, стварајући успешне извођаче у области џеза као што су трубач Рудолф Томситс, пијаниста-композитор Карољ Биндер и, у модернизованом облику мађарског фолка, Ференц Себе и Марта Себестиен.</s><s>Три гиганта мађарског рока, Илес, Метро и Омега, остају веома популарни у земљи, посебно Омега, која има фанове у Немачкој и шире.</s><s>Старији ветерански андерграунд бендови као што је Беатрис из 1980-их такође остају популарни.</s> <s>Кухиња Традиционална јела као што је светски познати гулаш заузимају истакнута места у мађарској кухињи.</s><s>Јела су често зачињена паприком (млевена црвена паприка), мађарском иновацијом.</s><s>Паприка у праху, добијена од посебне врсте бибера, један је од најчешћих зачина који се користе у типичној мађарској кухињи.</s><s>Густа, тешка павлака звана tejföl се често користи да ублажи укус јела.</s><s>Чувена мађарска топла речна рибља чорба која се зове рибарска чорба или halászlé је обично богата мешавина неколико врста поширане рибе.</s> <s>Остала јела су пилећи паприкаш, фој грас од гушчје џигерице, порколт паприкаш, вадас, (чорба од дивљачи са сосом од поврћа и кнедле), пастрмка са бадемом и слане и слатке кнедле, попут úrós csusza, (кнедле са свежим сиром и густим сиром крем).</s><s>Десерти укључују култну Добош торту, штрудле са јабуком, вишњом, маком или сиром, Гундел палачинке, кнедле од шљива, сомлои кнедле, десертне супе и друго.</s><s>Переце и кифле су широко популарна пецива.</s> <s>Чарда (csárda) је најизразитија врста мађарске гостионице, кафане у старом стилу која нуди традиционалну кухињу и пића.</s><s>Борозо обично означава удобну старомодну винску таверну, пинце је пивски или вински подрум, а сорозо је паб који нуди точено пиво, а понекад и јела.</s><s>Бисзтро је јефтин ресторан често са самопослуживањем.</s><s>Бифе (büfé) је најјефтиније место, где ће купци можда морати да једу стојећи за пултом.</s><s>Пецива, колачи и кафа се служе у посластичарници cukrászda, док је eszpresszó кафетерија.</s> <s>Палинка је воћна ракија, дестилирана од воћа гајеног у воћњацима на Великој мађарској равници.</s><s>Мађарска је идеална за производњу вина, а земља се може поделити на бројне регионе.</s><s>Римљани су донели винову лозу у Панонију, а до 5. века нове ере постоје подаци о великим виноградима у данашњој Мађарској.</s><s>Своје винарско знање Мађари су донели са Истока.</s><s>Према Ибн Рустаху, мађарска племена су била упозната са производњом вина много пре доласка у Европу.</s><s>Токајско вино је интернационално познато вино и бренд Мађарске.</s><s>Више од 150 година мешавина четрдесет мађарских биљака користи се за прављење ликера уницум .</s><s>Уницум је горак ликер тамне боје који се може пити као аперитив или после оброка и на тај начин помаже варењу.</s> <s>Светска баштина</s> <s>На списку Светске баштине Унеска налазе се следећа места: 1987. – Обала Дунава, Будимски дворац и Андрашева авенија у Будимпешти 1987. – Старо село Холоке и његова околина 1995. – Крашке пећине Агтелека и Словачког крша у Агтелеку (са Словачком) 1996. – Миленијумска опатија Панонхалма и њена природна средина 1999. – Национални парк Хортобађ 2000. – Ранохришћанска гробница у Печују 2001. – Културни пејзаж Нежидерског језера (са Аустријом) 2002. – Историјски и културни пејзаж Токајских винограда</s> <s>За будуће уписе, Мађарска је предложила дворац у Естергому, полуострво Тихањ на Балатону, будимске термалне пећине, дворац и паркове Вишеграда, систем утврђења и ушће реке Вах у Дунав у Коморану, мрежу сеоског архитектонског наслеђа, државну фарму у Мезехеђешу, дрвене цркве северног Карпатског басена, фосиле из Ипољтартноца, предмодернистичку архитектуру Едена Лехнера и границе Римског царства у Мађарској.</s> <s>Види још Култура Мађарске</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Туристичка организација Мађарске (на српском) Званични сајт скупштине Званични сајт председника Званични сајт премијера Историја – Примарна документа Историја – Библиотека Корвинијус</s> <s>Државе у Европи Државе чланице НАТО-а Државе чланице Европске уније Средња Европа Континенталне земље</s>

897

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

Бугарска

<s>Бугарска (, тр. ), званично Република Бугарска (, тр. ), држава је у југоисточној Европи.</s><s>Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку.</s><s>Са територијом од , Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.</s><s>Према процени Националног института за статистику из 2022. године Република Бугарска има 6.447.710 становника.</s> <s>Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита.</s><s>У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни.</s><s>Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века.</s><s>Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.</s> <s>Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе.</s><s>У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата.</s><s>Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока.</s><s>У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.</s> <s>Популација Бугарске од 7 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области.</s><s>Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији.</s><s>Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.</s> <s>Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године.</s><s>Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације.</s><s>Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.</s> <s>Етимологија</s> <s>Назив Бугарска потиче од Прабугара, племена туркијског порекла који су основали земљу.</s><s>Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је и даље нејасно, па зато за њега има више претпоставки.</s><s>Према једној од претпоставки назив је изведен из пратуркијске речи булга са значењем мешати, трести, мрдати или измешан народ.</s><s>По другој претпоставци име долази од речи булгак која значи револт, пореметити, односно побуњеници.</s><s>На основу неких извора, споменуте речи потичу од реке Волге, где су једно време Прабугари били насељени, док други извори говоре да реч булга означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — средњој Азији.</s> <s>Историја</s> <s>Антика Остаци неандерталаца који датирају из периода од пре око 150.000 година, или средњег палеолита, неки су од најранијих трагова људске активности на простору модерне Бугарске.</s><s>Остаци Homo sapiensa који су тамо пронађени датирани су ц.</s><s>47.000 година ПС.</s><s>Овај резултат представља најранији долазак модерних људи у Европу.</s><s>Карановска култура је настала око 6.500 година пре нове ере и била је једно од неколико неолитских друштава у региону која су напредовала у пољопривреди.</s><s>Археолошка култура Варна из бакарног доба (пети миленијум пре нове ере) је заслужна за проналазак обраде злата.</s><s>Придружено благо некрополе Варне садржи најстарији златни накит на свету са приближном старошћу од преко 6.000 година.</s><s>Благо је било драгоцено за разумевање друштвене хијерархије и стратификације у најранијим европским друштвима.</s> <s>Трачани, једна од три примарне групе предака савремених Бугара, појавили су се на Балканском полуострву нешто пре 12. века пре нове ере.</s><s>Трачани су се истакли у металургији и проширили су међу Грке орфејски и дионизијски култ, али су остали племенски уређени и бездржавни.</s><s>Персијско Ахеменидско царство је освојило делове данашње Бугарске (посебно источну Бугарску) у 6. веку пре нове ере и задржало контролу над регионом до 479. године пре нове ере.</s><s>Инвазија је постала катализатор за јединство Трачана, а већина њихових племена се ујединила под краљем Тересом и формирала Одришко краљевство 470-их година пре нове ере.</s><s>Ослабио га је и вазализирао Филип II Македонски 341. п. н. е., напали су га Келти у 3. веку и коначно је постало провинција Римског царства 45. године нове ере.</s> <s>До краја 1. века нове ере, успостављена је римска власт над целим Балканским полуострвом, а хришћанство је почело да се шири у региону око 4. века.</s><s>Готску Библију — прву књигу на германском језику — створио је готски бискуп Улфила у данашњој северној Бугарској око 381.</s><s>Регион је дошао под контролу Источног римског царства након пада Рима 476. године.</s><s>Византинци су били ангажовани у дуготрајном рату против Персије и нису могли да бране своје балканске територије од упада варвара.</s><s>То је омогућило Словенима да уђу на Балканско полуострво као освајачи и пљачкаши, првенствено преко подручја између реке Дунав и Балканских планина познатих као Мезија.</s><s>Постепено је унутрашњост полуострва постала земља Јужних Словена, који су живели под демократијом.</s><s>Словени су у руралним областима асимилирали делимично хеленизоване, романизоване и готизоване Трачане.</s> <s>Средњи век Бугарска је на Балкану имала снажне средњовековне државе — Прво бугарско царство са престоницама у Плиски, Преславу и Охриду (-{VII-XI}- в.) и Друго бугарско царство са престоницом Велико Трново у -{XII-XIV}- веку.</s><s>У време Другог царства, бугарски владари били су у рођачким везама и са српским двором.</s><s>Свети Сава је умро и сахрањен у Трнову, престоници бугарске државе, у припрати цркве Четрдесет мученика.</s><s>Како је бугарска средњовековна држава пала под власт Османлија пре српске, дошло је до пресељења учених духовника у Српску деспотовину (види Константин Филозоф).</s> <s>Са јачањем феудалних односа број слободних сељака у Бугарској се смањивао.</s><s>Пред крај средњег века слободно сељаштво готово је ишчезло.</s><s>Оно је претворено у зависне сељаке парике.</s><s>Зависни сељаци давали су феудалном господару део производа и радили на имању господара.</s><s>Поред натуралних и радних обавеза, паринцима су понекад наметане и новчане обавезе.</s><s>Властела се делила на крупно пленемство-велике бољаре и средње ситно племенство-мале бољаре.</s><s>Велики бољари сачињавали су бољарски савет који је неретко ограничавао власт цара.</s><s>Значајну улогу у друштву имало је крупно свештенство: патријарх, митрополити и епископи.</s><s>Црква је распродала пространим поседима на којима су радили зависни сељаци.</s> <s>18. и 19. век</s> <s>Период од 18. до 19. века у Бугарској се назива још и "Бугарски препород".</s><s>Почиње 1762. а завршава се 1877/1878 године - Руско-турским ратом.</s><s>Током та два века циљ је проглашење независности државе Бугарске.</s><s>У то време, у бугарском друштву почиње да се формира модерна нација, која се гради у Мизији, Тракији и Македонији.</s><s>Препород је подељен на три периода: 1. Период раног препорода - обухвата 18. век и прву четвртину 19.; 2. Период од почетка реформи у Османској империји (20-тих година 19. века) до Кримског рата (1853—1856); 3. Период од Кримског рата до краја Руско-турског рата (1877—1878).</s><s>Почетак свих промена је појава приватне својине.</s><s>Обрадиве површине остају под влашћу султана али сељаци имају право да располажу њоме.</s><s>После аграрне реформе (1834), много сељака постају власници своје земље.</s><s>Долази до промена на пољу економије и технологије - рађају се нове производње и примењују нове технологије.</s><s>Као резултат свега тога настаје нови друштвени слој - буржоазија.</s><s>Бугари постају најмногобројнији етнички елемент у Османској империји.</s><s>Долази до великих пресељења, због чега се појављују бесарабски Бугари, Гагузи и Бугари у Румунији.</s><s>Оснивају се градови: Београд, Комрат, Александрија.</s><s>Оснива се духовно-културни живот, значајно се повећава број књига.</s><s>Издаје се књига Христофора Жефаровића - "Стематографија" (1741) у Бечу, и по први пут се појављује личност Паисија Хилендарског који постаје идеолог бугарске национално ослободилачке акције и творац књиге "История славянобългарска".</s> <s>Национални препород проистекао је код Срба и Бугара из тежњи за ослобођењем од турског ропства, кроз формирање националне идеје на новим, просветитељским основама.</s><s>Важну улогу су при томе имале идеје о словенској узајамности, које су из дела попут Историје разних словенских народа, најпаче Бугара, Хорвата и Срба Јована Рајића, Стематографије Христифора Жефаровића, утицале и на бугарске препородитеље.</s><s>Након просветитеља, националне барјаке су понели романтичари.</s><s>Када су српски устаници почели да освајају све већу аутономију од Турака, Обреновићи су подржавали на различите начине напоре Бугара за ослобођењем.</s><s>Велики број бугарских књига и неки часописи су штампани у српским градовима.</s><s>С друге стране, Бугари су учествовали у акцијама побуне у српским градовима, као нпр. после догађаја на Чукур чесми.</s> <s>После ослобођења Бугарске и -{ХХ}- век</s> <s>Током ратова Турске против Русије и православних држава на Балкану, ослобођена је Бугарска 1878. године, да би потом била призната, најпре на Сан-Стефанском миру, а после ревизије, у суженим границама на Берлинском конгресу.</s><s>Обостране територијалне претензије према неослобођеним деловима турске империје довеле су до Српско-бугарског рата 1885. године, који је Србија изгубила на Сливници, те Балканских ратова (1912—1913), које је изгубила Бугарска.</s><s>Немачка и Аустроугарска користе гнев Бугарске који је вукла из Другог балканског рата, да би стала на њихову страну у Првом светском рату.</s><s>Бугарска, заједно са својим савезницима бива поражена 1918.</s><s>То је изазвало дубоке фрустрације у бугарском друштву и навело Бугарску да и у Другом светском рату стане на страну Немачке и хитлеровске коалиције.</s><s>И тада бива поражена 1944, уласком Црвене армије у Бугарску, свргавањем краљевине и успостављањем комунистичког режима.</s><s>Бугарска ће до краја Хладног рата бити у комунистичком блоку.</s><s>Након антикомунистичке револуције, у Бугарској наступа болни процес трансформације привреде и грађанске еманципације.</s><s>Бугарска постаје чланица Европске уније 2007. године.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Државе са којима се Бугарска граничи су: Румунија, Турска, Грчка, Северна Македонија и Србија.</s><s>Површина државе износи 110.993,6 km².</s> <s>Бугарска се налази на важном прометном правцу који долином реке Марице повезује средњу Европу са Малом Азијом и Блиским истоком.</s> <s>Прометно значење има и гранична река Дунав којом се извозе пољопривредне сировине, а важна је и за добијање енергије.</s> <s>Геологија и рељеф Бугарска је рељефно разнолик простор.</s><s>Окосницу чини Марица са својом долином (Тракија).</s><s>Око Марице простире се Горњотракијска низија (називају је и Маричком низијом).</s><s>Низија је ограничена Родопима и Балканом, а простире на дужини од око 200 кm и ширини 40-70 кm.</s><s>Ту су плодне обрадиве површине на којима, уз маритимне климатске утицаје са Егејског мора, успевају различите културе (дуван, памук, поврће, пиринач, винова лоза, житарице).</s><s>Ово је и најгушће насељено подручје Бугарске.</s> <s>Јужније су стари Родопи, једно од два изразита планинска подручја у Бугарској.</s><s>Они заузимају југозападни део државе.</s><s>Родопи су највише и најстарије планине у Бугарској.</s><s>Настали су у палеозоику, за време херцинске орогенезе, те су то, по морфогенези, старе громадне планине.</s><s>Одликују се разноликошћу рељефа и пејзажа што их чини врло привлачним и занимљивим.</s><s>Испресецани су питомим долинама, у које допиру благи утицаји средоземне климе, које се смењују са високим планинским пределима алпског изгледа.</s><s>Најпознатији планински масиви су Витоша, Рила и Пирин.</s><s>Најлепши и најзначајнији међу њима је Рила.</s><s>Врх Мусала на Рили (2 925 m) представља највиши врх Бугарске, Балканског полуострва и југоисточне Европе.</s><s>На овом планинском масиву има још око 90 врхова и литица изнад 2 000 m и око 30 врхова који прелазе висину 2 500 m изнад нивоа мора.</s><s>Због њене велике висине током плеистоцена била је захваћена снажном глацијацијом.</s><s>Отуда на њој постоје мала језера настала радом ледника.</s><s>Познато је око 150 оваквих језера која су позната под називом „горске очи”.</s><s>Родопи су богати угљем и обојеним металима.</s><s>Осим рударства, становништво се овде бави и шумарством и овчарством.</s> <s>Северно од Марице налази се Стара планина или Балкан која дели северну Бугарску од долине ове реке.</s><s>Она је, супротно називу, младог, терцијарног постанка, настала у току алпске орогенезе.</s><s>Протеже се средином Бугарске у дужини од 570 km.</s><s>У грађи ове планине учествују и старије стене са лежиштима руда.</s><s>Њен највиши део је средишњи део Ботев (2 371 m).</s><s>Стара планина има важну улогу преграде која зауставља продор хладних ваздушних маса са севера у јужни део Бугарске.</s><s>Одликује се бројним прелазима и превојима, што је чини лако проходном планином па није представљала препреку некадашњим сеобама а не представља је ни данашњем саобраћају.</s><s>Она је шумовита планина, асиметрична у правцу југ-север.</s><s>Јужна страна прелази у подбалканске котлине, а има већи нагиб од северне стране.</s><s>У бројним заштићеним котлинама позната је производња ружа и ружиног уља које се користи у козметичкој индустрији.</s> <s>Од котлина треба истаћи низ везаних: Софијска, Златичка, Карлова, Казанличка, Сливенска и др. које се пружају између Балкана и паралелног низа Витоше, Средне горе (Богдан 1 573 m) и Срнене горе.</s> <s>Између Балкана и Дунава налази се заравњен простор чију подину чине стари слојеви у облику плоче.</s><s>Овај простор назива се Бугарска или Дунавска плоча.</s><s>Она се простире у северном делу Бугарске и има више својства висоравни него низије.</s><s>Њена висина постепено опада према Дунаву.</s><s>На лесним наслагама, које леже у повлати плоче, настало је плодно тло (црница) где се уз умерену климу развила разноврсна пољопривредна производња.</s> <s>Флора и фауна Интеракција климатских, хидролошких, геолошких и топографских услова произвела је релативно широк спектар биљних и животињских врста у земљи.</s><s>Биодиверзитет Бугарске, један од најбогатијих у Европи, је очуван у три национална парка, 11 паркова природе, 10 резервата биосфере и 565 заштићених подручја.</s><s>Деведесет и три од 233 врсте сисара Европе налазе се у Бугарској, заједно са 49% лептира и 30% васкуларних биљних врста.</s><s>Укупно су присутне 41.493 биљне и животињске врсте.</s><s>Већи сисари са значајном популацијом укључују јелене (106.323 јединке), дивље свиње (88.948), златног шакала (47.293) и црвену лисицу (32.326).</s><s>Јаребице броје око 328.000 јединки, што их чини најраспрострањенијом птицом дивљачи.</s><s>Трећина свих птица гнездарица у Бугарској може се наћи у Националном парку Рила, који такође има арктичке и алпске врсте на великим надморским висинама.</s><s>Флора обухвата више од 3.800 васкуларних биљних врста од којих је 170 ендемских, а 150 се сматра угроженим.</s><s>Контролна листа већих гљива у Бугарској од стране Института за ботанику идентификује више од 1.500 врста.</s><s>Више од 35% површине земљишта је покривено шумама.</s> <s>Бугарска влада је 1998. усвојила Националну стратегију очувања биолошке разноврсности, свеобухватан програм који тежи очувању локалних екосистема, заштити угрожених врста и очувању генетских ресурса.</s><s>Бугарска има неке од највећих Натура 2000 подручја у Европи које покривају 33,8% њене територије.</s><s>Земља је постигла свој циљ Кјото протокола о смањењу емисије угљен-диоксида за 30% од 1990. до 2009.</s> <s>Бугарска се налази на 30. месту у Индексу еколошких перформанси за 2018. годину, али има ниске оцене у погледу квалитета ваздуха.</s><s>Нивои честица су највиши у Европи, посебно у урбаним подручјима погођеним аутомобилским саобраћајем и електранама на угаљ.</s><s>Једна од њих, станица Марица Исток-2 која функционише на лигниту, наноси највећу штету здрављу и животној средини у Европској унији.</s><s>Употреба пестицида у пољопривреди и застарели индустријски канализациони системи доводе до великог загађења земљишта и воде.</s><s>Квалитет воде је почео да се побољшава 1998. године и задржао је тренд умереног побољшања.</s><s>Преко 75% површинских река испуњава европске стандарде за добар квалитет.</s> <s>Клима Клима, као и природа Бугарске, прилично је разноврсна.</s><s>Климатске услове сваког региона одређује јединственост његовог пејзажа.</s><s>Дакле, зими је континентална клима са ниским температурама и тешким снежним падавинама, а лети медитеранска, која обезбеђује топло време током летњих месеци.</s> <s>Административна подела</s> <s>Од 1999. године Бугарска је подељена на 28 провинција или области.</s><s>Пре тога је била подељена на 9 области, још од 1987. године.</s><s>Области су добиле име по главном и највећем граду у тој области.</s><s>Тих 28 области су:</s> <s>Становништво и демографија</s> <s>Према попису становништва из 2011.</s><s>Бугарска је имала 7.364.570 становника.</s><s>Број становника се смањује због негативног природног прираштаја и исељавања, тако да је Бугарска пре 36 година, 1975. имала већи број житеља (8.729.666 према попису).</s><s>Према вероисповести већина су православне вере.</s> <s>Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Бугарске су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа I‎ (37,3%) Хаплогрупа R (27,4%) Хаплогрупа E (15,7%) Хаплогрупа J (14,7%)</s> <s>Према националном попису из 2021. године, Бугарска има 6.519.789 становника.</s><s>Већина становништва, 72,5%, живи у урбаним срединама.</s><s>Софија је најнасељенији урбани центар са 1.241.675 становника, а следе Пловдив (346.893), Варна (336.505), Бургас (202.434) и Русе (142.902).</s><s>Бугари су главна етничка група и чине 84,8% становништва.</s><s>Турска и ромска мањина чине 8,8 и 4,9%, респективно; око 40 мањих мањина чини 0,7%, а 0,8% се не идентификује са етничком групом.</s><s>Бивша директорка за статистику Ренета Инџова оспорила је податке из пописа из 2011. године, сугеришући да је стварна популација мања од пријављене.</s><s>Ромска мањина је обично бројчано потцењена у пописним подацима и може представљати до 11% становништва.</s><s>Густина насељености је 65 по квадратном километру, што је скоро половина просека Европске уније.</s> <s>У 2018, просечна укупна стопа фертилитета (ТФР) у Бугарској била је 1,56 деце по жени, знатно испод историјског максимума од 5,83 деце по жени из 1905.</s><s>Бугарска има једну од најстаријих популација на свету, са просечном старошћу од 43 године.</s> <s>Бугарска је у стању демографске кризе.</s><s>Има негативан прираштај становништва од 1989. године, када је економски колапс изазвао дуготрајан талас емиграције.</s><s>Око 937.000 до 1.200.000 људи — углавном младих одраслих — напустило је земљу до 2005.</s><s>Већину деце рађају неудате жене.</s><s>Штавише, трећину свих домаћинстава чини само једна особа, а 75,5% породица нема децу млађу од 16 година Стопе наталитета Бугарске су међу најнижим у свету, док су стопе смртности међу највишима.</s> <s>Бугарска има високе резултате у родној равноправности, заузимајући 18. место у Извештају о глобалном родном јазу за 2018.</s><s>Иако је женско право гласа омогућено релативно касно, 1937. године, жене данас имају једнака политичка права, високо учешће у радној снази и законски прописану једнаку плату.</s><s>2021. године, агенција за истраживање тржишта Reboot Online рангирала је Бугарску као најбољу европску земљу за рад жена.</s><s>Бугарска има највећи проценат жена истраживача ИКТ у ЕУ, као и други највећи проценат жена у технолошком сектору са 44,6% радне снаге.</s><s>Висок ниво учешћа жена је наслеђе социјалистичке ере.</s> <s>Према попису становништва из 2021. године, 62,7% становништва се изјаснило као православци, 9,8% као муслимани, 1,1% као протестанти, 0,6% као католици,а 0,3% је рекло да припада некој другој хришћанској деноминацији.</s><s>Од укупног броја становника, 15,9% се изјаснило да нису припадници ниједне религије, док 9,5% није дало одговор.</s> <s>Здравље Високе стопе смртности су резултат комбинације старења становништва, великог броја људи у ризику од сиромаштва и слабог система здравствене заштите.</s><s>Преко 80% смртних случајева је због рака и кардиоваскуларних болести; скоро петина њих се може избећи.</s><s>Иако је здравствена заштита у Бугарској номинално универзална, трошкови из џепа чине скоро половину укупне потрошње на здравствену заштиту, што значајно ограничава приступ медицинској нези Други проблеми који ометају пружање неге су емиграција лекара због ниских плата, недовољно особља и недовољно опремљених регионалних болница, несташица снабдевања и честе промене основног пакета услуга за осигуранике.</s><s>Блумбергов индекс ефикасности здравствене заштите за 2018. сврстао је Бугарску на последње место од 56 земаља.</s><s>Просечан животни век је 74,8 година, у поређењу са просеком у ЕУ од 80,99 и светским просеком од 72,38.</s> <s>Образовање</s> <s>И јавни расходи за образовање су далеко испод просека Европске уније.</s><s>Образовни стандарди су некада били високи, али су значајно опали од раних 2000-их.</s><s>Бугарски ученици су били међу најбољима у свету у погледу читања у 2001. години, боље од својих канадских и немачких колега; до 2006. године, резултати у читању, математици и науци су опали.</s><s>До 2018. године, Програм за међународне студије процене ученика утврдио је да је 47% ученика 9. разреда функционално неписмено у читању и природним наукама.</s><s>Просечна основна писменост је висока и износи 98,4% и то без значајне разлике међу половима.</s><s>Министарство просвете и науке делимично финансира јавне школе, факултете и универзитете, утврђује критеријуме за уџбенике и надгледа процес издавања.</s><s>Образовање у основним и средњим државним школама је бесплатно и обавезно.</s><s>Процес обухвата 12 разреда, у којима су разреди од првог до осмог основног, а од деветог до дванаестог средњег нивоа.</s><s>Високо образовање се састоји од 4-годишње дипломе и магистратуре у трајању од 1 године.</s><s>Највиша високошколска установа у Бугарској је Софијски универзитет.</s> <s>Језик Бугарски је једини језик са званичним статусом и матерњи је за 85 % становништва.</s><s>Спада у словенску групу језика, али има низ граматичких посебности, које дели са његовим најближим сродником македонским, које га издвајају од других словенских језика: то укључује сложену вербалну морфологију, одсуство именичких падежа и инфинитива и употреба граматичког члана са суфиксом.</s><s>Други језици који се говоре у Бугарској су турски и ромски, које је, према попису из 2011. године, говорило 9,1% односно 4,2% становништва.</s> <s>Религија Бугарска је секуларна држава са уставом загарантоване верске слободе, али је православље означено као традиционална религија.</s><s>Више од три четвртине Бугара је православно.</s><s>Бугарска православна црква је стекла аутокефални статус 927. године и има 12 епархија и преко 2.000 свештеника.</s> <s>Сунитски муслимани су друга по величини верска заједница и чине 10% верника Бугарске.</s><s>Истраживање спроведено 2011. на 850 муслимана у Бугарској показало је да је 30% оних који се изјашњавају као дубоко религиозни, а 50% као само религиозни.</s><s>Према студији, нека верска учења, попут исламске сахране, традиционално су уграђена и широко се практикују, док се друга главна мање поштују, попут муслиманске молитве или уздржавања од пијења алкохола, једења свињетине и кохабитације.</s> <s>Мање од 3% становништва је повезано са другим религијама, а 11,8% је нерелигиозно или се не идентификује са било којом религијом.</s> <s>Највећи градови</s> <s>У већим градовима су индустријска постројења у којима ради највећи део бугарског становништва.</s><s>То су Пловдив на Марици, Русе на Дунаву, Варна и Бургас на црноморској обали.</s><s>Главни град Софија (1.2 мил. ст.) смештен је на прометном правцу који из средње Европе води на Блиски исток</s> <s>Економија Бугарска има отворену тржишну економију високог средњег дохотка у којој приватни сектор чини више од 70% БДП-а.</s><s>Од претежно пољопривредне земље са претежно руралним становништвом 1948. године, до 1980-их Бугарска се трансформисала у индустријску привреду, са научним и технолошким истраживањима при врху приоритета њених буџетских расхода.</s><s>Губитак тржишта СВЕ 1990. и накнадна „шок терапија“ планираног система изазвали су нагли пад индустријске и пољопривредне производње, након чега је на крају уследио економски колапс 1997.</s><s>Економија се углавном опоравила током периода брзог раста неколико година касније, али просечна плата од 1.036 лева (615 долара) месечно остаје најнижа у ЕУ.</s><s>Више од петине радне снаге ради за минималну плату од 1,16 долара по сату.</s> <s>Уравнотежен државни буџет је постигнут 2003. године и земља је почела да остварује суфицит следеће године.</s><s>Расходи су износили 21,15 милијарди долара, а приходи 21,67 милијарди долара у 2017.</s><s>Већина државних издатака за институције намењена је безбедности.</s><s>Највећи део годишњег буџета Владе издваја се за министарства одбране, унутрашњих послова и правде, док најмање средстава добијају они надлежни за животну средину, туризам и енергетику.</s><s>Порези чине највећи део државних прихода са 30% БДП-а.</s><s>Бугарска има неке од најнижих стопа пореза на добит предузећа у ЕУ по фиксној стопи од 10%.</s><s>Порески систем је двостепен.</s><s>Порез на додату вредност, акцизе, порез на доходак предузећа и физичких лица су национални, док порез на некретнине, наслеђе и возила наплаћују локалне власти.</s><s>Снажан економски учинак почетком 2000-их смањио је државни дуг са 79,6% у 1998. на 14,1% у 2008.</s><s>Од тада је порастао на 28,7% БДП-а до 2016. године, али је и даље трећи најнижи у ЕУ.</s> <s>Југозападно планско подручје је најразвијенији регион по паритету куповне моћи, са29.816 долара у 2018.</s><s>Укључује главни град и околну Софијску област, који сами стварају 42% националног бруто домаћег производа, иако су домаћини само 22% становништва.</s><s>БДП по глави становника (у ППС) и трошкови живота у 2019. износили су 53 и 52,8% просека ЕУ (100%), респективно.</s><s>Национални ППП БДП процењен је на 143,1  милијарди долара у 2016. са вредношћу по глави становника од 20.116 долара.</s><s>Статистика економског раста узима у обзир илегалне трансакције из сиве економије, која је највећа у ЕУ као проценат економског производа.</s><s>Бугарска народна банка штампа националну валуту лев, која је везана за евро по курсу од 1,95583 лева за евро.</s> <s>После неколико узастопних година високог раста, последице финансијске кризе 2007–2008. довеле су до смањења БДП-а од 3,6% у 2009. години и повећања незапослености.</s><s>Позитиван раст је обновљен 2010. године, али међукомпанијски дуг је премашио 59 милијарди долара, што значи да је 60% свих бугарских компанија међусобно задужено.</s><s>До 2012. порастао је на 97 милијарди долара, или 227% БДП-а.</s><s>Влада је спровела строге мере штедње уз подстицање ММФ-а и ЕУ до неких позитивних фискалних резултата, али друштвене последице ових мера, као што су повећана неједнакост у приходима и убрзана миграција према иностранству, биле су „катастрофалне” према Међународној конфедерацији синдиката.</s> <s>Пребацивање јавних средстава породицама и рођацима политичара из актуелних странака резултирало је фискалним губицима и смањењем социјалних издавања за грађане.</s><s>Бугарска се налази на 71. месту у Индексу перцепције корупције и има најгоре нивое корупције у Европској унији, што је извор дубоког незадовољства у бугарском друштву.</s><s>Заједно са организованим криминалом, корупција је резултирала одбијањем пријаве земље за шенгенски простор и повлачењем страних инвестиција.</s><s>Владини званичници се наводно некажњено баве проневером, трговином утицајем, кршењем јавних набавки и подмићивањем.</s><s>Државне набавке су посебно критична област у ризику од корупције.</s><s>Процењује се да се на јавне тендере сваке године троши 10 милијарди лева (5,99 милијарди долара) државног буџета и европских кохезионих фондова; Скоро 14 милијарди (8,38 милијарди долара) потрошено је на јавне уговоре само у 2017. години.</s><s>Велики део ових уговора се додељује неколицини политички повезаних компанија због бројних неправилности, кршења процедура и критеријума за доделу по мери.</s><s>Упркос поновљеним критикама Европске комисије, институције ЕУ се уздржавају од предузимања мера против Бугарске јер подржава Брисел по бројним питањима, за разлику од Пољске или Мађарске.</s> <s>Туризам</s> <s>Природне погодности као и културно-историјско и градитељско наслеђе које Бугарска има доприносе повећању броја туриста у последњих неколико година.</s><s>Домаћи и инострани туризам заједно учествују са преко 16,7% у бруто домаћем производу земље и у овој области је запослено 10,7% радне снаге у 2018. години.</s><s>Највећи број страних туриста долази из Велике Британије, Немачке, Русије и Скандинавије.</s> <s>Култура</s> <s>Позориште и филм Зачеци бугарског позоришног живота датирају од средине 19. века у облику аматерских представа у школама и читаоницама.</s><s>Оснивају се друштва љубитеља позоришне уметности за која пишу комаде Сава И.</s><s>Доброплодни, Добри Војников и Васил Друмев.</s><s>Након 1878. године та друштва прерастају у професионалне позоришне групе.</s><s>У Пловдиву се 1881. оснива Међународно позориште Луксембург () у којем се дају представе под управом Стефана Попова, а наступају и грчке и јерменске дружине из Цариграда.</s><s>У Софији се 1888. године од стране пловдивских уметника подиже Позориште „Основа“ () у којем се дају драмске и музичке представе.</s><s>Указом кнеза Фердинанда у Софији је 1907. године отворено Бугарско народно позориште () које данас представља најстарије сачувано здање бугарске позоришне уметности.</s><s>Након Другог светског рата Софија добија још два позоришта: Позориште народа () и Позориште комедије () а градска позоришта имају: Пловдив, Русе, Варна, Видин, Плевен и Бургас.</s><s>Основано је и државно путујуће позориште Театро Рома које изводи представе на ромском језику.</s><s>Међу позоришним редитељима издвајају се: Вили Цанков, Леон Даниел, Методи Андонов.</s> <s>Прва јавна филмска пројеција у Бугарској одржана је 11. децембра 1896. године од стране професора Мелинсона у просторијама хотела Македонија у Софији.</s><s>Страни филмови се редовно приказују од 1897, а 1908. године је отворен први велики биоскоп.</s><s>Први дугометражни филм Бугарин је галантан снимљен је 1915. године у режији Васила Гендова.</s><s>Поред Гендова, међу пионирима бугарског филма су и Борис Грежов, Васил Бакарџиев, Петар Стојчев и Александар Вазов.</s> <s>Од 1948. године, филмска индустрија је национализована зарад ширења нове идеологије.</s><s>За време совјетске ере, између 1945. и 1990, већина прича из бугарских филмова тицала се друштвених драма које су имале везе са измештањем села у градове, егзистенцијализмом и романтиком.</s><s>Ово је такође био период развоја анимираног филма.</s><s>Међу филмовима који су остварили завидан међународни успех налазе се Привезани балон (1967) Бинке Жељазкове, Козји рог (1972) Методи Андонова, Предност (1977) Георгија Ђулгерова, Свачија љубав (1979) Борислава Шаралиева, Кожне ципеле незнаног јунака (1979) Рангела Валчанова, Све за љубав (1986) Николаја Волева и Понедељак ујутро (1988) Ирине Акташеве и Христа Пискова.</s> <s>Кухиња</s> <s>Бугарску кухињу одређује њено богато и добро очувано културно наслеђе на које су пресудно утицале словенска, грчка и турска култура.</s><s>Бугарска гастрономија је изванредно разнолика, захваљујући релативно топлој клими и разноврсној географији Бугарске, која омогућава изузетно повољне услове за узгој различитог свежег поврћа, биљака и воћа.</s> <s>Традиција бугарске кухиње, настала кроз генерације је сачувала неке посебне одлике у начинима кувања, са употребом доста свежих производа и јединствених зачина – већином припремљених или издвојених из биља са значајним лековитим својствима.</s><s>Чорба од сочива је бугарски традиционални специјалитет, као и баница, односно пита са сиром.</s><s>Јогурт је основни млечни производ који се служи уз скоро сва јела у Бугарској.</s><s>Чорба од шкембића () се често припрема у Бугарској, те разноврсни аспици посути сиром као и димљена кобасица луканка.</s><s>Шопска салата, љутеница, сирење и козунак представљају посебне карактеристике бугарске кухиње.</s><s>Месо, поготово свињско и јагњеће је значајна намирница за припрему бројних бугарских јела.</s><s>Ћуфте () и ћевапи () су најпознатији месни производи у Бугарској, који се припремају од млевеног свињског и јунећег меса, уз додатак зачина.</s> <s>Вино је одувек произвођено и конзумирано у Бугарској.</s><s>Трачани, најстарији народ на овим просторима су били најпознатији произвођачи вина у античком периоду.</s><s>Бугарска извози вина широм света и до 1989. године је била други извозник у свету по количини флашираног вина.</s><s>У Бугарској је 2016. године произведено 128 милиона литара вина, од чега је 62 милиона извезено углавном у Пољску, Румунију и Русију.</s><s>Међу најпознатијим сортама локалних вина су димјат, мавруд, црвени мискет, руен, рубин, мелник 55, широка мелнишка лоза, памид.</s><s>Поред вина, најпопуларнија алкохолна пића су ракија, мастика и ментовка.</s> <s>Спорт</s> <s>Бугарска је била једна од 14 држава на првим Олимпијским играма модерног доба 1896, на којим је представљао швајцарски гимнастичар Шарл Шампо.</s><s>Од тада су бугарски спортисти освојили 52 златне, 89 сребрне и 83 бронзане медаље и налазе се на четрдесетом месту по броју освојених медаља на свим Олимпијским играма.</s><s>Традиционално, Бугарска је веома успешна у дизању тегова, а најзаслужнији за то је дизач и тренер Иван Абаџиев под чијим вођством су се обарали бројни рекорди и освајала различита првенства.</s><s>Остали значајнији спортови у Бугарској су рвање, бокс, гимнастика, одбојка и тенис.</s><s>Стефка Костадинова и даље држи светски рекорд у скоку у вис с прескочених 2,09 -{m}- које је прескочила на Светском првенству 1987. у Риму.</s><s>Григор Димитров је први бугарски тенисер који се пробио међу првих десет на АТП листи.</s> <s>Најпопуларнији спорт је фудбал.</s><s>Највећи успех фудбалска репрезентација Бугарске је остварила на СП 1994. освојивши четврто место, док је најбољи стрелац првенства био Христо Стоичков који је и најбољи бугарски фудбалер свих времена.</s><s>Најтрофејнији тимови у земљи су дугогодишњи ривали ЦСКА и Левски.</s><s>ФК Лудогорец је постигао изузетан успех тако што је за само девет година од најнижег степена такмичења стигао до групне фазе Лиге шампиона 2014/15.</s><s>У 2018. се налазио на 39. месту и представља најбоље позиционирани бугарски клуб на УЕФА ранг листи.</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Прабугари Бугари Југоисточна Европа Музика Бугарске Бугарска књижевност Бугарска уметност Списак градова у Бугарској</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Званични сајт бугарске владе Званични сајт бугарског председника Званични сајт парламента Патрола до Бугарске: Сунчев Браг, Несебар и Созопол (РТС САТ - Званични канал) Уметници из Бугарске и других земаља — Скендерман Интернатионал Арт форум БезГраница — Балчик Чињенице о Бугарској</s> <s>Државе у Европи Државе чланице НАТО-а Државе чланице Европске уније</s>

898

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0

Италија

<s>Италија (), званично Италијанска Република (), или Република Италија, држава је на југозападном делу Европе.</s><s>Смештена усред Средоземног мора, састоји се од полуострва омеђеног Алпима и окруженог са неколико острва.</s><s>Италија дели копнене границе са Француском, Швајцарском, Аустријом, Словенијом и енклавираним микродржавама Ватиканом и Сан Марином.</s><s>Има територијалну ексклаву у Швајцарској, Кампионе, и одређена острва у Африци.</s><s>Покрива површину од 301.340 km², са популацијом од око 60 милиона, што је чини трећом најмногољуднијом државом чланицом Европске уније, шестом у Европи, и десетом по величини земље на континенту по површини.</s><s>Њен главни и највећи град је Рим.</s> <s>Италијанско полуострво је историјски било матично место бројних древних народа и одредиште мноштва других народа и култура који су емигрирали током историје.</s><s>Древна римска држава је настала у Лацију и проширила се по целом полуострву и територијама око медитеранског басена кроз процес романизације.</s><s>До првог века пре нове ере, Римско царство је проширило своју територију широм Европе, Северне Африке и Блиског истока, оснивајући Pax Romana.</s><s>Током раног средњег века, Западно римско царство је пало, хришћанска црква је настала и Италија је доживела унутрашњу миграцију из околних племена.</s><s>До 11. века, италијанске градове-државе и поморске републике су се прошириле, доносећи обновљени просперитет кроз трговину и постављајући темеље за модерни капитализам.</s><s>Италијанска ренесанса је цветала у Фиренци током 15. и 16. века и проширила се на остатак Европе.</s><s>Италијански истраживачи су такође открили нове путеве ка Далеком истоку и Новом свету, помажући да се уведе европско доба открића.</s><s>Међутим, векови ривалства и сукоба између италијанских градова-држава, између осталих фактора, оставили су полуострво подељено на бројне државе све до касног модерног периода.</s><s>Трговачка и политичка моћ Италије значајно је ослабила током 17. и 18. века са опадањем Католичке цркве и све већим значајем трговачких путева који су заобилазили Средоземно море.</s> <s>После векова политичких и територијалних подела, Италија је скоро у потпуности уједињена 1861. године након ратова за независност и Похода хиљаде, чиме је успостављена Краљевина Италија.</s><s>Од касног 19. века до почетка 20. века, Италија се брзо индустријализовала, углавном на северу и стекла колонијално царство, док је југ остао у великој мери осиромашен и искључен из индустријализације, подстичући велику имигрантску дијаспору.</s><s>Упркос томе што је била једна од савезничких сила победника у Првом светском рату, Италија је ушла у период економске кризе и друштвених превирања, што је довело до успона италијанске фашистичке диктатуре 1922.</s><s>Током Другог светског рата, Италија је прво била део Осовине све док се није предала савезничким силама.</s><s>Била је окупирана од стране нацистичке Немачке уз фашистичку колаборацију (1940-1943), а потом и од савезничке стране током италијанског отпора и ослобођења Италије (1943-1945).</s><s>Након завршетка рата, земља је референдумом заменила монархију републиком и доживела је продужени економски процват, постајући главна напредна економија.</s> <s>Италија има осми највећи номинални БДП на свету, девето по величини национално богатство и треће по величини златне резерве централне банке.</s><s>Земља је описана као „најмања од великих сила“ и има значајну улогу у регионалним и глобалним економским, војним, културним и дипломатским пословима.</s><s>Италија је оснивач и водећа чланица Европске уније и налази се у бројним међународним институцијама укључујући НАТО, Г7, Уједињење за консензус и многе друге.</s> <s>Као извор многих проналазака и открића, земља се сматра културном суперсилом и дуго је била глобални центар уметности, музике, књижевности, науке и технологије и моде.</s><s>Има највећи број места светске баштине на свету (58) и пета је најпосећенија земља на свету.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Италија се налази у јужној Европи, између 35° и 47° северне географске ширине и 6° и 19° источне географске дужине.</s><s>Италија обухвата Апенинско полуострво, три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу, као и неколико мањих.</s><s>Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом.</s><s>Копнену границу грубо одређује алпска вододелница, која окружује Падску и Венецијску низију.</s><s>Независне државе Сан Марино и Ватикан су енклаве унутар територије Италије, док је Кампионе д’Италија италијанска есклава у Швајцарској.</s><s>Облик земље подсећа на чизму, а Сицилија асоцира на троугао.</s><s>Излази на пет мора: Јонско, Јадранско, Лигурско, Тиренско и Средоземно море.</s> <s>Укупна површина државе износи 301.230 km², од чега је 294.020 km² копно, а 7.210 km² је вода.</s> <s>Геологија и рељеф Кроз цело полуострво простиру се Апенини, а на северу један део Алпа припада Италији.</s><s>Највиши врх Италије је Мон Блан де Курмајор висине 4.748 -{m}-.</s><s>Дуж западне италијанске обале протежу се са севера у правцу југа следеће ривијере: Италијанска ривијера у Лигурији, Етрурска ривијера у Тоскани и Напуљска ривијера у Кампањи.</s><s>Источна обала је од Трста на северу до Гаљана на југу (може се и рећи до Отранских врата).</s> <s>Држава се налази на граници Евроазијске и Афричке плоче, што доприноси значајној сеизмичкој и вулканској активности.</s><s>У Италији се налази 14 вулкана, од којих су четири активна: Етна на Сицилији, Стромболи, Вулкано и Везув.</s><s>Везув је једини активни вулкан у континенталној Европи и познат је због своје ерупције која је уништила Помпеју и Херкуланеум.</s><s>Неколико острва и брда је створено вулканском активношћу, а северозападно од Напуља се налази прилично активна калдера Кампи Флегреји.</s> <s>Воде Реке Италије отичу у Јадранско, Јонско, Средоземно, Тиренско, Лигурско, Црно и Северно море.</s><s>Најдуже реке су По, Адиђе, Тибар, Ада, Ољо, Танаро, Тичино и Арно.</s><s>По, са 652 km је најдужа италијанска река, тече на од Алпа на западној граници са Француској и улива се у Јадранско море.</s><s>У највећа италијанска језера убрајају се Гарда (367,94 km²), [[Мађоре (212,51 km², на граници са Швајцарском) и Комо (145,9 km²) у северној Италији и Тразименско језеро (124,29 km²) и Болсена (113,55 km²) у средњој Италији.</s> <s>Клима</s> <s>Клима Италије драстично варира од стереотипне медитеранске климе у зависности од локације.</s><s>Приморским деловима Лигурије и већим делом Апенинског полуострва јужно од Фиренце влада класична медитеранска клима.</s><s>Већи део северних унутрашњих области Италије, око Торина, Милана и Болоње има континенталну климу, која се често по Кепеновој класификацији климата класификује и као влажна суптропска клима.</s><s>Приморски делови полуострва могу имати драстично другачију климу од планина и долина у унутрашњости, посебно током зимских месеци, када на планинским деловима владају хладноће и снег.</s><s>Приморски региони имају благе зиме и топла и обично сува лета, мада и долине у унутрашњости могу бити прилично топле лети.</s> <s>Историја</s> <s>Од праисторије ка Римској држави</s> <s>Ископавања широм Италије показују присуство модерног човека на овим просторима још од палеолита, отприлике пре око 200.000 година.</s> <s>Данашњи Италијани су потомци старих племена која су се још почетком првог миленијума п. н. е. настанила у крајевима између Алпа, и по целом Апенинском полуострву и Сицилији.</s><s>Ови народи су били различитог порекла.</s><s>Најстарији су били Лигури и Илири, које су италијански преци потиснули пред крај 2. и почетком првог миленијума п. н. е. Негде у 8. веку п. н. е. између ријеке Арно и Тибар настанили су се и Етрурци, који су се у 7. веку п. н. е. проширили све до реке По и Корзике.</s><s>У тим крајевима били су настањени још многи народи.</s><s>Тако су у подручјима око данашње Венеције живели Венети, тако да се данас италијанска регија у којој је живео овај град зове Венето, На Сицилији су живели Сицули, Сицани и Елими.</s> <s>Сабињани и Латини живели су у Лацију, заједно са Фалисцима, Еквима, Херницима и Аусонима.</s><s>У Абруцу су живели Вестини, Паелигни и Марси.</s><s>Френтани, Пиценти и Маруцини насељавали су средишњу обалу Јадрана.</s><s>Самнити и Луцани живели су у Молизеу и Басиликати.</s><s>Језгру нове нације свакако су дали они народи и племена по којима су Италијани добили име, звали су се Италици (или Итали).</s><s>Италици нису били једно племе, бијаху подијељени на 4 главна племена, то су: Латини, Фалисци, Осци и Умбри (или Умбријци).</s> <s>У 8. и 7. веку п. н. е. антички Грци су основали своје колоније дуж обале Сицилије и у јужним деловима Апенинског полуострва.</s><s>Римљани су касније назвали ову област Великом Грчком, због велике бројности Грка.</s> <s>Антички Рим</s> <s>Стари Рим је на почетку била мала пољопривредна заједница основана у 8. веку п. н. е. која је током векома израсла у џиновско Римско царство које је обухватало цело Средоземно море, у којој су се културе Античке Грчке и Рима спојиле у једну цивилизацију.</s><s>Ова цивилизација је била толико утицајна да су делови ње опстали у модерном праву, администрацији, филозофији и уметности, формиравши темеље на ком су засноване западне цивилизације.</s><s>У 12 векова свог постојања, Антички Рим је прешао пут од монархије преко републике до царске аутократије.</s><s>У полаком опадању од 2. века нове ере, Римско царство се 395. године коначно поделило на два дела, Западно римско царство и Источно римско царство.</s><s>Западни део ја пао под притиском Гота, после чега је Апенинско полуострво подељено у мале независне краљевине и градове-државе у наредних 14 векова, док је источни део постао једини наследник античког Рима.</s> <s>Средњи век</s> <s>Од 493. године Остроготи су поново остварили политичко јединство Италије.</s><s>Од 535. до 553. године територија Италије је била поприште Готског рата, који је водио источноримски цар Јустинијан I против Остроготског краљевства.</s><s>Јустинијан је освајање Италије окончао 553. године коначним поразом Острогота и анексијом целе територије Остроготског краљевства Источном римском царству.</s><s>Сукоб, који је трајао готово двадесет година, разорио је целу земљу и довео до озбиљне демографске, економске, политичке и социјалне кризе.</s> <s>Године владавине Источног римског царства је потлаченима донело погоршање животних услова пољопривредника због тешких пореских терета, као расељавање становништва због куге између 559. и 562. године.</s><s>Ослабљен и осиромашен регион није могао да се супротстави лангобардској инвазији под краљем Албоином.</s><s>Између 568. и 569.</s><s>Лангобарди, често уз подршку локалног становништва огорченог због византијског опорезивања, заузимају велики део Италије: од уласка у Фриули, ускоро су освојили већину централне и северне Италије, област којој је наденуто име Велика Лангобардија, и у јужној Италији, која је прозвана Мала Лангобардија.</s><s>Краљевство Лангобарда је трајало око два века, када их је на северу савладао Карло Велики 774. године, а касније на југу Нормани.</s><s>И током наредних неколико векова Византија је била константна сила на Апенинском полуострву, довољно јака да спречи Арабљане, Свето римско царство и Папску државу да ставе Италију под своју власт, али превише слаба да истера уљезе.</s> <s>Последице ратова у првих пар векова после пада Западног римског царства су довеле до тога да, док су северно од Алпа настајале националне државе, политичком сценом Италије су доминирале на завађени градове, мали тирани и страни нападачи.</s><s>Међутим, било је покушаја да се се поново успостави независност Италије од Светог римског царства за време Беренгара Фурланског и Ардуина Ивреовског.</s> <s>Нови век</s> <s>У 14. и 15. веку, северна и средња Италија је била издељена у бројне зараћене градове-државе, а остатак полуострва су обухватали Папска држава и Напуљско краљевство.</s><s>Најјаче од тих градова-држава су постепено апсорбовале околне територије, што је довело до појаве сињорија, регионалних држава на чијем челу су били трговачке породице које су основале локалне династије.</s><s>Ратови између градова-држава су били ендемски, а углавном су их водиле плаћеничке војске зване кондотјери, регрутовани широм Европе, углавном из Немачке и Швајцарске, које су углавном предводили италијански заповедници.</s><s>Деценије ратова су довеле да Фиренца, Милано и Венеција постану доминантне силе које су склопиле мир из Лодија 1454, који је донео релативан мир по први пут у неколико векова.</s><s>Овај мир ће потрајати следећих 40 година.</s> <s>Ренесанса, период оживљавања уметности и културе, се појавила у Италији, захваљујући бројним чиниоцима, као што су велико богатство које су скупили трговачки градовима, патронство доминантних породица као што су Медичији из Фиренце. и долазак грчких учењака и текстова у Италију након пада Цариграда под власт Османског царства.</s><s>Италијанска ренесанса је достигла врхунац половином 16. века када су стране инвазије довеле регион у вихор Италијанских ратова.</s><s>Идеје и идеали ренесансе су се ускоро проширили у северну Европу, Француску, Енглеску и већи део Европе.</s><s>У међувремену, шпанско откриће Америке, португалско откриће нових поморских путева ка Азији и успон Османског царства су умањили традиционалну италијанску доминацију у трговини са Истоком, што је изазвало дуги привредни пад целог полуострва.</s> <s>Након Италијанских ратова (1494—1559), који су започели због ривалства Шпаније и Француске, градови-државе су постепено губили своју независност и дошли под страну доминацију, прво под Шпанијом (1559—1713), а затим под Аустријом (1713—1796).</s><s>Између 1639. и 1631. нова епидемија куге је однела око 14% становништва Италије.</s><s>Поред тога, Шпанско царство је почело да пропада крајем 17. века, што се односило и на његове поседе у Напуљу, Сицилији, Сардинији и Милано.</s><s>Јужна Италија је нарочито осиромашила и била одсечена од важних догађаја у Европи.</s><s>Крајем 18. века, као последица Рата за шпанско наслеђе, Аустрија је заменила Шпанију као доминантна регионална сила, док се Савојска династија појавила као регионална сила која је јечала у Пијемонту и Сардинији.</s><s>У истом веку, два века дук привредни пад је прекинут привредним и државним реформама које је спровела владајућа елита у неколико држава.</s><s>Током Наполеонских ратова, северна и средња Италија је окупирана и реорганизована као нова Краљевина Италија, зависна држава Француског царства, док је јужним делом полуострва управљао Жоашен Мира, Наполеонов зет, који је крунисан за напуљског краља.</s><s>Бечки конгрес из 1815. је вратио стање онако како је било крајем 18. века, али идеали Француске револуције нису могли бити искорењени, и ускоро су се поново појавили током политичких револуција које су одликовале прву половину 19. века.</s> <s>Уједињење Италије</s> <s>Италија је постала краљевина 17. марта 1861, када се највећи део држава са овог полуострва ујединио под утицајем краља Виктора Емануела II, из династије Савоја, који је владао Сардинијом и Пијемонтом.</s><s>Рим је још једну деценију остао под папином влашћу да би и он постао део државе 20. септембра 1870.</s> <s>Први светски рат и последице Иако је била једна од Централних сила, Италија је увучена у Први светски рат обећањем Савезника о значајним територијалним проширењима, која укључује Нотрањску, бивше Аустријско приморје, Далмацију, као и делове Османског царства, по тајним одредбама Лондонског уговора.</s> <s>Рат је у почетку био катастрофа за Италију.</s><s>Италија је стално нападала Аустроугарску, али је имала мало успеха и трпела је велике губитке, а у немачко-аустроугарској контраофанзиви била је одбачена на запад.</s><s>Италијани су поново напали октобра 1918.</s><s>Аустроугарска војска се распала, а Италијани су ушли дубоко у аустријску територију.</s><s>Борбе су се окончале 3. новембра.</s><s>Током рата погинуло је више од 650.000 војника и јавни дуг је порастао.</s><s>Неколико хиљада Италијана је остало у границама новоосноване Краљевине СХС, а око пола милиона Јужних Словена, углавном Словенаца и Хрвата, и око 200.000 Немаца у Тиролу су постали део Краљевине Италије.</s><s>По одредбама мировних споразума из Сен-Жермена, Рапала и Рима, Италија је добила део већину обећаних територија, укључујући бившу угарску луку Ријеку, али не и Далмацију (осим Задра), због чега су италијански националисти описивали победу „осакаћеном“.</s> <s>Фашистички режим</s> <s>Социјалистичка агитовања која су уследила након разарајућег Великог рата, инспирисана Руском револуцијом, довеле су до нереда и анархије широм Италије.</s><s>Либералска буржоазијка, плашећи се револуције совјетског типа, почела је да подржава малу Националну фашистичку странку, на чије челу је био Бенито Мусолини.</s><s>У октобру 1922. црнокошуљаши су покушали да изведу државни удар.</s><s>Сам државни удар је био неуспех, али је у последњем тренутку краље Виторио Емануел III одбио да уведе ванредно стање и именовао је Мусолинија за премијера Италије.</s><s>Током наредних неколико година, Мусолини је забранио све политичке партије и ограничио личне слободе, тиме створивши тоталитарну диктатуру, која је привукла међународну пажњу и послужила као инспирација другим државама у Европи и свету, међу којима су нацистичка Немачка и Франкова Шпанија.</s> <s>Мусолини је 1935. напао Етиопију, што је довело међународне изолације Италије и повлачења Италије из Друштва народа.</s><s>Италија се стога удружила са нацистичком Немачком и Јапанским царством и снажно подржавала Франсиска Франка у Шпанском грађанском рату.</s><s>Италија је 1939. анектирала Албанију, de facto италијански вишедеценијски протекторат.</s><s>Италија је ступила у Други светски рат 10. јуна 1940.</s><s>Након почетних успеха у Британском Сомалиленду и Египту, Италијани су претрпели тешке поразе у Грчкој, Совјетском Савезу и северној Африци.</s> <s>Затим су западни Савезници извршили инвазију на Сицилију у јулу 1943. што је довело до слома фашистичког режима и Мусолинијевог пада 25. јула 1943.</s><s>Италија се предала 8. септембра 1943.</s><s>Немци су за кратко време успели да преузму контролу над северном и централном Италијом.</s><s>Немци су на северу основали марионетску Италијанску социјалну републику са Мусолинијем на челу.</s><s>Период после примирја је обележио успон масовног антифашистичког покрета отпора.</s><s>Земља је остала бојиште до краја рата, пошто су савезници споро напредовали са југа.</s><s>Борбе су се окончали 29. априла 1945. када су се предале немачке снаге у Италији.</s><s>Скоро пола милиона Италијана (укључујући цивиле) је умрло у рату, а италијанска привреда је била уништена; доходак по становнику је 1944. био најнижи од почетка 20. века.</s><s>Након Париске мировне конференција 1947.</s><s>Италија је предала Југославији скоро све источне територије добијене после Првог светског рата, Француској Бригу и Тенду и изгубила све колоније осим Сомалије.</s> <s>Италијанска Република (1946-данас) Италија је постала република након референдума о монархији од 2. јуна 1946.</s><s>Овај референдум је такође била прва прилика којом је женама у Италији дато право гласа.</s><s>Умберто II, син Виторија Емануела III, је био приморан да абдицира и оде у изгнанство.</s><s>Републикански устав је одобрен 1. јануара 1948.</s><s>Према мировним споразумима са Италијом, већи део Јулијске крајине је предат Југославији, а Слободна Територија Трста је подељена између две државе.</s><s>Италија је изгубила све своје колонијалне поседе, чиме је формално окончано Италијанско царство.</s> <s>Страхови у италијанском изборном телу од могућег комунистичког преузимања власти се показао као кључним за исход првих избора 18. априла 1948. када је Хришћанска демократија, предвођена Алчидеом Де Гасперијем однела убедљиву победу.</s><s>Стога је Италија 1949. постала члан НАТО пакта.</s><s>Маршалов план је помогао оживљавању италијанске привреде, која је до краја 1960-их уживала у периоду одрживог економског развоја који се назива „италијански економским чудом“.</s><s>Италија је 1957. године била један од оснивача Европске економске заједнице, која је прерасла у Европску унију 1993.</s> <s>Од краја 1960-их до почетка 1980-их, држава је пролазила кроз период Оловних година, које су одликовале економска криза (нарочито након нафтне кризе 1973), великих друштвених сукоба и терористичких напада које су вршиле супротстављене екстремистичке групе уз умешаност америчких и совјетских обавештајних служби.</s><s>Оловне године су врхунац имале са убиством вође Хришћанске демократије Алда Мора 1978. и масакра на болоњској железничкој станици 1980.</s> <s>Током осамдесетих, државу су први пут од 1945. водили премијери који нису били чланови Хришћанске демократије, један либерал (Ђовани Спадолини) и један социјалиста (Бетино Кракси), али је Хришћанска демократија остала важна странка у влади.</s><s>Током Краксијеве владе привреда се опоравила и Италија је постала пета најјача индустријска држава и ушла у клуб Г7.</s><s>Међутим, као последица његове политике улагања, италијански национални дуг је стрмоглаво нарастао током Краксијеве ере и убрзо прешао 100% БДП.</s> <s>Почетком 1990-их, Италија се нашла пред великим изазовима, пошто су гласачи — разочарани политичком парализом, великим јавним дугом и раширеним системом корупцијом (познат под именом Танђентополи)- захтевали радикалне реформе.</s><s>У скандалима су биле умешане све велике странке, нарочито оне у владајућим коалицијама; хришћански демократи, који су владали скоро 50 година, прошли су кроз тешку кризу и на крају су се распали и поделили у неколико фракција.</s><s>Комунисти су се реорганизовали у социјалдемократе.</s><s>Током 1990-их и 2000-их, коалиције десног центра (којом је доминирао медијски магнат Силвио Берлускони) и левог центра (предвођене универзитетским професором Романом Продијем) су наизменично управљале државом, која је ушла у дуги период економске стагнације.</s> <s>Политика</s> <s>Уставом из 1948. установљен је дводомни Парламент (), који чине Посланички дом () и Сенат Републике (), засебно судство, те извршна власт коју обавља Савет министара (), на челу са председником савета ().</s> <s>Председник републике бира се сваких 7 година, а бира га парламент заједно с малим бројем регионалних посланика.</s> <s>Председник предлаже председника владе, који предлаже остале министре (формално их именује председник).</s><s>Веће министара, састављено углавном од посланика, мора да добије већину у оба дома.</s> <s>Чланови оба дома Парламента бирају се директно на општим изборима, по пропорционалном систему.</s><s>Посланички дом има 630 чланова.</s><s>Сенат чине поред 315 посланика и бивши председници, као и разне друге особе именоване доживотно у складу с посебним уставним одредбама.</s><s>Чланови оба дома се бирају на највише пет година, али оба дома могу да буду распуштена и пре истека тог рока.</s><s>Законе могу да предлажу чланови оба дома, а да би ступили на снагу морају да добију већину у оба дома парламента.</s> <s>Италијанско судство се заснива на римском праву, Коду Наполеона и статутима.</s> <s>Уставни суд (-{Corte Costituzionale}-), који одлучује о уставности закона, основан је тек након Другог светског рата.</s> <s>Административна подела</s> <s>Италија је подељена у двадесет регија:</s> <s>Привреда</s> <s>Пољопривреда Највеће површине плодног земљишта су у долини реке По.</s><s>Због повољних климатских услова ту се гаје пшеница, кукуруз, шећерна репа, воће, поврће, а у влажним пределима доњег тока реке и пиринач.</s> <s>Сточни фонд Италије је велики.</s><s>Гаје се говеда, свиње и овце.</s> <s>Индустрија</s> <s>Индустрија је развијена на северном делу Италије.</s><s>Текстилна и хемијска индустрија су веома значајне за економију Италије због великог извоза тих производа.</s><s>У италијанским фабрикама производе се аутомобили Фијат, Ферари, мотори, гвожђе и челик, електронски апарати (телевизори, фрижидери, замрзивачи) и производи од гуме.</s><s>Прерађује се поврће, дуван и производе тестенине, шпагети, макароне, лазање итд.</s><s>Развијена је и бродоградња.</s><s>У склопу петрохемијске индустрије на острвима Сицилија и Сардинија прерађује се нафта.</s><s>Највећи индустријски центри су Ђенова, Милано, Рим и Торино.</s><s>Највећа лука је Ђенова.</s><s>Модна индустрија је веома развијена у Милану, највећи модни италијански дизајнери су Ђорђо Армани, Ђани Версаче, Лаура Бјађоти, Валентино Гаравани, Роко Бароко, Прада, Фенди, Гучи итд.</s> <s>Туризам</s> <s>Туризам је веома развијен.</s><s>По броју страних туриста Италија је међу првим земљама у свету.</s><s>Туристи долазе да виде како природне феномене као што су Везув и Етна, тако и чуда која је створио човек — антички Рим, цркву св. Петра у Риму, Помпеје, катедралу у Милану, Венецију итд.</s> <s>Становништво</s> <s>Италија има 60,532,020 становника, налази се на двадесет и другом месту светске ранг листе и четвртом месту ранг листе Европске уније после Немачке, Француске и Уједињеног Краљевства.</s><s>67% Италијана живи у градовима и то претежно на северу.</s><s>Највеће миграције из неразвијених региона у градове биле су у периоду од 1950. до 1960.</s><s>Од 1980. овај тренд се пребацио на предграђа и мале градове.</s><s>У просеку мушкарци живе око 78, а жене око 83 године.</s><s>Око 19% Италијана су старији од 65 године.</s><s>У Европи Италијани су људи који најдуже живе после Грка и Швеђана.</s><s>Као разлог наводи се италијанска кухиња и медитеранска исхрана.</s> <s>Религија</s> <s>80,2% становништва су католици, а само 3,6% припада осталим религијама од чега су 231.226 Јеховини сведоци, 35.000 су јеврејске вероисповести, а има и протестаната и муслимана.</s><s>Католичка црква је традиционално веома јака у Италији.</s> <s>Језик</s> <s>Поред службеног језика, италијанског, постоје још регионални службени језици као што су немачки у Јужном Тиролу, француски и словеначки.</s><s>Такође постоје и друге мање групе језика које су уредбом и законом из 1999. године заштићене.</s><s>То су сардински, грчки, хрватски, албански и други.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Култура</s> <s>Италија је веома рано одиграла значајну улогу у култури и уметности.</s><s>Римска антика била је у време Римског царства узор осталим европским земљама.</s><s>Чак и у средњем веку и у доба ренесансе Италија је остала узор у уметности, култури и истраживањима осталим земљама Европе.</s><s>Веома је познато италијанско сликарство, вајарство и архитектура.</s><s>Ова красна земља била је домовина врсним, изузетним, генијалним уметницима као што су Леонардо да Винчи, Ботичели, Рафаело, Микеланђело ...</s> <s>Ова елегантна чизма је у свету позната по много чему.</s><s>Пре свега по уметности и култури, затим разним грађевинама као што су Колосеум и Торањ у Пизи.</s><s>Све знаменитости Италије веома су посећене, јер како је написао Гете, свако камење, палата и по која улица има и говори своју причу и све је одуховљено у светим зидинама вечног Рима.</s><s>Земља која може да рачуна историју од скоро 3000 година, дакле опет по Гетеу не живи од данас до сутра, позната је и по јелу (пица, паста, шпагети ...), вину, начину живота, позоришту, литератури, поезији, музици (посебно опери) и добром укусу.</s> <s>Школство и образовање</s> <s>Похађање наставе у Италији је обавезно и без обзира на разлике између севера и југа, не разликује се план наставе у Милану од оног у Палерму.</s><s>Разлике постоје само у областима пословног образовања.</s><s>Обавезан систем образовања подељен је у три области: обданиште (-{scuola dell' infanzia}-, 3-6), основна школа (-{scuola elementare}-, 6-11; -{scuola media}- 11-14) и средња школа (-{Liceo}-: -{classico}-, -{scientifico}-, -{linguistico}-, -{artistico}-, -{economico}-, -{tecnologico}-, -{musicale}-, -{delle scienze umane}-; 14-19).</s><s>Након наведених обавезних школа, ученици се могу определити за факултет.</s><s>Последњих година дошло је до извесних промена у предавању страних језика, тако да се сада енглески учи у основним школама, а постоји и други страни језик.</s><s>У петогодишњим гимназијама, осим часова латинског, похађа се и настава грчког језика.</s><s>Од 2004. године, обавезно школовање повећано је са 9 (6—15) на 12 (6—18), што значи да ко не жели да са 14 година похађа гимназију, мора изабрати неки од средњих стручних школа након чега се полаже матура и државни испит.</s><s>У забавиштима и основним школама деца морају носити униформе: девојчице најчешће розе и беле, а дечаци плаве.</s> <s>Спорт</s> <s>Фудбал је убедљиво најпопуларнији спорт у Италији.</s><s>Фудбалска репрезентација Италије је 4 пута освајала Светско првенство.</s><s>Италијански фудбалски клубови су освојили чак 48 европских клупских трофеја.</s><s>Милан је 7 пута освајао титулу првака Европе, Интер 3 пута и Јувентус 2 пута.</s><s>Поред фудбала у Италији су заступљени спортови још и одбојка, рагби, кошарка, бициклизам, алпско скијање, рвање, ватерполо и ауто-мото спортови.</s><s>У северном делу Италије популаран је рагби.</s><s>Рагби репрезентација Италије је редован учесник Купа шест нација.</s><s>Одбојкашка репрезентација Италије је 3 пута била шампион Света.</s><s>Кошаркашка репрезентација Италије је 2 пута била шампион Европе.</s><s>Ђиро д’Италија је друга најпрестижнија бициклистичка трка на Свету.</s> <s>Уметност</s> <s>Уметност у Италији обухвата уметничка дела настала од праисторије па до данас.</s><s>Италија је била центар и жариште многих праваца европске уметности (видети ренесанса).</s><s>У антици захваљујући свом положају у центру Медитерана, у Италији се преплићу културни утицаји из различитих подручја.</s><s>Ти претежно грчки и хеленистички утицаји стапају се са аутохтоним ликовним изразима Италије и стварају оригиналну римску уметност, која ипак није достигла уметничке висине класичне грчке уметности.</s> <s>Филм</s> <s>Медији</s> <s>Италија располаже великом мрежом мас-медија.</s><s>Поред традиционалних новина и телевизије, све више користи се Интернет.</s><s>Велики успех доживели су мобилни телефони који су све више заступљени, јер су припеид и постпеид тарифе јефтиније него у другим земљама Европске уније.</s> <s>Новине</s> <s>Постоји широка понуда дневних италијанских новина и листова.</s><s>Наравно, има одређених сличности и разлике међу њима.</s><s>Познате дневне новине су: La Repubblica у Риму, Il Corriere della Sera у Милану, La Stampa у Торину, La Nazione у Фиренци, Il Mattino у Напуљу.</s><s>У Италији се дневне новине читају много мање него у осталим европским земљама.</s><s>С друге стране, италијански недељни часописи могу се поредити са немачким.</s><s>По изузетном квалитету познати су Oggi, Gente и La Domenica del Corriere.</s> <s>Радио и телевизија</s> <s>Три националне радио-телевизије су -{RAI Uno}-, -{RAI Due}- и -{RAI Tre}- и оне припадају организацији -{RAI-TV}-.</s><s>Такође постоји велики број различитих приватних станица које се налазе готово у сваком великом граду.</s><s>Оне опстају емитујући велики број реклама.</s><s>Иначе углавном пуштају музику и шоу програм.</s><s>Квалитет приватних телевизија је различит.</s><s>Многе су се прошириле, а оне мање успешне склоне су емитовању филмова слабијег квалитета.</s><s>Италија располаже са 1.700 телевизијских станица и око 30 милиона гледалаца.</s> <s>Такође врло утицајна особа у медијима је бивши премијер Силвио Берлускони у чијем се власништву налазе три телевизијске станице (-{Canale 5}-, -{Italia 1}- и -{Rete 4}-) под заједничким именом -{Mediaset}- које је купио у периоду између 1980. и 1984. године.</s><s>Оне дневно достижу више од милион гледалаца претежно због Reality Shows програма и спортских преноса.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Председник Парламент Председник савјета министара Влада Министарство спољних послова Статистички институт</s> <s>Државе у Европи Државе чланице НАТО-а Државе чланице Европске уније</s>

899

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%28%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%B0%20%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0%29

Македонија (вишезначна одредница)

<s>Македонија се може односити на:</s> <s>Македонија у савременој географији: Македонија, историјско-географска област у Југоисточној Европи на југу Балканског поуострва у саставу неколико држава Северна Македонија, суверена држава на Балканском полуострву од 1991. чија се територија поклапа са географском облашћу Вардарске Македоније Егејска Македонија, јужни део шире географске области Македонија у Грчкој позната и као Беломорска Македонија, Приморска Македонија, Јужна Македонија или Грчка Македонија, или у Грчкој само Македонија Вардарска Македонија, северни део шире географске области Македонија који се поклапа са територијом Северне Македоније позната и као Северна Македонија или Српска Македонија, или као Вардарска Србија или Јужна Србија Пиринска Македонија, источни део географске области Македонија у Бугарској, данас административно Благоевградска област позната и као Источна Македонија или Бугарска Македонија Административне јединице у Грчкој: Периферија Западна Македонија, административна јединица на северу Грчке Периферија Средишња Македонија, административна јединица на северу Грчке Периферија Источна Македонија и Тракија, административна јединица на северу Грчке</s> <s>Македонија у историји: Античка Македонија, античка држава, краљевина Филипа II, Александра Великог и њихових претходника и наследника Дијецеза Македонија, административна јединица Рисмког царства Македонија (провинција), административна јединица Римског царства Македонија (тема), административна јединица Византијског царства Српска Македонија, назив за Вардарску Македонију у Краљевини Србији и Краљевини СХС/Југославији Македонска војно-инспекциона област, област формирана у току Првог светског рата од окупираних делова Србије од стране Бугарске на просторима Вардарске Македоније и јужних делова Косова и Метохије Македонски фронт, други назив за Солунски фронт у Првом светском рату Југословенска Македонија, назив за Вардарску Македонију после Првог светског рата до распада СФР Југославије Независна Држава Македонија, покушај стварања марионетске државе 1944. од стране Нацистичке Немачке Социјалистичка Република Македонија (носила назив Демократска Федерална Македонија до 1945.</s><s>Народна Република Македонија од 1945. до 1963.), административна јединица, једна од шест република Друге Југославије, претходница независне Републике Северне Македоније</s> <s>Остало Насељена места која носе назив „Македонија“: Мачедонија, насељено место у Румунији, у оквиру општине Чаково Поједина насељена места у САД са називом „Македонија”: Маседонија (Алабама) Масидонија (Охајо) Масидонија (Ајова) Масидонија (Илиноис)</s> <s>Аеродром: Међународни аеродром Солун „Македонија”</s> <s>Више новина, часописа, телевизијских и радио станица, бродова, тргова, булевара, музичких албума, јела итд. носе назив „Македонија”: Позната Македонија, позната регионална химна у Грчкој ФК Македонија, историјски фудбалски клуб из Скопља успостављен после бугарске окупације 1941.</s><s>ФК Македонија Ђорче Петров, фудбалски клуб из Скопља Нова Македонија, најстарије дневне новине које излазе у Северној Македонији</s> <s>Политички термин: Уједињена Македонија или Велика Македонија</s> <s>Види још</s> <s>Северна Македонија (вишезначна одредница) Јужна Македонија (вишезначна одредница) Западна Македонија (вишезначна одредница) Источна Македонија (вишезначна одредница) Македонци (вишезначна одредница) Православље у Македонији (вишезначна одредница) Македонско питање</s>

900

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

Аустрија

<s>Аустрија (), званично Република Аустрија (), је држава у централној Европи.</s><s>Граничи се са Немачком и Чешком на северу, Словачком и Мађарском на истоку, Словенијом и Италијом на југу, Швајцарском и Лихтенштајном на западу и нема излаз на море.</s><s>Главни град је Беч ().</s> <s>По политичком уређењу Аустрија је парламентарна демократија.</s><s>Састоји се од девет федералних држава, и једна је од две европске државе које су прогласиле сталну неутралност (друга је Швајцарска).</s><s>Аустрија је чланица Уједињених нација од 1955. а Европској унији се придружила 1995. године.</s> <s>Порекло имена Њено име се на српски може превести као „источно царство”, што потиче од старонемачког -{Ostarrîchi}-.</s><s>Израз вероватно потиче од дијалекатског превода средњовековног латинског имена за регион -{Marchia orientalis}-, што значи „источна граница”, јер се налазила на источном крају Светог римског царства, што се такође огледа у имену -{Ostmark}- које се користило након припајања Аустрије Трећем рајху.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Аустрија се протеже максимално у смеру запад-исток 575 -{km}-, а у северно-јужном правцу 294 -{km}-.</s><s>Око 60% површине Аустрије је брдовито и део је планинског венца Алпи.</s><s>На источној граници према Чешкој, налазе се обронци Карпата.</s><s>Низије се налазе источно и уздуж тока Дунава, те у јужној Штајерској и Градишћје је на рубу Панонске низије.</s><s>Укупно 43% Аустрије је пошумљено.</s><s>Најнижа тачка Аустрије је Хедвигхоф у општини Апетлон у Градишћу 114 -{m}-, а највиши врх је Гросглокнер са 3.798 m</s> <s>Геологија и рељеф Аустријски запад и југ леже на Алпима.</s><s>Због тих планинских подручја, Аустрија је познато туристичко одредиште за зимске спортове.</s><s>Највиши врх је Гросглокнер (3.798 -{m}-), а након њега Вилдшпице (3.774 -{m}-).</s><s>Север и исток земље су углавном брежуљкасти и равни.</s> <s>Највиши планински врх Гросглокнер 3.798 -{m}- у Аустрији налази се у савезној покрајини Корушкој.</s><s>Осим њега Аустрија има преко 900 врхова са висином већом од 3.000 -{m}-.</s><s>Неки већи врхови су: -{Wildspitze}- 3.774 -{m}-, -{Weisskugel}- 3.738 -{m}-, -{Großvenediger}- 3.662 -{m}-, -{Hinterer Brochkogel}- 3.628 -{m}-, -{Hintere Schwärze}- 3.624 -{m}-, -{Similaun}- 3.607 -{m}-, -{Wiesbachhorn}- 3.564 -{m}-, -{Rainerhorn}- 3.560 -{m}-</s> <s>Воде Највећа река је Дунав.</s><s>Највећи дeo Аустрије, око 80.566 km² припада Дунавском сливу, а само мала подручја на западу припадају сливу Рајне (2.366 -{km²}-), те на северу сливу Елбе са површином од 918 -{km²}-.</s> <s>Остале веће реке у Аустрији су: Лех, Изар, Ин, Салзах, Траун, Енс, Ибс, -{Erlauf}-, -{Pielach}-, Трајзен, -{Wienfluss, Fischa, Große Mühl, Kleine Mühl, Rodl, Aist, Kamp, Göllersbach, Rußbach,}- Дије, Марх, Мура и -{Lainsitz}-.</s> <s>Највеће језеро у Аустрији је Нежидер у Градишћу.</s><s>Укупно 77% површине од укупно 315 -{km²}- припада Аустрији, а остатак припада Мађарској.</s><s>Друго по величини је Атерско језеро са 46 -{km²}- у Горњој Аустрији, те -{Traunsee}- са 24 -{km²}-.</s><s>На тромеђи са Немачком и Швајарском Аустрији припада и мањи дио Боденског језера.</s><s>Тачна граница између држава на Боденском језеру није дефинирана.</s><s>Осим њих, посебно за туризам, су важна језера у Корушкој: -{Wörthersee, Millstätter See, Ossiacher See}- и -{Weißensee}-.</s><s>Друга познатија језера у Аустрији су -{Mondsee}- и -{Wolfgangsee}-.</s> <s>Аустрија је континентална држава, те нема излаз на море.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Клима Клима је умерена, са хладним зимама и свежим летима.</s><s>У западном и средишњем делу превладава снежна клима с изразитим падавинама и ниским зимским температурама.</s><s>Летње температуре су до 20 -{C}-.</s><s>У долинама су честе магле и температурне инверзије.</s><s>Према истоку превладава умерено континентална клима.</s> <s>Већи део Аустрије лежи у зони хладне/умерене климе, где преовлађују влажни западни ветрови.</s><s>Са скоро три четвртине земље у којој доминирају Алпи, преовлађујућа је алпска клима .</s><s>На истоку — у Панонској низији и дуж долине Дунава — клима има континенталне карактеристике са мање кише него у алпским областима.</s><s>Иако је у Аустрији зими хладно (-10 до 0 °C), летње температуре могу бити релативно високе, са просечном температуром средином 20 и нешто степени и највишом температуром од у августу 2013.</s> <s>Према Кепеновој класификацији климе Аустрија има следеће типове климе: океанску, хладно/топло-лето влажно континенталну (Дфб), субарктичку/субалпску (Дфц), тундра/алпску (ЕТ) и ледену капу (ЕФ).</s><s>Међутим, важно је напоменути да Аустрија може имати веома хладне, оштре зиме, али већину времена су хладне само као оне у донекле упоредивим климатским зонама, на пример у јужној Скандинавији или источној Европи.</s><s>Такође, на већим надморским висинама лета су обично знатно хладнија него у долинама/нижим надморским висинама.</s><s>Субарктичка и тундра клима која се види око Алпа је много топлија зими него што је уобичајено на другим местима, делом због утицаја океана на овај део Европе.</s> <s>Национални паркови У Аустрији постоји седам националних паркова и шездесетак природних резервата.</s> <s>Историја</s> <s>Пошто су је освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Бавари и Франци, Аустрија је била под влашћу Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наследили Хабзбурговци.</s><s>Кућа Хабзбург је потом владала Аустријом све до 20. века.</s><s>Након укидања Светог римског царства, Аустрија је 1867. године постала део двојне монархије, Аустроугарске.</s><s>Аустроугарска се распала када је изгубила Први светски рат, па је настала Аустрија у данашњим границама.</s><s>Аустрију је припојила Немачка 1938. године.</s><s>Савезници су након Другог светског рата држали Аустрију до 1955. године, кад је опет стекла потпуну независност под условом да остане потпуно и трајно неутрална, а забранили су јој удруживање са Немачком.</s><s>Након пропасти комунизма у источној Европи, Аустрија се политички све више ангажовала, па је 1995. године постала чланица Европске уније, а 2002. је увела валуту евро.</s> <s>Старије камено доба</s> <s>Подручје Аустрије било је насељено и у старијем каменом добу, о чему сведочи и један од највреднијих налаза археологије у Аустрији тзв. Вилендорфска Венера.</s><s>Настала је око 25.000 година п. н. е. на подручју данашњег Вилендорфа код места Вахауа у Доњој Аустрији.</s><s>Пронађена је 1908. године, а данас се налази у Природно-историјском музеју у Бечу</s> <s>Келти, римске провинције</s> <s>На подручју данашње Аустрије келтска племена — Амбидравен, Амбисонтен, Боиер, Кампи и Норикер, оснивају краљевство Норикум.</s><s>Ово краљевство било је познато по извозу гвожђа, све до подручја данашње Италије, као и по својим коњима.</s><s>Имали су и своју ковницу новца.</s><s>Ширењем Римског царства, кроз мирно освајање, под римским војсковођама и царским синовима Тиберијем и Друзом 15. године п, н, е. подручје данашњег Тирола и Ворарлберга прелази у посед Рима.</s><s>Римљани оснивају провинције -{Norikum}-, -{Panonija}- и -{Retija}-.</s><s>Већи римски градови у то време били су: -{Solva}- — код места Вагна, -{Ovilava}- — Велс, -{Lauriacum}- — Lorch kod Енса, -{Cetium}- — Санкт Пелтен, -{Vidobona}- — Беч, -{Iuavavum}- — Салцбург.</s> <s>Средњи век</s> <s>Након што су територију данашње Аустрије освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Баварци и Франци, она долази под власт династије Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наслиједили Хабзбурговци.</s><s>976. године спомиње се маркгроф Леополд I из династије Бабенберг, као повјереник цара Отона I. Прво помињање Аустрије, као -{Ostarrîchi}- забележено је 1. новембра 996. године у уговору о поклону 950 -{ha}- земљишта, цара Отона III, biskupu од Фреисинга у околини данашње општине Нојхофен ан дер Ибс у Доњој Аустрији речима: „…in regione vulgari vocabulo Ostarrîchi in marcha et in comitatu Heinrici comitis filii Luitpaldi marchionis.”</s> <s>Око 1000. године појављују се имена за Аустрију, која имају и друга значења, као нпр. -{in orientali regno}-, -{in oriente}-, -{Osterland Austria}- и -{terra orientalis}-.</s><s>Данас већина језика назива Аустрију тим именом, изузев словачког -{Rakúsko}-, чешког -{Rakousko}- и финског језика -{Itävalta}-.</s> <s>Изумирањем династије Бабенберг, Рудолф Хабзбуршки 1240. године постаје први немачки краљ из династије Хабзбург, те узима име Рудолф I, војвода аустријски и штајерски.</s><s>Династија Хабзбург владала је Аустријом све до свог изумирања 1780. године, када ју је наследила лотариншка династија под именом Хабзбург-Лорена.</s> <s>Аустријско царство Распадом Светог римског царства 1804. године, Франц II, као последњи владар тог царства оснива Аустријско царство и узима име Франц I, аустријски цар.</s><s>Царство се простирало на подручјима данашње Аустрије, Чешке, Словачке, Румуније, Хрватске, Словеније, Мађарске, северних делова Италије, као и делова Пољске и Србије, Немачке и Босне и Херцеговине.</s> <s>Аустро-Угарска Аустријско царство је 1867. године подељено је као двојна монархија, Аустро-Угарске на аустријски и мађарски дио.</s><s>Одлуком Берлинског конгреса Аустрија окупира Босну и Херцеговину, коју 1908. године анектира.</s><s>Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. године започео је Први светски рат.</s><s>Са укупном површином од 676.615 km² Аустро-Угарска је била друга по величини земља у Европи, а по броју становника са око 53 милиона 1914. године, трећа у Европи.</s><s>Аустро-Угарска се распала након што је изгубила Први светски рат, па је мировним уговором у Сен Жермену и мировним споразумом у Тријанону 1918. године, настала Аустрија у данашњим границама, названа Прва Република, са првим председником владе Карлом Ренером.</s><s>1938. године Аустрију је припојила нацистичка Немачка.</s> <s>Други светски рат Крајем Другог светског рата 1945. године савезници су поделили Аустрију на четири окупационе зоне све до 1955. године, кад је стекла потпуну независност, под условима да остане неутрална, те да се одрекне тежњи за поновном припојењу Немачкој.</s><s>27. априла 1945. године проглашена је привремена влада на челу са Карлом Ренером.</s><s>Та влада проглашава успостављење тзв. Друге републике и управља Аустријом, са мањим променама, све до првих легитимних избора 1949. године.</s> <s>Савремено доба Аустрија је 1995. године постала чланица Европске уније, а 1999. је увела валуту еуро.</s> <s>Политика</s> <s>Шеф државе је председник, који се бира на општим изборима сваких 6 година.</s><s>Председник после парламентарних избора именује мандатара који је обавезан да формира владу.</s> <s>Аустријски парламент има два дома: Бундесрат (Савезно веће), који има 64 представника савезних држава према броју становника и Националрат (Национално веће), који има 183 заступника који се бирају директно.</s> <s>Аустријски парламент након избора 2017 (Националрат, 183 заступника) има следећи састав: 62 заступника из Народне Странке 52 заступника из Социјалдемократске странке 51 заступника из Слободарске странке 10 заступника из Странке Неос 8 заступника из зеленог покрета Пилз</s> <s>Спољни односи Аустријски државни уговор из 1955. окончао је окупацију Аустрије након Другог светског рата и признао је Аустрију као независну и суверену државу.</s><s>Савезна скупштина је 26. октобра 1955. донела уставни члан којим „Аустрија својом вољом проглашава своју трајну неутралност“.</s><s>У другом делу овог закона стајало је да „у свим будућим временима Аустрија се неће придружити ниједном војном савезу и неће дозволити оснивање било каквих страних војних база на својој територији“.</s><s>Од тада је Аустрија своју спољну политику обликовала на основу неутралности, али прилично другачије од неутралности Швајцарске.</s> <s>Аустрија је почела да преиспитује своју дефиницију неутралности након распада Совјетског Савеза, дајући права прелета за акцију против Ирака коју су санкционисале УН 1991. године, а од 1995. је развила учешће у Заједничкој спољној и безбедносној политици ЕУ.</s><s>Такође 1995. године придружила се НАТО-овом Партнерству за мир (иако је била опрезна да то учини тек након што се Русија придружила) и касније учествовала у мировним мисијама у Босни.</s><s>У међувремену, једини део Уставног закона о неутралности из 1955. године који је још увек у потпуности важећи је да се забрањују стране војне базе у Аустрији.</s><s>Аустрија је потписала УН-ов Уговор о забрани нуклеарног оружја којем су се противиле све чланице НАТО-а.</s> <s>Аустрија придаје велики значај учешћу у Организацији за економску сарадњу и развој и другим међународним економским организацијама, а играла је и активну улогу у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).</s><s>Као држава учесница ОЕБС-а, међународне обавезе Аустрије подлежу праћењу у оквиру мандата Хелсиншке комисије САД.</s> <s>Војска Људство аустријских оружаних снага ( ) углавном се ослања на регрутацију.</s><s>Сви мушкарци који су навршили осамнаест година и који су проглашени способнима морају да служе војни рок од шест месеци, након чега следи осам година резервног рока.</s><s>И мушкарци и жене са шеснаест година имају право на добровољну службу.</s><s>Приговор савести је законски прихватљив и они који траже ово право дужни су да служе институционализовани деветомесечни цивилни рок.</s><s>Од 1998. године женама добровољцима је дозвољено да постану професионални војници.</s><s>Аустрија је земља без излаза на море и нема морнарицу.</s> <s>У 2012. години, издаци за одбрану Аустрије су одговарали приближно 0,8% њеног БДП-а.</s><s>Војска тренутно има око 26.000 војника, од којих су око 12.000 војни обвезници.</s><s>Као шеф државе, аустријски председник је номинално врховни командант Бундешира.</s><s>Команду над аустријским оружаним снагама врши министар одбране.</s> <s>Од краја Хладног рата, и што је још важније, уклањања бивше „гвоздене завесе“ која је раздвајала Аустрију и њене суседе из источног блока ( Мађарска и бивша Чеһословачка), аустријска војска је помагала аустријским граничним стражама у покушају да спрече границу. прелазе илегалних имиграната.</s><s>Ова помоћ је окончана када су се Мађарска и Словачка 2008. придружиле шенгенском простору ЕУ, укидајући „унутрашње“ граничне контроле између држава потписница.</s><s>Неки политичари су позвали на продужење ове мисије, али је законитост тога веома спорна.</s><s>У складу са аустријским уставом, оружане снаге могу бити распоређене само у ограниченом броју случајева, углавном за одбрану земље и помоћ у случајевима националне ванредне ситуације, као што је последица природних катастрофа.</s><s>Само изузетно се могу користити као помоћне полицијске снаге.</s> <s>У оквиру свог самопроглашеног статуса трајне неутралности, Аустрија има традицију ангажовања у мировним мисијама које предводе УН и другим һуманитарним мисијама.</s><s>Јединица за помоћ у катастрофама аустријских снага (АФДРУ), посебно, јединица која се састоји од добровољаца и има блиске везе са цивилним специјалистима (нпр. водичи паса за спасавање) ужива репутацију брзе (стандардно време распоређивања је 10 сати) и ефикасне САР јединице.</s><s>Тренутно су већи контингенти аустријскиһ снага распоређени у Босни и на Косову.</s> <s>Административна подела</s> <s>Највећи градови су: Беч (главни град), Салцбург, Инзбрук, Грац и Линц.</s> <s>Привреда Аустрија је једна од 10 најбогатијих земаља на свету по висини бруто домаћег производа, има високо развијену социјално-тржишну привреду и висок животни стандард.</s><s>Све до 80-их година 20. века многе велике индустријске компаније су биле национализоване; последњих година, међутим, приватизација је редуковала државну имовину до нивоа осталих европских привреда.</s><s>Одмах после високо развијене индустрије, туризам има највећи удео у националној привреди.</s> <s>Немачка је кроз историју била највећи спољнотрговачки партнер Аустрије, чинећи је тако подложном брзим променама немачке привреде.</s><s>Но откада је Аустрија постала чланица Европске уније и ојачала везе са осталим европским привредама, дошло је до редукције зависности о немачкој привреди.</s><s>Чланство у Европској унији је, даље, привукло мноштво страних инвеститора који су искористили улазак Аустрије на јединствено економско тржиште као и њену близину потенцијалним, будућим чланицама Европске уније.</s><s>Економски раст је убрзан последњих година и био је на нивоу од 3,3% 2006. године.</s> <s>Аустрија тренутно више од половине своје електричне енергије производи из хидроелектрана.</s><s>Заједно са другим обновљивим изворима енергије као што су ветроелектране, соларне електране и електране на биомасу, снабдевање електричном енергијом из обновљивиһ извора енергије износи 62,89% укупне употребе у Аустрији, док остатак производе електране на гас и нафту .</s> <s>Туризам у Аустрији чини скоро 9% њеног бруто домаћег производа.</s><s>Аустрија је 2007. године била на 9. месту у свету по приходима од међународног туризма, који је као сектор остварио18,9 милијарди $.</s><s>У међународним доласцима туриста Аустрија је заузела 12. место у свету са 20,8 милиона туриста.</s> <s>Валута Пре усвајања евра, у употреби је био аустријски шилинг из 1939. године.</s><s>Евро је, у Аустрији, у употреби од 2002. године.</s><s>Као припрема, кованице су почеле да се израђују још 1999. године, мада све имају утиснуту годину када су уведене у употребу, 2002.</s> <s>Становништво</s> <s>Службени језик је немачки, који се такође говори у Немачкој, Лихтенштајну и деловима Швајцарске.</s><s>Ипак, стандардни немачки језик у Аустрији има разлике у односу на варијанту која се користи у Немачкој.</s><s>На пример, користи се неколико словенских речи (нпр. кукуруз, крен).</s> <s>Само три етничке групе су традиционалне етничке мањине.</s><s>То су Словенци у Корушкој, те Мађари и Хрвати у Бургенланду на граници са Мађарском.</s><s>У Корушкој и Штајерској живи око 50.000 Словенаца.</s> <s>Аустрија има и много радника-имиграната.</s><s>Турци су највећа појединачна мигрантска група у Аустрији, а одмах иза њих су Срби.</s><s>Срби чине једну од највећих етничких група у Аустрији, која броји око 300.000 људи.</s><s>Историјски гледано, српски досељеници досељавају се у Аустрију за време Аустроугарске, када је Војводина била под царском контролом.</s><s>После Другог светског рата број Срба се поново повећао и данас је заједница веома велика.</s><s>Аустријско српско друштво основано је 1936. године.</s><s>Данас се Срби у Аустрији углавном налазе у Бечу, Салцбургу и Грацу.</s> <s>У религијском погледу, 55,2 % становника Аустрије су римокатолици, 4,9% су православци, 3,8% су протестанти, 4,2% су остале хришћанске заједнице, 8,3% су муслимани, 0,3% будисти, по 0,1% јевреји и хиндуисти, 0,7% остале вероисповести,а 22,4% су нерегилиозни и неизјашњени.</s> <s>У језичком погледу 88,6% становништва прича немачки језик, 2,28% прича турски, 2,21% прича српски, 1,63% прича хрватски, 0,73% прича енглески, 0,51% прича мађарски, 0,43% бошњачки, 0,35% пољски, 0,35% албаснки, 0,31% словеначки, 0,22% чешки, 0,22% арапски и 0,21% прича румунски језик.</s> <s>Статистички завод Аустрије процењује да ће популација порасти на 10,55 милиона људи до 2080. године.</s> <s>Аустријанци се могу описати или као националност или као хомогена германска етничка група која је уско повезана са суседним Немцима, Лихтенштајнцима и Швајцарцима који говоре немачки.</s><s>Данас се 91,1% становништва сматра етничким Аустријанцима.</s> <s>Култура</s> <s>У Аустрији су рођени многи славни композитори, међу осталима Моцарт, Јохан Штраус отац и син, Шенберг, Веберн и Берг.</s> <s>Треба споменути и славне физичаре Болцман и Шредингер, филозофе Витгенштајн и Гедел, психоаналитичара Фројд, писца Мусила и сликара Климт.</s> <s>Музика Прошлост Аустрије као европске силе и њено културно окружење дали су широк допринос разним облицима уметности, међу којима је највише музике.</s><s>Аустрија је била родно место многих познатих композитора као што су Јозеф Хајдн, Михаел Хајдн, Франц Лист, Франц Шуберт, Антон Брукнер, Јохан Штраус старији и Јохан Штраус Млађи, као и чланови Друге бечке школе као што су Арнолд Шенберг, Антон Веберн и Албан Берг.</s><s>Волфганг Амадеус Моцарт је рођен у Салцбургу, тада независној црквеној кнежевини Светог римског царства, која је касније постала део Аустрије, а велики део Моцартове каријере провео је у Бечу.</s> <s>Беч је дуго био важан центар музичких иновација.</s><s>Композитори из 18. и 19. века били су привучени у град због покровитељства Хабзбурга, што је од Беча учинило европском престоницом класичне музике.</s><s>Током барока, словенски и мађарски народни облици утицали су на аустријску музику.</s> <s>Статус Беча је започео свој успон као културни центар почетком 16. века и био је фокусиран на инструменте, укључујући лауту.</s><s>Лудвиг ван Бетовен је већи део свог живота провео у Бечу.</s><s>Актуелна аустријска национална химна, приписана Моцарту, изабрана је после Другог светског рата да замени традиционалну аустријску химну Јозефа Хајдна.</s> <s>Аустријанац Херберт фон Карајан био је главни диригент Берлинске филхармоније 35 година.</s><s>Генерално се сматра једним од највећих диригента 20. века, а био је доминантна фигура у европској класичној музици од 1960-иһ до своје смрти.</s> <s>Међународни поп музичар Јохан Хелцел, познат и по уметничком имену Фалко, рођен је у Бечу 19. фебруара 1957. године.</s> <s>Аустријска певачица Кончита Вурст победила је на Песми Евровизије 2014.</s> <s>Наука и филозофија Аустрија је била колевка бројних научника са међународном репутацијом.</s><s>Међу њима су Лудвиг Болцман, Ернст Мах, Виктор Франц Хес и Кристијан Доплер, истакнути научници 19. века.</s><s>У 20. веку, доприноси Лизе Мајтнер, Ервина Шредингера и Волфганга Паулија нуклеарном истраживању и квантној механици били су кључни за развој овиһ области током 1920-иһ и 1930-иһ.</s><s>Данашњи квантни физичар је Антон Цајлингер, познат као први научник који је демонстрирао квантну телепортацију.</s> <s>Поред физичара, Аустрија је била родно место двојице најистакнутијих филозофа 20. века, Лудвига Витгенштајна и Карла Попера.</s><s>Поред њих, Аустријанци су били биолози Грегор Мендел и Конрад Лоренц, као и математичар Курт Гедел и инжењери као што су Фердинанд Порше и Зигфрид Маркус.</s> <s>У фокусу аустријске науке увек су биле медицина и психологија, почевши од средњег века са Парацелзусом .</s><s>Угледни лекари попут Теодора Билрота, Клеменса фон Пиркеа и Антона фон Ајзелсберга градили су на достигнућима Бечке медицинске школе из 19. века.</s><s>Аустрија је била дом Зигмунда Фројда, оснивача психоанализе, Алфреда Адлера, оснивача индивидуалне психологије, психолога Пола Вацлавика и Ханса Аспергера и псиһијатра Виктора Франкла.</s><s>Аустрија је била рангирана на 17. у Глобалном индексу иновација 2022. године, у односу на 21. у 2019.</s> <s>Аустријска школа економије, која је истакнута као један од главних конкурентскиһ праваца економске теорије, повезана је са аустријским економистима Карлом Менгером, Јозефом Шумпетером, Еугеном фон Бом-Баверком, Лудвигом фон Мизесом и Фридрихом Хајеком .</s><s>Други значајни емигранти рођени у Аустрији укључују менаџера Питера Дракера, социолога Пола Феликса Лазарсфелда и научника сер Густава Носала.</s> <s>Спорт Спорт у Аустрији је веома популаран.</s><s>Због планинског терена, алпско скијање је популаран спорт у Аустрији и значајан је за промоцију и привредни развој земље.</s><s>Слични спортови као што су сноуборд или скијашки скокови су такође широко популарни.</s><s>Аустријски спортисти као што су ААнемари Мозер Прел, Франц Кламер, Херманн Мајер, Тони Саилер, Бењамин Рајх, Марлиес Шилд и Марцел Хирсцһер су надалеко цењени као неки од највећиһ алпских скијаша свиһ времена, Армин Коглер, Андреас Фелдер, Ерн Андреас Голдбергер, Андреас Видһолзл, Томас Моргенштерн и Грегор Шлиренцауер као неки од највећих скакача свих времена.</s><s>Боб, санкање и скелет су такође популарни догађаји са сталном стазом која се налази у Иглсу, где су била домаћин такмичења у бобу и сањкању за Зимске олимпијске игре 1964. и 1976. одржане у Инсбруку.</s><s>Прве Зимске олимпијске игре младиһ 2012. године одржане су и у Инсбруку.</s> <s>Популаран тимски спорт у Аустрији је фудбал којим управља Аустријски фудбалски савез .</s><s>Аустрија је била међу најуспешнијим фудбалским нацијама на европском континенту и заузела 4. место на Светском првенству у фудбалу 1934. године, 3. на Светском првенству у фудбалу 1954. и 7. на Светском првенству у фудбалу 1978. године .</s><s>Међутим, аустријски фудбал у последње време није био међународно успешан.</s><s>Такође је био домаћин Европског фудбалског првенства 2008. са Швајцарском.</s><s>Национална аустријска фудбалска лига је аустријска Бундеслига, која укључује тимове као што су рекордни шампиони СК Рапид Беч, ФК Аустрија Беч, Ред Бул Салцбург и Штурм Грац.</s> <s>Поред фудбала, Аустрија има и професионалне националне лиге за већину главних тимских спортова, укључујући Аустријску хокејашку лигу за хокеј на леду, Österreichische Basketball Bundesliga за кошарку и Аустријску фудбалску лигу за амерички фудбал.</s><s>Популарно је и јахање; чувена шпанска школа јахања у Бечу налази се у Бечу.</s> <s>Ники Лауда је бивши возач Формуле 1 који је три пута био шампион света у Ф1, побеђујући 1975, 1977. и 1984.</s><s>Он је тренутно једини возач који је био шампион и за Ферари и за Мекларен.</s><s>Други познати аустријски возачи Ф1 су на пример Герхард Бергер и Јохен Ринт.</s><s>Аустрија је такође домаћин Ф1 трка (Велика награда Аустрије).</s> <s>Томас Мустер је бивши тенисер и један од највећих играча на шљаци свих времена.</s><s>Освојио је Отворено првенство Француске 1995 . године, а 1996 . био је први на АТП ранг листи.</s><s>Доминик Тим је такође још један истакнути тенисер који је био чак 3. светски број и такође је био у финалима Отвореног првенства Француске и Отвореног првенства Аустралије у тенису.</s><s>Други познати аустријски тенисери су Хорст Скоф и Јирген Мелцер.</s> <s>Спорт је играо значајну улогу у развоју националне свести и подизању националног самопоуздања у првим годинама Друге републике после Другог светског рата, кроз догађаје као што је бициклистичка трка Турнеја Аустрије и кроз спортске успеһе као што је трчање фудбалске репрезентације у трећи на Светском првенству 1954. и наступи Тонија Сајлера и остатка „Кицбилског чудотворног тима“ 1950-иһ.</s> <s>Образовање</s> <s>Основно и средње образовање</s> <s>Високо образовање</s> <s>Систем високог образовања у Аустрији састоји се од федералних универзитета (), приватних универзитета () и високих школа ().</s><s>Три врсте институција функционишу на основу различитих закона где је једна од главних разлика начин финансирања рада институција.</s><s>Две институције у Доњој Аустрији имају специјалан статус.</s> <s>Туризам Туризам заузима веома важно место у привреди Аустрије.</s><s>У томе предњачи покрајина Тирол (центар-Инзбрук) на западу земље, која остварује скоро половину укупних аустријских прихода од туризма.</s><s>Развијен је и хотелски и сеоски туризам, а туристи долазе лети и зими.</s><s>Знатне приходе од туризма остварује Беч.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Rathkolb, Oliver.</s><s>The Paradoxical Republic: Austria, 1945—2005 (Berghahn Books; 2010, 301 pages).</s><s>Translation of 2005 study of paradoxical aspects of Austria's political culture and society.</s><s>Ingeborg Auer u. a.: ÖKLIM — Digitaler Klimaatlas Österreichs..</s><s>In: Christa Hammerl u. a. (ed): Die Zentralanstalt für Meteorologie und Geodynamik 1851—2001.</s><s>Leykam, Wien.</s><s>Richard und Maria Bamberger, Ernst Bruckmüller, Karl Gutkas (ed): Österreich-Lexikon.</s><s>Verlagsgemeinschaft Österreich-Lexikon, Wien. — Fortgeführt als Online-Ausgabe.</s><s>Ernst Bruckmüller: Sozialgeschichte Österreichs.</s><s>Oldenbourg, Wien 2000 Harald Fidler: Österreichs Medienwelt von A—Z. Das komplette Lexikon mit 1000 Stichwörtern von Abzockfernsehen bis Zeitungssterben..</s><s>Falter, Wien.</s><s>Friedrich Heer: Der Kampf um die österreichische Identität..</s><s>Böhlau, Wien.</s><s>Erwin Ringel: Die österreichische Seele: Zehn Reden über Medizin, Politik, Kunst und Religion..</s><s>Neuauflage.</s><s>Kremayr & Scheriau, Wien.</s><s>Robert und Melita Sedlaczek: Das österreichische Deutsch..</s><s>Ueberreuter.</s><s>Helmut Seel, Josef Scheipl: Das österreichische Bildungswesen am Übergang ins 21.</s><s>Jahrhundert..</s><s>Leykam, Graz.</s><s>Peter Berger: Kurze Geschichte Österreichs im 20.</s><s>Jahrhundert..</s><s>2. verb.</s><s>Auflage.</s><s>Facultas Universitätsverlag, Wien.</s><s>Herwig Wolfram (ed): Österreichische Geschichte.</s><s>14 Bände.</s><s>Ueberreuter, Wien 1994—2006.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Аустрија. инфо, званични туристички инфо портал Аустријско право Вести из Аустрије Službeni portal Austrije Austrijska turistička zajednica ski Austrija ORF-redakcija za narodne grupe Kundenservice</s> <s>Државе у Европи Државе чланице Европске уније Средња Европа Континенталне земље</s>

901

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

Радио-аматеризам

<s>Аматерски радио, такође познат као хам радио, је употреба радио-фреквенцијског спектра у сврхе некомерцијалне размене порука, бежичног експериментисања, самообуке, приватне рекреације, радиоспорта, такмичења и комуникација у хитним случајевима.</s><s>Аматерски радио је популаран хоби у свету.</s><s>У свету је 2004. било око 3 милиона регистрованих радио-аматера.</s><s>У Немачкој 70.000, 5.000 у Норвешкој, 57.000 у Канади, и 700.000 у Сједињаним Америчким Државама.</s><s>Носилац радиоаматерске дозволе је студирао и положио потребне тестове у својој земљи, и добио је свој позивни знак од државних органа (у неким земљама је позивни знак везан за оператора-особу, док је у другим везан за радио-станицу).</s><s>Позивни знак је посебан за сваког радио-аматера и власници га често истичу са поносом.</s><s>Носилац позивног знака користи га у етеру да би легално идентификовао сву своју комуникацију.</s> <s>Радио-аматерску службу (аматерску службу и аматерско-сателитску службу) успоставља Међународна унија за телекомуникације (ITU) путем Правилника о радију.</s><s>Националне управе регулишу техничке и оперативне карактеристике преноса и издају дозволе за појединачне станице са јединственим идентификационим позивним знаком, који се мора користити у свим преносима.</s><s>Аматерски оператери морају имати лиценцу за радио аматере која се добија полагањем владиног теста који показује адекватно техничко знање о радију и правно познавање радио прописа владе домаћина.</s> <s>Радио аматери су ограничени на мали скуп фреквенцијских опсега, радио-аматерске опсеге, који су распоређени у целом радио спектру, али унутар ових опсега је дозвољено да емитују на било којој фреквенцији користећи различите начине комуникације гласа, текста, слике и података.</s><s>Ово омогућава комуникацију широм града, региона, земље, континента, света или чак у свемир.</s><s>У многим земљама, радио-аматерски оператери такође могу слати, примати или преносити радио комуникације између рачунара или примопредајника повезаних на безбедне виртуелне приватне мреже на Интернету.</s> <s>Радио-аматерство званично представља и координира Међународна радио-аматерска унија (IARU), која је организована у три региона и има као своје чланове национална радио-аматерска друштва која постоје у већини земаља.</s><s>Према процени коју је 2011. направила Америчка лига за радио релеј, два милиона људи широм света редовно је укључено у активности са аматерским радиом.</s><s>Око 830.000 аматерских радио станица налази се у IARU Региону 2 (Америка), а IARU у ИАРУ Региону 3 (Јужна и Источна Азија и Тихи океан) са око 750.000 станица.</s><s>Знатно мањи број, око 400.000, налази се у IARU Региону 1 (Европа, Блиски исток, CIS, Африка).</s> <s>Историја</s> <s>Порекло аматерског радија може се пратити до касног 19. века, али радио-аматерство какво се данас практикује почело је почетком 20. века.</s><s>Прва годишња званична бежична плава књига бежичног удружења Америке, произведена 1909. године, садржи листу аматерских радио станица.</s><s>Овај радио именик наводи бежичне телеграфске станице у Канади и Сједињеним Државама, укључујући 89 аматерских радио станица.</s><s>Као и са радиом уопште, аматерски радио је био повезан са разним аматерима експериментаторима и хобистима.</s><s>Ентузијасти радио-аматеризма значајно су допринели науци, инжењерству, индустрији и друштвеним услугама.</s><s>Истраживање аматерских оператера основало је нове индустрије, изградило економије, оснажило нације и спасило животе у ванредним ситуацијама.</s><s>Хам радио се такође може користити у учионици за подучавање енглеског језика, способности мапирања, географије, математике, науке и компјутерских вештина.</s> <s>Позивни знак</s> <s>Позивни знак се састоји од префикса и суфикса.</s><s>Префикс означава земљу (напомена: радио-аматерско схватање земље није исто као и политичко схватање, тако на пример Свалбард јесте радио-аматерска земља, иако то острво припада држави Норвешкој)</s> <s>Префикси за Србију су: -{YT}- и -{YU}-.</s> <s>До почетка 90-их година републикама у СФРЈ су припадали следећи бројеви: 2=Хрватској, 3=Словенији, 4=Босни и Херцеговини, 5=Македонији, а до 2007. године Црна Гора је користила број 6 у префиксу.</s><s>Данас Хрватска користи префикс -{9А}-, Словенија -{S5}-, Република Српска и БиХ користе префикс -{Е7}-, Македонија -{Z3}-, а Црна Гора -{4О}-.</s> <s>Суфикс се састоји од једног, два или три слова.</s> <s>У Србији, позивни знаци из серија -{YU1AAA-YU1MZZ, YU7AAA-YU7MZZ, YU8AAA-YU8MZZ}- су резервисани за радио-аматерске клубове, на пример: -{YU1BEF}- је позивни знак Радио-клуба „Авала“ .</s> <s>Радио-аматерски кодекс Светски радио-аматерски кодекс гласи: Радио-аматер је пажљив и пун обзира.</s><s>Неће се несавесно понашати тако да за време одржавања везе ускраћује другима задовољство и омета их.</s><s>Радио-аматер је одан и привржен покрету.</s><s>Помаже својим друговима у клубу, осталим радио-аматерима, свом савезу радио-аматера у који је учлањен и који представља и заступа његове интересе.</s><s>Радио-аматер прати развој науке и технике.</s><s>Своје уређаје допуњује и дограђује, стално их усавршава пратећи најновија техничка достигнућа.</s><s>Своја сазнања о коришћењу станице тј. раду на опсегу, стално усавршава.</s><s>Радио-аматер је увек пријатељ другима.</s><s>Он саветује почетнике и пријатељски им помаже, спреман је да сарађује са свима.</s><s>Радио-аматер је одмерен и уравнотежен.</s><s>Радио-аматеризам је добровољна, слободно изабрана активност.</s><s>Прави Радио-аматер неће никада допустити да да му радио-аматерска активност смета у некој од његових обавеза, да угрози његову породицу, посао, да утиче на успех у школи или његов положај у друштву.</s><s>Радио-аматер је родољуб.</s><s>Своје знање, искуство и своје уређаје увек је спреман да стави у службу свога друштва и отаџбине.</s> <s>Радио-аматерски покрет у Србији Радио-аматерски покрет је у доба СФРЈ доживљавао своје златне дане.</s><s>Разлог томе је у великој мери била концепција одбране и супротстављања потенцијалном агресору, која је укључивала мере масовне народне акције (ОНО - општенародна одбрана и ДСЗ - друштвена самозаштита).</s><s>Држава и војска су у великој мери и на све начине (финансијски што је најважније) подржавале аматерски покрет.</s><s>Након распада земље, и у доба кризе, финансијска помоћ је пресахнула, и аматерски покрет је морао да се ослони на сопствене снаге.</s> <s>Улагања у радио-аматеризам су се у словеначком случају, из угла поборника отцепљења, исплатила.</s><s>Словенија је наиме (у односу на величину републике), увек имала најмасовнију радио-аматерску популацију.</s><s>Током краткотрајног сукоба између ЈНА, и ТО Словеније, словеначки радио-аматери су се у складу са сопственим тумачењем шесте тачке радио-аматерског кодекса ангажовали на страни словеначке ТО и других одметнутих снага.</s><s>Тешко је рећи колики је био радио-аматерски допринос релативно успешном супротстављању словеначких оружаних снага ЈНА, али сигурно је да су њихово познавање система комуникација ЈНА, и флексибилност (у којој је ЈНА оскудевала), која се огледала и у употреби тада најсавременијих видова радио-аматерских комуникација (пакет-радио нпр.) у одређеној мери помогли словеначкој страни.</s> <s>Поред многобројних, а пре свега материјално-финансијских тешкоћа са којима се радио-аматери Србије сусрећу у протеклим деценијама, они ипак представљају врло важну „карику сигурности“ у систему свих тзв. функционалних система веза наше земље.</s><s>Током свих ванредних околности, укључујући непосредну ратну опасност и ратно стање, радио-аматери Србије су небројено пута исказали свој патриотизам, спремност, знање, стручност, велику пожртвованост и ентузијазам у спасавању људских живота и материјалних добара.</s><s>Увек су њихове тзв. РАДИО-МРЕЖЕ ЗА ОПАСНОСТ задејствовале благовремено, а често су биле и једини извор правих информација које су многима помогле.</s> <s>Правилници Статут СРС Правилник о позивним знацима Правилник о испитима за радио-аматера</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Cain, James D. (2003).</s><s>YASME: The Danny Weil and Colvin Radio Expeditions.</s><s>Newington, Connecticut, USA: American Radio Relay League.</s><s>DeSoto, Clinton B. (1936).</s><s>200 Meters and Down: The Story of Amateur Radio.</s><s>West Hartford, Connecticut, USA: American Radio Relay League.</s><s>Gregory, Danny and Sahre, Paul (2003).</s><s>Hello World: A Life in Ham Radio.</s><s>Princeton Architectural Press.</s><s>Messerschmidt, Donald A. (1997).</s><s>Moran of Kathmandu: Pioneer Priest, Educator and Ham Radio Voice of the Himalaya.</s><s>Orchard Press.</s><s>Bartlett, Richard A. (2007) The World of Ham Radio, 1901–1950, A Social History.</s><s>Lombry, Thierry, LX4SKY, The History of Amateur Radio</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Савез радио-аматера Србије Савез радио-аматера Војводине YU Amateur Radio Callbook Speciall YU Calls Activity Plan, Савез радио-аматера Србије ФМ-дигитал радна група Савеза радио-аматера Србије Регистар радио-аматерских репетитора у Србији - Савез радио-аматера Србије Мапа радио-аматерских репетитора у Србији - Савез радио-аматера Србије Мапа радио-аматерских репетитора у Србији и ex-YU републикама Yugoslav radio-amateurs in War defending from NATO</s> <s>Радио-аматерске експедиције Наши радио-аматери на острву Бејкер, средњи Пацифик, 2002. године, када су постигли нови Светски рекорд од 95.127 одржаних радио-веза Наши радио-аматери на острву Конвеј Риф, средњи Пацифик, 2001. године</s> <s>Радио</s>

902

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%B7%D0%B5%D0%BE%D0%B2%D0%B0%20%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B0

Морзеова азбука

<s>Морзеова азбука је метод за преношење сигнала и осмишљена је и први пут употребљена на електричном телеграфу изумитеља Семјуела Морзеа.</s><s>Семјуел Финли Бриз Морзе (, 27. април 1791 — 2. април 1872) је познат као проналазач Морзеове азбуке и утемељивач телеграфа као средства комуникације.</s><s>Морзе је студирао хемију и филозофију.</s><s>Године 1844. је по први пут јавно пренета порука Морзеовом азбуком.</s> <s>Међународни Морзеов код кодира 26 основних латиничних слова од до , једно латинично слово са акцентом (), арапске бројеве и мали скуп знакова интерпункције и процедуралних знакова (прознакови).</s><s>Не постоји разлика између великих и малих слова.</s><s>Сваки Морзеов симбол је формиран од низа тачака и цртица.</s><s>Трајање дита је основна јединица мерења времена у преносу Морзеове азбуке.</s><s>Трајање даха је три пута дуже од трајања дита.</s><s>Сваки дит или дах унутар кодираног знака прати период одсуства сигнала, који се назива размак, једнак трајању дита.</s><s>Слова речи су одвојена размаком трајања једнаким три тачке, а речи су одвојене размаком једнаким седам тачака.</s><s>До 1949, речи су биле одвојене размаком једнаким пет тачака.</s> <s>Морзеова азбука служи за пренос порука на даљину.</s><s>Свако слово је замењено сигналом који се састоји из кратких и дугих звучних или светлосних сигнала.</s><s>Приликом учења телеграфије, кратки сигнал се бележи као тачка а дуги као црта, али се никада тако не изговарају, већ се „певају“ и то кратки знак као ТИ а дуги знак као ТАА.</s><s>Кратки сигнал на крају Морзеовог знака се пева као ТИТ.</s><s>На пример слово А које се пише као .- се пева као ТИ ТАА, а слово Р које се пише као .-. се пева као ТИ ТАА ТИТ.</s> <s>У радио-телеграфији, Морзеова азбука се преноси звучним сигналима фреквенције 800 -{Hz}- и то тако да дуги знак траје као три кратка (трајање кратког знака зависи од брзине емитовања Морзеовог кода).</s><s>Тишина између два сигнала је у трајању једног кратког сигнала, а између знакова се прави пауза у трајању једног дугог сигнала.</s> <s>Брзина емитовања Морзеове азбуке се изражава у броју знакова у минуту или броју речи у минуту, а према способности брзине емитовања и пријема телеграфије, оператори се деле у класе.</s><s>Одржавају се и такмичења оператора у брзини пријема и отправљања телеграфијом.</s> <s>Учење Морзеове азбуке у радио-телеграфији се врши искључиво емитовањем звучних сигнала или певањем.</s><s>Знак се не памти као као комбинација тачака и црта, већ се сваки знак памти као једна звучна слика.</s><s>Такође, учење се не врши абецедним распоредом, већ постоје методе које користе редоследе знакова такве да их је лакше запамтити, али и међусобно разликовати.</s> <s>Међународни знак за помоћ је -{SOS}- односно -{QRR}- Сигнал који се шаље Морзеовом азбуком је -{SOS}- и треба га слати као једно слово.</s><s>У планини се шаље тако да у току једног минута буде 6 удараца (чврстим предметом о чврст предмет).</s><s>Одзив спасиоца је 3 ударца у једном минуту.</s><s>Са земље сигнал у помоћ се шаље паљењем три ватре које представљају темена једнакостраничног троугла.</s> <s>SOS:</s> <s>Азбука</s> <s>Кликни на слово да би чуо како звучи откуцано Морзеовом азбуком.</s> <s>Ћирилична Морзеова азбука у телеграфском саобраћају у Краљевини Југославији</s> <s>*Извор енциклопедија "Свезнање" - Народно дело, 1937.</s> <s>Често коришћене скраћенице у Морзеовој азбуци</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s></s> <s></s> <s></s> <s>— 200 hours of at increasing speeds plus an ASCII-to-CW file generator program.</s> <s>Archived at Ghostarchive and the Wayback Machine:</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Сајт радио аматера Morse Code Generator укуцајте текст и генератор ће га претворити у аудио запис Морзеовог кода https://www.radio-amater.rs/, сајт радио-аматера Група Постани радио-аматер на Фејсбуку Учење телеграфије помоћу програма Just Learn Morse Code Учење телеграфије помоћу програма Teach Morse Code New</s> <s>Језици</s>

903

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0

Француска

<s>Француска (; ), званично Француска Република (), држава је у западној Европи.</s><s>Француској припадају и прекоморске територије Валис и Футуна, Гваделуп, Мартиник, Нова Каледонија, Острво Клипертон, Острва Крозе, Гијана, Реинион, Свети Мартин, Сен Бартелеми, Сен Пјер и Микелон, Француска Полинезија, Француске јужне и антарктичке земље представљају пуноправни део француске републике.</s><s>Површина Француске (рачунајући и њене прекоморске поседе) је 678.107,98 -{km}-², а њеног европског дела око 547.030 -{km²}-.</s><s>По површини је 39. држава у свету, а трећа у Европи после Русије и Украјине и највећа у Европској унији.</s><s>Граничи се са Белгијом, Луксембургом, Немачком, Швајцарском, Италијом, Монаком, Шпанијом и Андором у Европи, у Јужној Америци са Бразилом и Суринамом и на Карибима са Холандском прекоморском територијом Свети Мартин и има излаз на Атлантски океан и Средоземно море.</s><s>Преко ових ван-европских територија, Француска се граничи и са Бразилом, Суринамом и Холандским Антилима.</s><s>По процени из 2009.</s><s>Француска је имала 65.073.482 становника.</s><s>Главни и највећи град Француске је Париз, а остали већи градови су: Марсељ, Лион, Тулуза, Ница, Нант, Стразбур, Бордо, Лил и Тулон.</s> <s>Територија савремене Француске је скоро иста као и територија античке Галије, коју је насељавало келтско племе Гали.</s><s>Галију је покорио Рим у 1. веку п. н. е. У 4. веку, германска племена, од којих су најзначајнији Франци, су се населили на територију Галије.</s><s>Франачка држава је свој врхунац имала крајем 8. и почетком 9. века.</s><s>Уговором из Вердена (843), Франачко царство је подељено на три дела, а из њеног западног дела развила се данашња Француска.</s><s>Француска је била једна од највећих светских сила од краја 17. века.</s><s>Она је у 18. и 19. веку, створила велику колонијалну империју широм Северне Америке, западне Африке и југоисточне Азије.</s> <s>Француска је један од оснивача Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније.</s><s>Такође је једна од пет сталних чланица Савета безбедности и нуклеарна сила.</s> <s>Географија</s> <s>Највећи део Француске се налази у западној Европи.</s><s>На североистоку се граничи са Белгијом и Луксембургом, Немачком и Швајцарском на истоку, на југоистоку са Монаком и Италијом и на југу са Шпанијом и Андором.</s><s>Са севера и запада запљускује је Атлантски океан (односно Бискајски залив и канал Ламанш), а на југу Средоземно море (Лионски залив и Лигурско море).</s><s>У саставу Француске је острво Корзика у Средоземном мору и више од 20 прекоморских департмана и зависних територија.</s> <s>Метрополитанска Француска заузима око 547.030 -{km²}-, по чему је највећа држава Европске уније.</s><s>Због специфичног изгледа географске мапе, Француску популарно називају „шестоугао“ ().</s> <s>Рељеф</s> <s>У Француској постоји разноврсни облици рељефа, од приморских равница на северу и западу до веначних планина на југу и југоистоку земље.</s><s>На југу Француска је од Пиринејског полуострва одвојена венцом Пиринеја, а на југоистоку Алпима.</s><s>Мон Блан, висок 4.807 -{m}- је други највиши врх Европе и највиши врх у њеном западном делу, а налази се на граници Француске и Италије.</s><s>Овде су реке развиле дубоке долине, а глечери који су и заузимали у леденом добу су их додатно проширили и продубили.</s><s>За разлику од Алпа, Пиринеји у леденом добу нису били толико подложни глацијацији, па ту нема великих глечера, језера и долина који су карактеристични за Алпе.</s><s>Због висине Пиринеја, путеви између Шпаније и Француске су врло ограничени.</s><s>Алпи се према северу настављају Јурским планинама које су граница према Швајцарској.</s><s>У централном делу Француске налази се Централног масива, валовита висораван висока просечно од 800 до 1000 m, са које се местимично уздижу купе угашених вулкана висине до 1.900 -{m}-.</s><s>Долине Роне и Саоне одвајају ове громадне планине од Алпа.</s><s>Друга група старих громадних планина су Вогези чија висина иде до 1.200 -{m}-.</s><s>Долина Рајне дели Вогезе од Шварцвалда у Немачкој.</s> <s>Остатак Француске чине низије.</s><s>На северу се налази Париски басен, у којем је смештено привредно и популацијско језгро Француске.</s><s>Париску котлину окружују Арморикански масив, Централни масив, Вогези и Ардени.</s><s>Око Париза постоји систем концентричних гребена, који раздвајају уске равнице.</s><s>На југозападу у подножју Пиринеја налази се Аквитанска низија, која се широко отвара према мору.</s><s>Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.</s> <s>Клима Климатске прилике у Француској су врло разноврсне.</s><s>За запад и север државе својствена је океанска клима, која је највише изражена у Бретањи.</s><s>Просечна јулска температура је око 16 °C, а јануарска око 7 °C. Температурне разлике се повећавају према истоку, уз више ведрих и хладних зимских дана, али су и лета прилично ведра и врућа, са мало падавина, која су равномерно распоређена у свим годишњим добима.</s><s>Планински крајеви имају оштрију климу са дугим снежним зимама.</s><s>Јужно од Алпа клима је изразито средоземна.</s> <s>Воде</s> <s>Највеће језеро је Женевско језеро (друго име: језеро Ле Ман, приближна површина горњег слоја: 582 -{km²}-).</s> <s>Историја</s> <s>Праисторија</s> <s>Људско присуство на територији Француске се може пратити до доба доњег палеолита.</s><s>Један од најстаријих археолошких налазишта се налази у пећини код Шилака (Горња Лоара) од пре 1.800.000 година.</s><s>Неандерталци су почели да освајају Европу пре око 200.000 година, али чини се да су изумрли пре око 30.000 година, вероватно јер су изгубили у трци са данашњим људима током леденог доба.</s><s>Први модерни људи (-{Homo sapiens}-) су се појавили у Европи и Француској пре око 50.000 година у периоду горњег палеолита.</s><s>Археолошка налазишта из горњег палеолита код места Кро Мањон (кромањонски човек), Грималди и Шанселада у долини Дордоње, стара око 25.000 година.</s><s>У Француској се налази велики број осликаних пећина из времена горњег палеолита, од којих је вероватно најпознатија пећина Ласко (Дордоња, осликана пре око 15.000 година п. н. е.).</s><s>Из времена неолита најстарије познато налазиште је код Кортезона (Воклиз), из око 4.500. п. н. е.</s> <s>У периоду мезолита земљорадња је постепено смањила значај пећина, а у неолиту (од 3. миленијума п. н. е.) појавиле су се мегалитске културе.</s><s>У бронзано доба (око 1500. п. н. е.) почели су се да се развијају трговачки путеви.</s><s>Гвоздено доба и келтска култура појавиле су се током првог миленијума п. н. е.</s> <s>Насеља на територији данашње Француске дала су имена неколицини праисторијских култура, као што Ашелска, Мустерска, Солитренска или Магдаленска култура.</s> <s>Стари век</s> <s>Територије данашње Француске, Белгије, северозападне Немачке и северне Италије обухватала је регија Галија у којој су у давној прошлости живели древни келтски народ Гали.</s><s>Они су се овде доселили око 8. века п. н. е., а у 3. веку п. н. е. заузели цео регион.</s><s>У доњем току Гароне живели су Аквитанци, блиски Баскима.</s><s>Гали су су основали градове Лутецију и Бурдигалу, док су Аквитанци основали Толосу.</s><s>Око 680. п. н. е. на медитеранске обале стигли су грчки колонисти који су основали Масилију, Никају и Антиб.</s><s>Гали су често ратовали са Аквитанцима и Германима, а између 393. и 388. п. н. е. војска Гала предвођена Бреном је напала Рим након битке на Алији.</s> <s>Када је картагински војсковођа Ханибал у Другом пунском рату прошао кроз југ Галије, унајмио је галске плаћенике који су се борили на његовој стране у бици код Кане.</s><s>Југ Француске је био важан Римљанима као копнена веза до Хиспаније па су искористили галски напад на римског савезника Масалију да ставе Нарбонску Галију је под римску власт око 125. п. н. е. Римски конзул Гај Јулије Цезар је 51. п. н. е., након Галских ратова, покорио остатак Галије.</s><s>Упркос галском отпору који је предводио Верцингеторикс, Гали нису одбили Римљане.</s><s>Гали су на почетку имали успеха код Герговије, али су коначно поражени код Алезије.</s> <s>За време Римског царства, галско-римска цивилизација је напредовала.</s><s>Гали су усвојили латински језик и културу.</s><s>Од латинског ће се временом развити француски језик.</s><s>Од другог до петог века нове ере становници Галије су прихватили хришћанство.</s><s>У деценији након што су Персијанци заробили римског цара Валеријана, римски намесник Постум је 260. успоставио краткотрајно Галоримско царство, које је поред Галије обухватало Пиринејско полуострво и Британију.</s><s>Галоримско царство је скршио цар Аурелијан после победе у бици код Шалона 274. године.</s> <s>У Арморику су се у 4. веку доселили Келти из Британије.</s><s>Они су говорили данас изумрли језик из ког се развио данашњи бретонски језик.</s><s>Године 418. провинција Аквитанија је дата Визиготима у замену за помоћ у борби против Вандала.</s><s>Визиготи су претходно 410. године опљачкали Рим и основали престоницу у Тулузу.</s><s>Римско царство је имало проблема да се избори са свим нападима варвара.</s><s>Флавије Аеције је морао да користи ова племена једна против других како би осигурао какву-такву римску контролу.</s><s>Прво је користио Хуне против Бургунда, а Хуни су разорили Вормс, убили краља Гунтера и протерали Бургунде на запад.</s><s>Аеције је преселио Бургунде код Лугдунума 443.</s><s>Хуни, које је ујединио Атила, су постали већа опасност, па је Аеције искористио Визиготе против Хуна.</s><s>Коначни окршај се одиграо у бици на Каталаунским пољима, у којој су Римљани и Готи поразили Хуне.</s> <s>Римско царство је и даље било пред колапсом.</s><s>Аквитанија је дефинитивно препуштена Визиготима, који су ускоро покорили јужну Галију и већину Пиринејског полуострва.</s><s>Бургунди су тражили своје краљевство, а северни део Галије је препуштен Францима.</s><s>Само је део северне Француске са центром у граду Соасону и даље признавао власт римских царева.</s><s>Осим германских народа, и Васконци су ушли у Васкоњу из Пиринеја, а Бретонци у основали своја краљевства у Арморици.</s> <s>Франачка држава</s> <s>У 4. и 5. веку, Галију су преплавила германска племена: Бургунди, Визиготи и Франци, по којима је касније Француска добила име.</s><s>Краљ салијских Франака Хлодовех из династије Меровинга је примио хришћанство 498. године.</s><s>Франци су били прво германско племе које је прихватило хришћанство у правоверном облику, за разлику од осталих Германа који су хришћанство примили у облику аријанства.</s><s>Већину територије данашње Француске ујединио је Хлодовех 507. године, ставивши под власт Франака Алемане, Бургунде и Визиготе северно од Пиринеја.</s><s>После Хлодовехове смрти Франачка је прошла кроз дуг период подела, грађанских ратова и уједињења.</s><s>Током овог периода појавили су се ентитети Неустрија, Аустразија, Бургундија и Аквитанија.</s><s>Власт краљева је све више слабила, док је власт мајордома (главног службеника краљевског двора) постајала све важнија функција.</s><s>Пипин Хересталски је био први мајордом који је управљао целом државом од 687. до 714. године.</s><s>Његови наследници су исто мајордоми.</s><s>Син Пипина Млађег, Карло Мартел је владао неколико година без краља, иако сам себе није сматрао краљем.</s><s>Заслужан је за одбрану Европе од арапске инвазије у бици код Поатјеа 732. године.</s> <s>Од средине осмог века, Карлов син Пипин Мали, је постао први краљ из династије Каролинга.</s><s>Ова династија је значајно проширила територију Франачке, која је 800. подигнута на ниво царства за време владавине Пипиновог сина Карла Великог.</s><s>Карло Велики је у својим походима уништио државе Лангобарда и Авара, а затим и његов син Лудвиг Побожни су владали великим делом западне и централне Европе.</s><s>Након Лудвигове смрт, Уговором из Вердене Франачку су 843. поделила његова три сина: Источну Франачку је добио Лудвиг I Немачки, Средњу Франачку Лотар I, а Западну Франачку Карло Ћелави.</s><s>Источном делу одговара на оно што је касније постало Свето римско царство, а западном данашња Француска.</s><s>Заклетве из Стразбура између Карла Ћелавог и Лудвига Немачког, којима су они годину дана раније склопили савез против најстаријег брата Лотара, је најстарији извор који потврђује употребу два различита језика на две стране Рајне (тевтонски и романски језици).</s><s>Овај текст је често био представљан као оснивачки документ Француске (и Немачке).</s><s>Потомци Карла Великог су задржали симболичан утицај на територијама које приближно одговарају данашњој Француској све до 987, кад је војвода Хуго Капет изабран за краља Француске.</s><s>Првобитно језгро француске државе је одговарало феудалном домену краљева из династије Капета (област Ил д Франс у околини Париза).</s> <s>Средњи век</s> <s>Наследници Хуга Капета су се смењивали на престолу Француске кроз три сукцесивне династије (Капети (987—1328), Валоа (1328—1589) и Бурбона све до 1792. када је погубљен краљ Луј XVI, а затим од 1814. до 1848.</s> <s>Први краљеви из династије Капета су постепено ширили краљевске овласти, јачали Француско краљевство, упркос противљењу енглеске династије Плантагенета која је држала неке територије Француске.</s><s>Сукоб Плантагенета и Капета је почео крајем 12. века, када је француски краљ Филип II Август проширио територију Француске од Пиринеја до Ламанша.</s><s>Године 1209. покренут је Албижански крсташки рат како би се уклонили јеретички катари из Окситаније (на југу данашње Француске).</s><s>Овим походом уништени су и катари и сломљена независност јужних делова Француске.</s> <s>Године 1337. у предвечерје првог таласа Црне смрти, тензије између нове француске династије Валоа и Плантагенета довеле су до низа сукоба познатих под именом Стогодишњи рат (1328–1453).</s><s>У већем делу Стогодишњег рата више успеха су имали Енглези, а то је кулминирало Уговором из Троа 1420. којим је краљ Енглеске Хенри V је постао регент француског краља Шарла VI.</s><s>Инспирисани Јованком Орлеанком и преласком војводства Бургундије на њихову страну, Французи су преокренули ток рата и успели да тријумфују у рату, преотевши Енглезима све поседе у Француској осим Калеа.</s><s>Француска је током рата еволуирала политички и војнички.</s><s>Стогодишњи рат и црна смрт су ојачале ауторитет краља, која је постала неоспорна у 15. веку за време владавине Луја XI.</s> <s>Краљ Луј XI се сукобио са бургундском војводом Карлом Смели током Бургундијских ратова.</s><s>Француска је присвојила Бургундију, али је део Бургундије (данашњи Франш-Конте) уступљен Шпанији 1493.</s><s>Од 1487. до 1491. је ратовала и поразила војводство Бритању, а припојила га је 1532.</s> <s>Ренесанса и апсолутизам</s> <s>Француска је доживела велики културни напредак за време краља Франсоа I. Француска се умешала у дуге Италијанске ратове (1494–1559).</s><s>Краљ Франсоа I се суочио се са моћним непријатељима, и био је заробљен и бици код Павије.</s><s>Француска је нашла савезника у Османском царству Сулејмана Величанственог.</s><s>Османски адмирал Хајрудин Барбароса је освојио Ницу 1543. и предао ју је Франсои I. У исто време у Француској се појавила протестантска реформација, коју је овде предводио Жан Калвин, против моћи Католичке цркве у Француској.</s><s>Током 16. века Француска је основала своје колоније у Северној Америци.</s><s>Жак Картје је путовао дубоко у територију Северне Америке.</s><s>Највећа група француских колонија ће постати позната под именом Нова Француска.</s> <s>Верски ратови између католика и протестаната су обележили другу половину 16. века и владавину последњих Валоа (Франсое II, Шарла IX, Анрија III) су одвојили Француску од европских позоришта.</s><s>Сукоб се завршио ступањем на престо Анрија IV (првог краља из династије Бурбона и бившег протестанта), доминацијом католика и релативном верском толеранцијом кроз Нантски едикт.</s><s>Тек Луј XIII и његов министар Ришеље су кроз Тридесетогодишњи рат покушали и успели да скрше моћ хабзбуршке Шпаније у корист Француске.</s><s>Због преране смрти ових актера, равнотежа моћи је обновљена, да би на крају Мазарен трајно окончао рат кроз Вестфалски мир 1648. и Пиринејски мир 1659.</s> <s>Француска монархија је достигла врхунац у 17. веку током владавине Луја XIV.</s><s>Он је био апсолутни владар врло централизоване државе.</s><s>У ово време Француска је имала најбројније становништво у Европи и била најзначајнији фактор у европској политици, економији и култури.</s><s>У колонијалном домену, Луј XIV је наставио дело Франсое I, са успешним освајањима Кариба, Луизијане и Сенегалa.</s><s>Међутим, недостатак одлучности Луја XV је дозволио уступке Енглезима у Индији и Канади и тиме поништио успехе својих претходника.</s> <s>Револуција и Француско царство</s> <s>Финансијски проблеми, неуспех реформи и незадовољство народа је довело до Француске револуције.</s><s>Револуцији је претходио покушај Скупштине сталежа да донесу устав Француске.</s><s>Када је краљ Луј XVI покушао војском да распусти скупштину, незадовољни Парижани су 14. јула 1789. заузели тврђаву и затвор Бастиљу.</s><s>Политички и друштвени немири (супротстављање трећег сталежа племству) је на крају довео до погубљења краља и укидања монархије 10. августа 1792.</s><s>Текућа револуција је довела до смене неколико система власти (конвента, директоријума и конзулства), уз скоро константне ратове са другим европским монархијама, забринутих због ширења републиканских идеја.</s> <s>Године 1799. власт у републици преузео Наполеон Бонапарта је преузео вођство Републике 1799. и прогласио се за цара Француске 1804.</s><s>Његове армије су се бориле широм Европе, освојиле многе земље, а Наполеонови рођаци су постали нови владари освојених држава.</s><s>За време његове владавине састављен је Наполеонов код, законик грађанског права, који је постао узор за многе правне системе у свету.</s><s>После коначног пораза Наполеона 1815. у бици код Ватерлоа, Француска је поново постала монархија.</s> <s>Период немира Период после Наполеоновог пада 1815. обележио је нови покушај увођења уставне монархије, али незадовољства због владавине Луја XVII и Шарла X довеле до Јулске револуције 1830, којом је на престо доведен Луј Филип I. Јулску монархију је од 1830. до 1848. подржавала буржоазија, али је такође стекла и велику опозицију међу бонапартистима и републиканцима.</s><s>Незадовољством Јулском монархијом је довело до револуције фебруара 1848. године и покушаја увођења председничког система у оквиру Друге Републике.</s> <s>Дана 2. децембра 1851. председник Републике, Луј-Наполеон Бонапарта, нећак цара Наполеона I, је организовао државни удар.</s><s>Он је 14. јануара 1852. постао цар под именом Наполеон III.</s><s>У оквиру Другог царства, земља доживљава почетке друге индустријализације, вођене либералном економском политиком која се заснивала на изградњи јаких структура капитала (банака, компанија, железница, тешке индустрије и индустрије текстила, робних кућа.</s><s>У домену спољне политике, Наполеон III је осигурао поверење Велике Британије (после победоносног Кримског рата), што је помогло ширењу утицаја Француске на Блиском истоку, док су успехом у рату за уједињење Италије против Аустрије је довело до анексије Савоје и Нице по уговору са Краљевином Пијемонт).</s><s>И поред свега овога владавина Наполеона III је стекла озбиљне противнике и у земљи (међу радницима и републиканцима) и ван ње.</s><s>Жеља за вођењем рата против Пруске током процеса уједињења Немачке је само убрзала његов пад.</s><s>Тежак пораз у бици код Седана и царево заробљавање омогућио је посланицина да три дана након битке преузму власт и тиме дефакто укину монархију.</s><s>Нова република је морала да тек успостављеном Немачком царству препусти Алзас и Лорену и плаћа ратну одштету.</s><s>Париски радници, незадовољни због великог притиска који им је рат проузроковао, су протерали владу из Париза и образовали краткотрајну Париску комуну, што је био први пример радничке револуције.</s> <s>Француска је почетком крајем 18. и почетком 19. века остала без скоро свих својих поседа у Новом свету, али је почевши од 1830. па до Првог светског рата образовала ново колонијално царство у северозападној Африци, на Мадагаскару, у Индокини и полинезијским острвима.</s> <s>Колонијализам</s> <s>Током 17. и 18. века Француска је основала колоније у Северној Америци, Нову Француску (долина реке Сен Лорен), Луизијану и на острвима Кариба.</s><s>Нову Француску је изгубила у рату против В. Британије 1763, а Луизијану је Наполеон 1803. продао САД.</s><s>У 19. веку Француска је створила велико колонијално царство у Африци, Азији (Индокина), и острвима Пацифика.</s> <s>Након Другог светског рата, Француска је дала независност готово свим својим колонијама.</s><s>Нарочито су били крвави ратови за независност Вијетнама и Алжира.</s> <s>Савремена историја</s> <s>У Првом светском рату Француска је уз Русију, Велику Британију и Србију била главни противник Немачке и Аустроугарске.</s><s>По броју жртава на страни савезника Француска заузима друго место са 25%, што је преведено у бројкама 5,6 милиона, од којих је 1,357 милиона војника погинуло, а 4,266 рањено.</s><s>Као до тада једна од водећих колонијалних сила света, Француска је водила рат за одбрану свог политичког и економског утицаја.</s> <s>За разлику од Првог светског рата, када је Француска имала водећу улогу на страни савезника, у Другом светском рату је брзо поражена и окупирана јуна 1940.</s><s>Немци су је поразили користећи муњевите тенковске продоре (блицкриг).</s><s>Окупатори су поделили Француску на два дела; на северозападни део који је директно окупирала Немачка, и на југоисточни део којим је управљала колаборационистичка влада у Вишију.</s><s>За време рата у Француској је деловао покрет отпора.</s><s>Новембра 1942.</s><s>Немци су окупирали и југоисток Француске.</s><s>Француску су ослободили англо-амерички савезници, углавном САД, а ослобађање је започело искрцавањем у Нормандији јуна 1944. (види: битка за Нормандију).</s><s>Нову, антифашистичку владу Француске је организовао покрет генерала Шарла де Гола.</s><s>Француски губици живота у току рата су укупно били мали, иако је јеврејска заједница веома страдала.</s> <s>Деценију по завршетку рата Француска губи главне колоније у Африци.</s><s>Од 1958. (Пета република), председник Француске има јаке надлежности у области извршне власти.</s><s>Последњих деценија Француска је са Немачком играла централну улогу у интеграцији земаља Европе у Европску унију.</s><s>Евро је уведен као национално средство плаћања 1999.</s><s>Пре тога коришћена је традиционална валута Француске: француски франак.</s><s>Француска је једна од 5 сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација.</s> <s>Политика</s> <s>Француска је централизована полупредседничка република.</s><s>Устав Пете републике је усвојен на референдуму 28. септембра 1958.</s><s>Референдум је значајно ојачао ауторитет извршне власти у односу на скупштину.</s><s>Извршна власт има двојицу лидера: Председника републике (тренутно Емануел Макрон), који је шеф државе и бира се директно на изборима на мандат од 5 година (претходно 7), и Владу, на чијем је челу премијер којег именује председник.</s><s>Тренутни премијер је Едвард Филип.</s> <s>Парламент је дводоман и састоји се из Народне скупштине која броји 577 чланова, и посредно изабраног Сената сачињеног од 331 особе.</s><s>Народна скупштина има моћ да распусти владу, па тако већина чланова у скупштини бира владу.</s><s>Сенатори се бирају на мандат од 6 година (првобитно 9 година), а једна половина посланика се бира сваке три године почевши од септембра 2008.</s><s>Законодавна моћ скупштине је ограничена; у случају неслагања два дома Парламента, Народна скупштина има последњу реч, осим код уставних закона.</s><s>Влада има јак утицај на обликовање става парламента.</s> <s>Политику Француске одликују два супротстављена блока: један левичарски око Социјалистичке партије и десничарски, претходно окупљен око странке Окупљање за републику, а данас око њеног наследника Уније за народни покрет.</s> <s>Административна подела</s> <s>Након административних реформи из 2016. године, Француска Република је подељена на 18 региона (који се даље деле у 101 департман, 335 округа, 2.054 кантона, 36.658 општине), 5 прекоморских заједница, једне прекоморске територије (Француске јужне и антарктичке земље), једног посебног колективитета (Нова Каледонија) и једног ненасељеног острва под директном надлежношћу Министарства поморства — Острво Клипертон.</s> <s>Метрополитанска Француска подељена је на 13 региона, укључујући и Корзику.</s><s>Осталих 5 региона (Гваделуп, Мартиник, Француска Гијана, Реинион и Мајот) налазе се изван Европе.</s> <s>Списак нових и старих француских региона са департманима, поредани азбучним редоследом:</s> <s>Становништво</s> <s>По процени од 1. јануара 2023. број становника укључујући и прекоморске области износи 68,042,591.</s><s>По броју становника Француска заузима друго место у Европској унији (после Немачке) и чини 13% становништва ове организације.</s> <s>По подацима из 2021, просечан број деце по жени износио је 1,84, што је пад са 2,0 у 2010. години.</s><s>Француска популација постаје све старија; просечан становник Француске стар је 41,7 година, док је око 20% становника старије од 65 година.</s> <s>Просечно трајање животног века у Француској је 82,7 година, 12. најдуже на свету.</s> <s>Од 2006. до 2011. популација се повећавала за 0,6% годишње.</s><s>Од 2011. раст популације је између 0,4% и 0,5% годишње.</s> <s>У 2010. години, 27% новорођенчади у Француској имало је бар једног родитеља рођеног ван Француске.</s> <s>Године 2003. родило се 792.600, а умрло 560.300 људи.</s><s>Када је 2004. вршен попис 16,2% становништва је било старије од 65 и 25,3% млађе од 20 година, док је 1994. 14,6% становништва било изнад 65 и 26,7% испод 20 година.</s> <s>У 2003. години склопљено је 280.300 бракова, што је 6000 мање него 2002.</s><s>У просеку мушкарци су имали 30,4, а жене 28,3 године.</s> <s>Етничке групе</s> <s>Французи Бретонци Баски Корзиканци Немци (у Алзасу) Фламанци Арапи (4,5 милиона) Окситанци Каталонци Јевреји Португалци остале етничке групе из источне Европе и Африке</s> <s>Француска има снажну политику асимилације свих етничких група у једну Француску нацију.</s><s>Бретонски језик у региону Бретање је скоро потиснут из школа.</s><s>У Француској се веома ретко говори о аутохтоним етничким групама и њиховим међусобним језичким и културним разликама, што је државна политика.</s><s>Упркос свему, велики број Бретонаца снажно подржава аутономију своје регије, али је Француска на време реаговала и економском политиком приморала велики број Бретонаца да емигрирају у Париски регион.</s> <s>Различитост аутохтоног становништва огледа се и у дијалекту; становници југа Француске имају доста другачији и оштрији дијалекат од северњака.</s> <s>Град Тулуз је највећи град Окситана и њихова престоница.</s><s>На југу Француске ка граници са Шпанијом је и регија Баска која се мањим делом налази у Француској, а већим у Шпанији.</s><s>Корзиканци су етничка група најсличнија Италијанима.</s><s>Корзика је један од најруралнијих делова државе што приморава становнике да мигрирају у континентални део државе.</s><s>Значајну етничку групу Француске чине Арапи и Африканци који су углавном сконцентрисани око великих градова.</s><s>Град са највишим процентом Арапа је Марсељ и околина, где они чине већинско становништво.</s><s>По неким статистикама стоји да у Француској има 4,5 милиона Арапа.</s><s>У периоду после Другог светског рата имигранти све чешће долазе у сукоб са актуелном влашћу пре свега због тешког социјалног положаја али и због расне дискриминације.</s><s>Иако Француска важи за европску демократију, дискриминација на расној основи није ретка, нарочито према Арапима и Африканцима.</s> <s>Религија Француска је по уставу лаичка држава која поштује све религијске заједнице и не разликује их.</s><s>Становништво се не пописује по вероисповести, али постоје статистичке индикације.</s> <s>По подацима из 2006. у Француској 51% становништва припада римокатоличкој цркви, 31% су атеисти, око 4% су муслиманске вероисповести, протестаната има 3%, јевреја 1%.</s><s>Преосталих 10% припада другим религијским заједницама или се не изјашњава.</s> <s>Анкета из 2007. је на питање „Којој религији сте најближи“ дала следеће резултате: 64% католицизму, 3% исламу, 2,1% протестантизму и 0,6% јудаизму.</s><s>27% анкетираних су се изјаснили као атеисти.</s> <s>По подацима из 2016. године, 51,1% становништва били су хришћани, 39,6% било је нерелигиозно, 5,6% били су муслимани, 2,5% припадали су другим религијама, док се 0,4% није изјаснило.</s><s>Јеврејска заједница у Француској трећа је највећа на свету, после Израела и САД, а броји од 480,000 до 600,000 људи, односно око 0,8% становништва.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Највећи и најважнији градови су Париз (париски регион Ils de France) са око 12 милиона становника, затим Марсељ, Лил и Лион који имају око милион становника.</s> <s>Језици</s> <s>Званични језик у Француској је француски, који поседује различите дијалекте у зависности од подручја, али који нису јасно дефинисани у француској граматици.</s> <s>Регионални језици попут бретонског у Бретањи, фламанског на граници са Белгијом, баскијског у централним и источним Пиринејима, каталонског, окситанског и других, углавном се могу учити у школи као други страни језик, али њихова употреба у службеним документима и на државном нивоу је забрањена.</s><s>Француска такође не признаје националне мањине, водећи се националистичком политиком асимилације.</s><s>У француским прекоокеанским колонијама поред француског користе се и локални језици.</s><s>Арапски језик није у званичној употреби иако велики број Арапа живи у Француској.</s> <s>Привреда Француска има једну од најразвијенијих привреда на свету.</s><s>Чланица је групе Г7, која окупља водеће привреде света.</s><s>По висини бруто друштвеног производа, мереног према куповној моћи, на деветом је месту на свету, и на трећем међу земљама Европске уније.</s><s>У 2010. години од пет стотина највећих предузећа на свету 39 је било из Француске, што ју је сврстало на четврто место, испред Немачке и Уједињеног Краљевства.</s><s>Године 1999.</s><s>Француска је заједно са једанаест земаља Европске монетарне уније увела евро, чиме је у потпуности заменила франак као средство плаћања.</s> <s>Француска има мешовиту привреду коју карактерише веома развијен приватни сектор и јака јавна предузећа као и уплитање државе.</s><s>Влада има велики утицај у најважнијим инфраструктурним предузећима.</s><s>Има већинско власништво над железницама, електропривредом, највећим авиопревозничким и телекомуникационим предузећима.</s><s>Почетком деведесетих година 20. века почела је да смањује удео у власништву над овим предузећима.</s><s>Влада Француске полако приватизује државни сектор и продаје свој удео у Франс телекому, Ер Франсу, као и у банкама, осигуравајућим друштвима, и у одбрамбеној индустрији.</s><s>У Француској се налази седиште највећег светског произвођача авиона – „Ербас“.</s><s>Такође, Француска има и свој космодром Гијански свемирски центар () који је смештен у Француској Гијани.</s> <s>Према подацима Светске трговинске организације (СТО) за 2008. годину, Француска је била шести извозник и четврти увозник робâ.</s><s>Године 2008.</s><s>Француска је са 118 милијарди долара била трећа међу земљама ОЕЦД-а по обиму страних директних инвестиција, иза Луксембурга (где су стране директне инвестиције углавном представљале новчане трансфере банкама које се тамо налазе) и САД (316 милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (96,9 милијарди), Немачке (25 милијарди), или Јапана (24 милијарде).</s> <s>Исте године, француска предузећа су инвестирала 220 милијарди долара у иностранству, што је Француску сврстало на друго место највећих инвеститора међу чланицама ОЕЦД-а, иза САД (311 милијарди), а испред Уједињеног Краљевства (111 милијарди), Јапана (128 милијарди) и Немачке (157 милијарди).</s> <s>Финансијске услуге, банкарство и сектор осигурања су важни делови француске привреде.</s><s>Париска берза () је стара установа, коју је 1724. основао Луј XV.</s><s>Године 2000. париска, амстердамска и бриселска берза су се удружиле и основале Јуронекст.</s><s>Јуронекст се 2007. спојио са Њујоршком берзом ради стварања највеће светске берзе Ен-Вај-Ес-И јуронекст ().</s><s>Јуронекст Париз, француски огранак Ен-Вај-Ес-И јуронекст групе, по обиму трговања је друга берза у Европи, после лондонске.</s> <s>Француска предузећа имају водеће позиције у областима осигурања и банкарства: „Акса“ () је највећа осигуравајућа кућа на свету, док су „Бе-Ен-Пе париба“ и „Креди агрикол“ у 2010. години, по висини улога, биле пета и шеста банка на свету, а Сосијете женерал је 2009. била осма на свету.</s> <s>Међу земљама Г8 Француска најмање емитује угљен-диоксид, захваљујући великим улагањима у нуклеарну енергију.</s><s>Као резултат великог улагања у нуклеарну енергију, највећи део електричне енергије у Француској производи 59 нуклеарних реактора.</s><s>Све ово онемогућава производњу енергије из обновљивих извора.</s> <s>Пољопривреда</s> <s>Француска је током своје историје била велики произвођач пољопривредних производа.</s><s>Велики предели плодне земље, примена савремене технологије, и субвенције Европске уније допринели су да Француска постане водећи произвођач и извозник пољопривредних производа у Европи (што чини 20% пољопривредне производње у ЕУ и трећи је извозник пољопривредних производа у свету.</s> <s>Пшеница, живина, млечни производи, говедина, и свињетина, као и светски познати прехрамбени производи су најважнији француски извозни производи у области пољопривреде.</s><s>Шампањац и бордо су важни извозни производи, познати широм света.</s><s>Субвенције за пољопривреду Европске уније Француској се смањују последњих година, а 2007. су износиле око осам милијарди евра.</s><s>Исте године, Француска је продала пољопривредне производе у вредности од 33,4 милијарде евра.</s><s>Пољопривреда је према томе важан део француске привреде: 3,8% активног становништва је запослено у пољопривреди, док је у 2005. прехрамбена индустрија чинила 4,2% БДП-а.</s> <s>Рударство и индустрија Француска лежи на великим рудним богатствима од који се значајно истичу налазишта угља, гвоздене руде, боксита, урана, камене соли, цинка, нафте и природног гаса.</s> <s>Индустрија је најразвијенија у Париском басену, а нарочито црна и обојена металургија, прехрамбена, текстилна, аутомобилска, авионска, индустрија гуме и машинска индустрија.</s><s>Такође истичу се и хемијска и електронска индустрија, као и рафинисање нафте.</s> <s>Француска је европски рекордер у производњи и дистрибуцији електричне енергије из нуклеарних електрана.</s><s>Око 78% потреба државе за енергијом задовољавају 59 нуклеарних електрана, по чему је друга у свету, иза САД.</s><s>Са друге стране француска троши само 40% енергије произведене у нуклеарним електранама, а остатак извози, зарађујући годишње милијарде долара, по чему су светски рекордери.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Француска је једна од највећих и најзначајнијих земаља у Европи.</s><s>Она излази на низ веома важних мора и протеже се кроз низ веома важних области (Атлантик, Ламанш, Средоземље, област Алпа, долине Рајне и Роне), па је многи сматрају „кључном земљом западне Европе“.</s><s>Француска је такође високоразвијена земља, што све заједно чини њену саобраћајну мрежу густом, високо развијеном и сигурном.</s> <s>Француска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.</s><s>Највећи саобраћајни чвор земље и једна од највећих у Европи је главни град, Париз.</s> <s>По подацима из 1998. године укупна дужина железничке мреже у Француској је 31.939 -{km}-, од чега је 31.840 -{km}- под надлежношћу СНЦФ-а.</s><s>Ово се односи на пруге стандардног колосека.</s><s>Поред тога у земљи постоји и 99 -{km}- пруга уског колосека (1000 -{mm}-).</s><s>Француска железница је веома напредна и она је превазишла многе природне препреке, попут Ламанша, где постоји подземна веза железницом.</s><s>Такође, француска железница слови за најбржу на свету.</s><s>Године 2007. постигнут је нови рекорд од 575 -{km/h}-.</s><s>"ТЖВ" возови обично иду брзинама преко 300 -{km/h}-, па је чак у земљи отворена расправа да ли се временски исплати ићи авионима на домаћим линијама.</s> <s>Градска железница је присутна у свим већим француским градовима.</s><s>Метро систем је присутан у највећим градовима.</s><s>За разлику од других земља возови се крећу левом страном (изузев у Лионском метроу).</s><s>Престоница Париз има најразвијенију метро мрежу са 16 линија.</s> <s>Укупна дужина путева у Француској у 1998. години је 893.300 -{km}-, од чега је на савремене ауто-путеве отпадало 12.000 -{km}-, а на магистралне путеве 30.500 -{km}-.</s><s>Управа над ауто-путевима је у рукама приватних предузећа, али под надгледањем државних органа.</s><s>Друмска мрежа је високо развијена, али по густини заостаје за многим европским земљама (нпр. Немачка).</s><s>Такође, заостаје и за француском железницом.</s><s>Путна мрежа нижег ранга такође је високог квалитета.</s><s>Државни ауто-путеви се углавном поклапају са Европским саобраћајним коридорима и носе двозначну ознаку „М+број“.</s><s>У расподели бројева нема строгих правила, мада постоје нека начела.</s><s>Нпр. најстарији (а тим и најважнији) ауто-путеви носе бројеве од А1 до А10, а ауто-путеви који крећу од Париза су сви испод броја А20.</s><s>Најчешћи случај је да један важни ауто-пут који креће од престонице носи једноцифрен број (нпр. А1), а да ауто-путеви који се одвајају од њега именују двоцифреним бројем који почиње цифром првог (нрп.</s><s>А186, А137).</s><s>Поред Париза велика ауто-путна чворишта су и Марсељ, Лион, Лил, Бордо, Стразбур, Ле Ман.</s><s>На прилазима великим градовима ауто-путеви често имају и по 3 траке у једном смеру.</s> <s>У погледу водног саобраћаја истичу се следеће луке — Марсељ, Авр, Денкерк, Руан, Нант и Бордо.</s><s>Највећа лука је у Марсељу, која је и светског значаја и опслужује више земаља у залеђу.</s><s>Лука Авр је главна лука града Париза и налази на ушћу Сене у Ламанш.</s><s>Све важне луке су се развиле на ушћима великих река у море.</s> <s>Унутрашњи водни саобраћај Француске је веома развијен, јер постоје изванредни услови за то - велики равничарски предео, велики број великих и дугих река, ниски превоји и развођа.</s><s>Дужина путева (пловних река и канала) је 14.932 -{km}-, од чега је 6.969 -{km}- под сталним прометом.</s><s>Иако окосницу чине реке Француске, попут Лоара, Жиронде, Роне, Сене, на државну мрежу наслањају и гранични пловни путеви (Рајна, Меза) више околних земаља (Белгија, Немачка, Француска).</s><s>Вештачки прокопани канали играју веома важну улогу у унутрашњем водном саобраћају Француске будући да спајају сва прометно битнија мора и реке и омогућавају пловидбу између различитих делова земље без изласка из територијалних вода.</s><s>Такође, она знатно скраћују неке природне пловне раздаљине.</s><s>У држави постоји девет међународних аеродрома, а највећи су „Орли” и „Шарл де Гол” у Паризу.</s><s>Државна авио-компанија је Ер Франс.</s> <s>Туризам</s> <s>Француска је једна од најпосећенијих држава на свету.</s><s>Са 81,9 милиона страних туриста 2011. године, Француска је испред Шпаније и Сједињени Држава.</s><s>У Француској се налазе градови од великог културног значаја (од којих је најзначајнији Париз), морска и планинска летовалишта и руралне области у којима људи могу да уживају у природи и миру.</s><s>Осим овог вида туризма, градић Лурд угости више милиона верских туриста сваке године.</s><s>Најпопуларније туристичке знаменитости Француске (према подацима из 2003. године) су: Ајфелов торањ, музеј Лувр, Версајски дворац, музеј Орсе, Тријумфална капија, Центар Жорж Помпиду, Мон Сен Мишел, дворац Шамбор, Сен Шапел, Дизниленд Париз, дворац Високи Кенигсбург, Пи де Дом, Пикасов музеј и Каркасон.</s> <s>Култура</s> <s>Француска академија Француска уметност Француска књижевност Француска музика Списак Француза</s> <s>У Паризу се налази вероватно најпознатији музеј уметности на свету: Лувр.</s> <s>Спорт</s> <s>Два најпопуларнија спорта у Француској су фудбал и рагби.</s><s>У северном делу Француске популарнија је игра са округлом лоптом, а у јужном делу Француске популарнија је игра са јајастом лоптом.</s><s>У Француској има 1 800 000 регистрованих фудбалера и 18 000 фудбалских клубова.</s><s>Француска је била организатор Светског првенства у фудбалу 1938 и 1998. као и Европског првенства у фудбалу 2016.</s><s>Фудбалери Француске били су два пута шампиони Европе и једном шампиони Света.</s><s>ФК Олимпик Марсељ био је шампион Европе 1993.</s><s>У Француској има 360 000 регистрованих рагбиста и 1800 рагби клубова.</s><s>Француска је била домаћин Светског првенства у рагбију 2007.</s><s>Рагби репрезентација Француске била је 17 пута шампион Европе и 3 пута је играла финале Светског првенства.</s><s>Француски рагби клуб Стад Тулуз је један од најславнијих рагби клубова на Свету.</s><s>Тулуз је 4 рекордна пута освајао Куп европских шампиона.</s><s>У Француској су заступљени још и бициклизам, тенис, џудо, кошарка и рукомет.</s><s>Тениски турнир Ролан Гарос је један од најпрестижнијих на Свету, а Француска је позната и по чувеној бициклистичкој трци Тур де Франс.</s><s>Француска је такође освојила Светско првенство у фудбалу 2018. године</s> <s>Симболи Француска држава има богату збирку националних симбола.</s><s>Поред заставе - триколора, националног мота, химне, грба, печата и логоа, то су и Маријана (девојка персонификација Француске), фригијска капа, петлови, скраћеница RF, национални празник 14. јул - Дан Бастиље, богиња слободе, лоренски крст (симбол антифашистичког покрета).</s> <s>Наука</s> <s>Француска је дала велики допринос светској науци.</s><s>Њени најзначајнији представници су: физичари Блез Паскал, Марија и Пјер Кири, хемичар Антоан Лавоазје, биолог Луј Пастер, математичар Лаплас, филозоф Рене Декарт и многи други.</s> <s>Школство Као и у скоро свим осталим европским земљама школовање је обавезно.</s><s>Деца могу похађати наставу у школама, код куће или учити самостално.</s><s>За сада има око 10.000 деце и младих која не похађају ни један од наведених видова наставе.</s><s>Школство Француске подељено је на предшколско (Maternelle), основну школу (école élémentaire), средњу школу (collège), гимназију (lycée), и факултет.</s> <s>Најпрестижнија високошколска установа у Француској је универзитет Сорбона у Паризу.</s> <s>Медији Најважнији француски штампани медији су дневне новине.</s><s>Најпознатије су: Le Monde и Libération (око 500.000 примерака), Le Figaro (конзервативне, 450.000 примерака), Les Echos и La Tribune (привредне, између 125.000 и 180.000 примерака), L'Humanité (74.000 примерака), La Croix (католичке, 114.000 примерака), L'Equipe (спортске, 485.000 примерака), France soir.</s> <s>Најважније недељни магазини су: Le Nouvel Observateur, (400.000 примерака), L'Express (400.000 примерака), Le Point (400.000 примерака), L'événement du Jeudi.</s><s>Такође су познати регионалне новине -{Ouest France}-.</s> <s>Најважнији ТВ медији су: TV5, TF1, France 2, France 3, Canal Plus, France 5/Arte, M6.</s> <s>Државни празници</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Веб-сајт председника Француске Веб-сајт Владе Француске Телефонски именик</s> <s>Државе у Европи Државе чланице Европске уније Државе чланице НАТО-а Западна Европа</s>

904

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Румунија

<s>Румунија () држава је у југоисточној, делимично у средњој Европи.</s><s>На истоку излази на Црно море, а граничи се на југу са Бугарском, на југозападу са Србијом, на северозападу са Мађарском, на северу са Украјином и на североистоку са Молдавијом.</s><s>Површина Румуније износи 238.391 -{км²}-.</s><s>По површини она је 78. држава у свету, док је у Европи 12. земља по површини.</s><s>Према попису из 2011. године Румунија је имала 20.121.641 становника.</s><s>Главни и највећи град Румуније је Букурешт, а остали већи градови су Јаши, Темишвар, Клуж-Напока, Констанца, Крајова и Брашов.</s> <s>Модерна Румунија је настала као персонална унија уједињењем кнежевина Молдавије и Влашке за време кнеза Александра Јоан Кузе 1859.</s><s>После Берлинског конгреса 1878. добила је независност од Османског царства.</s><s>После Првог светског рата Трансилванија, Буковина и Бесарабија су се ујединиле са Румунијом.</s><s>После Другог светског рата, делове Румуније (што грубо одговарају данашњој Републици Молдавији) је окупирао Совјетски Савез, а Румунија је постала социјалистичка република и чланица Варшавског пакта.</s><s>После револуције 1989.</s><s>Румунија је постала парламентарна република.</s> <s>Румунија је члан Европске уније (од 1. јануара 2007) и НАТО савеза (од 2004).</s> <s>Име</s> <s>Име Румунија (рум. -{România}-) долази од имена града Рима (-{Roma}-) или од имена Источног римског царства, и указује на ову територију као римску колонију.</s><s>У касној антици, на латинском се Царство звало -{Romania}-.</s> <s>Географија</s> <s>Са површином од 238.391 -{km²}-, Румунија је највећа држава у југоисточној Европи и дванаеста у целој Европи.</s><s>Рељефом Румуније подједнако доминирају планине, брда и равничарски терен.</s><s>Низије заузимају 33% земље, брда и горе до 750 -{m}- 37%, а планине 30%.</s><s>Низије су привредна основа Румуније.</s><s>У Румунији је најважнија долина Влашка, која се целом површином налази у Румунији.</s> <s>Карпати доминирају западним и централним делом државе, са највишим врхом Молдовеану висине 2.544 метра.</s><s>На југоистоку Карпати прелазе у побрђе.</s><s>Румунија је богата пећинама.</s><s>Три најзначајније су Валеа Реа, Мовила и Пиатра Алтарулуи.</s> <s>Фауну Румуније чине 33.792 врсте животиња, 33.085 бескичмењака и 707 кичмењак, са скоро 400 јединствених врсте сисара, птица, гмизаваца и водоземаца, укључујући око 50% јединки европских (без Русије) мрких медведа и 20% својих вукова.</s> <s>Воде</s> <s>Велики део границе Румуније са Србијом и Бугарском чини река Дунав.</s><s>У Дунав се такође улива и Прут који чини границу са Молдавијом.</s><s>Дунав се улива у Црно море образујући у оквиру Румуније своју делту, другу највећу и најбоље очувану делту у Европи, која је резерват биосфере и део Светске баштине.</s><s>Друге важне реке су Сирет, која протиче кроз Молдавију правцем север-југ, река Олт која тече кроз источни део Карпата до Олтеније, и Муреш, која протиче кроз Трансилванију су смеру исток-запад.</s> <s>Клима Румунија се може поделити у неколико климатских зона.</s><s>Већина земље има умерену континенталну климу.</s><s>Клима је сувља, а разлог томе је континенталност која такође утиче и на температурне амплитуде.</s><s>Добар део Румуније далеко је од мора, а само Црно море нема великог утицаја на количину падавина па се с удаљавањем на исток количина падавина смањује, а континенталност повећава.</s><s>Црно море окружено је великим копненим масама па је његов утицај минималан и сведен на уски обални појас.</s> <s>Историја</s> <s>Праисторија и стари век</s> <s>Најстарији трагови постојања људи у Европи су откривени у Пећини са костима () која се налази на територији данашње Румуније.</s><s>Стари су око 42.000 година и представљају најстарије остатке Хомо сапијенса, а можда представљају и прве људе који су се населили на европском континенту.</s><s>Најстарије писане информације о људима који насељавају територију данашње Румуније су наведене у књизи IV Херодотове Историје, написане 440. године п. н. е., где он пише о племенима народа Гети.</s> <s>Дачани који се сматрају делом племена народа Гети су били део Трачана који су насељавали Дакију (која обухвата данашњу Румунију, Молдавију и северну Бугарску.</s><s>Дачанско краљевство је доживело свој максимум у време краља Буребиста, између 82. и 44. године п. н. е., и убрзо су постали предмет пажње Римског царства.</s><s>После убиства Буребисте, Дачанско краљевство се распало на 4 или 5 мањих краљевстава.</s><s>Римљани су освојили Мезију до 29. п. н. е. Дачански ратови који су вођени у периоду од 87. до 106. године нове ере су завршени победом Римљана и претварањем централних области дотадашњег Дачанског краљевства у једну од провинција под називом Римска Дакија.</s> <s>Дакија је била позната по богатим налазиштима руде гвожђа а нарочито злата и сребра.</s><s>Рим је колонизовао Дакију Феликс колонистима из целог царства ().</s><s>Оваква колонизација је довела до употребе вулгарног латинског језика и периода интензивне романизације која је резултовала настајањем прото-румунског језика.</s><s>Римска Дакија се налазила на удару Гота и слободних дачанских племена Карпа између 240. и 256. године када је „Дакија изгубљена“ а Римско царство се повукло из Дакије око 271. године чиме је Римска Дакија постала прва провинција коју је Римско царство напустило.</s> <s>Постоји неколико супротстављених теорија које објашњавају порекло савремених Румуна.</s><s>Лингвистичке и гео-историјске анализе наговештавају да су Румуни потомци Римских колонизатора и аутохтоног дачанског становништва који су настањивали простор и северно и јужно од Дунава и уједињени у једну велику етничку групу.</s> <s>Средњи век</s> <s>Када су Римљани повукли своју управу и војску из Дакије, територију су прво заузели Готи, а затим у четвртом веку Хуни.</s><s>После њих су територију некадашње Дакије заузимали Гепиди, Авари, Бугари, Печењези и Кумани.</s><s>У том периоду су се и Словени такође насељавали на овој територији.</s> <s>У средњем веку, Румуни су живели у три одвојене провинције: Влашкој, Молдавији и Трансилванији.</s> <s>Почев од 11. века Трансилванија је била део Краљевине Мађарске у којем је имала аутономан статус.</s><s>Краљ Лајош I Анжујски је 1366. године издао законик Декрет из Турде који је у неким деловима експлицитно усмерен против Румуна из Трансилваније (presumptuosam astuciam diversorum malefactorum, specialiter Olachorum, {{напомена|in ipsa terra nostra existencium — злодела зликоваца, нарочито Влаха/Румуна који живе у нашој држави; exterminandum seu delendum in ipsa terra malefactores quarumlibet nacionum, signanter Olachorum — да се протерају или истребе из наше државе злочинци који припадају било којој држави, нарочито Власи/Румуни)}} .</s> <s>Истим декретом је мађарско племство делимично редефинисано у погледу његовог везивања за римокатоличанство и упоредо са тим искључује јеретичке православце.</s><s>Једна од последица декрета је била и социо-економска: статус племића је био дефинисан не само на основу власништва над земљом и људима, већ (почев од 1366) на основу поседовања краљевског сертификата о донацији за земљу која се поседује.</s> <s>Румунска друштвена елита, коју су сачињавали одборници већа кнезова, управљала је својим селима на основу феудалне верзије () старог закона о земљи ().</s><s>Пошто су они обезбедили само неколико наредби о донацијама, земљиште већине кнезова је било експроприсано.</s><s>Због тога што није поседовало стварно власништво, православно румунско племство више није било у стању да одржи своје поседе и да учествује у раду државних скупштина.</s><s>Да би се прилагодило новонасталим околностима, румунско племство се преобраћало по питању вере у римокатолике и постајало део мађарских католичких поседа ().</s><s>Они румунски кнезови и војводе који нису променили веру нису могли да задрже стечене привилегије и постепено су се спуштали на друштвеној лествици на ниво обичних људи или чак и слуга.</s> <s>Неколико година раније, Румуни из Влашке које је предводио Басараб I су поразили Карла Роберта у Посадској бици.</s><s>Од 1438. године Трансилванијом је управљао Савез три нације који је формирало мађарско племство, мађарски Секељи и трансилванијски саксонски Германи.</s> <s>Мала Војводства са различитим степеном независности су се развијала од почетка 13. века, али су се тек у 14. веку веће провинције Влашка (око 1310) и Молдавија (око 1352) консолидовале довољно чврсто да би се супротставиле суседним државама Краљевини Мађарској, Пољском краљевству и Османском царству.</s><s>Басараб I, Мирча I, Влад Цепеш у Влашкој и Александар I Добри, Стефан Велики у Молдавији су развили румунске земље и борили се да очувају независност на раскрсници царстава.</s> <s>Нови век</s> <s>Османско царство је освојило 1526.године јужну и централну Мађарску и Трансилванија је постала део Источног Мађарског краљевства којим су управљали Хабзбурзи.</s><s>Источно Мађарско краљевство је престало да постоји 1571. године и суверенитет над полунезависном провинцијом Трансилванијом је стекло Османско царство.</s><s>Почев од 1661. године Трансилванијом је владала Хабсбуршка монархија.</s> <s>До 1541. године читав Балкан и централни део Мађарске су постали провинције Османског царства.</s><s>Насупрот томе, иако су Молдавија, Влашка и Трансилванија биле у оквиру Османског суверенитета, задржале су велики степен аутономије када су у питању унутрашњи послови и све до 18. века чак и одређени степен независности у спољним пословима.</s><s>Током овог периода у овим провинцијама је постепено нестајао феудализам а било је и истакнутих владара као што су Василе Лупу и Димитрије Цантемир у Молдавији, Матеј Бесараб и Константин Бранковеану у Влашкој, Јанош Хуњади и Габријел Бетлен у Трансилванији.</s> <s>Током 1600. године провинције Влашка, Молдавија и Трансилванија су биле под управом Влашког кнеза Михаја Храброг, бана од Олтеније, али се ова унија распала после годину дана, када су војници Хабсбуршке монархије под командом генерала Ђорђа Басте убили Михаја.</s><s>Владавина Михаја Храброг се у румунској историографији сматра првим покушајем уједињења три провинције и постављањем темеља једној држави са територијом која је упоредива са територијом данашње Румуније.</s> <s>После његове смрти, Молдавија и Влашка, вазалне државе Османског царства, су имале потпуну независност у вођењу унутрашњих послова и одређену независност у спољним пословима, које су коначно изгубљене током 18. века.</s><s>Трансилванија је 1699. године постала територија Хабзбуршке монархије, после Аустријске победе над Османлијама у Великом турском рату.</s><s>Аустријанци су брзо проширивали своје царство тиме што су присајединили Олтенију (западну Влашку) 1718. године, вратили је 1739. године, и окупирали Буковину (северозападну Молдавију) 1775. године.</s> <s>Влашка је остала под контролом Османског царства и крајем 18. века је њом владао фанариот Мавроген у чијој је служби био плаћеник Осман Пазваноглу који је у једној прилици отказао послушност Маврогену а од казне га је спасла подршка Риге од Фере.</s><s>Пошто је скупио велику армију плаћеника (колоквијално називаних ), отказао је послушност султану Селиму III и самостално владао, ковао сопствени новац и успостављао дипломатске односе са другим државама.</s><s>Територија коју је 1798. године контролисао, из Видина који је био седиште његове управе, се простирала од реке Дунав до Старе планине и од Београда до Варне.</s><s>Покушао је 1793. године да стави и Београд под своју контролу али су га у бици код Колара поразили српски војници, први пут организовани у посебну српску народну војску у служби Османског царства.</s> <s>Хусеин Кучук, генерал војске Османског царства, је са око 100.000 војника покушао да освоји Видин и зароби Османа Пазваноглуа, међутим није успео у томе а за свој неуспех је оптужио принца Консантина Хангерлија, фанариота, који га по његовим речима није адекватно снабдевао током његове експедиције на Видин.</s><s>Ове оптужбе су допринеле да касније принц Константин Хангерли буде свргнут и погубљен.</s><s>Султан је опростио Пазваноглуу отказивање послушности и 1799. га именовао за пашу.</s> <s>Осман Пазваноглу је са својим одредима предузимао пљачкашке походе по Влашкој и спаљивао опљачкана насеља.</s><s>Током 1800. године извршио је поход на Крајову и спалио је већи део града.</s><s>Ово је присилило влашког принца Александера Морузија фанариота, да поднесе оставку султану Селиму III.</s><s>Пазваноглу је у априлу 1801. године наставио своје пљачкашке походе на насеља у Влашкој.</s><s>Иако је под командом имао само око 1.000 коњаника, много бројније трупе војске Османског царства нису успевале да га спрече у његовим походима.</s> <s>Крајем јануара 1802. године становнике Букурешта је преплавио талас панике после гласина да је Пазваноглу послао војску у правцу њиховог града.</s><s>Принц Михаил Суту је напустио град остављајући га под заштитом гарнизона Албанаца.</s><s>До половине маја већина становника Букурешта као и гарнизон Албанаца који га је чувао су побегли из града, што је оставило Букурешт без икакве заштите на милост и немилост бандама просјака које су опљачкале двор.</s><s>Вођа банди просјака, Меланос, је са круном на глави марширао улицама Букурешта.</s><s>Војска Османског царства из оближњег гарнизона је успела да у последњем часу спречи просјаке да спале град.</s> <s>Развој Руске Империје као политичке и војне силе је материјализован заузимањем Бесарабије (источне Молдавије) 1812. године.</s><s>Од тада су епоху Фанариота карактерисале политике превеликих пореза и пљачке локалног становништва условљене повећаним финансијским потребама султана током периода стагнације Османског царства (1683–1827) и амбицијама грчких господара који су, свесни опасности губитка својих позиција, желели да се што више обогате док су на власти.</s> <s>Стицање независности и конституисање монархије</s> <s>Током периода Аустроугарске владавине у Трансилванији, и суверенитета Османског царства над Влашком и Молдавијом, већина Румуна је била у положају грађана другог реда (или чак нису ни имали никакав статус). на територији на којој су чинили већину становништва.</s><s>У неким градовима у Трансилванији, као што је Брашов (у то време утврђењу Трансилванијских Саксонаца, Румунима чак није било дозвољено да се настањују унутар градских зидина.</s> <s>После слома револуција из 1848. године велике силе нису подржале жељу Румуна да се и формално уједине у јединствену државу, што је приморало Румунију да се сама супротстави Османлијама.</s><s>Гласачи су и у Молдавији и у Влашкој изабрали 1859. године Александра Јоан Кузу за румунског домнитора.</s> <s>На тај начин је Румунија формирана као персонална унија.</s><s>Она није обухватала Трансилванију у којој је виши сталеж и високо племство остало већином Мађарско, што је довело до усмерености румунског национализма против Мађара крајем 19. века.</s><s>Као и у претходних 900 година, Аустроугарска је, посебно у периоду двојне монархије после 1867. године, омогућила да Трансилванија буде под управом Мађара чак и у оним деловима Трансилваније у којима су Румуни чинили већину.</s> <s>Државним ударом извршеним 1866. године је Александар Јоан Куза протеран а на његову позицију је постављен кнез Карло I од Румуније.</s><s>Током Руско-турског рата Румунија се борила на руској страни, и Берлинским уговором 1878 велике силе су признале независност Румуније.</s><s>Румунија је заузврат предала Русији три јужна округа у Бесарабији и припојила Добруџу.</s><s>Кнежевина Румунија је 1881. године дигнута на ниво краљевства а кнез Карло је постао Краљ Карло I.</s> <s>Период 1878–1914 је био период стабилности и просперитета за Румунију.</s><s>Током Другог балканског рата Румунија се придружила Грчкој, Србији, Црној Гори и Османском царству против Бугарске и на основу одредби Букурештанског уговора о миру потписаног 1913. године припојила јужну Добруџу.</s> <s>Светски ратови и Велика Румунија</s> <s>Током прве две године Првог светског рата Румунија је била неутрална, иако декларативно савезница централних сила само у случају напада на Аустроугарску.</s><s>Чланице Антанте су Букурешким уговором потписаним 1916. године прихватиле захтев Румуније да јој се призна право на анексију територија Аустроугарске насељених Румунима.</s> <s>Румунска војна кампања је покренута у августу 1916. и завршила се неуспехом.</s><s>Трупе Централних сила су заузеле Букурешт и окупирале Влашку и Добруџу.</s><s>Војска Румуније и војска Руског царства су браниле Молдавију све до децембра 1917.</s><s>Пропаст Руског царства током 1917. и распуштање његове војске је оставило Румунију изоловану и опкољену на источном фронту па је она била принуђена да потпише примирје са Централним силама у децембру 1917.</s> <s>Национално веће Молдавске Демократске Републике је прокламовало уједињење са Румунијом 27. марта 1918.</s><s>У периоду од маја до јула 1918. је био у изради Букурешки уговор између Немачког царства и Румуније са веома неповољним одредбама по Румунију који је краљ Фердинанд Румунски одбио да ратификује.</s><s>Офанзива од сто дана током лета 1918. године је означила пораз Немачке и Аустроугарске на Западном и Италијанском фронту што је дозволило Румунији да поништи одредбе Букурешког уговора у октобру 1918.</s><s>Румунија је поново ушла у рат 10. новембра 1918.</s><s>Следећег дана је поништен Букурешки уговор одредбама примирја са Немачком.</s><s>Буковина је 15. новембра 1918. прогласила уједињење са Румунијом.</s><s>Национална Скупштина Румуна у Трансилванији је прогласила уједињење са Румунијом 1. децембра 1918.</s> <s>Последица ове декларације је био Мађарско-румунски рат (1919) који је довео до пропасти Мађарске Совјетске Републике.</s> <s>Тријанонски споразум ратификован 1920. године је установио суверенитет Краљевине Румуније над Трансилванијом.</s><s>Уједињење Буковине са Румунијом је ратификовано Споразумом из Сен Жермена 1920. године. а уједињење Бесарабије и Румуније Париским мировним уговором 1920. године.</s> <s>Укупан број жртава током Првог светског рата од 1914. до 1918. године, и војника и цивила, у оквиру привремених граница Румуније, се процењује на 748.000.</s> <s>Термин Романија Маре () (у слободном преводу „Велика Румунија“, мада је чешће представљан као „Већа Румунија“) се уопштено односи на Румунију у периоду између два светска рата када је Румунија била територијално највећа (видети мапу) са скоро 300.000 -{km²}-</s> <s>Румунија је остала неутрална на почетку Другог светског рата у септембру 1939. године.</s><s>После ултиматума који јој је Совјетски Савез упутио 28. јуна 1940. године и који је претио инвазијом у случају неиспуњења румунска војска се повукла из Бесарабије, Северне Буковине и Херце.</s> <s>Касније су државе чланице Силе Осовине извршиле притисак за додатним територијалним губицима Румуније: јужна Добруџа је додељена Бугарској а Северна Трансилванија Мађарској Другом бечком арбитражом.</s> <s>Друштвено-политичка нестабилност је резултовала абдикацијом Карла Румунског и успостављањем Национал-легионарске државе у којој су власт делили генерал Јон Антонеску и Гвоздена гарда.</s><s>Тензије између њих су довеле до Легионарске револуције која је убрзо сломљена када су војска и Антонеску успоставили диктатуру и савезништво са Трећим рајхом.</s><s>Румунија је 1941. године ушла у рат против Совјетског Савеза на страни Сила Осовине.</s> <s>Током рата је Румунија била најважнији извор нафте за Немачку, што је изазвало многобројна савезничка бомбардовања Румуније.</s><s>Румунска војска је дала важан допринос активностима Сила Осовине на Источном фронту, поновном заузимању Бесарабије и Северне Буковине у операцији Минхен и важним биткама приликом опсаде Одесе, Севастопоља и Стаљинграда.</s> <s>Антонескуов режим је играо важну улогу у холокаусту, спроводећи у нешто мањем обиму нацистичку политику репресије и истребљења Јевреја и Рома, првенствено на источним територијама Румуније које су поново заузете од Совјетског Савеза (Придњестровље и Молдавија).</s> <s>Краљ Михајло I Румунски је свргнуо Антонескуа са власти и ухапсио га.</s><s>Румунија се придружила савезницима, али њена улога у поразу Трећег рајха није била призната на одредбама мировних уговора потписаних по завршетку Париске мировне конференције 1947. године.</s><s>До краја рата румунска армија је имала око 519.000 жртава.</s> <s>Укупне број жртава у редовима румунске армије током Другог светског рата се процењује на око 519.000.</s><s>Мировним уговорима потписаним по завршетку Париске мировне конференције 1947. године су одредбе Друге бечке арбитраже поништене и западне границе Румуније поново установљене.</s><s>Северна Буковина и Бесарабија су остале под контролом Совјетског Савеза.</s> <s>Број жртава холокауста над Јеврејима у Румунији у оквиру њених граница из 1939. године је процењен на 469.000, од тога 325.000 у Бесарабији и Буковини.</s> <s>Период владавине комуниста</s> <s>Румунија је била једина источноевропска држава која је насилним путем збацила комунистички режим са власти.</s><s>Током совјетске окупације Румуније влада којом је доминирала Комунистичка партија Румуније је спровела изборе на којима је путем застрашивања и преваром победила са 80% гласова.</s><s>Комунисти су се тада убрзано постављали на власт као доминантна политичка снага.</s> <s>Комунисти су 1947. приморали краља Михајла I да абдицира и напусти државу и прогласили Румунију Народном Републиком.</s> <s>Румунија је остала под директном окупацијом и економском контролом Совјетског Савеза све до краја 1950-их.</s><s>Током овог периода природна богатства Румуније су у континуитету исцрпљивале мешовите совјетско-румунских компанија (Совјетром) основаних у експлоатационе сврхе.</s> <s>Током 1948. године држава почиње национализацију приватних предузећа а током 1949. године колективизацију у пољопривреди.</s> <s>Од краја 1940-их до раних 1960-их комунистичка влада је установила режим терора који је спроводила уз помоћ службе Секуритатеа (нова тајна полиција).</s><s>Током овог периода они су покренули неколико кампања елиминације „државних непријатеља“ током којих је велики број људи убијен или затворен на основу произвољних политичких или економских разлога.</s><s>Казна је укључивала протеривање, унутрашњи егзил, смештај у логоре за принудни рад и затворе.</s><s>Дисиденти су ефикасно потискивани.</s><s>Злогласни експеримент је у овом периоду извршен у Питешти затвору, у којем је група политичких противника прошла кроз програм преваспитања кроз тортуру.</s><s>Историјски подаци говоре о стотинама и хиљадама злостављаних људи, о смрти и тортури великог броја људи, како политичких противника тако и обичних људи.</s> <s>Када је 1965. године Николае Чаушеску дошао на власт, успоставио је одређену независност у вођењу спољне политике која се огледа у примерима да је Румунија била једина чланица Варшавског пакта која је осудила совјетску инвазију на Чехословачку 1968. године, није прекинуо дипломатске односе са Израелом после шестодневног рата 1967. године и успостављању економских (1963) и дипломатских (1967) односа са СР Немачком.</s><s>Такође, блиски односи са Арапским земљама и ПЛО су омогућили Румунији да одигра кључну улогу у израелско—египатском и израелско—ПЛО мировним процесима.</s> <s>Ипак, како је румунски спољни дуг значајно порастао у периоду од 1977. до 1981. године (са 3 на 10 милијарди америчких долара), утицај међународних финансијских организација као што су ММФ или Светска Банка је порастао и супротставио се аутархичној политици Николаја Чаушескуа.</s><s>Он је на крају иницирао пројекат враћања свих страних дугова који је довео до осиромашења становништва Румуније и исцрпео румунску привреду и истовремено значајно повећао овлашћења Секуритатее и успостављајући култ своје личности.</s><s>Ово је довело до драматичног пада Чаушескуове популарности и кулминирало његовим свргавањем и ликвидацијом у крвавој Румунској револуцији 1989.</s> <s>Председничка комисија за истраживање комунистичке диктатуре у Румунији је проценила број директних жртава комунистичке репресије на два милиона људи.</s><s>Овај број не укључује особе које су умрле на слободи због третмана који су имале у комунистичким затворима, нити укључује особе које су умрле због тешких економских услова у којима се нашла њихова држава.</s> <s>Период демократије</s> <s>После револуције, Национални фронт спаса који је предводио Јон Илијеску је предузео одређене мере у циљу успостављања вишепартијског политичког система и слободног тржишта.</s><s>Неколико главних политичких партија из предратног периода као што су Национал-сељачка демохришћанска странка, Национална либерална партија и Социјалдемократска партија су поново оживљене.</s><s>После неколико већих политичких укрупњавања у априлу 1990. године је на Универзитетском тргу у Букурешту почео мирни протест којим су се оспоравали резултати недавних парламентарних избора уз оптужбе на рачун Фронта да су његови припадници бивши комунисти и чланови Секуритатее.</s><s>Демонстранти нису признавали резултате избора проглашавајући их недемократским и тражили су изузеће из политичког живота бивших високопозиционираних чланова Комунистичке партије.</s><s>Протести су брзо прерасли у непрекидне масовне демонстрације (познате као Голанијада).</s><s>Мирни протести су прерасли у насиље а насилна интервенција рудара из рудника у долини реке Риу је позната као Минеријада јуна 1990.</s><s>Последица је било расформирање Фронта од чијих чланова је настало неколико политичких партија укључујући и Социјалдемократску партију, Демократску партију и Алијансу за Румунију.</s><s>Социјалдемократска партија је владала Румунијом од 1990. до 1996. године посредством неколико коалиција и влада и са Јоном Илијескуом на месту председника државе.</s><s>Од тада је било четири демократске промене владе: 1996. године демократско-либерална опозиција и њен лидер Емил Константинеску су освојили власт, 2000. године се Социјалдемократска партија вратила на власт а Јон Илијеску је поново постао председник и 2004. године је Трајан Басеску изабран за председника у оквиру изборне коалиције под називом Правда и истина.</s><s>Басеску је тесном већином поново изабран 2009. године.</s> <s>Пост-хладноратовска Румунија је развила тесне односе са западном Европом, придружила се НАТО пакту 2004. године и била домаћин самита у Букурешту 2008. године.</s><s>Послала је пријаву за чланство у Европској унији у јуну 1993. године и постала придружена чланица Европске уније 1995. године, држава у поступку прикључивања 2004. године и чланица од 1. јануара 2007. године.</s> <s>После споразума о слободном кретању и политике пост-хладноратовског периода, као и тешкоћа живота током кризе 1990-их, Румунија је имала значајно повећање дијаспоре која је процењена на преко 2 милиона људи.</s><s>Највећи број емиграната је у Шпанији, Италији, Немачкој, Аустрији, Уједињено Краљевство, Канади и САД.</s> <s>Током 2000-их Румунија је имала једну од највећих стопа привредног раста у Европи и била је сматрана „Тигром источне Европе“. ово је било праћено значајним побољшањима у развоју хуманости друштва.</s><s>Земља је била успешна у смањењу унутрашњег сиромаштва и успостављању функционалне демократије.</s><s>Ипак, Румунија се још увек суочава са изазовима по питању инфраструктуре, здравствених услуга, и корупције.</s> <s>Након периода економске нестабилности током 1990-их и имплементације споразума о слободном путовању са ЕУ, велики број Румуна је емигрирао у Западну Европу и Северну Америку, са посебно великим заједницама у Италији, Немачкој и Шпанији.</s><s>У 2016. години процењено је да је румунска дијаспора била преко 3,6 милиона људи, пета највећа популација дијаспоре на свету.</s> <s>Политика</s> <s>Румунија је демократска република.</s><s>Законодавна грана Румунске власти чини два већа, Сенат (-{Senat}-) са 140 сенатора и Веће заступника (-{Camera Deputaţilor}-) са 345 посланика.</s><s>Чланови оба већа се бирају на непосредним изборима сваке четири године.</s> <s>Председник, глава извршне власти, се такође бира непосредним гласањем на период од пет година (до 2004. се бирао на четири године).</s><s>Председник даје мандат премијеру који предлаже министре, које именује парламент.</s> <s>Актуелни председник Румуније је Клаус Јоханис (од 21. децембра 2014), а премијер Николаје Чука (од 25. новембра 2021).</s> <s>Устав Румуније је заснован на уставу Француске Пете републике и усвојен је на националном референдуму 8. децембра 1991. и потом је измењен у октобру 2003. како би се ускладио са законодавством ЕУ.</s><s>Државом се управља на основу вишепартијског демократског система и поделе власти између законодавне, извршне и судске власти.</s><s>То је полупредседничка република у којој извршне функције имају и влада и председник.</s><s>Потоњи се бира народним гласањем на највише два мандата од по пет година и именује премијера који заузврат именује Веће министара.</s><s>Законодавни огранак владе, заједнички познат као Парламент (који се налази у Палати парламента), састоји се од два дома (Сенат и Представнички дом) чији се чланови бирају сваке четири године простом плуралношћу.</s> <s>Правосудни систем је независан од других грана власти и састоји се од хијерархијског система судова са Високим касационим и правосуђем који је врховни суд Румуније.</s><s>Постоје и апелациони судови, окружни судови и локални судови.</s><s>Румунски правосудни систем је под јаким утицајем француског модела, заснован је на грађанском праву и инквизиторске је природе.</s><s>Уставни суд (Curtea Constituțională) је одговоран за оцењивање усклађености закона и других државних прописа са уставом, који је основни закон земље и може се мијењати само путем јавног референдума.</s><s>Улазак Румуније у ЕУ 2007. године имао је значајан утицај на унутрашњу политику, што је укључивало реформе правосуђа, повећану правосудну сарадњу са другим државама чланицама и мере за борбу против корупције.</s> <s>Спољни односи Од децембра 1989.</s><s>Румунија је водила политику јачања односа са Западом, тачније са Сједињеним Америчким Државама и Европском унијом.</s><s>Земља је приступила НАТО 29. марта 2004, постала је део Европске уније (ЕУ) 1. јануара 2007. године, док се 1972. године придружила Међународном монетарном фонду и Светској банци и члан је оснивач Светске трговинске организације.</s> <s>У скорашњој политичкој прошлости су владе Румуније изјављивале да је један од њихових циљева јачање веза и помоћ другим земљама (посебно Молдавији, Украјини и Грузији) у процесу интеграције са остатком Запада.</s><s>Румунија је такође јасно ставила до знања од касних 1990-их да подржава чланство у НАТО и ЕУ за демократске бивше совјетске републике у источној Европи и на Кавказу.</s><s>Румунија је такође изјавила јавну подршку уласку Турске и Хрватске у Европску унију.</s> <s>Румунија се определила за 1 јануара 2007, да приступи Шенгенском простору, а њену намеру за придруживање одобрио је Европски парламент у јуну 2011, али Савет ЕУ није прихватио придруживање Шенгену 2011. године.</s><s>Од августа 2019. године, њено прихватање у шенгенски простор је отежано јер Европски савет сумња у придржавање Румуније владавине права, основног принципа чланства у ЕУ.</s> <s>У децембру 2005. године, председник Трајан Басеску и државни секретар САД Кондолиза Рајс потписали су споразум којим би се дозволило америчко војно присуство у неколико румунских објеката, првенствено у источном делу земље.</s><s>У мају 2009, Хилари Клинтон, америчка државна секретарка, изјавила је да је „Румунија један од најпоузданијих и најреспектабилнијих партнера САД“.</s> <s>Односи са Молдавијом су посебан случај с обзиром да две земље деле исти језик и заједничку историју.</s><s>Покрет за уједињење Румуније и Молдавије појавио се почетком 1990-их након што су обе земље постигле еманципацију од комунистичке владавине, али су изгубиле терен средином 1990-их када је нова молдавска влада следила план ка очувању молдавске републике независне од Румуније.</s><s>Након протеста у Молдавији 2009. и потоњег уклањања комуниста са власти, односи између две земље су се знатно побољшали.</s> <s>Административна подела</s> <s>Румунија је подељена на 41 жудец (рум. județ) или округ и територију града Букурешт (-{Bucureşti}-) – главног града.</s> <s>Окрузи су (абецедним редом):</s> <s>Привреда</s> <s>Након распада Совјетског Блока у периоду 1989—1991, Румунија је остала са застарелом индустријом и индустријским и производним капацитетима који уопште не одговарају условима и потребама земље.</s> <s>У фебруару 1997, у Румунији почиње детаљна макроекономска стабилизација и структурална реформа, али у том периоду транзиције долази до честих заустављања и настављања реформи који не доприносе брзом опоравку земље.</s><s>Програм реструктурирања подразумева постављање на ноге и продају великих индустријских постројења и промене у пољопривредном и финансијском сектору.</s> <s>Румунска нестабилна економска ситуација се ипак мења у макроекономски стабилну, са великим привредним растом и све мањом незапосленошћу.</s> <s>Румунија је постигла споразум са ММФ-ом у августу 2004.</s><s>О кредиту од 547 милиона $, али добијање друге транше је одгођено за октобар јер постоје неслагања у буџетским расходима земље.</s> <s>Године 2002, и 2003. године су успешне економске године са растом БНП-а од 4,5% годишње.</s><s>У првој половини 2004. године, раст је био чак 6,6% што је највећи раст у региону, а у 2005. се предвиђа да ће бити 7-8%.</s><s>Просечна бруто плата у Румунији (за април 2004) је 8.292.762 леја (око 200 €) и у порасту је у односу на претходни месец за 7,8%.</s><s>Просечна плата почетком 2004. године је била 5.969.555 леја.</s> <s>Незапосленост у Румунији је у 2004. пала на 6,2% што је доста мало у односу на неке земље западне Европе.</s> <s>Децембра 1999, Румунија је позвана да почне преговоре о придруживању ЕУ, у коју је примљена, заједно са Бугарском, 1. јануара 2007. године.</s> <s>Румунија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.</s><s>Највећи саобраћајни чвор је главни град, Букурешт, али због пространства државе и постојања јаких обласних средишта, важни саобраћајни чворови су и Темишвар, Клуж, Констанца, Брашов, Крајова, Јаши.</s> <s>Туризам је значајан допринос румунској економији, и покрива око 5% БДП-а.</s><s>Број туриста је у сталном порасту и достигао је 9,33 милиона страних туриста у 2016, према подацима Светске банке.</s> <s>У јануару 2020. године спољни дуг Румуније је износио 122 милијарди долара, према подацима ЦЕИЦ-а.</s> <s>Саобраћај По најновијим подацима из 2004. године укупна дужина железничке мреже у Румунији је 22.298 -{km}-, од чега је 36% електрификовано, а 27% су пруге са два колосека.</s><s>По овим показатељима Румунија је четврта земља у Европи по развијености железничке мреже.</s><s>Због тога и превоз свим врстама железнице заузима високо место у укупном саобраћају у земљи — претпоставља се да је 2004. године 45% свих путника у Румунији превезено управо железницом.</s><s>Међутим, и поред дужине пруга и значаја за земљу железничка мрежа је у веома лошем стању и интензивно се обнавља.</s> <s>Једини град са метроом је Букурешт, који је развијен спрам величине града и има 4 линије.</s><s>Букурешт поседује и железнички прстен око себе.</s> <s>Укупна дужина путева у Румунији у 2004. години је била 198.817 -{km}- (од чега је са чврстом подлогом 60.043 -{km}-).</s><s>Од тога је дужина важних државних путева 14500 -{km}-.</s><s>Дужина савремених ауто-путева у 2022. години износи 957 -{km}-, а у наредним годинама се очекује даље ширење мреже ауто-путева.</s><s>Национални ауто-путеви носе двозначну ознаку „А+број“.</s><s>Најпрометнији је А11 ( Арад - Орадеа ), који користе теретна и возила у транзиту која, од границе са Мађарском, преко унутрашњости Румуније иду до Црног мора или границе са Бугарском .</s><s>Румунија није део Шенгенског споразума, тако да и даље постоје граничне контроле са Мађарском и Бугарском .</s> <s>Румунија је приморска земља, али је морска обала кратка и северном половином мочварна.</s><s>Због тога је развијена само једна лука, Констанца.</s><s>Овај град је по припајању Румунији од безначајног насеља постао велика морска лука, једна од најзначајнијих у Европи, будући да је то црноморска лука најближа средњој Европи.</s><s>Такође овај град је и једно од главних средишта у држави.</s> <s>Са друге стране, речни саобраћај је развијен и међународног је значаја и у основи се ослања на значај Дунава, који доњом дужином тока протиче кроз Румунију.</s><s>Дужина речних водених путева у земљи је преко 1000 -{km}-.</s><s>Најважније луке на Дунаву су: Дробета Турну Северин, Калафат, Олтеница, Ђурђу, Браила, Галац, Тулћеа.</s><s>Поред Дунава, значајан је и промет каналом Чернавода-Негру Вода, дужине 67 -{km}-.</s> <s>Будући да је Румунија пространа земља у Европи, ваздушни саобраћај има већи значаја него у другим земљама.</s><s>У Румунији постоји неколико авио-компанија, од којих је најпознатија и највећа ТАРОМ, а друге мање су Ромавиа, Карпатер, Блу Ер, Аквила Ер, Јон Ћириак Ер.</s> <s>У земљи постоји 61 званично уписаних аеродрома, али само је 7 од њих уврштено на листу међународних аеродрома са IATA кодом: Аеродром „Хенри Коанда“ у Букрешту (некадашњи Отопени аеродром) Аеродром „Трајан Вуја“ у Темишвару (некадашњи Ђармата аеродром) Аеродром „Аурел Влајку“ у Букрешту (некадашњи Банеаса аеродром) Аеродром „Клуж-Напока“ у Клужу Аеродром „Михаил Когелничану“ у Констанци Аеродром „Сибју“ у Сибињу Аеродром „Арад“ у Араду</s> <s>У току је изградња новог међународног аеродрома у Брашову.</s> <s>Највећи и најважнији аеродром у земљи је букурешки Аеродром „Хенри Коанда“, и данас познат као Отопени.</s><s>Међутим, највећи пораст промета имао је аеродром „Трајан Вуја“ у Темишвару због удаљености града од других већих градова у земљи.</s> <s>У Румунији је званично уписан и један хелиодром (2006. године).</s> <s>Становништво</s> <s>Према попису из 2011. године Румунија има 19.599.506 становника и, слично другим државама у региону, број становника је у паду.</s><s>Румуни чине 89,5% целокупне популације.</s><s>Највећа етничка мањина су Секељи и Мађари који чине 6,6% популације а након њих долазе Роми са 2,46%.</s> <s>Мађари сачињавају већину у окрузима Харгита и Ковасна.</s><s>Украјинци, Немци, Липовани, Турци, Татари, Срби, Словаци, Бугари, Хрвати, Грци, Руси, Јевреји, Чеси, Пољаци, Италијани, Јермени као и друге етничке групе сачињавају укупно 1,4% укупне популације.</s> <s>Од 745.421 Немца у 1930, остало је само око 60.000.</s><s>У 1924, било је 796,056 Јевреја у Краљевини Румунији.</s><s>Број Румуна и оних чији су преци пореклом из Румуније процењује се да има око 12 милиона.</s><s>У 2009, било је око 133.000 имиграната који су дошли да живе у Румунију и то углавном Турака, Молдаваца и Кинеза.</s> <s>Етничке заједнице (попис 2001):</s> <s>Вероисповести (процена за 2002):</s> <s>Званични језик Румуније је румунски (Limba română или само Româna), романски језик из италске подгрупе индоевропских језика.</s> <s>Од мањинских језика, претежно су заступљени мађарски и немачки језик у Трансилванији, као и ромски.</s><s>У румунском Банату мали број становника говори српски, а у округу Сучеава, мала етничка заједница (неколико хиљада људи) су Пољаци.</s> <s>Румунско писмо садржи истих 26 слова стандардне латинице, као и пет додатних (а то су ă, â, î , ț , and ș), укупно 31.</s> <s>Већина становника Румуније су верници румунске православне цркве на чијем се челу од 12. септембар 2007. године налази патријарх Данијел.</s><s>У општинама где живе Мађари и Немци, најчешћа вероисповест су римокатоличка и протестантска.</s> <s>У Добруџи, области на обали Црног мора живи мала муслиманска заједница (претежно турског порекла), као остатак османске колонизације у прошлости.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Образовање Од Румунске револуције 1989. године, румунски образовни систем је у континуираном процесу реформи.</s><s>У 2018. стопа писмености одраслих је била 98,8%.</s><s>Обданиште је факултативно између три и пет година.</s><s>Од 2020. године обавезно школовање почиње са 5 година са последњом годином вртића (група маре) и обавезно је до дванаестог разреда.</s><s>Основно и средње образовање подељено је на 12 или 13 разреда.</s><s>Постоји и полулегални, неформални систем приватног подучавања који се углавном користио током средње школе, који је напредовао током комунистичког режима.</s> <s>Румунија заузима пето место по броју медаља на Међународној математичкој олимпијади са укупно 316 медаља.</s><s>Сипријан Манолеску је успео да напише савршен рад (42 поена) за златну медаљу више пута него било ко други у историји такмичења, 1995, 1996. и 1997.</s><s>Румунија је постигла највећи тимски резултат на такмичењу, после Кине, Русије, САД и Мађарске.</s><s>Румунија такође заузима шесто место по броју медаља свих времена на Међународној информатичкој олимпијади са укупно 107 медаља.</s> <s>Култура</s> <s>Главни чланак: Култура у Румунији</s> <s>О теми настанка румунске културе почело се говорити крајем 18. века међу научницима ердељске школе.</s> <s>Спорт</s> <s>Фудбал је најпопуларнији спорт у Румунији.</s><s>У Румунији има 234 000 регистрованих фудбалера.</s><s>Фудбалска репрезентација Румуније је учествовала на 7 светских првенстава.</s><s>Румунски фудбалски клуб Стеауа је била шампион Европе 1986.</s><s>Други најпопуларнији спорт у Румунији је тенис.</s><s>У Румунији има 15.000 регистрованих тенисера.</s><s>У Румунији су заступљени још и рагби, кошарка, рукомет, џудо, шах, стони тенис и борилачке вештине.</s><s>Французи су донели рагби у Румунију.</s><s>Рагби репрезентација Румуније је учесник светског првенства.</s> <s>Популарни индивидуални спортови укључују борбене спортове борилачке вештине и пливање.</s><s>У професионалном боксу, Румунија је изнедрила многе светске шампионе у тежинским категоријама које су међународно признате од стране управних тела.</s><s>Међу светским првацима су Лусијан Бјут, Леонард Дорин Дорофтеј, Адријан Дијакону и Мајкл Лев.</s><s>Још један популаран борилачки спорт је професионални кик бокс.</s> <s>Напомене</s> <s>Види још Списак Румуна Румунски песници Музика Румуније Румунска књижевност Румунска уметност Румуни у Србији Историја кинематографије у Румунији</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Званични сајт Румунске владе (енглески) Румунско Председништво (енглески) Румунски Сенат Camera Deputaţilor (доњи дом Парламента) Министарство Туризма Дух Румуније – путовања, слике, звуци Румунски новац</s> <s>Државе у Европи Државе чланице НАТО-а Државе чланице Европске уније Средња Европа</s>

907

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BB

Бразил

<s>Бразил (), службено Савезна Република Бразил (), држава је у Јужној Америци.</s><s>Највећа је и најнасељенија држава Латинске и Јужне Америке, са више од 200 милиона становника, док је у светским размерама на петом по величини територије и на седмом по броју становника.</s><s>Такође, Бразил је највећа земља португалског говорног подручја на свету.</s><s>Главни град је Бразилија, а службени језик је португалски.</s><s>Према северу се граничи са Венецуелом, Гвајаном, Суринамом и Француском Гвајаном; према северозападу се граничи са Колумбијом; према западу са Боливијом и Перуом; према југозападу са Аргентином и Парагвајем и према југу са Уругвајем.</s><s>Бразил се граничи са свим државама Јужне Америке изузев Еквадора и Чилеа.</s><s>Део бразилске територије су и бројни архипелази, као што је Фернандо де Нороња, атол Рокас, Сао Педро и Сао Пауло, и Триндаде и Мартим Ваз.</s> <s>Бројни племенски народи су настањивали подручје Бразила пре доласка истраживача Педра Алвареса Кабрала 1500. године, који је прогласио ову територију делом Португалије.</s><s>Све до 1808.</s><s>Бразил је био португалска колонија, да би након инвазије Наполеонових снага на Португалију главни град португалског царства био пресељен из Лисабона у Рио де Жанеиро.</s><s>Бразил је 1815. проглашен краљевином у саставу Уједињеног Краљевства Португалије, Бразила и Алгарве.</s><s>Независност је стекао 1822. стварањем Бразилског царства, унитарне државе са парламентарном монархијом.</s><s>Након војног пуча 1889.</s><s>Бразил је постао република са председником на челу државе.</s><s>Од 1964. до 1985. на власти је била војна хунта.</s><s>Садашњи устав Бразила, донет 1988, дефинише ову државу као савезну републику.</s><s>Федерацију чине Савезни дистрикт, 26 савезних држава, и 5.564 општине.</s> <s>Привреда Бразила је 2012. била, како по номиналном БДП-у, тако и по БДП-у мереним према паритету куповне моћи, на седмом месту на свету.</s><s>Бразил је члан организације БРИКС.</s><s>Са једном од најбрже растућих привреда на свету стиче све веће међународно признање и утицај.</s><s>Бразил има свемирски програм који је под контролом Бразилске свемирске агенције .</s><s>Ваздухопловство је у Бразилу, поред Мексика, најразвијеније у Латинској Америци.</s><s>Према војном наоружању и војсци, Бразил је најмоћнија држава у Јужној Америци, такође има најбољу морнарицу, Бразил користи нуклеарну енергију, али не и као нуклеарно оружје .</s><s>Бразил је имао и прву жену за председника, која је била једна од најмоћнијих жена на свету и која је смењена са функције председника 2016. године, Дилма Русев.</s><s>Један је од оснивача Уједињених нација, групе Г20, Заједнице земаља португалског језика, Латинске уније, Организације иберо-америчких држава, Организације америчких држава, Меркосура, и Уније јужноамеричких нација.</s><s>Спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу флоре и фауне на свету.</s><s>У Латинској Америци представља регионалну силу, док у међународним односима има све битнију улогу.</s> <s>Порекло имена</s> <s>Реч „бразил“ потиче од дрвета латинског назива caesalpinia echinata које је некада било распрострањено дуж бразилске обале.</s><s>На португалском се ово дрво зове pau-brasil, где реч brasil има значење црвено као жеравица.</s><s>С обзиром да даје јаркоцрвену боју за тканине, било је веома цењено у круговима европске текстилне индустрије и један је од првих производа којим је трговано између Бразила и Европе.</s><s>Током 16. века припадници домородачких народа (највише народа Тупи) посекли су велике количине дрвета caesalpinia echinata које су мењали са европским трговцима (углавном Португалцима, али и Французима) за робу широке потрошње.</s> <s>Званичан назив земље, у изворним португалским записима, био је „Земља светог крста“ (), али су је европски морнари и трговци једноставно звали „Земља бразила“ () због трговине дрветом бразил.</s><s>Народно име је бацило у засенак и на крају је заменило службени назив.</s><s>Морнари су у почетку ову земљу звали и „Земљом папагаја“ ().</s> <s>На гварани језику, једном од службених језика Парагваја, Бразил се назива „Пиндорама“.</s><s>Тај назив су домороци дали овој области а оно означава „земљу палминог дрвећа“.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Територија Бразила обухвата скоро половину јужноамеричког континента, нешто северније од екватора до јужног повратника.</s><s>Према северу се граничи са Венецуелом, Суринамом, Гвајаном и француским прекоморским департманом Француском Гвајаном; према истоку излази на Атлантски океан, према југу се граничи са Уругвајем; према југозападу са Аргентином и Парагвајем; према западу са Боливијом и Перуом и према северозападу са Колумбијом.</s><s>Једине земље Јужне Америке са којима се не граничи су Еквадор и Чиле.</s><s>Бразилу припадају и бројни архипелази у Атлантском океану, као што су Фернандо де Нороња, Атол Рокас, Сан Педро и Сао Пауло, и Триндаде и Мартим Ваз.</s><s>Бразил је земља великих природних богатстава, разноврсног рељефа и климе.</s><s>Заједно са острвима у Атлантском океану, Бразил је смештен између 6 степени СГШ и 34 степена ЈГШ, и 28 и 74 степена ЗГД.</s> <s>Бразил је пета земља на свету и трећа на америчком континенту према величини територије, са површином од 8.515.767 km².</s><s>Простире се у три часовне зоне; од UTC-4 у западним савезним државама до UTC-3 у источним савезним државама (званично време у Бразилу) и UTC-2 на острвима на Атлантику.</s><s>Бразил је једина земља на свету кроз коју пролази екватор а да се један њен део налази изван тропског појаса.</s><s>Топографија Бразила је такође веома разнолика и обухвата брда, планине, равнице, висоравни, и дугу морску обалу.</s><s>Већина територије се налази између 200 и 800 m надморске висине.</s><s>Побрђе обухвата већи део јужне половине Бразила.</s><s>Северозападне делове висоравни имају широк таласаст рељеф, испресецан ниским брдима.</s> <s>Топографија и хидрографија Бразилска топографија је такође разнолика и укључује брда, планине, равнице, висоравни и шибље.</s><s>Већи део терена лежи између 200 метара и 800 метара надморске висине.</s><s>Главна планинска област заузима већи део јужне половине земље.</s><s>Северозападни делови висоравни састоје се од широког, валовитог терена испрекиданог ниским, заобљеним брдима.</s> <s>Југоисточни део је кршевитији, са сложеном масом гребена и планинских венаца који досежу надморске висине до 1.200 метара.</s><s>Ови ланци укључују планине Мантикеира и Еспиначо и Сера до Мар.</s><s>На северу, висоравни Гвајане чине велику дренажну поделу, одвајајући реке које теку на југ у басен Амазона од река које се уливају у систем реке Ориноко, у Венецуели, на северу.</s><s>Највиша тачка у Бразилу је Пико да Неблина на 2.994 метра, а најнижа је Атлантски океан.</s> <s>Бразил има густ и сложен систем река, један од најобимнијих на свету, са осам великих сливова, од којих се сви уливају у Атлантик.</s><s>Главне реке укључују Амазон (друга најдужа река на свету и највећа по запремини воде), Парана и њена главна притока Игуасу (која укључује водопаде Игуазу), Негро, Сао Франциско, Шингу, Мадеиру и Тапахос реке.</s> <s>Југоисточни део је нераван, са гребенима и планинским венцима чија висина достиже 1.200 m надморске висине.</s><s>Овим планинским венцима припадају планине Мантикера и Еспињасо као и планина Сера до Мар.</s><s>Гвајанска висораван на северу земље формира велику вододелницу, одвајајући реке амазонског басена од река које припадају сливу реке Ориноко.</s><s>Највиши врх Бразила је Пико де Неблина, висок 2994 метра.</s> <s>Бразил има густу и разгранату речну мрежу, једну од најпространијих на свету, са осам великих речних басена, који се одводњавају ка Атлантском океану.</s><s>Највеће реке су: Амазон (друга по дужини и прва по количини воде на свету); Парана са њеном највећом притоком Игуасу; Рио Негро; Сао Франсиско; Шингу; Мадеира и Тапажос.</s> <s>Клима Југозападна обала и приморје Бразила имају влажну и врућу климу.</s><s>На Бразилском горју лета су свежија а годишња количина падавина мања.</s><s>Само на крајњем североистоку количина падавина је врло мала (400—500 милиметара).</s><s>Амазонска низија има претежно екваторијалну климу са једнолично распоређеним падавинама током целе године (око 1.000 -{mm}- уз обалу и око 2.000 -{mm}- у најзападнијем делу).</s><s>Најјужнији део Бразилског горја залази у суптропску зону, прелазећи на крајњем југу у умерени појас.</s> <s>Већи део земље има осетне сезонске промене у количини кише, температури и влажности.</s> <s>Зима у Бразилу траје од јуна до августа са просечном температуром 13-18 °C. Лети (децембар-фебруар).</s><s>Рио је врео и влажан, са температуром изнад 30 °C. У осталом делу године температуре се крећу до 25 °C. Североисточна обала је једнако врела као и Рио, али је мање влажна и загушљива.</s> <s>Амазонска низија је део земље, који прима највећу количину кише.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Бразил је веома богат биљним и животињским светом, нарочито подручје тропских кишних шума Амазоније.</s><s>У земљи расту разне врсте орхидеја, дрвећа, палми, бразилског ораха и других биљака.</s><s>Животињски свет Бразила чине разне врсте папагаја, попут аре и макаоа, и других животиња као што су тукани, тарантуле, пацови, слепи мишеви, лењивци, јагуару, црни пантеру, пуме, оцелоти, зелене анаконде, гигантске анаконде, бое, питони, армадилои и многе друге.</s><s>Поред тога, бразилске шуме карактеришу животиње попут мајмуна тамарина, летећих веверица, капибара, веома отровних жаба (као што су златна жаба и јагодаста отровна жаба), чији отров користе бразилски домороци како би њиме намазали врхове копаља и стрела да би уловили плен.</s><s>Од инсеката којих има на хиљаде врста, најзаступљенији су комарци, стоноге, термити и разноврсни џиновски мрави.</s><s>Богомољке су честе у бразилским шумама, док се тамо веома заступљени тропски лептири сматрају најраскошнијим на свету и има их на хиљаде врста, од којих је најзаступљенији краљевски лептир.</s> <s>У реци Амазон живе пиране, крокодили, обични кајмани и алигатори, али и слатководни ружичасти речни делфини, велики сомови, морске краве, електричне јегуље, риба оскар, сребрна арована, црна арована, обична арована, арапаима гигас, риба анђео, бразилска баракуда, краљевска неонка, видра, као и даброви који често на реци праве своје дрвене бране, скупљајући стабала и гране дрвећа.</s><s>Дешавало се и да ајкуле из Атлантског океана залутају у Амазон.</s><s>Амазонске шуме су богате лијанама, пузавицама, паразитским биљкама и дрветом какаовац, од којег се добија какао.</s><s>На реци Амазон се може наћи највећи локвањ на свету, чији је лист пречника и до два метра.</s><s>Природно наслеђе Бразила озбиљно је угрожено сточарством и пољопривредом, сечом дрвета, рударством, насељавањем, искориштавањем нафте и плина, превеликим изловом рибе, трговином дивљих животиња, бранама и инфраструктуром, загађењем воде, климатским променама, пожарима и инвазивним врстама.</s> <s>Историја</s> <s>Раздобље пре европске колонизације</s> <s>Најстарија грнчарија пронађена на западној хемисфери, стара око 8.000 година, ископана у амазонском басену Бразила, поред данашњег Сантарема, показује да је у тропским шумама ове области постојала развијена преисторијска култура, и да су је настањивале стотине различитих домородачких племена.</s><s>Територија данашњег Бразила имала је око 2.000 племена, углавном полуномадских који су се бавили ловом, риболовом, сакупљањем, и пољопривредом.</s> <s>Домородачко становништво Бразила било је подељено на велике домородачке нације које је чинило неколико етничких група међу којима су се истицале велике групе као што су Тупији, Гварани, Же, и Араваци.</s> <s>Пре доласка Европљана границе између ових група и њихових подгрупа су биле успостављане ратовима, до којих је долазило услед разлика у култури, језику и моралу.</s><s>Током ових ратова долазило је до великих војних операција на копну и на води.</s><s>Након битака вршени су обреди људождерства над заробљеницима.</s> <s>Када су Португалци дошли у ове крајеве 1500. године гледали су на домороце као на племените дивљаке, те су одмах почели са мешањем расâ.</s><s>Племенски ратови, људождерство и трка за амазонским бразилом, због своје драгоцене црвене боје, убедили су Португалце да треба да цивилизују домородачко становништво.</s><s>Међутим, Португалци, су као и Шпанци, са собом ненамерно донели и болести на које домороци нису били имуни.</s><s>Мале и велике богиње, туберкулоза, гонореја, и грип су побили на десетине хиљада урођеника.</s><s>Заразе су се брзо шириле дуж домородачких трговачких путева, па су цела племена била збрисана без контакта са Европљанима.</s> <s>Португалска колонизација</s> <s>Доласком Педра Алвареса Кабрала 22. априла 1500. године на тле данашњег Бразила ова област је проглашена португалском територијом.</s><s>Португалци су ту затекли домороце подељене на неколико племена, од којих су већина били говорници Тупи-Гварани језикâ, и који су ратовали између себе.</s><s>Иако је прва насеобина саграђена 1532, права колонизација је почела 1534, када је португалски краљ Жоао III поделио територију на дванаест приватних и аутономних капетанских колонија Бразила.</s><s>Децентрализованост и неусклађеност капетанских колонија показала се као лоше решење, па их је португалски краљ 1549. реорганизовао у Генерални гувернорат Бразила, унитарну португалску колонију у Јужној Америци.</s><s>Током прва два века колонизације, домороци и Европљани су непрестано ратовали.</s><s>Половином 16. века шећерна трска је постала најважнији извозни производ Бразила, док су робови из подсахарске Африке били најважнији увозни производ, због потреба рада на плантажама шећерне трске.</s><s>До краја 17. века, извоз шећерне трске почео је да опада, а злато које су открили бандеирантеси, последње деценије 17. века, постало је нови ослонац привреде колоније, и довело до бразилске златне грознице, која је привукла хиљаде насељеника у Бразил из Португалије и португалских колонија по свету.</s><s>Ови догађаји су довели до сукоба између дошљака и старих колониста.</s> <s>Португалске експедиције познате као бандеирантеси су постепено шириле првобитну границу колоније до данашњих граница Бразила.</s><s>У овом раздобљу друге европске силе покушале су да колонизују делове Бразила, па су Португалци морали да се боре са Французима у Рију током шездесетих година 16. века, у Марањау током друге деценије 17. века, и са Холанђанима у Баији и Пернамбуку, током Холандско-португалског рата, након распада Иберијске уније.</s> <s>Португалска колонијална управа у Бразилу имала је два метода помоћу којих је обезбеђивала ред, и монопол над најбогатијом и највећом колонијом: надзирање и искорењивање свих облика побуне и устанака робова, као и сузбијање свих покрета за аутономијом, као што је Инконфиденсија минеира ().</s> <s>Уједињено Краљевство</s> <s>Крајем 1807, шпанске и Наполеонове снаге су угрозиле безбедност Португалије, услед чега је принц регент Жоао, у име краљице Марије I, преселио краљевски двор из Лисабона у Бразил.</s><s>Њиховим доласком у Бразилу су основане неке од првих финансијских институција, као што су локалне берзе, и Народна банка.</s><s>Такође, окончан је монопол у трговини са Португалијом, отварањем ка другим државама.</s><s>Године 1809, као одговор на то што је присиљен да оде у егзил, принц регент је наредио освајање Француске Гвајане.</s> <s>Након Шпанског рата за независност 1814, европски дворови су сматрали неприкладним да поглавар једне старе европске монархије столује у својој колонији, те су захтевали од краљице Марије I и принца регента Жоаа да се врате у Португалију.</s><s>Краљевска породица је, у циљу оправдања боравка у Бразилу, 1815. прогласила Уједињено Краљевство Португалије, Бразила, и Алгарве, чиме је створена плуриконтинентална трансатлантска краљевина.</s><s>Португалске вође су захтевале да се двор врати у Лисабон, што је био један од циљева Либералне револуције из 1820, док су групе Бразилаца захтевале независност и републику, што је испољено побуном у Пернамбуку 1817. године.</s><s>Жоао VI је 1821. морао да се врати у Лисабон, јер су то од њега захтевали револуционари.</s><s>Након доласка положио је заклетву на нови устав, док је свог сина, принца Педра де Алкантару, именовао регентом Краљевства Бразил.</s> <s>Независно царство</s> <s>Док је напетост између Португалаца и Бразилаца расла, португалски Кортес је предвођен новим режимом након Либералне револуције из 1820. покушао да врати Бразилу статус колоније.</s><s>Бразилци су одбили да се повинују тој одлуци.</s><s>У томе их је подржао и принц Педро, прогласивши независност од Португалије 7. септембра 1822.</s><s>Овај дан се обележава као Дан независности Бразила.</s> <s>Принц Педро је 12. октобра 1822. проглашен за првог бразилског цара а крунисан је 1. децембра 1822. као дом Педро I. Након тога уследио је Бразилски рат за независност, који се раширио у северним и североисточним деловима земље као и у провинцији Сисплатина.</s><s>Последњи португалски војници су се предали 8. марта 1824.</s><s>Португалија је 29. августа 1825. званично признала Бразил као независну државу.</s> <s>Педро I је абдицирао 7. априла 1831, оставивши свог петогодишњег сина да влада Бразилом.</s><s>То је учинио јер је желео да постави своју ћерку на место краљице Португалије након што је умро Жоао VI.</s><s>Његов малолетни син није могао да влада државом те је уместо њега владало намесништво.</s><s>Када је постао пунолетан његов син је постао дом Педро II.</s> <s>У одсуству харизматичне особе која би представљала умереног владара, у овом раздобљу дошло је до низа локалних побуна, као што су Кабанажем, Устанак Малеа, Балајда, Сабинада, Рат одрпанаца.</s><s>До њих је дошло услед незадовољства становника у унутрашњости са централним властима, као и због социјалних напетости, робовласништва, и другачијег виђења државног уређења.</s> <s>Овај период унутрашњих политичких и друштвених превирања, међу које спада и Праиеријски устанак, завршен је тек крајем четрдесетих година 19. века, неколико година након што је укинуто намесништво и малолетни Педро II крунисан за цара 1841. године.</s> <s>Током последње фазе монархије, унутрашња политичка дебата је била усмерена на питање робовласништва.</s><s>Трговина робовима преко Атлантика укинута је 1850, као резултат Абердинског акта који је донела Велика Британија, међутим робовласништво је званично укинуто тек у мају 1888.</s> <s>Спољни послови монархије су првенство били везани за односе са суседима на југу Бразила.</s><s>Након Сисплатинског рата, који је довео до независности Уругваја, Бразил је успешно водио још три рата током 58-годишње власти Педра II.</s><s>То су били Лаплатски рат, Уругвајски рат, и Парагвајски рат, највећи у историји Бразила.</s> <s>Дана 15. новембра 1889. официри војске, као и финансијска и сеоска елита, војним пучем су укинули монархију.</s> <s>Република</s> <s>Проглашењем републике Бразил је постао демократска земља, али само на папиру, у суштини владала је диктатура.</s><s>Слобода штампе је нестала а изборе су надзирали они који су били на власти.</s><s>Право гласа је било ограничено на веома мали број људи, тако је 1910. у Бразилу од 22 милиона људи било само 627 хиљада бирача а током двадесетих година 20. века између 2,3% и 3,4% становника Бразила имало је право гласа.</s><s>Неколико грађанских и војних побуна допринеле су краху владајућег режима па је 1930, поражени кандидат опозиције на председничким изборима, Жетулио Варгас, уз помоћ војске, извршио преврат.</s><s>Варгас је на власти требало да остане само привремено али је уместо тога забранио рад конгреса, суспендовао устав, прогласио ванредно стање и сменио гувернере савезних држава својим присталицама.</s> <s>Током тридесетих година 20. века три пута је покушано свргавање Варгаса и његових присталица са власти: у другој половини 1932, у новембру 1935, и у мају 1938. године.</s><s>Године 1937.</s><s>Варгасов режим постао је крајње диктаторски, бруталност и цензура штампе су постали још израженији. .</s> <s>У спољној политици, успех у решавању граничних проблема са суседима на почетку постојања републике, пратио је неуспешни покушај да се задобије важна улога у Лиги народа,након бразилског учешћа у Првом светском рату.</s><s>Током Другог светског рата Бразил је био неутралан до августа 1942. када је стао на страну савезника.</s><s>Томе су допринели напади немачких подморница на бразилско бродовље у Атлантском океану.</s> <s>Након победе савезника 1945. и окончања нацистичко-фашистичких режима у Европи, Варгасова позиција постала је неодржива те је он убрзо свргнут војним пучем, чиме је демократију поново успоставила иста армија која ју је укинула 15 година раније.</s><s>Варгас је починио самоубиство августа 1954. усред политичке кризе, након што се на власт вратио на изборима 1950. године.</s> <s>Друга половина 20. века</s> <s>Након Варгасовог самоубиства власт је вршило неколико краткотрајних привремених владâ.</s><s>Године 1956. председник Бразила постао је Жуселино Кубичек.</s><s>Он је заузео помирљив став према опозицији што му је омогућило да несметано влада.</s><s>Током његове владавине дошло је до великог раста привреде и индустријске производње, међутим, његово највеће дело је изградња Бразилије, новог главног града.</s><s>Овај пројекат је инаугурисан 1960. године.</s><s>Не месту председника наследио га је Жанио Квадрос, који је дужност обављао мање од годину дана.</s><s>Након њега дужност председника преузео је Жоао Гулар.</s><s>Он се сукобио са снажном опозицијом па је 1964. свргнут војним пучем а власт у Бразилу је преузела војска.</s> <s>Нови режим је намеравао да има само прелазну улогу али се постепено претворио у отворену диктатуру.</s><s>То је озакоњено објавом Петог институционалног акта 1968. године.</s><s>Репресија није била ограничена само на припаднике гериле који су се супротстављали режиму, већ и на припаднике интелигенције, уметнике, новинаре и остале чланове грађанског друштва, у и ван земље (преко злогласне „операције Кондор“).</s><s>Упркос својој бруталности, као и други тоталитарни режими у историји, захваљујући привредној експанзији, познатој као „привредно чудо“, режим је своју највећу популарност имао почетком седамдесетих година 20. века.</s> <s>Међутим, и поред победе против левичарских герилаца, вишегодишња репресија и немогућност да се изборе са економским проблемима, као и опште незадовољство народа довели су до тога да власт промени политику и крене ка демократизацији друштва.</s><s>Ту политику су предводили генерали Гејзел и Голбери.</s><s>Доношењем Закона о амнестији 1979. године започео је постепени повратак Бразила ка демократији, који је довршен током осамдесетих година 20. века.</s> <s>Војна хунта је сишла са власти 1985. када је Жозе Сарнеј преузео дужност председника.</s><s>Он је био непопуларан јер није успео да се избори са економском кризом и хиперинфлацијом наслеђеном од претходног режима.</s><s>Сарнејева влада омогућила је да на изборима 1989. буде изабран, мало познати, Фернандо Колор.</s><s>Народна скупштина му је 1992. изгласала неповерење.</s><s>Колора је наследио потпредседник Итамар Франко.</s><s>Он је за министра финансија поставио Фернанда Енрике Кардоза.</s><s>Кардозо је 1994. почео да спроводи економску политику познату као Плано реал (), што се показало веома успешним.</s><s>После деценијâ лоше економске политике ранијих владâ ове мере су коначно стабилизовале бразилску економију, и омогућиле су Кардозу да исте године буде изабран за председника и реизабран 1998. године.</s> <s>Мирна смена власти обављена је 2002. између Кардоза и главног опозиционог кандидата, Луиса Инасија Луле да Силве.</s><s>Овај догађај је показао да је Бразил коначно остварио политичку стабилност.</s><s>Лулу је 2011. наследила Дилма Русеф, прва жена на месту председника и једна од најмоћнијих жена на свету.</s> <s>Становништво</s> <s>Према подацима са пописа спроведеног 2010. године у Бразилу је живело 190.755.799 становника.</s><s>Најгушће су насељени југ и југоисток земље, где живи око 50% становништва.</s><s>Однос мушкараца и жена је 0,96:1, градског становништва је 84,36% а сеоског 15,64%.</s> <s>Највећа концентрација људи је у Југоисточном (79,8 милиона становника) и у Североисточном региону (53,5 милиона становника), док у два највећа региона, Средњезападном и Северном, који заједно обухватају 64,12% територије Бразила, живи 29,1 милион становника.</s><s>У Јужном региону живи 27 милиона становника.</s> <s>Први попис становништва је обављен 1872. и он је евидентирао 9.930.478. становника.</s><s>Од 1880. до 1930. у Бразил се уселило четири милиона Европљана.</s><s>Број становника се знатно увећао између 1940. и 1970, услед пада стопе смртности, иако је стопа рађања забележила благи пад.</s><s>Током четрдесетих година 20. века годишњи раст броја становника био је 2,4%, да би током наредне деценије порастао на три процента а током шездесетих година 20. века раст је био 2,9% годишње, док је животни век порастао са 44 на 54 године а 2007. на 72,6 године.</s><s>Од шездесетих година 20. века стопа прираста становништва континуирано опада, са 3,04% између 1950. и 1960. на 1,05% 2008. године а очекује се да ће до 2050. она постати негативна и да ће износити 0,29%, чиме ће бити заокружена демографска транзиција.</s> <s>Стопа неписмености је 2008. износила 11,48% док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74%.</s><s>Највећа је у Североисточном региону (20,3%), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.</s><s>Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18% у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08%.</s> <s>Расне и етничке групе</s> <s>Према резултатима пописа становништва из 2010. белци чине око 91 милион становника или 47,7%, мелези чине 83 милиона становника или 43,1%, црнци чине 14,5 милиона становника или 7,63%, Азијци чине 2,1 милион становника или 1,06%, док је припадника домородачких народа, познатих као Индиоси, око 818 хиљада или 0,4%.</s><s>Око 170 хиљада људи или 0,07% се није изјаснило којој раси припада.</s> <s>Национална индијанска фондација () објавила је 2007. податак да у Бразилу постоји 67 домородачких племена која не живе у додиру са савременом цивилизацијом, док их је 2005. било познато 40.</s><s>Бразил се сматра земљом у којој живи највише људи на свету који нису у додиру са савременом цивилизацијом.</s> <s>Од доласка Португалаца 1500. године на простору Бразила дошло је до великог мешања између припадника различитих расâ.</s><s>На основу разних истраживања утврђено је да међу Бразилцима преовлађују гени Европљана тј. белаца.</s> <s>Бразилско друштво је више подељено по социјалној основи него по расној, мада је несразмера у приходима уочљива између припадника различитих раса, па се расна и класна дискриминација могу посматрати заједно.</s><s>Снажна друштвена припадност једној раси у већој мери одређује доживљај припадности него порекло, тако најближи сродници могу да припадају различитим „расама“.</s><s>Друштвеноекономски чиниоци су такође значајни, јер један део мелеза пардоса може себе да сматра било белцима било црнцима уколико ће им то омогућити напредак на друштвеној лествици.</s> <s>Браон становништво (како се мелези званично зову у Бразилу; pardo на португалском) обухвата људе различитог расног порекла.</s><s>Ту спадају кабоклоси, асимиловани Индиоси, потомци белаца и домородаца; мулати, потомци белаца и Афробразилаца; и замбоси, потомци Афробразилаца и домородаца.</s><s>Већину становништва у Северном, Североисточном и Средњезападном региону чине особе које су у великој мери домородачког порекла.</s> <s>Велики проценат црнаца, мулата и људи који имају вишерасно порекло може се срести на источној обали Североисточног региона од Баије до Параибе и у северном Марањау, јужном Минасу Жераису и у источном Рио де Жанеиру.</s><s>Између 1808. и 1972. у Бразил се доселило око пет милиона људи из више од шездесет земаља, међу којима су најбројније особе португалског, италијанског, шпанског, немачког, украјинског, пољског, јеврејског, руског, кинеског, јапанског и арапског порекла.</s> <s>Религија</s> <s>Доминантна религија у Бразилу је католицизам, са примесама верских традиција и обичаја афричких робова и домородачких народа.</s><s>Мешање верâ током португалске колонизације довело је до настанка разних видова синкретистичких обреда међу бразилским католицима, карактеристичних по традиционалним португалским светковинама.</s><s>Верски плурализам се повећао током 20. века, а протестантска заједница се знатно увећала, па данас чини око 22% становништва.</s><s>Највеће протестантске деноминације су пентекостална, евангелистичка, баптистичка, мормонска, лутеранска и реформаторске цркве.</s> <s>Бразил је земља са највише католика на свету.</s><s>Према попису из 2010. католици су чинили 64,6% становништва, протестанти 22,2%, спиритисти 2%, следбеници осталих религија 3,2%, атеисти и агностици 8%.</s> <s>Током последњих десет година дошло је до смањења броја католика и значајног повећања припадника протестантских деноминација, првенствено пентекосталне и евангелистичке цркве.</s><s>Такође, у Бразилу је и велики број нерелигиозних људи, највише у градовима Боа Виста, Салвадор, и Порто Вељо.</s><s>Процентуално, највише католика живи градовима Терезина, Форталеза, и Флоријанополис.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Језик</s> <s>Службени језик у Бразилу је португалски (Члан 13 Устава Федеративне Републике Бразил), који говори практично целокупно становништво, и једини је језик који се користи у медијима, привреди и администрацији.</s> <s>Бразилски португалски је најсличнији дијалектима португалског из централне и јужне Португалије којима се говорило у 16. веку.</s><s>У њему је видљив утицај домородачких као и западноафричких језика.</s> <s>Резултат тога је одређена разлика, највише у фонологији, у односу на језик којим се говори у Португалији и другим земљама португалског говорног подручја.</s><s>Ове разлике се могу поредити са онима које постоје између америчког и британског енглеског.</s> <s>Бразил је једина земља на америчком континенту у којој се говори португалски, што представља важан део бразилског националног идентитета и доприноси различитости националне културе у односу на суседне земље у којима се говори шпански језик.</s> <s>Представници свих земаља у којима је португалски службени језик, окупљени у Заједницу земаља португалског језика, 1990. године су се договорили да реформишу ортографију португалског језика с циљем обједињавања стандарда коришћених, с једне стране, у Бразилу и осталим лузофоним земљама, с друге стране.</s><s>Реформа ортографије у Бразилу је почела да се примењује од 1. јануара 2009. године.</s> <s>Широм Бразила говоре се и бројни мањински језици.</s><s>Сто осамдесет језика америчких Индијанаца користи се у удаљеним деловима земље а поред њих у употреби је и велики број језика којима говоре имигранти и њихови потомци.</s><s>У општини Сао Габријел да Кашоеира у службеној употреби је језик ненгату, такође, банива и тукано имају статус службених језика.</s><s>71.550 држављана Бразила говори неки од домородачких језика као матерњи, а најраспрострањенији су нингату (19.000), каинганг (18.000) и терена (16.000).</s> <s>Постоје и значајне заједнице говорника немачког и италијанског језика у Јужном и Југоисточном региону.</s><s>Талијан, дијалекат венецијанског језика, има велики број говорника у савезној држави Рио Гранде до Сул, а два дијалекта немачког имају статус службеног језика у неколико општина.</s> <s>Током свих дванаест година основне и средње школе обавезно је учење барем једног страног језика, најчешће је то енглески или шпански.</s><s>Бразил је прва земља у Јужној Америци која је увела есперанто као изборни предмет у средњој школи.</s> <s>Политика Уставом је Бразил дефинисан као „нерастопива унија“ држава, општина и федералног дистрикта.</s><s>Унија, савезне државе и федерални дистрикт, и општине, представљају нивое власти.</s><s>Федерација почива на пет основних принципа: суверенитет, држављанство, достојанство људских бића, право на рад и слободу предузетништва, и политички плурализам.</s><s>Власт је подељена на законодавну, судску и извршну.</s><s>Сва три нивоа власти имају извршну и законодавну власт, док судска власт постоји само на нивоу федерације и савезних држава односно нивоу федералног дистрикта.</s> <s>Сви чланови извршне и судске власти се директно бирају.</s><s>Током највећег дела историје вишестраначја Бразил је карактерисао вишепартизам са пропорционалним изборним системом.</s><s>Гласање је обавезно за све писмене грађане од 18 до 70 година, док неписмени као и особе између 16 и 18 и старији од 70 година нису обавезни да гласају.</s> <s>У Националном конгресу Бразила заступљено је петнаестак партија, од којих су најзначајније: Радничка партија (), Бразилска партија демократског покрета (), Бразилска социјалистичка партија (), и Партија републике ().</s> <s>Бразил је демократска република са председничким системом.</s><s>Председник је и шеф државе и премијер а бира се на четворогодишњи мандат, са могућношћу реизбора за други узастопни мандат.</s><s>Актуелни председник је Дилма Русеф која је на дужности од 1. јануара 2011.</s><s>Национални конгрес је дводомна скупштина, и састоји се од Представничког дома и Сената.</s> <s>Спољна политика</s> <s>Међународни односи Бразила дефинисани су 4. чланом Устава, којим су принципи самоопредељења, немешања, међународне сарадње и мирног решавања сукоба одређени као главне смернице у спољној политици Бразила.</s><s>Према Уставу, председник Бразила води главну реч у спољној политици земље, док Конгрес разматра све предлоге дипломатије и међународне споразуме, као и законодавство које се односи на спољну политику Бразила.</s> <s>Спољна политика Бразила је нуспроизвод јединственог положаја земље као регионалне силе у Латинској Америци, једног од лидера међу земљама у развоју, и растуће светске силе.</s> <s>Административна подела</s> <s>Бразил је федерација коју чини 26 савезних држава, један федерални дистрикт (у ком се налази главни град, Бразилија) и општине.</s><s>Савезне државе имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део од пореза које прикупи федерална влада.</s><s>На челу савезних држава се налазе гувернери.</s><s>Законодавна тела чине једнодомне скупштине са члановима изабраним на директним изборима.</s><s>Такође, имају и независно судство.</s><s>Упркос овоме, савезне државе Бразила имају много мању аутономију него што имају савезне државе САД.</s><s>На пример, законе у области кривичног и грађанског права може да изгласа само Национални конгрес.</s> <s>Савезне државе и федерални дистрикт су подељени на следеће регионе: Северни, Североисточни, Средњезападни, Југоисточни, и Јужни регион.</s><s>Региони Бразила представљају само географску, не политичку или административну поделу, и немају никакав вид надлежности.</s><s>Иако су дефинисани законом, региони Бразила служе углавном за статистичке сврхе, и ради одређивања расподеле федералних фондова за развојне пројекте.</s> <s>Општине, као и савезне државе, имају аутономну управу, прикупљају своје порезе и добијају део пореза прикупљених на нивоу федералне владе као и унутар савезне државе у којој се налазе.</s><s>Свака општина има градоначелника и законодавно тело, али нема свој суд.</s> <s>Привреда</s> <s>Привреда Бразила је највећа у Латинској Америци, док је према висини номиналног БДП-а, као и БДП-а израженог према индексу куповне моћи, на седмом месту у свету.</s> <s>Привреду Бразила карактерише равноправна улога државног и приватног сектора као и природно богатство земље.</s><s>Бруто друштвени производ по становнику, мерен према индексу куповне моћи, у 2012. години је износио 11.875 америчких долара што је Бразил сврстало на 77. место у свету.</s><s>Најразвијеније гране привреде су пољопривреда, рударство, индустрија у услужне делатности.</s><s>Бразил је 2009. имао 96.647.139 запослених.</s><s>Стопа незапослености је у 2012. износила 5%.</s> <s>Бразил повећава своје присуство на међународним тржиштима капитала и роба, и једна је од четири брзо растуће привреде, познате као БРИК.</s><s>Главни извозни производи су авиони, електрични уређаји, аутомобили, етанол, дијаманти, нафта, злато, текстил, обућа, руда гвожђа, боксит, челик, кафа, јер Бразил је највећи произвођач кафе на свету, сок од наранџе, бразилски орах, соја, и усољена говедина.</s><s>Бразил има најразвијенију индустрију рециклаже на свету.</s><s>Модна индустрија је знатно развијена, Бразил је један од водећих светских и најбољих произвођача купаћих костима и бикинија, сандала, јапанки и накита .</s> <s>Бразил је везао своју валуту, бразилски реал, за амерички долар 1994. године.</s><s>Међутим, након финансијских криза у Азији и Русији, 1997. и 1998. године, и низа негативних финансијских догађаја који су уследили, Централна банка Бразила привремено је променила монетарну политику примењујући контролисано пливајући курс, да би у јануару 1999. увела пливајући курс.</s> <s>Индустрија</s> <s>До половине 20. века, у Бразилу је била заступљена само лака индустрија - текстилна, прехрамбена, индустрија дувана, коже и обуће, дрвна, фармацеутска итд.</s><s>Пољопривреда и воћарство су значајни због разних усева, Бразил је велики извозник тропског воћа, као што су манго, папаја, ананас, банана, кокос и друго тропско воће .</s><s>Нарочито повољни услови су постојали за развој дрвне индустрије, будући да је Бразил по површини шума на другом месту у свету и да на сваког становника отпада око 8 -{ha}- шуме, али се она нерационално користила, што је довело до појаве великог еколошког проблема: „светска плућа“ - шуме Амазона ће бити уништене, уколико се бразилској сиротињи или богатим рентијерима не понуде друге могућности за зараду и опстанак.</s> <s>Тешка индустрија је започела са развојем након Другог светског рата.</s><s>Најважније руде које се експлоатишу су руде гвожђа, манган и боксит.</s><s>По производњи руде гвожђа, Бразил је на четвртом месту у свету, после Русије, Кине и Аустралије.</s><s>Највећи део производње ове руде се извози, а мањи део се топи у железарама Сао Паола, које су мањег капацитета, и у великој железари Волта Родонда која се налази у савезној држави Минас Жераис, главној рудоносној покрајини.</s> <s>Готово читава индустрија је смештена у три града и њиховој околини - у Сао Паулу, Рио де Жанеиру и Бело Оризонтеу.</s><s>Овај „бразилски троугао“ се почео развијати у 18. веку, на основу експлоатације налазишта злата и дијаманата.</s> <s>Вредност увоза Бразила (61,4 билиона) премашује вредност износа (53 билиона).</s><s>Национални доходак (по глави становника) износи 6.300 долара годишње.</s> <s>Главни трговински партнери Бразила су Европска унија, САД, Аргентина и Јапан.</s> <s>Култура</s> <s>Бразилска култура представља мешавину традиција и обичаја америчких Индијанаца, португалских колониста и афричких и европских досељеника.</s><s>Услед снажних веза, током векова, са Португалијом њена култура представља основу бразилске.</s><s>Португалски утицај се огледа првенствено у језику, католичкој вери и архитектури.</s><s>Утицај Италијана, Немаца, и других европских народа, као и Јапанаца и Арапа, присутан је нарочито на југу и југоистоку Бразила.</s><s>Амерички Индијанци утицали су на језик и кулинарство, док су Африканци оставили значајан траг, поред језика и кулинарства, и у музици, плесу и религији.</s> <s>Уметност се у Бразилу развија од шеснаестог века у различитим правцима, од барока (доминантног уметничког правца у Бразилу до почетка 19. века) преко романтизма, модернизма, експресионизма, кубизма до надреализма и апстрактне уметности.</s> <s>Бразилска кинематографија је настала крајем 19. века а међународно признање стиче од шездесетих година 20. века.</s> <s>Архитектура</s> <s>Архитектура Бразила је под утицајем Европе, посебно Португала.</s><s>Има историју која сеже 500 година уназад до времена када је Педро Кабрал открио Бразил 1500.</s><s>Португалска колонијална архитектура била је први талас архитектуре који је отишао у Бразил.</s><s>То је основа за сву бразилску архитектуру каснијих векова.</s><s>У 19. веку за време Бразилског царства, Бразил је следио европске трендове и усвојио неокласичну и готичку архитектуру.</s><s>Затим, у 20. веку, посебно у Бразилији, Бразил је експериментисао са модернистичком архитектуром.</s> <s>Колонијална архитектура Бразила датира од раног 16. века када је Бразил први пут откривен.</s><s>Португалци су изградили архитектуру која им је позната у Европи у циљу колонизације Бразила.</s><s>Изградили су португалску колонијалну архитектуру која је укључивала цркве, грађанску архитектуру укључујући куће и тврђаве у бразилским градовима и на селу.</s><s>Током 19. века бразилска архитектура је доживела увођење више европских стилова у Бразил као што су неокласична и готичка ревитална архитектура.</s><s>Ово се обично мешало са бразилским утицајима из сопственог наслеђа које је произвело јединствени облик бразилске архитектуре.</s><s>Педесетих година 20. века модернистичка архитектура је уведена када је Бразилија изграђена као нова савезна престоница у унутрашњости Бразила како би се помогло развоју унутрашњости.</s><s>Архитекта Оскар Нимајер је идеализовао и градио владине зграде, цркве и грађанске зграде у модернистичком стилу.</s> <s>Музика и плес</s> <s>Музика у Бразилу је углавном спој европских и афричких елемента.</s><s>До деветнаестог века на бразилску музику највише је утицала Португалија односно Европа.</s><s>Први је био Хосе Маурисио Нунес Гарсија, аутор сакралних дела са утицајем бечког класицизма.</s><s>Афрички утицај у музици Бразила огледа се у разноврсним ритмовима, плесовима и инструментима, који су имали запажену улогу у развоју популарне и фолк музике нарочито током 20. века.</s> <s>Од краја осамнаестог века популарна музика почела је да добија карактеристичан бразилски звук, са самбом као најбољим примером и налази се на Унесковој листи културне баштине.</s> <s>Афробразилске музичке традиције Маракату и Афоже прослављају се сваке године на бразилским карневалима.</s><s>У Бразилу су настали и музички стилови као што су чоро, сертанежо, брега, форо, фрево.</s><s>Боса нова је музички правац настао током педесетих година 20. века који је светску славу стекао захваљујући америчким џез музичарима.</s><s>Први истакнутији композитор класичне музике био је Жозе Маурисио Нунес Гарсија, аутор црквених дела инспирисаних бечким класицизмом.</s><s>Најзначајнији представник романтизма био је Антонио Карлос Гомес, композитор опера у италијанском стилу са народним мотивима.</s><s>Током 20. века истакли су се Ејтор Вила Лобос, Клаудио Санторо и Сезар Гера Пеиже.</s> <s>Кухиња</s> <s>Бразилска кухиња се увелико разликује по регионима, што одражава различиту мешавину аутохтоног и имигрантског становништва у земљи.</s><s>Тиме је створена национална кухиња обележена очувањем регионалних разлика.</s><s>Примери су феижоада, која се сматра националним јелом земље; и регионална храна као што су беижу, феижоада тропеиро, ватапа, мокуека, палента (из италијанске кухиње) и акараже (из афричке кухиње).</s> <s>Национални напитак је кафа, а кашаса је домаће пиће Бразила.</s><s>Кашаса је раствор из шећерне трске и главни је састојак националног коктела, кајпириња.</s> <s>Типичан оброк се углавном састоји од пиринча и пасуља са говедином, салатом, помфритом и прженим јајетом.</s><s>Често се меша са брашном од маниоке (фарофа).</s><s>Поховани кромпир, пржена маниока, пржена банана, пржено месо и пржени сир се врло често једу за ручак и служе у већини типичних ресторана.</s><s>Популарне грицкалице су пастел (пржено пециво); кокиња (варијација пилећег крокета); хлеб од сира (хлеб са сиром и брашно од маниоке); памоња (паста од кукуруза и млека); есфира (варијација либанског пецива); кибех (из арапске кухиње); емпањада (пециво) и емпада, мале слане пите пуњене шкампима.</s> <s>Бразил има разне десерте као што су бригадеирос (чоколадне куглице), боло де роло (колач са гојабадом), кокада (слаткиш од кокоса), беижињос (кокосови тартуфи и каранфилић) и ромеу е жулиета (сир са гојабадом).</s><s>Кикирики се користи за прављење пасоке, рападуре и пе-де-молекуеа.</s><s>Локално уобичајено воће као што су акај, купуасу, манго, папаја, какао, индијски орах, гуава, наранџа, лимета, маракује, ананас и момбин претвара се у сокове и користи се за прављење чоколаде и сладоледа.</s> <s>Књижевност</s> <s>Почеци бразилске књижевност везују се за долазак португалских истраживача у 16. веку, као што је Перо Ваз де Камиња, и њихове описе живог света и домородачког становништва.</s><s>Први значајнији бразилски писац био је Жозе де Аншијета, песник, беседник и лингвиста.</s><s>Бенто Теишеира, који је стварао крајем шеснаестог века, сматра се првим бразилским песником.</s><s>Написао је еп Просопопеја, инспирисан делима највећег португалског песника Луиса де Камоиса.</s><s>Неки од најбољих бразилских књижевника стварали су током културног покрета познатог као бразилски барок, који обухвата раздобље 17. и 18. века.</s><s>Грегорио де Матос се сматра једним од најталентованијих песника колонијалне епохе.</s><s>Антонио Вијеира, проповедник и мисионар, остварио је велики утицај на бразилски барок.</s> <s>Крајем осамнаестог века појавили су се песници Базилио де Гама и Санта Рита Дурао, који су прекинули класицистичку атмосферу замењујући је занимањем за природу.</s><s>У периоду романтизма настала су значајна дела романописаца као што су Жоаким Мануел де Маседо и Жозе де Аленкар.</s><s>Они су у својим делима писали о љубави и патњи.</s><s>Поред њих, романтизам у бразилској књижевности су обележили лиричари Гонсалвес де Магаљаес и Антонио Гонсалвес Дијас.</s><s>Кастро Алвес је опевао тежње бразилског народа за независношћу и укидање робовласништва.</s><s>Уметничку књижевну независност Бразил је стекао тек са делима двојице писаца – Луиса Каетана Гимараеса и Машада де Асиса.</s> <s>Бразилску поезију крајем деветнаестог века су обележили Олаво Билак, један од највећих песника португалског говорног подручја, Рајмундо Кореја и Антонио де Оливеира.</s><s>Период од 1895. до 1922. бразилски теоретичари књижевности називају пред-модерним јер нема превласти ни једног стила али се виде први обриси модернизма.</s><s>Неки од истакнутих бразилских књижевника током првих деценија 20. века су Монтеиро Лобато, Лима Барето, Симоис Лопез Нето, и Аугусто дос Анжос.</s><s>Еуклидес да Куња је снажно утицао на касније прозне писце међу којима се истиче Жозе Переира да Граса Арања, предводник модернизма у бразилској књижевности.</s><s>Модернистички покрет у Бразилу настао је 1922. током Недеље модерне уметности.</s><s>Његови најзначајнији представници су Жорже де Лима, Марио де Андраде, Мануел Бандеира, Карлос Друмонд де Андраде, Мурило Мендес и Винисијус де Мораис.</s><s>Савремена бразилска књижевност усмерена је на градски живот и све његове аспекте: усамљеност, насиље, политичка питања и контрола медија.</s><s>Током седамдесетих година 20. века о овим темама значајна дела су објавили Рубен Фонсека и Сержио Сантана.</s><s>Песници попут Фереире Гулара и Маноела де Бароса спадају међу најцењеније у бразилским књижевним круговима.</s><s>Вероватно најпознатији бразилски књижевник на свету данас је Пауло Коељо, а његова књига Алхемичар је највише превођена књига неког живог писца.</s> <s>Кинематографија</s> <s>Бразилска филмска индустрија почела је крајем 19. века, током раних дана Belle Époque.</s><s>Иако је постојала национална филмска продукција током раног 20. века, амерички филмови као што је Рио Величанствени снимани су у Рио де Жанеиру како би се промовисао туризам у граду.</s><s>Филмови Limite (1931) и Ganga Bruta (1933), потоњи који је продуцирао Адхемар Гонзага преко плодног студија Кинедиа, били су лоше прихваћени при објављивању и пропали на благајнама, али су данас хваљени и сврстани међу најбоље бразилске филмове свих времена.</s><s>Недовршени филм Све је истина из 1941. био је подељен у четири сегмента, од којих су два снимљена у Бразилу, а режирао их је Орсон Велс; првобитно је произведен као део политике добросуседства Сједињених Држава током владе Естадо Ново Жетулија Варгаса.</s> <s>Током 1960-их, Cinema Novo покрет је постао истакнут са редитељима као што су Глаубер Роча, Нелсон Переира дос Сантос, Пауло Цесар Саракени и Арналдо Жабор.</s><s>Рочини филмови Deus e o Diabo na Terra do Sol (1964) и Тerra em Transe (1967) сматрају се некима од највећих и најутицајнијих у историји бразилског филма.</s> <s>Током 1990-их, Бразил је доживео налет критичара и комерцијалног успеха са филмовима као што су O Quatrilho (Фабио Барето, 1995), O Que É Isso, Companheiro? (Бруно Барето, 1997) и Central do Brasil (Валтер Салеш, 1998), сви су били номиновани за Оскара за најбољи филм на страном језику, а потоњи је добио номинацију за најбољу глумицу за Фернанду Монтенегро.</s><s>Криминалистички филм из 2002. године, City of God, у режији Фернанда Меирелеша, био је хваљен, са 90% на Ротен Томатосу, који је стављен на листу најбољих филмова деценије Роџера Еберта и добио је четири номинације за Оскара 2004. укључујући најбољег редитеља.</s><s>Значајни филмски фестивали у Бразилу укључују међународне филмске фестивале у Сао Паулу и Рио де Жанеиру и фестивал Грамадо.</s> <s>Спорт</s> <s>Најпопуларнији спорт у Бразилу је фудбал.</s><s>Мушка репрезентација Бразила је, према Фифиној ранг-листи, једна од најбољих на свету, а рекордних пет пута је била светски првак.</s> <s>Поред фудбала велику популарност имају и одбојка, кошарка, ауто-трке, и борилачки спортови.</s><s>Мушка и женска одбојкашка репрезентација Бразила су у самом светском врху.</s><s>Бразил је у мушкој конкуренцији био три пута а у женској два пута олимпијски победник, а мушка репрезентација је три пута узастопно; 2002, 2006, и 2010. била светски првак.</s> <s>Варијације неких спортова воде порекло из Бразила: фудбал на песку, футсал (дворански фудбал) као и футволеј.</s><s>Од борилачких вештина, Бразилци су развили капуеру, вале тудо, и бразилски џију-џицу.</s><s>У аутомобилизму, тројица Бразилаца су осам пута освајали светско првенство Формуле 1. То су били Емерсон Фитипалди, Нелсон Пике и Аиртон Сена.</s> <s>Бразил је неколико пута био домаћин значајних међународних спортских такмичења, као што су Светско првенство у фудбалу 1950. и 2014.</s><s>Велика награда Бразила у Формули 1 одржава се сваке године у Сао Паулу, на стази Жозе Карлос Пасе ().</s> <s>У Сао Паулу су 1963. организоване IV Панамеричке игре, док су у Рио де Жанеиру 2007. одржане XV Панамеричке игре.</s><s>Рио де Жанеиро је 2016. био домаћин олимпијских и параолимпијских игара, чиме је постао први град у Јужној Америци у ком је одржано ово такмичење.</s><s>Поред тога, Рио де Жанеиро је био домаћин два светска првенства у кошарци за мушкарце 1954. и 1963. а бразилска мушка репрезентација је 1963. и 1967. била светски првак у кошарци.</s><s>Последњих година бразилски спортисти остварују запажене резултате и у рукомету (где је женска репрезентација освојила светско првенство 2013), пливању (Сезар Сијело Фиљо је вишеструки олимпијски и светски првак) и тенису (Густаво Киртен је три пута освајао Отворено првенство Француске).</s> <s>Државни празници</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>Култура</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Савезна Влада Бразила Бразилски институт географије и статистике</s> <s>Латинска Америка Државе у Јужној Америци</s>

908

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B0%D0%BA

Ирак

<s>Ирак (; ), или званично Република Ирак (; ) је држава у југозападној Азији. која сачињава античку регију Месопотамију река Тигар и Еуфрат и јужни Курдистан.</s><s>Површина Ирака је 438.317 km².</s><s>По површини Ирак је 59. држава у свету.</s><s>Граничи се са Кувајтом и Саудијском Арабијом на југу, Јорданом на западу, Сиријом на северозападу, Турском на северу и Ираном на истоку.</s><s>Има уско подручје обале код Ум Касра у Персијском заливу.</s><s>По процени из 2020.</s><s>Ирак је имао 38.872.655 становника.</s><s>Главни и највећи град Ирака је Багдад, а остали већи су Мосул, Басра, Арбил, Киркук и Фалуџа.</s> <s>Ирак обухвата Месопотамију, североисточни крај Загроса и источни део Сиријске пустиње.</s><s>Две главне реке Тигар и Еуфрат протичу кроз средишњи део Ирака.</s><s>Оне су учиниле Ирак земљом погодном за земљорадњу насупрот степама и пустињама које покривају већи део западне Азије.</s> <s>Ирак је у старом веку на западу био познат по грчком топониму Месопотамија (међуречје) и на овом простору су се смењиавале цивилизације још од 6. миленијума п. н. е. Област између Тигра и Еуфрата се обичном назива колевком цивилизације и постојбином писма, закона и точка.</s><s>Током историје, Ирак је био центар домаће акадске, сумерске, асирске и вавилонско-халдејске цивилизације.</s><s>Потом је био део ахеменидског, селеукидског, партијског, сасанидског, римског, праведног, омејадског, абасидског, монголског, сафавидског, афшаридског и османског царства.</s><s>Данашње границе Ирака су одређене миром из Севра када је Друштво народа после Првог светског рата ставило Ирак под Британски мандат у Месопотамији.</s><s>Монархија је основана 1921. а Ирак је добио независност од Уједињеног Краљевства 1932.</s><s>Монархија је збачена 1958. и основана је република.</s><s>Ираком је владала Баас партија од 1968. до 2003.</s><s>Након америчке инвазије 2003. је збачена власт председника Садама Хусеина.</s><s>Америчка окупација Ирака се окончала 2011.</s><s>Ирак је земља са шиитском већином и сунитском мањином.</s> <s>Географија</s> <s>Положај и границе Ирак се граничи са Ираном (1.458 -{km}-) на истоку, Саудијском Арабијом (814 -{km}-) и Кувајтом (242 -{km}-) на југу, Сиријом (605 -{km}-), Јорданом (181 -{km}-) и Турском 331 (-{km}-) на западу.</s><s>Дужина обале је 58 -{km}-.</s> <s>Ирак се може поделити у четири главна региона: пустињски (западно од Еуфрата), горњу Месопотамију (између Тигра и Еуфрата), северно побрђе Ирачког Курдистана и доњу Месопотамију, алувијалну раван од Тикрита до Персијског залива.</s> <s>Планине на североистоку су наставак алпског система који се пружа на исток од Балкана кроз јужну Турски, северни Ирак, Иран и Авганистан све до Хималаја.</s><s>Пустињски регион се налази у југозападним и централним покрајинама уз границу са Саудијску Арабију и Јордан и географски припада Арабијском полуострву.</s> <s>Планине На североистоку Ирака, из суседне Турске, у ову се земљу пружа планински ланац Таурус, а на истоку, из смера Ирана, ланац Загрос, Иранско горје.</s><s>Ови су планински ланци углавном стрми и голи, а њихови врхови премашују висину од 3000 m. Према средишту земље, планине постају све ниже и прелазе у долину река Еуфрат и Тигар.</s> <s>Воде Регија између река Еуфрата и Тигра назива се Месопотамија и представља житницу блискоисточних земаља.</s><s>Реке теку кроз Ирак са северозапада према југоистоку.</s><s>Средишњи делови њихових токова натапају поља и плантаже агрума и палми датуља подигнуте на месту посечених шума у којима су најзаступљенија била стабла храста, платана, врбе и тополе.</s><s>Доње токове ових река прате мочварна подручја с пуно трске која су станиште бројних птица селица.</s><s>Око 150 km северно од ушћа у Персијски залив Еуфрат и Тигар се спајају у реку Шат ел Араб.</s><s>Ирачка морска обала дуга је око 60 km.</s><s>На западу тока реке Еуфрат рељеф се поступно успиње прелазећи у Сиријску пустињу, која се простире и по суседним земљама.</s><s>У овом природном простору вегетација је пустињска с тек покојим грмом траве или трновитим трајницама.</s> <s>Клима Ирак се налази у сувој климатској зони.</s><s>Лета су врућа и с мало падавина, а зиме благе и влажне.</s><s>Док у Сиријској пустињи могу проћи године а да не падне киша, у планинској регији на североистоку земље зими пада снег.</s><s>Годишњи ниво падавина у овом подручју прелази 1000 милиметара, док је у Месопотамији количина падавина углавном мања од 30 милиметара.</s><s>У Багдаду, који је смештен и у њеном средишту, просечна температура у јануару износи 9 °C, а у јулу 33 °C. Температурне вредности неретко лети пређу екстремну границу од 50 °C.</s> <s>Историја</s> <s>Стари век Ирак има надимак Колевка цивилизација, пошто је постојбина Сумера, најраније познате цивилизације, која је настала у Месопотамији, плодној долини Еуфрата и Тигра у јужном Ираку током бакарног доба.</s><s>Овде је крајем 4. века п. н. е. су настало прво писмо и почела је писана историја.</s><s>Сумерску цивилизацију наследило је Акадско краљевство у 24. веку п. н. е. Период акадске превласти је следила сумерска ренесанса у 21. веку п. н. е. Еламитска инвазија у 2004. п. н. е. је довела до краја Треће династија Ура.</s><s>До 21. века п. н. е. нова акадска цивилизација, Асирија, се уздигла су северном Ираку.</s><s>До 19. века п. н. е. у јужном Ираку је основана аморитска држава Вавилонија.</s> <s>Ираком су владали Асирци и Вавилонци следећих 14. векова.</s><s>За време Хамурабијевог Вавилонског царства, Асирског краљевства од 1365—1076. п. н. е. и Нововавилонског краљевства, Ирак је био велесила античког света.</s><s>Нарочито је Новоасирско краљевство поставило Ирак у средиште великог царства које се простирало од Кавказа до Египта и Арабије и од Кипра до Персије.</s> <s>У 6. веку п. н. е. Кир Велики је поразио Нововавилонско краљевство у бици код Описа и Ирак је припојен Ахеменидском краљевству наредна два века.</s><s>Крајем 4. века п. н. е. Александар Велики је покорио регион.</s><s>Након његове смрти два века Ираком је владало хеленистичко Селеукидско краљевство.</s><s>Парћани су покорили обу област за време владавине Митридата I. Римљани су из Сирије неколико пута нападали овај регион.</s><s>Хришћанство је почело да се развија у Ираку (нарочито у Асирији) између 1. и 3. века и Асирија је постала центар Асирске цркве истока.</s><s>Сасаниди су под Ардаширом I уништили Партско краљевство и покорили Ирак 224.</s><s>Наредна 4. века Ирак је био сасанидска покрајина, све до исламског освајања Персије у 7. веку.</s> <s>Средњи век</s> <s>Арапско-исламска освајања у 7. веку су донела ислам у Ирак, као и велики прилив Арапа и Курда.</s><s>За време Праведног калифата, Мухамедов рођак и зет Алија је преместио своју престоницу у Куфу када је постао четврти калиф.</s><s>Омејадски калифат је Ираком управљао из Дамаска.</s> <s>Абасидски калифат је у 8. веку основао град Багдад као своју престоницу, и он је 5 векова био водећа метропола у арапском и муслиманском свету.</s><s>Багдад је био највећи мултикултурални град у средњем веку, а на врхунцу је имао више од милион становника, и био је центар науке током Исламског златног века.</s><s>Монголи су уништили град током опсаде Багдада у 13. веку.</s><s>Процене броја мртвих су у опсегу од 200.000 до милиона.</s> <s>Хулагу кан је 1257. скупио необично велику војску, значајни део снага Монголског царства, за потребе освајања Багдада.</s><s>Када су стигли пред исламску престоницу, Хулагу кан је захтевао предају, али је последњи абасидски калиф одбио.</s><s>Ово је разбеснело Хулагуа, и потом је, у складу са монголском стратегијом обесхрабривања пружања отпора, Багдад био разорен.</s><s>Број мртвих се креће од 200.000 до милион.</s> <s>Монголи су уништили Абасидски калифат и Кућу мудрости у Багдаду, која је поседовала бројне драгоцене историјске документе.</s><s>Град није никада повратио свој статус важног центра културе и утицаја.</s><s>Неки историчари верују да су Монголи уништили велики део система за наводњавање који је одржавао Месопотамију читав миленијум.</s><s>Други историчари истичу да је засољавање земљишта одговорно за пропаст пољопривреде.</s> <s>Црна смрт из 14. века је похарала већи део исламског света.</s><s>Најбоља процена за Блиски исток је да је степен смртности била око једне трећине.</s> <s>Тамерлан, војсковођа монголског порекла, је 1401. напао Ирак.</s><s>После освајања Багдада, око 20.000 његових становника је било масакрирано.</s><s>Тамерлан је наредио да се сваки војник врати са најмање две одсечене људске главе и да му је покаже.</s><s>Многи војници су били толико уплашени да су убијали таоце заробљене раније да би имали довољно глава да покажу Тамерлану.</s><s>Тамерлан је такође спроводио масакре над домаћим асирским хришћанским становништвом, тада већинским становништвом у северној Месопотамији, и у то време древни асирски град Асур је коначно напуштен.</s> <s>Османски Ирак У 16. веку, територија Ирака пада под отоманску власт, која траје све до Првог светског рата, када земља постаје протекторат Велике Британије.</s> <s>Британски мандат и краљевство</s> <s>Ирак је 11. новембра 1920. постао мандат Друштва народа под британском контролом назван Држава Ирак.</s><s>Британци су поставили хашемитског краља Фејсала I, кога су Французи протерали из Сирије, за свог за вазалног владара.</s><s>Исто тако, британске власти су одабрали сунитску арапску елиту из оближњих крајева и именовали у владине уреде</s> <s>Суочени са све већим трошковима и јавним протестима ратног хероја Томаса Лоренса, Британци су октобра 1920. сменили цивилног комесара Арнолда Вилсона и поставили сер Персија Кокса.</s><s>Кокс је успео да угуши немире, али је био одговоран за увођење судбоносне политике блиске сарадње са ирачком сунитском мањином.</s><s>Ропство је укинуто током 1920-их.</s> <s>Британци су дали независност Краљевству Ирак 1932, на молбе краља Фејсала I, мада су Британци задржали војне базе, локалну милицију и право пролаза за своју војску.</s><s>Краљ Гази I је владао као номинални вођа након смрти краља Фејсала 1933.</s><s>Његову власт су до његове смрти 1939. поткопавали војни пучеви.</s><s>Газија је наследио његов малолетни син Фејсал II.</s><s>Абдула Илах је владао као регент током Фејсаловог малолетства.</s> <s>Рашид Али ал Гајлани и чланови групе Златни квадрат су 1. априла 1941. извели државни удар и збацили Абдулу Илаха.</s><s>Током потоњег Англо-ирачког рата, Уједињено Краљевство (које је још увек држало ваздухопловне базе у Ираку је напало Ирак из страха да би влада Рашида Алија могла прекинути да снабдева нафтом западне земље због његове весе са силама Осовине.</s><s>Рат је почео 2. маја и Британци су, заједно са лојалном ирачком милицијом поразили снаге Рашида Алија и приморали га на примирје 31. маја.</s> <s>Војна окупација која је уследила довела је до повратка владавине хашемитске династије.</s><s>Окупација се окончала 26. октобра 1947, мада су Британци задржали војне базе у Ираку све до 1954, када су распуштене локалне милиције.</s><s>Властодршци током окупације и преосталог времена трајање хашемитске монархије били су Нури ал Саид, аутократски премијер, који је такође био на власти од 1930. до 1932. и Абдула Илах, бивши регент који је сада био саветник краљу Фејсалу II.</s> <s>Баасистички Ирак У устанку арапских националиста и војних официра, 1958. године, у Ираку је оборена монархија, а 1968. године власт државним ударом преузима панарапска Баас партија, којом доминирају муслимани сунити.</s><s>Рат Ирака са, претежно шиитским суседом, Ираном, од 1980. године до 1988. године, однео је на стотине хиљада људских живота и остао упамћен као најдужи и најкрвавији рат у новој историји Блиског истока.</s><s>Бивши председник Ирака Садам Хусеин дошао је на власт 1979. године, након што је већ десет година пре тога био „сива еминенција“ као потпредседник Револуционарне команде.</s> <s>Америчка инвазија Након што је војном акцијом срушен режим дотадашњег председника Садама Хусеина Ирак се од априла 2003. до јуна 2004. званично налазио под окупацијом САД.</s><s>Да би се створио привид да цела међународна заједница стоји иза напада и окупације контролу званично има међународна коалиција, али је она састављена највећим делом од Америчких трупа и симболичним учешћем НАТО партнера.</s><s>Дана 28. јуна 2004. власт је предана привременој ирачкој влади наметнутој споља, која је 30. јануара 2005. провела изборе за прелазну скупштину.</s><s>Земља је и даље ефективно под Америчком окупацијом и пуном контролом, стављена ван заштите свих међународних закона.</s><s>Америчке (коалиционе) окупационе снаге су и даље у великом броју присутне у Ираку, и заједно са најамницима америчких приватних фирми за физичко обезбеђење (Блеквотер, Халибуртон итд) покушавају да држе земљу под контролом ради експлоатације нафте и контроле положаја у походу на Иран и остале арапске земље.</s><s>Ирачани се противе окупацији и теже ка ослобођењу.</s><s>Америчке трупе су се повукле 2011. године из Ирака.</s><s>Након рата и окупације западних земља расте и жеља ка стварању исламске државе.</s><s>Ирак је пре окупације био једна од најсекуларнијих арапских земаља.</s> <s>Политика</s> <s>Према Уставу од 15. октобра 2005. године Ирак је савезна република с парламентарним системом власти.</s><s>На челу државе је председник републике, који за мандат од 4 година и на највише два мандата бира парламент.</s><s>Извршну власт има Веће министара, које се састоји од премијера и министара.</s><s>Веће министара потврђује парламент и оно му је одговорно за свој рад.</s><s>Законодавну власт има једнодомно Ирачко заступничко веће стр. 325 заступника (317 бирају грађани у појединим губернијама, док је 8 места резервирано за припаднике мањина), који служе мандат од 4 године.</s><s>Устав истиче обавезу успостављања Већа федерације као другог дома савезног парламента.</s><s>Бирачко је право опште и једнако, а имају га сви грађани с навршених 18 година живота.</s><s>Дан републике је 14. јула.</s> <s>Правосудни систем Ирака се дели на судове на нивоу регија и провинција и на федералне судове.</s><s>На нивоу провинција и регија постоје првостепени судови који се деле по надлежности на: Кривичне судове, Грађанске судове и Суд за статусна питања.</s><s>На нивоу провинција и регија у другом степену суде Жалбени судови.</s><s>Највиши суд на нивоу провинција и регија је Касациони суд.</s> <s>Административна подела</s> <s>Ирак је састављен од деветнаест покрајина ( - мухафаза; ).</s><s>Све покрајине су даље подељене на округе.</s><s>Ирачки Курдистан (Ербил, Дахук, Сулејманија и Халабџа) је једини аутономни регион у Ираку, са сопственом владом и војском.</s> <s>Становништво</s> <s>Становништво Ирака етнички је и верски хетерогено, иако је ислам најзаступљенија религија и припада му више од 95% становништва.</s><s>Три доминантне заједнице су Арапи-Шиити (око 60% становништва), Арапи-Сунити (око 20%) и Курди (око 15%).</s> <s>Густина насељености варира од врло ријетке (мање од 10 ст./km²) у полупустињским и пустињским крајевима на западу и југу, до врло густе у Доњој Мезопотамији.</s><s>Посебно су густо насељена шире подручје око главног града и подручје делте Схатт ал Араба.</s><s>Густином се истиче и брдско подручје Курдистана те уска зона уз горњи ток Тигриса и нешто мање Еуфрата.</s><s>У градовима живи више од половине становништва и тај део због снажних миграција убрзано расте.</s><s>Највећи је главни град је Багдад.</s><s>Остали већи градови: Мосул, Басра, Ирбил, Киркук, Сулејманија, Наџаф и Карбала.</s><s>Број становника расте врло брзо, по годишњој стопи 29‰ (просек 1980–2001).</s> <s>Религија</s> <s>Устав Ирака проглашава ислам као званичну религију.</s><s>Такође, Устав Ирака предвиђа да ислам треба сматрати извором законодавства, и ниједан закон не може бити усвојен уколико се противи утврђеним одредбама ислама.</s><s>Религијску структуру Ирака чине већински муслимани којих има 97%, те хришћани и остале религије које чине 3% популације. шиити представљају већину, са око 60-65%, а сунити око 32-37% становништва.</s> <s>У Ираку постоје и мање верске заједнице Бахајаца, Језида и Шабака, који заједно са хришћанима чине 3% популације Ирака који нису муслимани.</s><s>Припадници курдског народа припадају углавном сунитском огранку ислама, али мањи део Курда (-{Faili Kurdi}-) су припадници шиитског огранка ислама.</s> <s>Хајледци, уз Асирце и Сиријце чине највећи део хришћанске популације Ирака, која броји од 400.000 од 600.000 припадника.</s><s>Какаи заједница је настањена углавном у близини Киркука.</s><s>Мање од десет Јевреја живи у Багдаду, а мали број јеврејских породица живи у регији Ирачки Курдистан, на северу Ирака.</s><s>Заједница Језида броји од 500.000 до 600.000 припадника, и они углавном живе на северу земље, око 15% њих живи у Дохук провинцији, а остатак у Нинева провинцији.</s><s>Заједница Шабака броји од 400.000 до 500.000 људи, и они живе углавном за северу земље у провинцији Нинава, као и у близини Мосула.</s><s>Шиити претежно живе на југу и истоку Ирака, али представљају већину становништва у Багдаду.</s><s>Сунити чине већину на западу, северу и у централном делу Ирака.</s> <s>Језик Званични језици у Ираку су арапски и курдски језик.</s><s>Око 75% становништва говори арапски, док око 20% говори курдски језик.</s><s>У употреби су још и туркменски (турски дијалект), асирски и јерменски језик.</s><s>Такође, од "западњачких" језика најчешће се говори енглески језик.</s><s>Курдски језик се говори углавном на северу земље.</s><s>Јерменски језик говоре припадници преосталог хришћанског становништва.</s> <s>Арамејски и јужни азери језик, су регионални језици.</s><s>Јерменски и персијски су заступљени, али у мањој мери.</s><s>Већина ирачких Курда говоре и курдски и арапски језик.</s><s>Туркмени говоре језиком јужни азери, Асирци говоре различитим ерамејским дијалектима, а Фејли Курди говоре фејли језик, са курдским дијалектом.</s><s>Према Уставу Ирака сви грађани имају право на образовање на матерњем језику.</s> <s>Привреда</s> <s>Економијом Ирака доминира нафтни сектор, који традиционално пружа око 95% девизне зараде Ирака.</s><s>Недостатак развоја других привредних сектора је резултирао стопом од 18-30% незапослених и смањењем БДП-а од 4.000 $ по становнику.</s><s>Запосленост у јавном сектору чини готово 60% од укупно запослених на пуно радно вриеме у 2011. години.</s><s>Нафтна индустрија, која доминира ирачком привредом, запошљава релативно мали број радника.</s><s>Пре америчке окупације, у Ираку је био заступљен систем централно планиране економије са забраном страног власништва над ирачким привредним субјектима.</s><s>У таквом економском систему, већина великих индустријским предузећа су била у државном власништву а страној употреби су биле наметнуте велике тарифе.</s> <s>Упркос светски значајним залихама нафте, Ирак је међу сиромашнијим земљама на Блиском истоку.</s><s>Узроци вишегодишњој кризи и сиромашењу државе су издаци и ратне штете у ирачко-иранском рату 1980–88 (око 35 милијарди УСД), штете од рата са САД-ом и њиховим савезницима након ирачке окупације Кувајта 1991. године (око 65 милијарда УСД) те међународне санкције под којима је Ирак од 1990. године (стање донекле ублажава извоз нафте у оквиру УН-ова програма Нафта за храну и лекове, који се остварује од децембра 1996. године).</s> <s>Главни су пољопривредни производи пшеница, раж, рижа, парадајз, датуле, памук; у сточарству се највише узгајају овце и живина.</s><s>Већина је производних потенцијала у државном власништву (остварују око 80% БДП-а).</s><s>Године 2001. вредност извоза била је 15 милијарди УСД, а увоза око 12 милијарди УСД; главни су спољнотрговински партнери Русија, Француска, Египат и Кина.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>-{Hanna Batatu, "The Old Social Classes and the Revolutionary Movements of Iraq", Princeton: Princeton University Press,}- 1978 -{A Dweller in Mesopotamia , being the adventures of an official artist in the garden of Eden, by Donald Maxwell, 1921. (a searchable facsimile at the University of Georgia Libraries; DjVu & layered PDF format)}- -{By Desert Ways to Baghdad , by Louisa Jebb (Mrs.</s><s>Roland Wilkins) With illustrations and a map, 1908 (1909 ed). (a searchable facsimile at the University of Georgia Libraries; DjVu & layered PDF format)}- -{Benjamin Busch, "'Today is Better than Tomorrow'.</s><s>A Marine returns to a divided Iraq", Harper's Magazine, October (2014). pp.</s><s>29–44.}- Tyma Kraitt (Hg.): Irak - Ein Staat zerfällt.</s><s>Hintergründe, Analysen, Berichte, Promedia, Wien.</s><s>Kenan Engin: „Nation-Building“ – Theoretische Betrachtung und Fallbeispiel: Irak. (Dissertation), Nomos, Baden-Baden. -{Bawar Bammarny: Rule of Law in Iraq.</s><s>In: Matthias Koetter / Gunnar Folke Schuppert (Hrsg.): Understandings of the Rule of Law in various legal orders of the World, Rule of Law Working Paper Series No.</s><s>16, Berlin 2012 }- Paul Flieder:Der Barbier von Bagdad – Leben, Sterben, Glauben im Irak.</s><s>Residenz-Verlag, Salzburg.</s><s>Jobst Knigge: Deutsches Kriegsziel Irak.</s><s>Der deutsche Griff auf den Nahen Osten im Zweiten Weltkrieg.</s><s>Über Kaukasus und Kairo zum Öl des Orients.</s><s>Pläne und Wirklichkeit.</s><s>Verlag Dr. Kovac Hamburg.</s><s>Matthew Bogdanos mit William Patrick: Die Diebe von Bagdad.</s><s>Raub und Rettung der ältesten Kulturschätze der Welt.</s><s>Aus dem Amerikanischen von Helmut Dierlamm (Originalausgabe: Thieves of Baghdad, Bloomsbury Publishing, New York 2005), Deutsche Verlags-Anstalt.</s><s>Barthel Hrouda, Rene Pfeilschifter: Mesopotamien.</s><s>Die antiken Kulturen zwischen Euphrat und Tigris.</s><s>München 2005 (4. Aufl.). (Sehr knapper Überblick bzgl.</s><s>Mesopotamien im Altertum mit weiterführenden Literaturangaben.)</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Влада Ирака Скупштина Ирака -{Iraq profile from the BBC News}-</s> <s>Државе у Азији</s>

909

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0

Боливија

<s>Боливија (, , ), званично Вишенационална Држава Боливија (), је држава без излаза на море, која се налази у западно-централном делу Јужне Америке.</s><s>Према северу и истоку се граничи са Бразилом, према југу са Парагвајем и Аргентином, према југозападу са Чилеом и према западу са Перуом.</s><s>Седиште владе и извршног главног града је Ла Паз, док је уставна престоница Сукре.</s><s>Највећи град и главни индустријски центар је Санта Круз де ла Сијера, који се налази на тропским низијама, углавном равном региону истока земље.</s> <s>Суверена држава Боливија је уставно унитарна држава, подељена на девет департмана.</s><s>Географија ове земље варира од врхова Анда на западу, до источних низија, смештених у басену Амазона.</s><s>Једна трећина земље је унутар планинског ланца Анда.</s><s>Са 1.098.581 km² површине, Боливија је пета по величини држава у Јужној Америци, после Бразила, Аргентине, Перуа и Колумбије (и поред Парагваја, који је уз Боливију једина држава без излаза на море у Америци), 27. по величини у свету, највећа земља без излаза на море на јужној хемисфери и седма по величини земља на свету, после Казахстана, Монголије, Чада, Нигера, Малија и Етиопије.</s> <s>Становништво земље, процењено на 12 милиона, је мултиетничко, укључујући Американце, Местике, Европљане, Азијате и Африканце.</s><s>Шпански је званични и преовлађујући језик, иако 36 аутохтоних језика такође имају званични статус, од којих су најчешће говорени језици гварани, ајмара и кечуа.</s><s>Велики број различитих култура у Боливији је веома допринео разноврсности на пољима уметности, књижевности, музике, као и у кулинарству.</s> <s>Пре доласка Европљана, област данашње Боливије била је део Царства Инка – највеће државе преколумбовске Америке.</s><s>Конкистадори су овладали овим подручјем у 16. веку.</s><s>Током највећег дела колонијалне владавине Шпаније, ова област је била позната као Горњи Перу и била је под управом Вицекраљевства Перу, ком је припадао највећи део шпанских колонија у Јужној Америци, иако је ово подручје имало значајну аутономију у надлежности Краљевске Аудијенције Чаркас.</s><s>Борба за независност је трајала од 1809. до 1825, након чега је успостављена република названа по Симону Боливару.</s><s>Током 19. и раног 20. века, Боливија је изгубила контролу над неколико периферних територија од стране суседних земаља.</s><s>Боливија је остала релативно политички стабилна све до 1971, када је Хуго Банзер предводио државни удар који је подржавала ЦИА.</s><s>Овај државни удар је социјалистичку владу Хуана Хозеа Тореса заменио војном диктатуром на челу са Банзером.</s><s>Банзеров режим се обрачунавао са левичарском и социјалистичком опозицијом и другим облицима неслагања са његовом политиком, што је резултирало мучењем и смрћу једног броја грађана Боливије.</s><s>Банзер је збачен 1978. и касније се вратио као демократски изабрани председник Боливије од 1997. до 2001.</s><s>Под председавањем Ева Моралеса 2006–2019, земља је доживела значајан економски раст и политичку стабилност.</s> <s>Боливија је земља у развоју, са средњим нивоом индекса хуманог развоја, и стопом сиромаштва од 53%.</s><s>Модерна Боливија је чартер чланица УН, ММФ, Покрета несврстаних, ОАД и многих других.</s><s>Боливија је и даље друга најсиромашнија земља у Јужној Америци, иако је смањила стопе сиромаштва и има најбрже растућу економију у Јужној Америци.</s><s>Боливијске главне економске активности укључују пољопривреду, шумарство, рибарство, рударство и производну робу као што су текстил, одећа, рафинисани метали и рафинисана нафта.</s><s>Боливија је веома богата минералима, укључујући калај, сребро, литијум и бакар.</s><s>Као држава без излаза на море, 2010. године је склопила споразум са суседним Перуом, захваљујући којем је добила на коришћење луку Ило на 99 година.</s> <s>Порекло имена</s> <s>Боливија је добила име по Симону Боливару, венецуеланском вођи у шпанско-америчким ратовима за независност.</s><s>Лидеру Венецуеле, Антонију Хосе де Сукреу, понудио је или да задржи Горњи Перу (данашњу Боливију) у оквиру новостворене Републике Перу, и да се уједини са Уједињеним провинцијама Рио де ла Плате, или да прогласи независност од Вицекраљевства Перу које је имало контролу над највећим делом овог подручја.</s><s>Сукре се определио за стварање нове земље, коју је у част Симона Боливара назвао по њему.</s> <s>Новостворена држава се у почетку звала Република Боливар ().</s><s>Неколико дана касније посланик Мануел Мартин Круз је предложио: „Ако од Ромула Рим, онда од Боливара Боливијa“ ().</s><s>Његов предлог је усвојен 3. октобра 1825. године.</s><s>Уставом из 2009. назив државе Република Боливија промењен је у Вишенационална Држава Боливија ради признавања мултиетничности земље и унапређења положаја домородачких народа у новом уставу.</s> <s>Историја</s> <s>Период пре колонизације</s> <s>Народ Ајмара је пре око две хиљаде година настанио највећи део подручја данашње Боливије.</s><s>Данашњи Ајмаре себе сматрају за потомке припадника веома напредне цивилизације која се налазила у Тијаванаку, на западу Боливије.</s><s>Главни град Тијаванака настао је око 1.500 година пре нове ере.</s> <s>Између 600. и 800. године нове ере ова насеобина се развила у урбано средиште, чиме је постала важна регионална сила на јужним Андима.</s><s>По првобитним проценама град се на врхунцу развоја простирао на око 6,5 km² и имао је између 15 и 30 хиљада становника.</s><s>На основу сателитских снимака, начињених 1996, три најважније долине Тијаванакоа процењено је да је тамо у једном тренутку живело између 285.000 и 1.482.000 људи.</s> <s>Око 400. године нове ере, Тијаванако се од локалне силе преобразио у пљачкашку државу.</s><s>Проширио је територију у Јунге и донео је своју културу и начин живота многобројним народима у Перуу, Боливији, и Чилеу.</s><s>Ова цивилизација није имала искључиво насилан карактер.</s><s>Приликом ширења своје територије коришћена је политичка мудрост, стваране су колоније, склапани су трговински споразуми (који су друге цивилизације учинили зависним).</s> <s>Царство је настављало да се непрекидно шири.</s><s>Вилијам Х.</s><s>Исбел наглашава да је „Тијаванако извршио велике промене између 600. и 700. године којима је успостављен нови монументални стандард у градској архитектури и значајно повећан број становника“.</s> <s>Тијаванако је уместо уништавања наставио да интегрише припаднике других култура.</s><s>Археолози су запазили да је грнчарија Тијаванака била присутна и код цивилизација које су биле део овог царства.</s><s>Тијаванако је наставио да трговином између градова унутар царства још више учвршћује своју моћ.</s> <s>Владајућа класа Тијаванака стекла је моћ захваљујући вишковима хране, прикупљенима из рубних области царства, које су контролисали и расподељивали целокупном становништву.</s><s>Такође, ова класа људи је располагала стадима лама, која су представљала моћан вид контроле, јер су ламе биле веома важне за пренос робâ између градова и провинције.</s><s>Ова крда су такође представљала класне разлике између обичних људи и елите.</s><s>Контролом и манипулацијом вишкова хране, моћ владајуће класе расла је све до 950. године.</s><s>У то доба долази до великих климатских промена, које су довеле до знатног смањења количине падавина у басену Титикаке, што је према процени археолога изазвало велику сушу.</s> <s>Како су се количине падавина смањивале, велики број градова удаљених од језера Титикака давао је све мање хране владајућој класи.</s><s>Са смањењем вишкова хране, и самим тим извором њихове моћи, власт елите почела је да опада.</s><s>Главни град је постао једино место погодно за производњу хране захваљујући напредним пољопривредним техникама.</s><s>Тијаванако је нестао око 1000. године зато што је пресушио његов главни извор моћи – производња хране.</s><s>Вековима након тога област је била ненастањена.</s><s>Између 1438. и 1527, Царство Инка, током свог последњег великог ширења, овладало је највећим делом данашње западне Боливије.</s><s>Инке нису дуго задржале власт над овом облашћу, јер је нагло ширење слабило царство.</s> <s>Колонијално раздобље</s> <s>Шпанско освајање Царства Инка почело је 1524. а углавном је довршено 1533. године.</s><s>У оквиру Шпанске империје подручје данашње Боливије било је познато под именом „Горњи Перу“, и било је у склопу Вицекраљевства Перу.</s><s>Локалну власт вршила је Краљевска аудијенција у Чаркасу, данашњем Сукреу.</s><s>Године 1545. основан је рударски град Потоси, који је привукао велики број људи у потрази за сребром, те је убрзо постао највећи град на америчком тлу са више од 150.000 становника.</s> <s>До краја 16. века боливијско сребро је постало веома важан извор прихода за Шпанску империју.</s><s>Домороци су коришћени као робовска радна снага, на исти начин као што је то рађено у преколумбовско доба путем мита.</s><s>Тупак Катари је предводио устанак домородаца који је довео до опсаде Ла Паза у марту 1781, током које је погинуло 20.000 људи.</s><s>Након слабљења утицаја шпанске круне, током Наполеонових ратова, долази до развоја покрета против колонијалне власти.</s> <s>Борба за независност</s> <s>Борба за независност почела је 25. маја 1809. у Чикисаки, данашњем Сукреу, названа је револуцијом у Чикисаки.</s><s>Након ње уследила је Револуција у Ла Пазу, током које је Боливија прогласила независност.</s><s>Обе револуције су биле краткотрајне и шпанске власти су лако савладале устанике.</s><s>Међутим, наредне године се Борба за независност Латинске Америке распламсала широм континента.</s><s>Током рата између ројалиста и патриота Боливију је више пута заузимала и једна и друга страна.</s><s>Као помоћ патриотама Буенос Ајрес је учествовао у три војна похода, да би се на крају задржао на одбрани своје границе код Салте.</s><s>Боливију је коначно ослободио од ројалиста Антонио Хосе де Сукре, у војном походу са севера у ком му је помогао Симон Боливар.</s><s>Након 16 година рата 6. августа 1825. проглашена је независна република.</s> <s>Од стицања независности, Боливија је изгубила више од половине своје територије од суседних земаља.</s><s>Дипломатским каналима 1909. године изгубила је слив реке Мадре де Диос и територију Пуруса у Амазонији, дајући Перуу 250.000 km².</s><s>Изгубила је и државу Акре, у Акреском рату, важну јер је овај регион био познат по производњи гуме.</s><s>Сељаци и боливијска војска су се кратко борили, али након неколико победа и суочавања са изгледом тоталног рата против Бразила, били су принуђени да потпишу Петрополиски споразум 1903. године, у којем је Боливија изгубила ову богату територију.</s><s>Популарни мит каже да је председник Боливије Маријано Мелгарехо (1864–1871) мењао земљу за оно што је назвао „величанственим белим коњем“, а Акре су потом преплавили Бразилци, што је на крају довело до сукоба и страха од рата са Бразилом.</s> <s>Ратови са суседима</s> <s>Године 1836, Боливија је под вођством маршала Андреса де Санта Круза, напала Перу и вратила на власт свргнутог председника генерала Луиса Хосе де Орбегоса.</s><s>Перу и Боливија су тада основале Перуанско-боливијску Конфедерацију на челу са Санта Крузом као врховним заштитником ().</s><s>Након напетости између конфедерације и Чилеа, Чиле је објавио рат 28. децембра 1836. године.</s><s>Аргентина, савезник Чилеа, објавила је рат конфедерацији 9. маја 1837. године.</s><s>Перуанско-боливијске снаге оствариле су неколико великих победа током Рата конфедерација: поразиле су аргентинску експедицију и прву чилеанску експедицију у бици код Паукарпате близу Арекипа.</s> <s>Након те битке 17. новембра 1837. потписан је споразум између чилеанске и перуанске војске по ком је Чиле морао да се повуче са територије конфедерације, да врати заробљене бродове конфедерације, да нормализује привредне везе и да плати конфедерацији бивши перуански дуг.</s><s>Међутим, јавност у Чилеу је била згрожена оваквим споразумом и приморала је владу да га одбаци.</s><s>У другом походу чилеанске снаге су 20. јануара 1839. у бици код Јунгаја коначно поразиле снаге конфедерације.</s><s>Након овог пораза, Санта Круз је поднео оставку и отишао је у егзил прво у Еквадор а затим у Париз, док је Перуанско-боливијска конфедерација расформирана.</s> <s>Након обнове независности, перуански председник, генерал Агустин Гамара напао је Боливију.</s><s>Перуанска армија је поражена 20. новембра 1841. у бици код Ингавија када је погинуо и сам Гамара.</s><s>После те битке боливијска армија, под вођством генерала Хосеа Баљивијана, прешла је у контранапад у ком је заузела перуанску луку Арика.</s><s>Обе стране су 1842. потписале мировни споразум чиме је означен крај рата.</s> <s>Период политичке и привредне нестабилности половином 19. века ослабио је Боливију.</s><s>Томе треба придодати и окупацију области богате природним ресурсима на југозападу Боливије, укључујући и њену пацифичку обалу, коју је извршио Чиле током Пацифичког рата у раздобљу од 1879. до 1883. године.</s><s>Чиле је преузео власт над данашњом област Чукикамата, оближњим пољима шалитре, и луком Антофагаста.</s> <s>Тако је од стицања независности Боливија изгубила више од половине своје територије.</s><s>Такође је изгубила и област данашње савезне државе Бразила Акре у Акарском рату; важну због њених могућности за производњу гуме.</s><s>Сељаци и боливијска армија су се кратко борили али је Боливија после неколико победа, и наговештаја да би могла да уђе у рат ширих размера са Бразилом, била присиљена да 1903. потпише Споразум у Петрополису, по ком је изгубила ову област.</s><s>Крајем 19. века повећање цене сребра на светском тржишту омогућило је Боливији релативно благостање и политичку стабилност.</s> <s>20. век</s> <s>Почетком 20. века калај је заменио сребро као најважнији извор богатства у Боливији.</s><s>Власт у Боливији је током прве три деценије 20. века спроводила либералну економску политику под покровитељством привредне и друштвене елите.</s> <s>Услови рада Индијанаца, који су чинили већину становништва, су и даље били жалосни.</s><s>Средства за рад у рудницима била су примитивна док су на великим поседима Индијанци били у практично феудалном положају.</s><s>Нису имали могућности да се образују, привредно развијају, и да одлучују у политици.</s><s>Пораз Боливије у Рату за Чако (1932-35), у ком је изгубила велики део области Гран Чако око које се спорила, представљао је прекретницу у развоју ове земље.</s> <s>Почетком четрдесетих година 20. века на политичку сцену Боливије ступио је Револуционарни националистички покрет () (РНП), најважнија политичка организација током 20. века у Боливији.</s><s>Након што им је 1951. оспорена победа на председничким изборима РНП је наредне године предводио Боливијску националну револуцију која је на власт довела кандидата овог покрета, Виктора Паза Естенсора.</s><s>Током првог Естенсоровог мандата дато је опште право гласа, извршена је потпуна аграрна реформа, промовисано је школовање људи у сеоским подручјима и извршена је национализација највећих рудника калаја.</s> <s>Године 1964. војна хунта је свргнула са власти председника Естенсора, на почетку његовог трећег мандата.</s><s>На изборима 1966. за председника је изабран Рене Баријентос Ортуњо, који је ту дужност обављао све до своје смрти 1969. године.</s><s>Уплашена снажењем утицаја Народне скупштине и растом популарности председника Хуана Хосе Тореса, војска, РНП и још неке политичке организације поставиле су 1971. пуковника (касније генерала) Уга Банзера Суареза на место председника.</s> <s>Банзер је од 1971. до 1974. владао уз подршку РНП-а.</s><s>Након раскола у коалицији заменио је цивилне чланове владе са припадницима војске и увео је диктатуру.</s><s>Током његове владавине привреда је знатно ојачала али су захтеви за већим политичким слободама умањили подршку коју је имао у народу.</s> <s>Избори одржани 1979. и 1981. били су неубедљиви и обележени крађом.</s><s>Генерал Луис Гарсија Меза Техада је 1980. спровео државни пуч који није имао подршку народа.</s><s>Умирио је народ рекавши им да ће на власти остати само годину дана али је на крају године у телевизијском обраћању поручио да остаје на власти.</s><s>Након војне побуне 1981.</s><s>Меза је свргнут са власти а током наредних 14 месеци смењене су три војне владе.</s><s>Нереди су присилили војску да сазове Конгрес, са члановима изабраним 1980, који треба да изабере новог шефа државе.</s><s>Октобра 1982.</s><s>Ернан Силес Зуазо поново је постао председник, након што је ту дужност обављао од 1956. до 1960. године.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Боливија је смештена у средишњем делу Јужне Америке, између 57°26' и 69°38' ЗГД и 9°38' и 22°53' ЈГШ.</s><s>Заузима површину од 1.098.580 km², што је сврстава на 28. место на свету.</s><s>Обухвата простор од централних Анда, део Гран Чака и део амазонске прашуме.</s><s>Географско средиште земље је тзв. Пуерто Естреља на реци Рио Гранде, у провинцији Њуфло де Чавез у департману Санта Круз.</s> <s>Боливију карактерише разноврсност тла и климе.</s><s>Такође, има и једну од најразноврснијих флора и фауна на свету, као и неколико екорегиона као што су: Алтиплано; тропске шуме, где спада и Амазонска прашума; суве долине; Чикитанија, у којој се налазе тропске саване.</s><s>За све ове области карактеристична је велика разлика у надморској висини, од 6542 метра на планини Невадо Сахама до 70 m дуж реке Парагвај.</s><s>Упркос овим контрастима, Боливија нема излаз на море од Рата на Пацифику.</s> <s>Геологија и рељеф Боливија се може поделити на три физичко – географске целине.</s><s>Андска област на југозападу земље заузима 28% територије и протеже се на око 307.603 km².</s><s>Ова област је смештена на надморској висини већој од 3.000 m и налази се између два планинска венца Анда: Западних Кордиљера и Средишњих Кордиљера, на којима се налазе неки од највиших врхова на америчком тлу, као што је Невадо Сахама (6.542 м) и Иљимани (6.462 м).</s><s>Такође, овде се налази и језеро Титикака, највише пловно језеро на свету, и највеће језеро у Јужној Америци, које дели са Перуом.</s> <s>Такође, у овој области налази се и Алтиплано и Салар де Ујуни, највеће сланиште на свету и важан извор литијума.</s><s>Подандска област, која обухвата средишњи и јужни део Боливије, налази се између Андске висоравни и источних равница; простире се на 13% територије тј. на око 142.815 km².</s><s>Обухвата боливијске долине и подручје Јунгаса.</s><s>Одликује се развијеном пољопривредом и умереном климом.</s><s>Област Љанос се налази на североистоку и обухвата 59% територије тј. око 648.163 km².</s><s>Налази се северно од Средишњих Кордиљера; протеже се од подножја Анда до реке Парагвај.</s><s>Рељеф одликују равнице и мале висоравни, густе прашуме и велика разноврсност флоре и фауне.</s><s>Надморска висина у овој области не прелази 400 m.</s> <s>Воде У Боливији постоје три слива, чије се воде одводњавају у Атлантски или у Пацифички океан.</s><s>Слив реке Амазон, назива се и Северни слив, обухвата око 724.000 km² или 66% територије државе.</s><s>Реке овог слива имају велике меандре, формирајући на тај начин језера као што је Муриљо у Департману Пандо.</s><s>Главна притока Амазона у Боливији је река Маморе, дугачка око 2.000 km, тече према северу све до ушћа са, другом најважнијом реком у Боливији, Бенијем, дугачким 1.113 km.</s><s>Река Бени, заједно са Мадеиром, формира главну притоку Амазона.</s><s>Остале веће реке које припадају овом сливу су Мадре де Диос, Ортон, Абуна, Јата, и Гвапоре.</s><s>Најважнија језера у овом сливу су Рогагвадо, Рогагва, и Хара.</s><s>Слив реке Рио де ла Плата, назива се и Јужни слив, заузима површину од око 229.500 km² или 21% територије Боливије.</s><s>Реке овог слива су углавном знатно мање него оне које припадају Амазонском сливу.</s><s>Њему припадају реке Парагвај, Пилкомајо, и Бермехо.</s><s>Најважнија језера су Убераба и Мандиоре, смештена у боливијским мочварама.</s><s>Средишњи слив је ендореично подручје.</s><s>Обухвата површину од 145.081 km² или 13% територије државе.</s><s>На Андској висоравни налази се велики број језера и река које се не одливају ни у један океан јер су у потпуности окружени Андима.</s><s>Највећа река овог слива је Десагвадеро, дугачка 436 km.</s><s>Она истиче из језера Титикака и тече према југоистоку до језера Попо.</s><s>Овај слив чине језера Титикака, Попо, Коипаса, река Десагвадеро и сланиште Салар де Ујуни.</s> <s>Клима</s> <s>Клима у Боливији се знатно разликује у зависности од екорегиона, у источним љаносима је тропска док је на западним Андима поларна.</s><s>Лета су на истоку земље топла са великом влажности, док су на западу такође топла али сува.</s><s>Киша веома често утиче на температуру, влажност, ветрове, атмосферски притисак и испаравање, што омогућава појаву различитих типова климе.</s><s>Приликом појаве климатског феномена Ел Нињо долази до великих промена времена.</s><s>На западу су зиме веома хладне, око планинских венаца пада снег и ветар је израженији.</s><s>Ван тропског подручја јесен је сува.</s><s>У љаносима преовлађује тропска клима, коју карактерише велика влажност и просечна температура од 30 °C. Ветар који дува из правца амазонске прашуме доноси велике количине падавина.</s><s>У мају је, због сувих ветрова, мала количина падавина, и највише је сунчаних дана.</s><s>Међутим, ветрови који дувају са југа, познати као суразоси, могу да на неколико дана значајно снизе температуру.</s><s>На Андској висоравни преовлађује пустињско-поларна клима, са јаким и хладним ветровима.</s><s>Просечна температура се креће од 15 до 20 °C. Током ноћи, температура значајно опада на нешто изнад 0 °C, док је током дана суво време а сунчева светлост је јака.</s><s>Сваког месеца долази до смрзавања тла а снежне падавине су учестале.</s><s>У долинама и јунгасима преовлађује умерена клима.</s><s>Влажни североисточни ветрови дувају ка планинама, доносећи велику влажност и кишу.</s><s>Температура на вишој надморској висини је знатно нижа.</s><s>Снег се јавља на надморској висини већој од 2000 m. У области Чако преовлађује суптропска степска клима.</s><s>У јануару су велике количине падавина и велика је влажност ваздуха, док су у осталом делу године дани топли а ноћи су хладне.</s> <s>Административна подела</s> <s>Боливија је подељена у девет департмана.</s><s>Департмани су даље деле у покрајине, те општине и кантоне.</s> <s>Привреда</s> <s>Боливија је тренутно у раздобљу дугорочних привредних промена усмерених ка одржавању стабилних цена и стварању услова за економски раст.</s><s>Највеће промене односе се на приватизацију бројних јавних предузећа и подстицање предузетништва.</s><s>Након победе Боливара Ева Моралеса на изборима процес распродаје државне имовине је заустављен.</s><s>Сада је у руке државе прешла електро-привреда железница и цео енергетски сектор нафте и гаса.</s><s>Реформе се окрећу од либерализма и покушава се индустријализација.</s> <s>Највећи извозни ресурси су калај, злато, накит и производи од дрвета.</s><s>Пољопривреда напредује уз примену модерних начина обраде тла, а највише се извози соја.</s><s>На трећем месту је кориштење рудних богатстава.</s><s>Последњих година почео је извоз великих количина природног гаса у Бразил.</s> <s>Трговина са суседним државама је у порасту, иако САД остаје највећи трговински партнер.</s> <s>Становништво Према подацима боливијског Националног института за статистику (, скраћено INE) Боливија је 2012. имала 10.027.254 становника.</s> <s>Током последњих педесет година становништво Боливије се утростручило; са стопом раста од 2,25% годишње.</s><s>Раст становништва је у раздобљима између два пописа (од 1950. до 1976. и од 1976. до 1992.) био око 2,05%, од 1992. до 2001. био је 2,74%, док је у последњем међупописном раздобљу био 1,71% годишње.</s> <s>У урбаним подручјима живи 62,43% становништва, док 37,57% живи у руралним областима.</s><s>Највећи број људи, око 70%, живи у департманима Ла Паз, Санта Круз, и Кочабамба.</s><s>Густина становништва је 9,13 по квадратном километру, с тим да се она доста разликује у зависности од департмана.</s><s>У департману Пандо је 0,8 становника по квадратном километру, док је у департману Кочабамба 26,2 становника по квадратном километру.</s> <s>Највећа концентрација становништва је у тзв. централној осовини и у области Љанос.</s><s>Боливија има младо становништво.</s><s>Према попису из 2011, око 59% становништва било је старо између 15 и 59 година, док је 39% било млађе од 15 година.</s><s>Скоро 60% становништва је млађе од 25 година.</s> <s>Генетика</s> <s>Према генетској студији урађеној на Боливијцима, просечне вредности индијанског, европског и афричког порекла су 86%, 12,5% и 1,5%, код појединаца из Ла Паза и 76,8%, 21,4% и 1,8% код појединаца из Чукисаке.</s> <s>Национална структура</s> <s>Национални састав Боливије је шаролик.</s><s>На основу резултата пописа из 2012. међу особама старијим од 15 година, које су се изјасниле као припадници неког домородачког народа, најбројније су Кечуе са 1.281.116 припадника, следе Ајмаре са 1.191.352, па народи Чикитано са 87.885, Гварани са 58.990, и Моксењо са 31.078 припадника.</s><s>Попис није посебно евидентирао местике и белце, којих заједно, међу становништвом старијим од 15 година, има 4.032.014, док Афроболивијаца има 16.329.</s> <s>Домородачки народи у Боливији могу се према месту боравка поделити на оне који живе на Андима и на народе из источних равница (љаноса)</s> <s>Народи на Андима Ајмаре настањују углавном департмане Ла Паз, Оруро, и Потоси.</s><s>Кечуе настањују првенствено департмане Кочабамба и Чукисака, такође, живе и у планинским областима Потоси и Оруро Народи у источним равницама</s> <s>најбројнији народи на овом подручју су Гварани и Мохос, који настањују претежно департмане Санта Круз, Бени, Тариха, и Пандо.</s> <s>Местици живе широм Боливије, док белци живе углавном у великим градовима као што су Ла Паз, Санта Круз де ла Сијера и Кочабамба али и у неким мањим градовима као што је Тариха.</s><s>У Департману Санта Круз се налази знатна колонија (око 70.000 људи) немачких менонита.</s> <s>Афроболивијци су потомци афричких робова који су ту доведени током постојања Шпанске империје.</s><s>Они претежно настањују Департман Ла Паз, у провинцијама Северни и Јужни Јунгас.</s><s>Робовласништво је у Боливији укинуто 1831. године.</s> <s>Од азијских народа најбројнији су потомци јапанских, кинеских, корејских и либанских досељеника.</s> <s>Аутохтони народи Аутохтони народи Боливије могу се поделити у две категорије етничких група: Анде, који се налазе у Андском Алтиплану и региону долине; и равничарске групе, које насељавају топле регионе централне и источне Боливије, укључујући долине Департмана Кочабамба, области Амазонског басена у северном департману Ла Паз и низијске департмане Бени, Пандо, Санта Круз и Тарија (укључујући Регија Гран Чако на југоистоку земље).</s><s>Велики број андских народа је такође мигрирао да формирају Кечуа, Ајмара и интеркултуралне заједнице у низинама.</s> <s>Језик</s> <s>Уставом Боливије дефинисано је 37 службених језика.</s><s>Поред шпанског, ту спадају језици домородачких народа Боливије, а то су: Ајмара, Араона, Бауре, Бесиро, Венхајек, Гварају, Гварани, Гварсуаве, Есе Еха, Замуко, Итонама, Јаминава, Јуки, Јуракаре, Кавинењо, Кајубаба, Каничана, Кечуа, Леко, Маропа, Мачахујаи-Калаваја, Мачинери, Мовима, Море, Мосетен, Мохењо-Игнасијано, Мохењо-Тринитарио, Пакавара, Пукина, Сириони, Такана, Тапијете, Торомона, Уручипаја, Чакобо, Чиман.</s> <s>Домородачки језици са највећим бројем говорника су кечуа, ајмара, и гварани.</s> <s>Религија</s> <s>Боливија је секуларна држава у којој је зајамчена слобода вероисповести.</s><s>На основу пописа из 2001, који је спровео Национални институт за статистику, 78% становника Боливије су римокатолици, 19% су протестанти, док 3% припадају другим хришћанским деноминацијама.</s><s>Протестантизам и традиционална веровања урођеника убрзано добијају све више следбеника.</s><s>Око 2% становништва изјашњава се као агностици или атеисти.</s> <s>Култура</s> <s>Уметност</s> <s>Боливијска уметност се показује кроз различите медије, укључујући сликарство, скулптуру и грнчарију.</s><s>Разноликост земље и њених људи, као и шаренило свакодневног живота у Боливији чине сјајна уметничка дела, од којих нека нису добила пажњу коју заслужују.</s><s>Један од главних разлога за то би могао бити недостатак боливијских музеја у прошлости.</s><s>Међутим, у последње време у земљи се отварају многе нове уметничке галерије и музеји, дајући боливијским уметницима више могућности да покажу свој рад.</s><s>Град Санта Круз је посебно познат по приказу боливијске уметничке културе, укључујући сликарство, архитектуру и занатске производе.</s><s>Колонијалним периодом доминирали су уметници као што је Мељор Перез де Олгин, док су боливијски уметници 20. века Гузман де Рохас, Артуро Борда, Марија Луиза Пачеко и Марина Нуњез дел Прадо.</s> <s>Архитектура Боливија је дом јединственог стила уметности и архитектуре познатог као Местицо барок, настао када је традиционална верска уметност коју су донели Шпанци комбинована са стиловима аутохтоног боливијског народа.</s> <s>Књижевност Историја боливијске књижевности обележена је пре свега друштвеним и политичким контекстом и разним догађајима који су обележили историју земље.</s><s>Још у 19. веку модернистички песници су овој младој земљи оставили богато наслеђе.</s><s>Међу именима за памћење су Франц Тамајо, Грегорио Рејнолдс и Рикардо Хајмес Фрејре.</s> <s>У двадесетом веку писање је постало све више политичко; писци Оскар Серуто (Огњена бујица 1935.) и Августо Сеспедес (Бунар 1936.) причају о Чарко рату, а након смрти Че Геваре 1967, дела као што је Los Fundadores del Alba Рената Праде Оропезе, која су била потпуно политички оријентисана, почео да се појављује.</s><s>Али са диктатурама 1970-их и 1980-их, субверзивни аутори су углавном били ућуткани, а сва књижевна продукција била је обуздана политичком моћи.</s><s>Од краја 1960-их, боливијско писање је више фикција него било шта друго.</s> <s>Поред тога, од почетка 20. века, писци су се све више окретали аутохтоној публици: један од примера је La misk'isimi (на кечуа, „слатке усне“), Адолфе Косте ду Релса.</s><s>Али боливијска књижевност је заиста заслужила своја писма племства са Јоландом Бедрегал.</s><s>Ова песникиња, романописац и вајар је такође написала извештаје и произвела више од 16 књига, између поезије, романа, антологија, бројне публикације извештаја за децу и друге митове и фолклор културе Ајмара и Кечуа.</s><s>Међународно призната уз доделу неколико међународних признања, добила је, на пример, титулу Даме Америке од Националног савета за женска права у Мексику, а од стране Друштва аргентинских писаца названа је „Јоланда Америке“.</s> <s>Музика</s> <s>Једна од најзанимљивијих ствари у Боливији је чиста распрострањеност шарене и радосне музике и плеса у земљи.</s><s>Локално позната као фолклорико, музичка традиција Боливије одржава се у животу кроз бурне уличне параде које се редовно одржавају широм земље.</s> <s>У суштини боливијски, Моренада је вероватно најпопуларнији и најзаразнији фолклорни жанр.</s><s>Прича о афричким робовима који су доведени да раде у рудникима сребра у Потоси под командом Шпанаца.</s><s>То је представљено у њиховој беспрекорној одећи, где мушкарци носе црне маске и рашчупане дуге браде, док звона око њихових чланака означавају звецкање робовских ланаца.</s><s>Жене, с друге стране, носе провокативне миниће и шарене блузе са дубоким изрезима - уобичајена тема међу већином жанрова боливијског плеса.</s> <s>Капоралес, лако препознатљив плес један је од најжешћих и увек омиљен код публике.</s><s>То је релативно нов плес, који потиче пре само 50 година из афро-боливијске заједнице Лос Јунгас у посвећењу Богородици од Сокавона.</s><s>Њихова инспирација дошла је од Ел Капорала, предрадника мешовите расе који је надгледао робове Потосија.</s><s>Мушкарци облаче светлуцава, разнобојна комбинезона са пословођском капом и бичем, док су жене оскудно обучене.</s><s>Сматра се да је плес један од најтежих за савладавање, јер захтева приличну вежбу пре сваког догађаја.</s><s>Учесници морају да прате низ сложених корака пре него што скоче напред и ударе ногом у ваздух, што је атлетски подвиг који се показује тешким у разређеном ваздуху у боливијским регионима на великим надморским висинама.</s> <s>Тобас плес датира из предколонијалних времена када су Инке владале огромним подручјима континента.</s><s>Легенда каже да су се упустили у полусушну регију Чако у источној Боливији и налетели на племе домородаца познатих као Тобас.</s><s>Инке су наводно били толико импресионирани Тоба музиком и плесом да су поштедели племе, поводећи само најбоље музичаре и плесаче са собом назад у краљевство да их користе као краљевску забаву.</s><s>Одећу карактеришу мушке чудне, помало застрашујуће маске, док жене носе шарено перје.</s> <s>Кинематографија</s> <s>Боливијска кинематографија се састоји од филмова и видео снимака направљених у држави Боливије или од стране боливијских филмских стваралаца у иностранству.</s><s>Иако је филмска инфраструктура у земљи премала да би се сматрала филмском индустријом, Боливија има богату филмску историју.</s><s>Боливија константно производи дугометражне филмове од 1920-их, од којих су многи документарни или имају документарни приступ својој теми.</s><s>Историчар филма Хосе Санчез приметио је да је доминантна тема многих боливијских филмова домородачке културе и политичка репресија у земљи.</s> <s>Фестивали и сајмови</s> <s>Од духовних и традиционалних, до дивљих и западњачких, боливијски фестивали су јединствени, шарени.</s><s>Неки од познатих фестивала су Аласитас (јануар), Оруро карневал (фебруар), Фестивал дел Гран Подер у Ла Пазу (мај), Сан Хуан (јун), Уркупиња (август) и многи други.</s><s>У Боливији се мешају хришћанска веровања са домородачким традицијама.</s><s>Ови наизглед нечастиви синдикати резултирају фантастичним прославама које изгледају познато, али егзотично.</s><s>Натита фестивал је сличан Дану мртвих у Мексику и дешава се у боливијским Андима.</s><s>Мештани учествују у украшавању лобања својих мртвих, верујући да ће их заштитити током године.</s><s>Традиција каже да натите штите породице које их чувају: помажу њиховим пословима да напредују, брину о кућама од могућих лопова, обезбеђују здравље својих власника, помажу у проналажењу партнера и штите од злих духова.</s> <s>Гастрономија</s> <s>Боливијска кухиња потиче од комбинације шпанске кухиње са аутохтоним састојцима и традиције Ајмара, између осталог, са каснијим утицајима Немаца, Италијана, Француза и Арапа због доласка имиграната из тих земаља.</s><s>Традиционални састојци многих јела боливијске кухиње су кукуруз, кромпир, квиноја и пасуљ.</s><s>Ови састојци су комбиновани са бројним основним производима које су донели Шпанци, попут пиринча, пшенице и меса, укључујући говедину, свињетину и пилетину.</s> <s>Боливијска кухиња се разликује по географским локацијама.</s><s>У западној Боливији у Алтиплану, због високе, хладне климе, користе се зачини, док се у низијама Боливије у амазонским регионима јела састоје од производа који обилују тим регионом: воћа, поврћа, рибе и јуке.</s> <s>Спорт Слично већем делу Латинске Америке, највећи спорт у Боливији је фудбал.</s><s>Последњих година повећано је учешће жена и девојчица.</s><s>Међутим, мушкарци их не схватају озбиљно као фудбалерке, иако се у неким областима њихово прихватање побољшава.</s><s>Остали популарни спортови у којима Боливија ужива су одбојка и стони фудбал, а оба се могу видети на ћошковима улица.</s><s>Одбојка је постала популарнија као алтернатива фудбалу, јер се и једно и друго може играти само са лоптом.</s><s>Након обележавања мреже канапом или гајтаном, игра се може играти на било којој подлози.</s> <s>Постоје многи други спортови које Боливијци воле да вежбају или гледају, укључујући тенис, пливање, јахање, гимнастику и трке аутомобила и бицикла.</s><s>Значајни изузеци су амерички фудбал и бејзбол који упркос многим покушајима никада нису заузели срце Боливије.</s><s>Иако се још нису интегрисале у фудбал, Боливијске жене су се интегрисале у други спорт којим доминирају мушкарци.</s><s>Боливијске жене Ајмара боре се у стилу луча либре.</s> <s>Карактеристичне су по ношењу традиционалне женствене хаљине за своје рвачке борбе у слободном домету, чипканих подсукњи, полера сукње, шала и кугле преко косе која је исплетена у две плетенице.</s><s>Борбене жене се зову чолитас лучадорас и ова пракса рвања која је почела 2001. године постала је популарнија од традиционалног мушког рвања.</s><s>Као сиромашна земља трећег света са мало спортског искуства, Боливија је видела велику мотивацију и инспирацију од Хосеа Гамара Зориле.</s><s>Рођени Боливијац, који је промовисао вредност спорта широм земље и 1970-их довео је своју земљу до најбољих спортских резултата које су икада видели.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Државе у Јужној Америци Латинска Америка Континенталне земље</s>

910

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Шпанија

<s>Шпанија (), званично Краљевина Шпанија (), је јужноевропска држава, смештена на југозападу континента на Пиринејском полуострву и неколико суседних архипелага и енклава.</s><s>Граничи се са Португалијом на западу и Француском и Андором на североистоку.</s><s>Излази на Средоземно море на југу и истоку и Атлантски океан на северу и северозападу, европски део Гибралтара граничи с Шпанијом.</s><s>Главни град је Мадрид.</s><s>У саставу Шпаније се такође налазе и два архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском океану.</s><s>Сеута и Мелиља (две енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и Ливија (енклава у француским Пиринејима), такође припадају шпанској држави.</s> <s>Шпанија је чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО савеза.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Државе и територије са којима се Шпанија граничи су: Андора, Португалија, Мароко, Гибралтар и Француска.</s><s>Површина државе износи 505.990 km².</s><s>Шпанија се налази у умереној зони, између 43°47'24" и 36°00'40" северне географске ширине, и између 7°00'29" источне и 5°36'40" западне географске дужине.</s> <s>Геологија и рељеф Најстарији део Шпаније, представља 600-800 m висока висораван Мезета, која је грађена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака.</s><s>На северу је окружена младим набраним Кантабријским планинама и Пиринејима (Пико де Анети, 3.404 -{m}-), а на југу Андалузијским планинама или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага.</s> <s>Андалузијске планине састоје се од неколико масива, који се пружају паралелно с обалом Средоземног мора: централни део Сијера Неваде (-{Sierra Nevada}-) с највишим врхом Шпаније (Муласен, 3.481m).</s><s>Између јужног руба Мезете, односно Сијера Морене (-{Sierra Morena}-) и Андалузијских планина налази се велика Андалузијска тектонска депресија.</s><s>На североисточном рубу Мезете пружају се Иберијске планине, грађене од кредних и јурских наслага, а између њих, Пиринеја и Кантабријских планина смештена је долина реке Ебро (Храгонска котлина).</s><s>Са висоравни Мезета издижу се планински масиви Сијера де Гата (-{Sierra de Gata}-), Сијера де Гредос (-{Sierra de Gredos}-) и Сијера де Гвадарама (-{Sierra de Guadarrama}-), који су настали раседањем у терцијару.</s><s>Обала је углавном стрма и слабо неразуђена.</s><s>Добро је рашчлањена само обала Галиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.</s> <s>Воде Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо у Португалу) и Дуеро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро — притока Средоземног мора.</s><s>Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја.</s><s>Токови који се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал.</s><s>У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су и водопади и брзаци, погодни за производњу електричне енергије.</s><s>Већи токови искоришћени су за наводњавање плодних равница.</s> <s>Клима Шпанија се налази у умереном појасу, а њен неуједначен рељеф утиче на велику климатску разноврсност.</s><s>Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска).</s><s>Међутим, то је само донекле тачно јер само приобално подручје истока, југоистока и југа Шпаније има средоземне карактеристике.</s> <s>На измене климе превасходно утиче надморска висина, па долази и до вертикалне климатске зоналности.</s><s>Уз то, планине се углавном издижу уз рубним деловима земље, па су значајна препрека ширењу климатских утицаја из околних простора.</s><s>Због тога средишњи део Шпаније — Мезета, има знатно другачије поднебље, од оног које би одговарало географској ширини тог простора.</s> <s>На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска) средње месечне температуре током године крећу се од 13 °C до 25 °C, а излучи се од 350 — 500 -{mm}- падавина.</s><s>За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчано лето, када максималне температуре достигну и 48 °C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у Европи.</s><s>Зиме су у приморју угодне, а на југу топле.</s> <s>Северозапад Шпаније, односно атлантска обала, која излази и на Бискајски залив, има свежију климу, па се температуре крећу од 8-20 °C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне масе, па се на планинским падинама излучи највише падавина, око 900-2000 -{mm}-.</s><s>Због благе океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленом вегетацијом, па се ова регија често назива и „Зелена обала“ (Коста Верде, ).</s> <s>Унутрашњу Шпанију, са континенталном климом карактеришу средње месечне температуре од 3-23 °C, а током зиме често буду и негативне.</s><s>У овој регији се просечно годишње излучи испод 500 -{mm}- талога, а на неким деловима мање од 300 милиметара.</s><s>Источни обод поприма неке карактеристике медитеранске климе, док се северозападни руб приближава океанском климату.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Шпанија има мало шума свега око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе.</s><s>У унутрашњости Шпаније основу природног пејзажа чине ксерофитне заједнице.</s><s>Шикару (-{matorral}-), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава.</s><s>У тим условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица.</s><s>Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (-{tomillares}-).</s><s>У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.</s> <s>Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари).</s><s>Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију.</s><s>Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго).</s><s>У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.</s> <s>Историја</s> <s>Прва писана сведочанства описују Иберију као земљу настањену Иберима, Баскима и Келтима.</s><s>Након великих борби долази под власт Рима.</s><s>Током средњег века њом су завладала германска племена да би недуго затим потпала под власт Мавара из северне Африке.</s><s>Током вишевековне борбе мала хришћанска краљевства са севера успела су да поврате власт над полуострвом.</s><s>Последње маварско краљевство пало је исте године када је Колумбо стигао дo Америке.</s><s>Тада је почело да се ствара глобално царство а Шпанија је наредих векoва и по била водећа европска и светска сила.</s> <s>Бројни ратови и други проблеми временом су урушили њен статус.</s><s>Наполеонова инвазија је довела до хаоса у земљи, и подстакла покрете за независност у шпанским колонијама.</s><s>Непосредно пре Другог светског рата Шпанију је задесио крвави грађански рат који је на власт довео диктаторски режим.</s><s>Крајем седамдесетих година 20. века долази до обнове демократије а нешто касније Шпанија се придружује Европској унији, бележећи стабилан економски развој и културни препород.</s> <s>Преисторија и преромански народи</s> <s>На основу археолошког налазишта Атапуерка може се закључити да је Иберијско полуострво било настањено хоминидима пре 1,2 милиона година.</s><s>Људи су на Иберијско полуострво дошли са севера пре 35.000 година.</s><s>Најпознатији артефакти о овим преисторијским људским насеобинама су цртежи у пећини Алтамира у Кантабрији, на северу полуострва, које су начинили Кромањонци између 35.600 и 13.500. године пре нове ере.</s><s>На основу археолошких и генетских истраживања долази се до закључка да је Иберијско полуострво послужило као уточиште становницима северне Европе током последњег леденог доба.</s> <s>Пре римског освајања Иберијско полуострво су углавном настањивали Ибери и Келти.</s><s>Ибери су живели дуж медитеранске обале од североистока до југоистока полуострва.</s><s>Келти су настањивали унутрашњост и атлантску обалу од северозапада до југозапада.</s><s>Баски су живели у западном делу Пиринеја и у суседним областима, Тартешани су живели на југозападу а Лузитанци и Ветонци у средишњем делу запада полуострва.</s><s>Дуж средоземне обале постојале су бројне трговачке насеобине Феничана, Грка и Картагињана.</s> <s>Римско царство и Готско краљевство</s> <s>Током Другог пунског рата, између 210. и 205. п. н. е., Рим је освојио картагинске колоније на Средоземљу.</s><s>Римљанима је било потребно скоро два века за потпуно освајање Иберијског полуострва, да би њиме владали више од шест векова.</s><s>Келтско и иберијско становништво постепено је романизовано (латинизовано).</s><s>Локалне вође су постале део римске аристократије а Хиспанија је постала житница Римског царства, извозник злата, вуне, маслиновог уља, и вина.</s><s>Пољопривредна производња је повећана са изградњом система за наводњавање, од којих су неки још увек у употреби.</s><s>Цареви Хадријан, Трајан, Теодосије I, и филозоф Сенека су рођени у Хиспанији.</s><s>Хришћанство је на ово поднебље стигло у првом веку а раширило се у градовима током другог века.</s><s>Већина данашњих језика у Шпанији и законодавство воде порекло из овог периода.</s> <s>Слабљење владавине Западног римског царства у Хиспанији је почело 409, када су германска племена Свеви и Вандали, заједно са Сарматским Аланима прешли Рајну и опустошили Галију, да би их Визиготи исте године довели у Иберију.</s><s>Свеви су основали краљевство на подручју данашње Галиције и северне Португалије.</s><s>Распадом Западног римског царства нестало је постојеће друштвено уређење, мада су новоформиране државе задржале многе институције и законе потоњег царства, укључујући хришћанство.</s> <s>Хаздинзи, савезници Алана, такође су основали краљевство у Галицији, заузевши углавном исто подручје али су своју власт проширили јужно до реке Дуеро.</s><s>Вандалско племе Силинзи је заузело подручје названо Вандалузија, данашња Андалузија.</s><s>Византинци су на југу Иберијског полуострва основали енклаву Спанију, с циљем обнове Римског царства на овом подручју.</s><s>Међутим, Хиспанија је на крају уједињена током владавине Визигота.</s> <s>Средњи век</s> <s>Почетком осмог века Омејадски калифат се проширио на Иберијском полуострву.</s><s>Маври из северне Африке су заузели скоро цело полуострво, изузев мале планинске области на северозападу.</s> <s>Под шеријатских законима хришћани и Јевреји су имали подређени статус.</s><s>Овакав положај је хришћанима и Јеврејима бранио исповедање религије, такође њихова права су у сваком погледу била мања у односу на муслимане.</s> <s>Преобраћење у ислам добило је велике размере.</s><s>Верује се да су крајем 10. века мулади (муслимани пореклом са Иберијског полуострва) чинили већину становништва Ал-Андалуза.</s> <s>Муслиманску заједницу на полуострву карактерисала је шароликост и социјална напетост.</s><s>Временом је дошло до сукоба између Бербера из северне Африке, најзаслужнијих за освајање ове територије, са арапским вођама са Блиског истока.</s><s>Поред њих ту је била и бројна маварска популација, која је живела углавном у долини реке Гвадалкивир, у приобаљу Валенсије, долини реке Ебро и у планинским областима Гранаде.</s> <s>Кордова, главни град калифата, био је највећи, најбогатији и најпрефињенији град у западној Европи.</s><s>У Средоземљу је цветала трговинска и културна размена а муслимани су ово подручје оплеменили својим познавањем науке.</s><s>Муслимански и јеврејски научници су дали значајан допринос оживљавању и ширењу грчке културе у западној Европи.</s><s>Два значајна филозофа тога доба били су Ибн Рушд и Мојсије Мајмонид.</s><s>Романизовани становници Иберијског полуострва су заједно са муслиманима и Јеврејима допринели стварању аутентичне културе на овом подручју.</s><s>Ван градова, где је живела већина људи, власништво над земљом није мењано још од римског доба, с обзиром да су муслимански властодршци веома ретко одузимали земљиште.</s><s>Такође, донете су и нове културе и технике обраде земље што је допринело развоју пољопривреде.</s> <s>Током једанаестог века долази до подела међу муслиманима, што је малим хришћанским државама омогућило да знатно прошире своје територије.</s><s>Владари династија Алморавида и Алмохада из северне Африке су успоставили јединство међу муслиманима.</s><s>Ова поновно уједињена исламска држава је током наредних сто година бележила напредак и у извесној мери повратила територије које су јој хришћани заузели.</s> <s>Недуго пошто су Маври заузели Иберијско полуострво, код Шпанаца и Португалаца настаје покрет за његово ослобађање под именом Реконкиста.</s><s>За почетак Реконкисте узима се битка код Ковадонге из 722. године.</s><s>Након победе хришћанске војске над муслиманским снагама створена је хришћанска Краљевина Астурија на северозападу полуострва.</s><s>Недуго затим, 739. године, муслимани су протерани из Галиције која је прикључена Краљевини Астурији.</s> <s>Муслиманска војска је такође покушала продор преко Пиринеја али је поражена у бици код Поатјеа у Франачкој.</s><s>Доцније су франачке снаге успоставиле хришћанске округе () на јужној страни Пиринеја.</s><s>Ове области су касније прерасле у краљевства Навара, Арагон, и Каталонија.</s><s>Током наредних неколико векова граница између области под влашћу муслимана и хришћана протезала се долинама река Ебро и Дуеро.</s> <s>Распадом Ал-Андалуза, на међусобно завађена таифска краљевства, стекли су се услови да хришћанска краљевства остваре превласт на Иберијском полуострву.</s><s>Заузимање стратешки важног града Толеда 1085. године представљало је показатељ велике промене равнотеже снага у корист хришћанских краљевстава.</s><s>Велика маварска упоришта пала су под власт хришћана у 13. веку — Кордова 1236. а Севиља 1248. године — док је само енклава Гранада остала у муслиманским рукама као вазална држава.</s> <s>У овом периоду долази до поновног процвата књижевности и филозофије настале на римским и готским тековинама.</s><s>Рамон Љуљ је један од значајнијих филозофа овога доба.</s><s>Краљ Алфонсо X од Кастиље се посветио стварању јединственог националног идентитета и будуће државе Шпаније.</s><s>Тежио је ка повезивању иберијских хришћанских краљевстава са другим средњовековним европским државама.</s><s>Увео је кастиљански као службени језик.</s> <s>Краљеви су, угледавши се на законе и институције старог Рима, желели већу власт, борећи се против племства.</s><s>Мариниди су у 13. и 14. веку напали Иберијско полуострво из северне Африке, и успоставили су неколико енклава дуж јужне обале.</s><s>Међутим, нису успели да обнове власт над полуострвом и убрзо су истерани.</s><s>Такође, током 13. века, краљевина Арагон, смештена на североистоку данашње Шпаније, проширила је своје територије на острва у Медитерану, до Сицилије и Атине.</s><s>Тих година су основани Универзитет у Паленсији (1212/1263) и Универзитет у Саламанки (1218/1254).</s><s>Црна смрт је током 1348. и 1349. разорила Шпанију.</s> <s>Браком између Изабеле I од Кастиље и Фердинанда II Арагонског 1469. долази до уједињења хришћанских краљевстава Кастиља и Арагон.</s><s>Канарска острва су освојена 1478. а 1492. здружене снаге Кастиље и Арагона заузеле су Емират Гранада, чиме је окончана владавина муслимана на Иберијском полуострву, која је трајало 781 годину.</s> <s>Године 1478. започела је шпанска инквизиција током које су Сефарди били приморани да пређу у католицизам или да буду протерани са шпанских територија.</s><s>Споразумом у Гранади гарантована су права муслимана, мада су поштована само делимично.</s><s>Муслимани су у потпуности протерани са Иберијског полуострва почетком 17. века, након устанка у Алпахурасу.</s> <s>Империјална Шпанија</s> <s>Основу за настанак савремене Шпаније и Шпанске империје представљало је уједињење круна Арагона и Кастиље склапањем брака између њихових суверена.</s><s>Међутим, свако од краљевстава унутар Шпаније задржало је атрибуте државности у друштвеном, политичком и законодавном погледу, као и у области језика и монетарне политике.</s> <s>Изабела и Фердинанд су учврстили своју моћ на рачун месног племства, а реч Еспања (), чији је корен древно име Хиспанија (), почела је да се користи као заједнички назив за два краљевства.</s><s>Велике политичке, законодавне, верске и војне реформе допринеле су позиционирању Шпаније као Прве светске силе.</s> <s>Година 1492. такође је означила одлазак Кристифора Колумба у Нови свет на путовање које је финансирала краљица Изабела.</s><s>Колумбо је током првог путовања прешао Атлантик и стигао до Карипских острва, чиме је почело европско истраживање и освајање Америке, иако је он био убеђен да је стигао до Оријента.</s><s>Колонизацију америчког континента започели су конкистадори попут Ернана Кортеса и Франсиска Пизара.</s> <s>Шпанија је била водећа европска сила током 16. и већег дела 17. века.</s><s>Овај статус је ојачала трговином и богатством стеченим из колонија, такође, постала је и водећа поморска сила света.</s><s>Врхунац је достигла током владавина прве двојице Шпанских Хабзбурга — Карла V (1516—1556) и Филипа II (1556—1598).</s><s>Током овог раздобља Шпанија се суочила са Италијанским ратовима, Устанком комунероса, Холандском револуцијом, Побуном Мориска, сукобима са Османлијама, Англо-шпанским ратом и ратовима са Француском.</s> <s>Запоседањем територија у Новом свету и захваљујући браковима између владајућих династија или наслеђивањем, Шпанска империја је знатно проширена.</s><s>Обухватала је огромна пространства на америчком континенту, острва у азијско-пацифичком региону, делове Италије, градове и северној Африци, као и делове данашње Француске, Немачке, Белгије, Луксембурга, и Холандије.</s><s>Почетком 16. века, када је Магеланова експедиција прва опловила свет, Шпанија је постала прва империја у којој сунце није залазило.</s><s>Ово је било Доба великих открића, а одважне експедиције су путем копна или мора пронашле нове трговачке путеве.</s><s>Такође, тада Европљани започињу освајања и колонизацију нових територија.</s><s>Шпански истраживачи су у матицу доносили племените метале, зачине, луксузна добра, и дотада непознате биљке, што је значајно допринело да Европљани промене своје виђење света.</s><s>Културни процват током овог раздобља данас се сматра Златним веком Шпаније.</s><s>Ширење империје довело је до огромних промена на америчком континенту које су се највише испољиле сломом тамошњих друштава и уништавањем домородачког становништва.</s><s>Под утицајем хуманизма, контрареформације и нових географских открића и освајања настаје интелектуални покрет познат као Саламанканска школа (), који је поставио прве савремене теорије о међународном и људском праву.</s> <s>Крајем 16. и током прве половине 17. века, Шпанија се суочила са бројним изазовима.</s><s>Пирати, под окриљем растућег Османског царства, пљачкајући и одводећи у робље становништво у бројним приобалним областима, онемогућавали су несметан живот.</s><s>Такође, тиме су се поново јавиле претње о могућој исламској инвазији.</s><s>Током овог раздобља Шпанија је често била у рату са Француском.</s> <s>Протестантска реформација је допринела да Шпанија још више заглиби у верске ратове, што је имало за последицу повећање војне активности широм Европе и Медитерана.</s> <s>Половином 17. века Шпанија се поред бројних ратова суочила и са кугом која је усмртила велики број становника Европе.</s><s>Шпански Хабзбурзи су земљу увели у низ сукоба широм континента захваљујући којима су исцрпљени њени природни ресурси и привреда.</s><s>Шпанија је успела да задржи највећи део расутог Хабзбуршког царства, као и да помогне снагама Светог римског царства у борби са протестантима, али је на крају ипак била приморана да призна отцепљење Португалије (део Иберијске уније од 1580. до 1640) и Холандије, и на крају да доживи озбиљне поразе од Француске током последњих година Тридесетогодишњег рата.</s> <s>У другој половини 17. века, моћ Шпаније почиње да постепено опада.</s><s>Била је принуђена да преда неколико мањих области Француској и Холандији; међутим, успела је да очува и да повећа своје огромно прекоморско царство, које је остало нетакнуто све до почетка 19. века.</s> <s>Губитак моћи на европском тлу доживео је врхунац током сукоба око шпанског престола првих година 18. века.</s><s>Рат за шпанско наслеђе био је међународни сукоб широких размера који је за исход, између осталог, имао губитак шпанских поседа широм Европе и позиције најјаче европске силе.</s><s>Током овог рата на шпански престо постављена је династија Бурбона.</s><s>Прву истински шпанску државу је успоставио први бурбонски краљ, Филип V, уједињавањем круна Кастиље и Арагона у јединствену државу, укидајући бројне привилегије и законе које су имали регионални владари.</s> <s>Током 18. века у највећем делу царства долази до постепеног опоравка и пораста благостања.</s><s>Нови бурбонски монарх је применио француски систем модернизације управе и привреде.</s><s>Просветитељске идеје су постајале привлачније владајућој елити.</s><s>Међународна позиција Шпаније поправила се, између осталог, захваљујући војној помоћи коју су слали побуњеницима у британским колонијама током Америчког рата за независност.</s> <s>Либерализам и национална држава</s> <s>Шпанија је 1793, као чланица Прве коалиције, ушла у рат против Прве француске републике.</s><s>У овом сукобу Шпанија је поражена услед чега је морала да пристане на Базелски мировни споразум.</s><s>Споразумом се одрекла две трећине острва Хиспаниола и уступила их Француској.</s><s>Шпански премијер Мануел Годој је 1807. склопио тајни споразум са Наполеоном о савезништву против Британије и Португалије.</s><s>Наполеону је овиме омогућено да под изговором напада на Португалију окупира и Шпанију.</s><s>Шпански краљ је абдицирао у корист Наполеоновог брата, Жозефа Бонапартеа.</s> <s>На Жозефа Бонапартеа је гледано као на марионетског владара и самим тим није био прихваћен међу Шпанцима.</s><s>Незадовољан бонапартистичким режимом народ се 1808. дигао на устанак.</s><s>Побуне широм земље биле су почетак Шпанског рата за независност.</s><s>Наполеон је био присиљен да лично интервенише.</s><s>Поразио је неколико шпанских армија а једну британску армију је присилио на повлачење.</s><s>Међутим, наставак борби шпанских армија, герилаца, и здружених британско-португалских снага, уз катастрофалне последице Наполеонове инвазије на Русију, довели су до повлачења француске војске из Шпаније 1814. године, и повратак краља Фернанда VII.</s> <s>Током рата, 1810. године, сазвана је Скупштина у Кадизу (), револуционарно тело са задатком да руководи борбом против бонапартистичког режима и да припреми устав.</s> <s>Устав проглашен 1812. предвиђао је парламентарну монархију и општу заступљеност.</s><s>Међутим, након пада бонапартистичког режима Фернандо VII је укинуо Генералну скупштину јер је намеравао да влада апсолутистички.</s><s>Ови догађаји су наговестили будуће сукобе између конзервативаца и либерала током 19. и почетка 20. века.</s> <s>Латиноамерички антиколонијални покрети искористили су сукобе на тлу Шпаније ради покретања борбе за ослобођење од шпанске власти.</s><s>Шпанске колоније у Америци почеле су 1809. да подижу револуције и да проглашавају независност, што је довело до рата који је окончао шпанску контролу над овим подручјем.</s><s>Краљ Фернандо VII је покушао да поврати власт над овом територијом покретањем реконкисте у Латинској Америци али се суочио са великим отпором како у колонијама тако и у самој Шпанији, јер су либерално оријентисани официри отказивали послушност.</s><s>Крајем 1826. једине шпанске колоније на америчком тлу биле су Куба и Порторико.</s> <s>Шпанија је након Наполеонових ратова била економски уништена, дубоко подељена и политички нестабилна.</s><s>Током тридесетих и четрдесетих година 19. века дошло је до сукоба између антилибералних снага, познатих као карлисти, и либерала у Карлистичким ратовима.</s><s>Из ових сукоба либералне снаге су изашле као победник.</s><s>Након Славне револуције из 1868. и краткотрајне Прве шпанске републике уследио је много стабилнији период обнове монархије током ког су се на власти смењивали прогресивни и конзервативни либерали.</s> <s>Крајем 19. века на Филипинима и на Куби јачају националистички покрети.</s><s>Током 1895. и 1896. избили су Кубански рат за независност и Филипинска револуција у које су се укључиле и САД.</s><s>Шпанско-амерички рат је избио у пролеће 1898. а завршен је поразом Шпаније и губитком свих њених колонија ван Африке.</s> <s>Шпанија је у Африци имала споредну улогу, колонизујући Западну Сахару, Шпански Мароко и Екваторијалну Гвинеју.</s><s>Током Првог светског рата била је неутрална.</s><s>Велики губици које је претрпела у Другом мароканском рату пољуљали су поверење у владу и монархију.</s> <s>Раздобље ауторитарне владавине под генералом Мигелом Примо де Ривером (1923—1931) окончано је успостављањем Друге шпанске републике.</s><s>Република је понудила политичку аутономију областима у којима се говоре мањински језици (Баскији, Каталонији, и Галицији) и дала је право гласа женама.</s><s>Власт су предводиле левичарске снаге.</s><s>Са погоршавањем привредне ситуације, узроковане Великом депресијом, политичка дешавања у Шпанији постају хаотична и насилна.</s> <s>Шпански грађански рат и диктатура</s> <s>Након победе Народног фронта на изборима 16. фебруара 1936. долази до сукоба са реакционарним снагама, које нису прихватале програм нове владе (ослобађање политичких затвореника, аграрна реформа, побољшање положаја радника).</s><s>Током ноћи 16. и 17. јула исте године избила је побуна националиста у Шпанском Мароку, на Канарским острвима и у низу градова у Шпанији.</s><s>Националисте је предводио генерал Франсиско Франко а помоћ им је пружала нацистичка Немачка и фашистичка Италија, док је Народни фронт уживао подршку Совјетског Савеза, Мексика и добровољаца из целога света окупљених у интернационалним бригадама.</s><s>Међутим, није имао подршку западних сила због британске политике немешања у унутрашње ствари Шпаније.</s><s>У изузетно крвавом грађанском рату почињени су бројни злочини на свим странама.</s><s>Погинуло је више од пола милиона људи, док је око пола милиона било принуђено да напусти земљу.</s><s>Рат је завршен 28. марта 1939. победом националистичких снага.</s><s>Три дана касније Франко је објавио да Шпанија постаје монархија са регентским саветом а себе је поставио за шефа државе.</s> <s>Франкова Шпанија је званично била неутрална у Другом светском рату, мада је имала симпатије ка Силама Осовине.</s><s>Једина легална политичка организација током Франкове владавине била је Шпанска фаланга за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве (), или само Фаланга, основана 1937. године.</s><s>Њена идеологија се темељила на фалангизму, варијанти фашизма који је посебно наглашавао борбу против комунизма; католицизму и национализму.</s><s>Године 1949. преименована је у Национални покрет ().</s> <s>Након Другог светског рата Шпанија се налазила у политичкој и економској изолацији, ван чланства у Уједињеним нацијама.</s><s>До промене је дошло 1955, током Хладног рата, када су Сједињене Државе решиле да успоставе војно присуство на Иберијском полуострву као противмеру могућем доласку Совјетског Савеза у Средоземље.</s><s>Током шездесетих година 20. века Шпанија је забележила незапамћену стопу привредног раста у својој историји.</s><s>Томе је допринела индустријализација, масовне миграције из селâ у градове и развој туризма.</s><s>Франкову владавину карактерисала је ауторитарност, промовисање националног јединства, подржавање веома конзервативног вида католицизма познатог као национални католицизам (римокатолички клеронационализам), и дискриминаторна политика према мањинским језицима.</s> <s>Обнова демократије</s> <s>Након Франкове смрти у новембру 1975. године Хуан Карлос је као краљ Шпаније постао и шеф државе.</s><s>Након усвајања новог устава 1978. и обнове демократије значајна овлашћења су пренета на регионе а земља је децентрализована стварањем аутономних заједница.</s> <s>У Баскији су радикални националисти, оличени у Ети, наставили да делују и након обнове демократије и давања велике аутономије овој покрајини.</s> <s>Око 200 официра Цивилне гарде () покушало је 23. фебруара 1981. да изврши пуч.</s><s>Краљ Хуан Карлос је преузео команду над војском и успешно је спречио покушај пуча.</s> <s>Током осамдесетих година 20. века повратак демократији омогућио је јачање отвореног друштва.</s><s>Појавили су се нови културни покрети засновани на слободи изражавања, као што је La Movida Madrileña.</s><s>Након референдума, Шпанија је 30. маја 1982. постала чланица НАТО.</s><s>Исте године, први пут након четрдесет три године, на власт је дошла левичарска Шпанска социјалистичка радничка партија (PSOE).</s><s>Четири године касније 1986.</s><s>Шпанија је постала чланица Европске економске заједнице, претече Европске уније.</s><s>Социјалисти су на власти остали до 1996. када их је сменила Народна партија () (PP).</s> <s>Шпанија је 1. јануара 2002. постала чланица Еврозоне а током неколико наредних година остварила је снажан привредни раст, знатно већи од просека Европске уније.</s><s>Међутим, многи економисти су на врхунцу привредног раста упозоравали да ће због изузетно високих цена некретнина и великог трговинског дефицита доћи до озбиљног привредног колапса.</s> <s>Локална исламистичка група, подстакнута деловањем Ал Каиде, извршила је 11. марта 2004. највећи терористички напад у историји Шпаније, у ком је страдала 191 особа а рањено је 1.800, постављањем бомбе у мадридском метроу.</s><s>Иако се првобитно сумњало да је то дело баскијске групе ЕТА, убрзо је утврђено да се ради о исламистима.</s><s>С обзиром да је требало да ускоро буду одржани општи избори овај догађај је изазвао политичке контроверзе.</s><s>На изборима одржаним 14. марта 2004. већину је освојила Социјалистичка партија, предвођена Хосе Луисом Родригезом Запатером.</s> <s>Током прве деценије 21. века у Шпанији је знатно повећан број странаца, са два посто 2000. на дванаест посто 2010. да би током последњих неколико година био у паду.</s><s>Шпанија је 2005. озаконила истополне бракове.</s><s>Пад вредности некретнина 2008. довео је финансијске кризе и велике незапослености, смањивања владиних издатака, обнове каталонског национализма а Арапско пролеће подстакло је становнике Шпаније на протесте током 2011. и 2012. године.</s><s>Народна партија Маријана Рахоја победила је на изборима одржаним 2011. година а Рахој је постао премијер.</s><s>Краљ Хуан Карлос је абдицирао 19. јуна 2014. у корист свог сина који је постао краљ Фелипе VI.</s> <s>Управа</s> <s>Важећи устав Шпаније је донет 1978. а њена уставотворна традиција датира од 1812. када је овај правни акт први пут донет.</s> <s>Према уставу, Шпанија се састоји од седамнаест аутономних заједница и два аутономна града са различитим степенима аутономије.</s><s>Уставом је наглашено и недељиво јединство шпанске нације.</s><s>Такође, устав прецизира непостојање државне религије и јамчи слободу вероисповести.</s> <s>Шпанија се истиче тежњама ка једнакости полова у политици у привреди, ради чега су донети закони којима се то гарантује.</s> <s>Гране власти Шпанија је парламентарна монархија, са наследним монархом и дводомном скупштином, Cortes Generales (Генерална скупштина).</s><s>Извршну власт има Веће министара на челу са премијером, ког именује краљ а избор потврђује Представнички дом.</s><s>Од 1978. краљ Хуан Карлос је увек за позицију премијера именовао кандидате странака које су освојиле већину места у скупштини.</s> <s>Законодавну власт чине Представнички дом () са 350 чланова изабраних на општим изборима по пропорционалном систему са мандатом од четири године, и Сенат () са 259 чланова од којих је 208 изабрано на општим изборима а 51 делегирано од регионалних тела са мандатом од четири године.</s><s>Поглавар државе Краљ Фелипе VI, од 19. јуна 2014.</s><s>Председник владе Премијер Педро Санчез, изабран 1. јуна 2018.</s><s>Заменик премијера и председавајући министар Кармен Калво.</s><s>Кабинет Веће министара () које поставља премијер.</s> <s>Шпанија је устројена као држава аутономија (); једна је од највише децентрализованих држава у Европи, поред Швајцарске, Немачке и Белгије; на пример, све аутономне покрајине имају своје скупштине, владе, јавне управе, буџете, и приходе.</s><s>Здравством и образовањем такође управљају локалне власт, а Баскија и Навара на основу посебним закона самостално управљају јавним финансијама.</s><s>У Каталонији и Баскији, аутономне полицијске снаге са широким овлашћењима обављају неке од надлежности државне полиције.</s> <s>Административна подела</s> <s>Шпанију чини седамнаест аутономних заједница и два аутономна града.</s><s>Аутономне покрајине су подељене на провинције, којих има укупно педесет, а провинције су подељене на општине.</s><s>У Каталонији постоје и два додатна нивоа територијалног устројства: комарке () и вегерије (); комарке су делови општина а вегерије делови комарки.</s><s>Комарке постоје у свим аутономним покрајинама, међутим, за разлику од Каталоније, оне немају никакву функцију, већ су само историјски или географски појмови.</s> <s>Аутономије</s> <s>Аутономне покрајине су највиши ниво управне поделе у земљи.</s><s>Настале су 1979. након што је на снагу ступио садашњи устав којим је признато право на самоуправу народима и областима Шпаније.</s><s>Аутономне покрајине су подељене на провинције са заједничким историјским, културним, и привредним везама.</s> <s>Свака од покрајина има Статут аутономије.</s><s>Статутима аутономија је одређен назив покрајине у складу са њеним историјским идентитетом, границе њене територије, називи и организација институција владе и права која ужива према уставу.</s> <s>Управљање аутономним покрајинама обављају: законодавна скупштина са члановима који се бирају на општим изборима према пропорционалном систему где су сви делови покрајине равномерно заступљени; владајуће веће, које има извршну и административну улогу на челу са председником ког номинује краљ Шпаније а бира законодавна скупштина; врховни суд правде, под ингеренцијом Врховног суда Шпаније, има судску власт над аутономном покрајином.</s> <s>Каталонија, Галиција, и Баскија, сматрају се националностима па су самоуправу добили по убрзаном поступку.</s><s>Андалузија је такође себе дефинисала као националност у свом првом статуту аутономије, иако је морала да прође дужи процес пре него што јој је то уставом признато.</s><s>Након њих и друге покрајине су измениле своје статуте аутономија да би могле да добију ову одредницу у складу са својим историјским регионалним идентитетом.</s><s>То су учиниле Валенсијанска Заједница, Канарска и Балеарска острва, и Арагон.</s> <s>Аутономне покрајине преко својих скупштина и влада имају значајне надлежности у законодавној и извршној власти.</s><s>Надлежности покрајина могу да варирају.</s><s>Само две аутономне покрајине — Баскија и Навара — имају потпуну фискалну аутономију.</s><s>Поред фискалне аутономије, историјске националности — Андалузија, Баскија, Каталонија, и Галиција — имају веће принадлежности у односу на остале покрајине, па тако постоји могућност да председник неке од ових покрајина може било када да распусти скупштину покрајине и распише изборе.</s><s>Такође, Баскија, Каталонија и Навара имају сопствену полицију.</s><s>Снаге реда код осталих покрајина постоје или у мањој мери, као што је случај у Андалузији и у Мадриду, или их немају уопште.</s> <s>Последњих година, усвајањем нових статута и амандмана на постојеће статуте аутономија ублажена је разлика у степену самоуправе између историјских националности и осталих покрајина.</s> <s>Поред седамнаест аутономних заједница, постоје и два града са аутономним статусом који припадају првом нивоу територијалне поделе.</s><s>То су Сеута и Мелиља, две шпанске ексклаве на северу афричке обале.</s> <s>Провинције и општине</s> <s>Аутономне покрајине су подељене на провинције, које су послужиле за настанак самих покрајина, док су провинције подељене на општине.</s><s>Уставом је гарантовано постојање провинција и општина, чак и ако им то не обезбеђују статути аутономија.</s><s>Шпанија има педесет провинција а аутономне покрајине Астурија, Балеарска Острва, Кантабрија, Мадрид, Мурсија, Навара и Риоха имају само једну провинцију која је у ствари сама покрајина.</s><s>У овим случајевима провинције немају посебне административне институције већ постоје само оне које су у надлежности аутономне покрајине.</s> <s>Становништво</s> <s>Највећи градови</s> <s>Имиграција Шпанија је после САД земља која прима највећи проценат имиграната на свету.</s><s>Године 2005, у Шпанију је дошло 38,6% од укупног броја имиграната у Европску унију.</s><s>Имигранти су у највећем броју из ибероамеричких земаља, затим из других земаља ЕУ источне Европе и Магреба.</s><s>Велики део економског напретка у последњим годинама и обезбеђење пензионих фондова за надолазеће године се може захвалити имигрантима, с обзиром да је шпанско становништво све старије.</s> <s>Статистике</s> <s>Од 44.708.964 укупног броја становника Шпаније, 4.144.166 су странци, или 9,3% становништва, према студији шпанског Националног института за статистику која је закључена 1. јануара 2006.</s><s>Најбројнији странци у Шпанији су Мароканци (536.012), затим Еквадорци (461.310), Румуни (407.159) и Колумбијци (265.141).</s><s>Од земаља Европске уније, најбројнији су Британци (274.723) и Немци (150.000), сконцентрисани углавном на југу и истоку Шпаније, конкретно, Аликанте и Малага.</s> <s>Срби у Шпанији</s> <s>Према последњим статистичким подацима од 1. јануара 2006. године, у Шпанији је живело 3.474 Срба, од којих 1.862 мушкараца и 1.612 жена.</s><s>Највише има Срба између 30-34 године старости (укупно 593 од којих 351 мушкарац и 242 жене.</s><s>Следе Срби између 25-29 година, којих има укупно 470, од којих 248 мушкараца и 222 жене.</s><s>На трећем месту су Срби између 35-39 година старости, којих има укупно 447 — 272 мушкарца и 175 жена.</s> <s>Језици</s> <s>Шпански језик или кастиљански је званични језик шпанске државе.</s><s>Остали језици (и дијалекти) који се говоре у Шпанији су: Каталонски језик — коофицијелни језик аутономних заједница Каталоније, Валенсије (валенсијански дијалект) и Балеарска Острва (мајоркански дијалект) Баскијски језик — коофицијелни језик аутономне покрајине Баскије Галицијски језик — коофицијелни језик аутономне покрајине Галиција Астурлеонски језик — нема статус коофицијелног језика Арагонски језик — нема статус коофицијелног језика</s> <s>Привреда</s> <s>Мада је Шпанија и после Другог светског рата била углавном аграрна земља, данас је она средње развијена држава у којој доминира терцијарни сектор — у укупном националном дохотку учествује са 56%.</s><s>Секундарни сектор учествује са 39%, а пољопривреда има удео 5%.</s><s>Запослени у пољопривреди чине 12% свих активних, док у индустрији и рударству ради 25% и у услугама 63%.</s><s>На побољшању пољопривредне производње Шпанија је у последњих двадесетак година доста урадила, а то потврђују и бројне хуерте.</s><s>Од обрадивих површина (470.000 -{ha}-) оранице и воћњаци заузимају 42%, ливаде и пашњаци 21%, шуме 30%, а неплодно је око 7%.</s><s>Уз то, наводњава се око 3,2 милиона хектара.</s><s>И данас највећи део пољопривредних површина припада велепоседницима (око 50%), а њихова имања — латифундије углавном имају површину већу од 250 -{ha}-.</s><s>Мала имања су испод 50 -{ha}-, мада има доста мањих од једног ha.</s> <s>Стопа незапослености у другој декади 2015. године, у Шпанији износила је 21%.</s> <s>Пољопривреда Шпанија је пољопривредно развијена држава.</s><s>Највише се производе житарице (пшеница, јечам, кукуруз) .</s><s>Шпанија је прва у Европи по производњи маслиновог уља, а четврта по производњи вина.</s><s>На Канарским острвима гаје се банане.</s> <s>Рудна богатства Она је рудно богата земља,те се истиче експлоатација олова, цинка, боксита, бакра, гвожђа, сребра.</s><s>Шпанија је богата са каменом соли, а прва је у свету по експлоатацији живе.</s><s>Шпанији највише електричне енергије дају термоелектране (77%).</s> <s>Индустрија Индустрија Шпаније је разноврстна.</s><s>Развијена је аутомоблиска, машинска, хемијска, текстилна и индустрија бродоградње.</s><s>Најпознатија марка аутомобила у Шпанији је Сеат.</s><s>Индустријски центри ове земље су:Мадрид, Барселона и Севиља.</s><s>У Шпанији се јавља један проблем, што је већи увозник него извозник.</s><s>Шпанија извози убедљиво највише аутомобила 34,5 милијарди долара.</s><s>Остали производи су делови за аутомобиле, рефилсана нафта, упаковани лекови.</s><s>Ова држава извози у вредности од 319 милијарди долара, а највећи трговински партнери су јој Француска (47 милијарди), Немачка (35 милијарди), Португал, Италија и Уједињено Краљевство.</s> <s>Производи које Шпанија увози су: сирова нафта (27,8 милијарди долара), Аутомобили (20 милијарди долара), природни гас (8,58 милијарди долара).</s><s>Укупно, Шпанија увози 368 милијарди долара.</s><s>Државе из којих највише производа стижу су: Немачка (47 милијарди долара), Француска (40 милијарди долара) и Италија (26 милијарди долара).</s><s>Ова држава увози у вредности од 368 милијарди долара.</s> <s>Туризам</s> <s>Велике приходе Шпанији даје туризам.</s><s>Чак 70 милијарди долара (2019).</s><s>Погодна клима, географски положај и клутурно историјске знаменитости довеле су до тога да је Шпанија друга најпосећенија држава на свету коју годишње посети 83,7 милиона људи, иза Француске коју посети 90 милиона.</s><s>Најпознатије туристичке атракције су: Балеарска Острва, Канарска острва, Барселона, Мардид, Саграда Фамилија.</s> <s>Туристичко-географске регије</s> <s>Коста Брава и Коста Дорада Коста дел Азар Коста Бланка Коста дел Сол Коста де ла Луз и Андалузија Балеарска острва Канарска острва Кантабријско приморје или Коста Верде Унутрашњост Шпаније и Пиринеји</s> <s>Шпанска кухиња</s> <s>Види још Краљевина Леон Коста Брава</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>CIA о Шпанији Званични сајт Шпанске краљевске породице</s> <s>Државе у Европи Државе чланице Европске уније Државе чланице НАТО-а</s>

911

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B3%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82

Египат

<s>Египат (, — Миср, егип. арап. , — Маср, копт. , ), званично Арапска Република Египат ( ), је трансконтинентална држава чији већи део територије лежи у североисточној Африци, а мањи део (Синајско полуострво) налази се на подручју југозападне Азије.</s><s>Египат покрива површину од око 1.001.450 -{km²}-.</s><s>На западу се граничи са Либијом, на југу са Суданом, на северу са Средоземним морем, а на истоку са Израелом и Газом.</s><s>Некада се у српском језику Египат називао Мисир и тај назив се задржао у старијим књигама и поезији.</s> <s>Процена броја становника Египта за јул 2009. је 83.082.869.</s><s>Египат је 16. држава по броју становника у свету, а трећа у Африци (после Нигерије и Етиопије).</s><s>Главни град је Каиро са 17,8 милиона становника у ширем подручју</s> <s>Египат је познат по својој античкој цивилизацији и по неким познатијим светским споменицима.</s><s>Близу Каира налазе се Сфинга и Велике пирамиде.</s><s>У околини града Луксора, у централном Египту, налази се велики број античких археолошких налазишта као што су храм у Карнаку и Долина краљева.</s><s>Данас је Египат важан политички и културни центар Блиског истока.</s> <s>Географија</s> <s>Географски положај Египта изузетно је повољан.</s><s>Синајско полуострво представља копнени мост који повезује Египат са Азијом.</s><s>Средоземним морем повезан је са Европом, док Суецки канал представља важно чвориште трговачких путева између континената и има велики значај у привреди Египта због такси које се плаћају на улазу у канал.</s> <s>На северу је Средоземно море, на истоку Газа, Израел и Црвено море, на југу Судан, а на западу Либија.</s> <s>Простирање правцем север-југ износи 1.105 -{km}-, а исток-запад 1.129 -{km}-.</s><s>Површина Египта износи 997.739 -{km²}- (без спорне области Халаиб троугао, површине 20.580 km²).</s><s>Мање од десетине од укупне територије Египта је насељено и култивисано.</s><s>Територија обухвата долину и делту Нила, као и Суецки канал који повезује Средоземље са Суецким заливом, рукавцем Црвеног мора.</s> <s>Рељеф</s> <s>Више од 90% територије заузимају пустиње, укључујући Либијску (тзв. Западну пустињу) на западу; део Сахаре, Арабијску пустињу (тзв. Источну) која се граничи са Црвеним морем и Суецким заливом, на истоку.</s><s>Либијска пустиња позната је као „велико песковито море“ у коме постоји неколико депресија од којих је највећа Катара.</s><s>Од пустињских оаза у Либијској пустињи најпознатија су: Бахарија, Дахла, Харга, Фарафра и многе друге.</s> <s>На крајњем југу дуж границе са Суданом налази се Нубијска пустиња, огромна територија каменитих површина и песковитих дина.</s><s>Синајско полуострво обухвата песковите пустиње на северу и огромне планинске венце на југу са врховима који се издижу и до 2.100 -{m}- изнад Црвеног мора.</s><s>Планина Катарина (Џабал Катрина, 2.637 -{m}-) је највиша планина у Египту.</s><s>Налази се на Синајском полуострву као и планина Синај (Џабал Муса) где је према хебрејској Библији Мојсије примио десет Божјих заповести.</s> <s>Река Нил улази у Египат из Судана и тече северно према Средоземном мору.</s><s>Својом целом дужином од јужне границе до Каира Нил подсећа на дуги ходник, јер се изнад његове долине издижу високе стене.</s> <s>Јужно од града Едфуа долина Нила ретко да достиже ширину већу од 3 -{km}-.</s><s>Од Едфуа до Каира просечна ширина долине износи чак и до 23 -{km}- и већи део западне стране је искориштен за пољопривреду.</s><s>Око Каира долина се стапа са делтом и заузима 250 -{km}- средоземне обале.</s><s>Наноси алувијалног муља и другог речног материјала после поплава Нила начинили су делту најплоднијом регијом Египта.</s><s>Ипак, иако поплаве доносе плодан муљ, држава чини све да смањи годишњи број поплава, због ерозије у приобалном подручју коју врши слана вода.</s> <s>У Египту постоји много језера.</s><s>Језеро Насер, огромни резервоар близу Асуана, простире се од суданске границе.</s><s>Низ плитких и сланих језера смештени су на крајевима делте према мору.</s><s>Друго веће језеро је Биркат Кварун које се налази у унутрашњости, тј. у пустињи северно од града Фајум.</s> <s>Клима</s> <s>Египат се налази у суптропском подручју.</s><s>Климу одликују врућа и сува лета и топле зиме, тј. топли периоди од маја до септембра и хладни од новембра до марта.</s><s>Највише температуре у оба периода условљене су северним ветровима.</s><s>У обалним подручјима просечне температуре крећу се од максималне 37 °C до минималне 14 °C. Велика температурна варирања најчешћа су појава у пустињама од максималне дневне 46 °C до минималних 6 °C током ноћи.</s><s>Током зимског периода температуре током ноћи падају и до 0 °C. Подручја са највећом влажношћу налазе се дуж средоземне обале, а просечна количина падавина износи 200 -{mm}- годишње, док је просечна количина падавина у Каиру само 26 -{mm}- годишње, а у пустињским областима киша пада једном у неколико година.</s><s>Количина падавина опада идући ка југу, док температура расте.</s> <s>Камсин (сув и топао пустињски олујни ветар) јавља се у априлу и мају, а достиже брзину и до 150 -{km/h}-.</s> <s>Воде</s> <s>Нил је друга река по дужини на свету, дуга 6.650 -{km}-.</s><s>Њен ток кроз Египат је дуг око 1.550 -{km}-, а површина делте Нила је 24.000 -{km²}-.</s> <s>Нил улази у Египат код Вади Халфе на његовој јужној граници.</s><s>Тече кроз пустињу 1,5-2 -{km}- широком долином до Асуана.</s><s>Од Асуана, пошто пређе своју последњу катаракту, Нил тече кроз долину која се шири од 5-20 -{km}- и протеже до Каира неких 700 -{km}-.</s><s>Даљих 300 -{km}- до мора пролазе воде Нила кроз врло пространу делту, разгранату у много рукаваца.</s><s>Делта завршава са лагунском обалом дугом 250 -{km}-.</s> <s>Долину и делту Нила покрива изузетно плодно земљиште које је река хиљадама година таложила у слој дебео 10—12 -{m}-.</s><s>Сваке године од августа до октобра водостај Нила порасте, река се излије из корита и поплави своју долину и делту.</s><s>После повлачења оставља за собом муљ који обнавља плодност тла.</s> <s>На територији Египта Нил не прима ни једну сталну притоку.</s><s>Клима која влада над долином је изразито топла, пустињска.</s><s>Само морска обала познаје кише.</s><s>У долини Нила влада трајна ведрина.</s><s>Вегетацијско доба уопште се не прекида; биљке непрестано расту и дозревају.</s><s>Те природне околности створиле су од долине Нила највећу речну оазу на свету.</s><s>Колико се може из историјских извора закључити људи се већ 6.000 година користе тим тлом и поплавама Нила: граде канале, подижу насипе, извлаче воду, све до наших дана.</s> <s>Осим плодног тла и нилске воде природа је обдарила Египат и значајним рудним богатством.</s><s>На Синајском полуострву и у црвеноморском приморју има издашних извора нафте.</s><s>У том приморју јављају се и фосфати.</s><s>Западно од делте у средоземном приморју има камене соли.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Вегетација Египта ограничена је на делту, долину Нила и пустињске оазе.</s><s>Највише распрострањена је кокосова палма.</s><s>Од осталих врста дрвећа овде се налазе акација, тамарис, кароб.</s><s>Дрвеће које је донето са других континената су чемпрес, еукалиптус, мимоза као и разне врсте воћки.</s><s>Алувијално тло Египта, нарочито у делти, погодно је за гајење различитих биљака и култура, укључујући грожђе, разне врсте поврћа, цвећа попут лотоса, јасмина и руже.</s><s>У пустињским пределима најчешће расте шибље и трава за стоку.</s><s>Папирус, некада заступљен дуж Нила, сада се може наћи на самом југу Египта.</s><s>Због пустињске климе, Египат има неколико домаћих дивљих животиња.</s><s>Газеле у пустињи, као и лисице, хијене, шакали, дивље свиње насељавају различита подручја, углавном делту и планине дуж Црвеног мора.</s><s>Од рептила живи неколико врста отровних змија.</s><s>Крокодили, настањени некад у Доњем Египту, данас углавном живе на подручју Горњег Египта.</s><s>Од птица живи фламинго, орлови, лешинари, пеликани и још преко 493 познатих врста.</s><s>Ту живе и многи инсекти, а шкорпиони живе у пустињским пределима.</s><s>У језерима и у Нилу живи око 70 врста рибе.</s> <s>Административна подела Горњи Египат обухвата долину Нила од јужне египатске границе па до близу Каира.</s><s>Захваљујући вештачком наводњавању у том дугом појасу преовладава узгајање памука и шећерне трске.</s><s>Памук је заузео простране површине у облику монокултуре.</s><s>У Горњем Египту знатне се површине засејавају јечмом и просом, а добро успевају и друге житарице (кукуруз, пшеница, пиринач).</s><s>Уз куће расту и урмине палме.</s><s>Уз рубове долине има квалитетних насада маслина и агрума.</s><s>Највећи град у том делу Египта је Асјут.</s><s>На југу су у стенама уклесани кипови фараона, а долином се простиру рушевине храмова и палата у Теби, Луксору и Карнаку.</s><s>Услед подизања нивоа воде изградњом бране код Асуана многи споменици су потопљени.</s> <s>Доњи Египат обухвата пространу делту Нила.</s><s>Делта даје зими жетву пшенице, јечма и поврћа.</s><s>Летња жетва састоји се углавном од памука и пиринча.</s><s>Јесења доноси кукуруз и просо.</s><s>Осим тога у делти рађа и разно воће (урме, банане, агруми, смокве, кајсије, брескве, јабуке, крушке…).</s> <s>Доњи Египат је испресецан густом мрежом путева и железничких пруга.</s><s>Нилом и бројним каналима плове многе лађе.</s><s>Ово је густо насељено подручје са главним центрима: Каиро, политичка и културна метропола, административни, трговачки и туристички центар; Александрија, главна египатска лука, метропола трговине памуком, житом, шећером и воћем.</s><s>Источно од делте Нила протеже се зона Суецког канала.</s><s>Тај велики светски морски пут под египатском управом и одговорношћу ангажује на десетине хиљада египатских службеника и радника.</s><s>На северном улазу у канал развила се модерна лука Порт Саид, а на јужном улазу лука Суец.</s> <s>Природне одлике и ресурси</s> <s>Египат се налази у суптропском појасу, обухвата источни део Сахаре, са низијама западно од Нила и планинским узвишењима на истоку, у приморју Црвеног мора.</s><s>Лети влада велика врућина, која расте како се иде према југу, где практично и нема падавина.</s><s>Оне су ретке већ у делти, где износе око 50 -{mm}- годишње.</s><s>Долина Нила, корисне ширине 3 - 15 -{km}- има изузетан значај због рационалног коришћења поплава које повећавају плодност земљишта.</s><s>Асуанска брана је регулисала наводњавање (обезбеђујући истовремено највећи део електричне енергије), омогућила је добијање нових плодних површина, повећала годишњи број жетви (понекад и 4 годишње).</s><s>Египат увози половину хране која му је потребна.</s> <s>Готово половина становништва још увек живи од пољопривреде али егзодус са села доприноси бујању градова, у првом реду Каира и Александрије, у којима живи више од 50% становништва.</s><s>Индустрија је слабо развијена, изузев текстилне, шећерне, металургије и нафтне.</s> <s>Национални паркови</s> <s>У Египту постоје четири национална парка:</s> <s>Историја</s> <s>Праисторија</s> <s>Скоро истовремено са појавом палеолитског човека у Европи, трагови људи се појављују и у ушћу Нила на египатској висоравни која је омеђена Либијском пустињом на западу, Арабијским полуострвом на истоку, Средоземним морем на северу и првом катарактом Нила на југу.</s> <s>У Горњем Египту киша готово никад не пада, док у доњем Египту око Каира, пада повремено и не обилно.</s><s>Због тога је свакогодишња нилска поплава заиста највећи догађај у целој земљи, јер од ње зависи таложење плодоносног муља који даје благостање.</s><s>Стога су Египћани од најстаријих времена Нил сматрали светом појавом, па су га чак прогласили божанством.</s><s>Савладавањем технике обраде камена у микролите означен је прелаз из палеолита у мезолит или средње камено доба.</s><s>За то доба најкарактеристичнија је Капсијенска култура.</s> <s>Задња фаза Себилијенске културе, одговара раној Натуфијској култури у Палестини, па се може датирати између 9. и 7. миленијума п. н. е. Најстарији налази неолитског човека Египта пронађени су у Фајуму и датирају из 4400. до 4200. п. н. е. То су налази каменог ручног клина и керамичке посуде у фрагментима, но оне, за разлику од других налазишта тог доба у Европи, нису били на месту настанка, него су донесени Нилом из горњег тока.</s><s>Око њих не постоје ни кости ни други остаци човека ни насеља па је тешко утврдити одакле заиста потичу, али са сигурношћу се може тврдити да су налази заиста из тога доба.</s> <s>Тек у неолиту настаје почиње историја Старог Египта јер се људи стално насељавају у долини Нила и постају пастири и пољопривредници.</s><s>Прва енеолитска култура старог Египта је Бадаријанска култура која датира под крај 5. миленијума п. н. е., a име је добила по налазишту Ел Бадари.</s><s>Она траје око 400 година тј. од 4000. до 3600. п. н. е. Млађа од те културе назива се Амратијанска култура према налазишту у ел Амреху.</s><s>Након ње следи Герзеанска култура имена по налазишту у близини места Герзеха који се налази у оази.</s><s>Она је датована у раздобље између 3600. до 3400. п. н. е. Последња фаза те културе, која је уједно и последња преддинастичка култура, прелази у историјско раздобље.</s> <s>Древни Египат</s> <s>Под појмом старог Египта подразумева се египатска држава и цивилизација од праисторије до римских освајања.</s><s>Прва употреба писма, која означава почетак историјског периода датирана је у доба пре уједињења Египта, у доба културе Накада -{II}-.</s><s>Прво познато сређивање писма и писани извори потичу из доба Нулте династије, у време уједињења египатске државе.</s> <s>Око реке Нил формирале су се две државе, Доњи Египат у подручју делте Нила и Горњи Египат јужно од делте Нила.</s><s>Око 3100. п. н. е. краљ Нармер из Горњег Египта освојио је Доњи Египат и створио прву јединствену државу и утемељио прву династију египатских фараона.</s><s>Раздобље првих двеју династија назива се раним раздобљем (2925—2575. п. н. е.).</s><s>У овом периоду је процветала египатска култура, која је јасно остала египатска по својој религија, уметности, језика и обичаја.</s><s>Уследило је раздобље Старог краљевства (2575 — око 2130. п. н. е.) у којем су подигнуте пирамиде, од које су најпознатије Џосерова пирамида из периода Треће династије и пирамиде у Гизи из четврте, и освојена Нубија.</s><s>Престоница Египта у овом периоду је био Мемфис.</s> <s>За време Првог прелазног периода је дошло до распада јединствене државе, а политички преврати су трајали око 150 година.</s><s>Веће поплаве Нила и стабилизација владе су вратиле благостање у раздобљу Средњег краљевства које је достигло врхунац под фараоном Аменемхетом и наследницима из 12. династије (1983 — око 1600. п. н. е.).</s><s>Други период нејединства омогућио је семитским Хиксима да освоје Египат око 1630. п. н. е. Хикси су преотели велики део Доњег Египа и основали нову престоницу у Аварису.</s><s>Владар Горњег Египта Ахмосе I, оснивач Осамнаесте династије, је протерао Хиксе (до 1521. п. н. е.).</s><s>Уследило је раздобље Новог краљевства (око 1530—1075. п. н. е.) с главним градом Тебом.</s> <s>У том раздобљу Египат достиже врхунац развоја и шири се све до Џебер Баркала на југ и Еуфрата на исток, а након 1075. п. н. е. због унутрашњих сукоба снага краљевства је постепено слабила.</s><s>Овај период је упамћен по познатим фараонима попут: Хатшепсут, Тутмоса III, Акхенатона и његове супруге Нефертити, Тутанкамона и Рамзеса II.</s><s>Прво историјско забележено изражавање монотеизма се одиграло у овом периоду у виду атенизма.</s> <s>У трећем прелазном периоду Египат су најпре су га освојили Нубијци (око 730—664. п. н. е.), а потом су их Асирци и Вавилонци сасвим потиснули из Азије.</s><s>Године 525. п. н. е. персијски цар Камбиз II освојио је Египат и од њега створио персијску покрајину.</s><s>Амиртреј је 404. п. н. е. успео да отргне Египат од персијске власти.</s><s>Тридесета династија је последња домаћа династија која је владала Египтом, пре него што их је поново покорило Персијско царство након што је последњи домаћи фараон Нектанеб II поражен у бици 343. п. н. е.</s> <s>Хеленистички период (332. — 30. п. н. е.)</s> <s>Александар Македонски је освојио Египат 332. п. н. е., а после његове смрти 323. п. н. е. Египтом почиње да влада династија македонског порекла Лагиди или Птолемејиди.</s><s>Традиционална египатска цивилизација прихвата грчке утицаје, а Александрија, град који је у делти Нила основао сам Александар, убрзо постаје највећи град источног Медитерана и велико културно средиште хеленистичког света.</s><s>Родоначелник династије, Птолемеј I Сотер (323—285. п. н. е.) основао је у 3. веку п. н. е. Александријску библиотеку која је представљала највећу библиотеку античког света.</s><s>Светионик на острву Фаросу надомак александријске луке, који је подигнут средином 3. века п. н. е. важио је за једно од Седам светских чуда античког света</s> <s>Птолемејиди су током 3. века владали не само Египтом већ и Палестином, Сиријом, Кипром и појединим острвима Егејског мора.</s><s>Ипак, дуготрајни ратови са ривалском хеленистичком династијом Селеукида и стални сукоби унутар саме династије довели су до територијалних губитака и слабљења централне власти током 2. века п. н. е. Већ тада птолемејски Египат постаје клијентска држава све моћније Римске републике.</s><s>Поред тога, Египат је у току римских грађанских ратова 1. века п. н. е. увучен у сукобе између римских државника и војсковођа.</s><s>Захваљујући утицају на Јулија Цезара, а затим Марка Антонија, Клеопатра VII је успела на кратко да поново успостави свој владарски ауторитет и обнови спољнополитички престиж.</s> <s>Римска владавина (30. п. н. е. — 395. н. е.)</s> <s>Римска владавина Египтом почиње 30. п. н. е. након битке код Акција после које је Клеопатра VII, последњи владар из династије Птолемеида, извршила самоубиство.</s><s>Први римски цар Октавијан Август је устројио Египат у посебну провинцију којом је управљао префект из коњаничког сталежа кога је лично постављао цар, док је особама из сенаторског сталежа био забрањен улаз без претходног одобрења.</s><s>У оквиру Римског царства Египат је важио за најбогатију провинцију која је метрополи плаћала данак у житарицама којима је храњен римски плебс.</s><s>Због тога је Египат називан и житницом Рима.</s> <s>Освајање крајева дуж Црвеног мора окончано је током владе цара Клаудија (41—54), док је цар Хадријан (117—138) посетио Египат у два наврата.</s><s>Током кризе 3. века Египат је 269. краткотрајно постао део Зенобијиног Палмирског краљевства, а 298.</s><s>Диоклецијан је након уништења узурпатора Домиција Домицијана поделио Египат на три провинције.</s> <s>Током римског периода, нарочито после разарања Јерусалима 70. године Александрија је постала интелектуални центар јеврејске дијаспоре.</s><s>Такође, од 2. века Александрија је постала и важан хришћански центар чију је епископију по легенди основао око 33. године апостол и јеванђелиста свети Марко.</s><s>Најзначајнији александријски теолози из ранохришћанског периода били су Климент Александријски (умро између 211. и 216) и Ориген (умро око 254).</s><s>Након 324. године, када је Константин Велики ујединио Римско царство под својом влашћу, прогон хришћанске цркве који је започет 303. по Диоклецијановом налогу је окончан.</s> <s>Византијски период (395—642)</s> <s>Пошто је средином 4. века Константинопољ постао престоница Римског царства, испоруке жита из Египта су преусмерене из Рима на Константинов град.</s><s>Такође, после смрти цара Теодосија I 395. године јединствено Римско царство је подељено на два дела при чему је Египат припао источној половини, тј. Источноримском или Византијском царству.</s> <s>Христијанизација Римског царства је напредовала постепено, нарочито пошто је Теодосије I 391. почео да доноси антипаганске законе.</s><s>Већ за његове владе хришћани су уз помоћ царске војске уништили чувени Серапејум, храм бога Сераписа у Александрији.</s><s>Међутим, односи између државе и цркве нису увек ишли глатко.</s><s>Учење александријског свештеника Арија, аријанство, је изазвало дуготрајну контроверзу.</s><s>Иако је аријанство осуђено као јерес на Првом васељенском сабору 324. у Никеји ипак је уживало подршку епископа широм истока Римског царства све до осме деценије 4. века.</s><s>Током овог периода као упорни бранилац никејског симбола вере истакао се велики теолог Атанасије, епископ Александрије.</s><s>Атанасије је између осталог саставио и прву хагиографију у виду Житија светог Антонија, једног од првих монаха пустињака који се подвизавао управо у пустињама Египта.</s><s>Тиме је од почетка 4. века Египат постао центар хришћанског монаштва и у погледу монаха пустињака (еремита) и у погледу све већег броја киновитских тј. манастирских заједница чији је првобитни оснивач био свети Пахомије.</s> <s>Други важан теолошки спор у чијем средишту се Египат нашао било је питање Христове природе у коме је александријска теолошка школа заузела став да је Христ имао само једну и то божанску природу (монофизитизам).</s><s>Ово учење је осуђено 451. на Четвртом васељенском сабору у Халкедону.</s><s>Како је монофизитизам уживао широку подршку у оквиру александријске патријаршије, царске власти су епископску столицу силом обезбедиле присталицама Халкедонског сабора, док су монофизити створили паралелну цркву, такозвану Коптску цркву.</s> <s>Подељеност између монофизита и православних, између византијске елите и коптске већине олакшала је персијско освајање Египта 618. године.</s><s>Иако је цар Ираклије (610—641) успео да истера Персијанце 629. и обнови византијску власт на Блиском истоку, па тако и у Египту, и Византија и Персија су се показале исувише исцрпљеним за налет нових освајача — муслиманских Арапа.</s> <s>Рани исламски период: од освајања до Мамелука (642—1517)</s> <s>Између 623. и 642.</s><s>Египат су освојили Арапи, који су донели ислам и арапски језик.</s><s>Државом су у почетку владали калифови намесници, а када је средином 9. века утицај абасидских калифа из Багдада ослабио, осамосталио се под влашћу намесника из династије Тулунида (868—905) и Ихшидида (935—969).</s> <s>Египат су 969. године освојили северноафрички владари из династије Фатимида, који су били шиити.</s><s>Претворили су га у средиште своје државе с престоницом у Каиру (973. године).</s><s>Како су 1099. крсташи освојили Јерусалим, а фатимидски владар Адид упутио је 1168. курдског војсковођу Саладина у рат против крсташа.</s><s>Саладин не само да је био успешан у борби са крсташима, већ је 1171. свргнуо последњег фатимидског владара, поновно увео сунитски ислам и 1175. прогласио се султаном.</s><s>Његови потомци постали су познати као династија Aјубида.</s><s>У току њихове владавине Египат је у неколико наврата био мета нових крсташких похода, нарочито Петог и Седмог.</s><s>Власт 1250. преузимају мамелуци, припадници султанове страже, робови туркменског и монголског порекла.</s><s>Управо су мамелуци 1277. заузели Акру и тако занавек истерали крсташе из Свете земље.</s><s>Међутим, током 14. и 15. века мамелучки султани су усред дворских преврата неретко смењивани, а у истом периоду становништво Египта је исцрпљивано честим епидемијама куге.</s> <s>Османски период (1517—1882) Године 1517, турски султан Селим I освојио је Египат.</s><s>Значај Египта за Царство је био и стратешки и економски.</s><s>Египат је био важна база за походе у подручју Црвеног мора, у Јемену, Етиопији и Хеџазу.</s><s>У току 16. века, лука Суец је доста проширена, а придодато јој је и бродоградилиште.</s><s>Чак је 1568. године покушана и изградња канала кроз Суецку превлаку.</s> <s>Након што су Португалци оснивањем својих база у Индији запретили муслиманским морепловцима пресецањем њихових трговачких веза са Индијом, Османлије одлучују да учврсте свој положај у подручјима око Црвеног мора.</s><s>Ово је укључивало оснивање нових база у Јемену и Етиопији.</s><s>При освајању Етиопије, од стратешког значаја биле су османлијске базе у Египту.</s><s>Након њеног освајања, они у Етиопији оснивају 1555. године Хабешки ејалет са седиштем у граду Масава.</s> <s>Освајање Египта Османлијама је донијело огромне економске и финансијске предности.</s><s>Приходи од пореза на земљу, царина на морским и речним лукама су се користили за финансирање војске, војне походе и расхода намесника и његове породице.</s><s>Поред тога Египат је делимично покривао и трошкове каравана којима су хаџије ишле ка Меки, а достављали су и велике количине жита становницима Меке и Медине.</s><s>Поред тога, египатска привреда је снабдевала Османлијску престоницу разним производима и намирницама: Шећером, пиринчом, сочивом и кафом, али и војску и морнарицу Барутом, конопцима и ужима.</s> <s>Египат је био интегрисан у огромно царство, уживајући у дуготрајном периоду мира, просперитета и добре власти у односу на тадашње стандарде.</s><s>Каиро је имао велике користи од трговине, коју је стимулисало годишње ходочашће у Меку.</s><s>Захваљујући Османлијској моћи и престижу, те сигурношћу која је била већа него у претходном периоду, много више је верника подузимало пут на хаџилук.</s><s>Египатски трговци, али и влада, остваривали су профит од међународне трговине кафом, која је отпочела почетком 16. века и заузела значај и важност коју је дотада имала трговина зачинима.</s><s>Каиро за време Османлијске владавине је био седиште паше и средиште земље са стационираном војском и бирократијом који су трошили огромне количине луксузне робе.</s> <s>Сталне промене у власти узроковале се честе побуне у војсци на крају 16. и почетком 17. века.</s><s>Сматра се да су те побуне биле углавном из економских разлога, међутим често су мотиви били етничке природе.</s><s>У неколико наврата, војска је чак упадала у пашине одаје, пљачкајући и убијајући неистомишљенике.</s><s>Врхунац побуна било је убиство Ибрахим-паше 1604. године након чега све до 1609. стање у Египту било је готово на рубу анархије.</s><s>Наследник Ибрахим-паше, Мухамед-паша (владао 1607—1611) успео је уз помоћ бедуина и дела лојалне војске угушити побуну.</s><s>Победнички је ушао у Каиро 5. фебруара 1610.</s> <s>Као одговор на кризу у Царству, Османлије су крајем 16. и почетком 17. вијека почели постепено претварати своју империју од освајачке у бирократску државу и бедем ислама.</s><s>У овом аспекту, османлијско освајање Египта и Хеџаза је посматрано као одговорност султана и Царства за сигурност исламских светих места Меке и Медине.</s><s>Од значајнијих успеха Османлија током 17. вијека истичу се освајање Крита 1669. и поновно освајање Багдада 1636, за време владавине султана Мурата IV.</s><s>Међутим, ова освајања додатно су смањила стратешку важност Египта унутар Царства.</s><s>Пошто је у међувремену смањена опасност од Португалаца у Црвеном мору, египатске експедиције на том подручју више нису биле потребне.</s><s>Сви ти догађаји депримирали су војне вође у Египту, те им умањивали војни морал.</s><s>Као додатни разлог демотивисања египатске војске било је њихово ангажовање у одбрани граница Царства након катастрофалног пораза Османлија у бици код Беча 1683, када су многи војници повучени из Египта, који се сматрао мирним уточиштем, далеко од бурних ратишта.</s> <s>Током 18. века Египат се све више приближавао делимичној аутономији, како је опадала важност паша које је власт у Истанбулу често мењала, док су у исто време расли важност и утицај локалних мамелучких бегова и шејхова.</s><s>Веома често избијали су сукоби између секти, од којих су двије биле посебно утицајне: касимије и фикарије.</s><s>Забележено је да је током 1711. избио сукоб између ове две секте који је трајао осамдесет дана (од априла до јуна 1711).</s><s>Сукоб је окончан убиством вође фикарија, али непријатељства између ових секти трајаће још наредне две деценије.</s><s>Централна османлијска власт била је немоћна да заведе ред, па је својим потезима, који су укључивали убиства вођа једне или друге секте, само изазивали протесте и отпор обеју страна.</s><s>Током 1730-их ове секте су се готово потпуно међусобно уништиле, што је довело на власт секту Каздагли (или Катхуда по оснивачу Мустафи Катхуда), који су командовали јаничарским трупама.</s> <s>Наполеон Бонапарта је освојио земљу 1798. и покушао да претвори Египат у француску колонију.</s><s>Французи су се повукли 1801. пред војском турског генерала Мухамеда Али паше, који је 1805. постао султанов намесник (до 1848).</s><s>Нови намесник прво се обрачунао на свиреп начин с Мамелуцима, а затим увео велике реформе чиме почиње утицај запада.</s> <s>Французи су 1854. добили концесију за изградњу Суецког канала (отворен 1869), што је повећало стратешку важност Египта.</s> <s>Британски протекторат</s> <s>Због великих трошкова изградње Суецког канала, египатски кедив (поткраљ) Исмаил је 1875. био приморан да прода египатски удео у власништву Суецког канала Уједињеном Краљевству.</s><s>Незадовољство Исмалиовом владавином и доласком Европљана је довело до оснивања првих националних клубова 1879. са Ахмадом Урабијем као најистакнутијом особом.</s><s>Он је 1882. постао председник владе која је покушала да уведе парламентарну контролу буџета.</s><s>Плашећи се губитка контроле над Суецким каналом, Уједињено Краљевство и Француска су војно интервенисале и поразиле египатску војску у бици код Ел Кебира и поставиле Исмаиловог сина Теуфика на чело de facto британског протектората.</s><s>Када је на почетку Првог светског рата Османско царство ступило у рат на страни Централних сила, Велика Британија је 1914. званично претворила Египат у протекторат, променила титулу шефа државе из кедива у султана како би истакла независност Египта од Османског царства и преузела контролу над Суецким каналом.</s><s>Отада је већину власти имао британски управник, док су египатски поткраљеви имали углавном формалне дужности.</s> <s>Независна краљевина После рата у Египту је настао масовни покрет за независност.</s><s>1919. дошло је до масовних немира, Египат је 1922. постао независна краљевина под влашћу краља Фуада -{II}-.</s> <s>После раздобља краљевске диктатуре (1930—1935) на парламентарним изборима победила је странка Вафд, а 1936. постигнут је споразум с Великом Британијом по којем су британске снаге остале само на подручју Суецког канала.</s><s>На почетку Другог светског рата Велика Британија је Египат поновно претворила у протекторат.</s> <s>Немачки покушај продора до Суеског канала Британци су 1942. заједно са савезницима зауставили код Ел Аламејна.</s> <s>После рата египатске политичке странке поновно су покушале да потисну Британце из Египта, а унутрашњу ситуацију битно је погоршао и пораз у рату арапских земаља против Израела (1948—1949) и све снажнији исламски фундаментализам.</s> <s>Република</s> <s>Под вођством Гамал Абдел Насера извршен је 1952. државни удар и уместо краља Фарука (1936—1952) постављен је краљ Фуад II, иако је власт заправо преузело Револуционарно веће под водством врховног војног заповедника Мухамеда Нагиба.</s><s>1953. проглашена је република.</s><s>Нагиб је постао председник републике и владе.</s><s>После покушаја атентата на потпредседника владе Гамала Абдела Насера (1954) Нагиб је склоњен из политике, а Насер је постао председник владе и републике.</s> <s>У склопу великих реформи 1956. започела је поступна национализација државе, па је и Суецки канал, дотада у власништву британских и француских деоничара, постао државни а прошли деоничари су били исплачени.</s><s>Израелска војска је заузела Синајско полуострво и стигла до до Суецког канала, где су своју војску упутиле и Уједињено Краљевство и Француска.</s> <s>Због опасности да ће се уплести и Совјетски Савез, а по одлуци УН-а, с подручја канала повукле су се све стране јединице.</s><s>Насер је постао је тако вођа читавог арапског света.</s><s>1958. службено је проглашено уједињење Египта и Сирије у Уједињену Арапску Републику (УАР), али Сирија је 1961. иступила из тог савеза.</s><s>И поред распада заједничке државе Египат је назив УАР задржао до 1971.</s> <s>Насер је одржавао блиске односе са Совјетским Савезом, а заједно са Југославијом и Индијом Египат је био лидер Покрета несврстаних.</s><s>Захваљујући совјетској помоћи, Египат је добио Асуанску брану, једну од (тада) највећих на свету.</s> <s>Египат после Насера</s> <s>У Шестодневном рату (1967) Египат је доживио катастрофалан пораз, а израелске јединице су за само неколико дана заузеле Синајско полуострво и продрле до Суецког канала.</s><s>Пораз у рату и пропаст замисли „арапског социјализма“ поништили су почетне успехе насеризма, а Насеров наследник Анвар ел Садат (1970—1981) јаче се повезао са Западом.</s> <s>Године 1973, египатским и сиријским нападом на Израел почео је Јомкипурски рат, у којем ове две државе нису успеле да протерају Израел са Синаја, а даљим преговорима ипак су постигле његово делимично повлачење и отварање Суецког канала.</s> <s>На Садатов подстицај и после дуготрајних преговора у Кемп Дејвиду (САД), Египат и Израел потписали су 1979. у Вашингтону мировни споразум, њиме је одређено да се Израел повуче с целог Синајског полуострва.</s><s>Садат је пао као жртва атентата исламских побуњеника окупљених у Муслиманском братству (6. октобар 1981), а његов наследник Хосни Мубарак је умереном либерализацијом смањио унутрашње напетости и политиком „хладног мира“ према Израелу обновио односе с арапским државама.</s> <s>После избора 1978. на власти су Мубаракова Народноослободилачка странка и леви савезници.</s><s>Египат крајем 90-их година све више погађају економски проблеми, велике социјалне напетости и све израженији исламски фундаментализам.</s><s>Исламске групе, које највише имају подршку у Горњем Египту, прибегле су тероризму, усмереном и против страних туриста.</s><s>Још увек није решен спор са Суданом због границе на подручју Халаиб (20.580 km²).</s> <s>Арапско пролеће</s> <s>У склопу Арапског пролећа, у јануару и фебруару 2011. у земљи су догодили велики протести који су довели до оставке председника Хоснија Мубарака 11. фебруара 2011.</s><s>На изборима победио је Мохамед Мурси из Странке слободе и правде која је била повезана са происламским Муслиманским братством..</s><s>У државном удару 3. јула 2013. наследио га је фелдмаршал Абдел Фатах ел Сиси.</s> <s>Политика</s> <s>По уставу од 11. септембра 1971, Египат је председничка република.</s><s>Право гласа имају сви држављани старији од 18 година.</s><s>Председника републике предлаже парламент, а потом га на референдуму мора потврдити већина гласача.</s><s>Његов мандат траје шест година.</s> <s>Председник има врло велика овлашћења: именује председника владе, министре и друге високе државне функционере, парламенту предлаже нове законе и има право вета на изгласане законе, може расписати референдум о важним питањима и распустити парламент (за то треба потврду већине гласача на референдуму), може прогласити ванредно стање и привремено владати на темељу председничких одлука.</s> <s>Једнодомну Националну скупштину чини 454 посланика; 444 бира се на општим изборима на пет година, а 10 посланика именује председник републике.</s><s>Саветодавно веће (Шура) има 210 чланова; 153 бирају грађани, а 57 именује председник републике.</s><s>То је искључиво саветодавно тело без законодавних овлашћења.</s> <s>Административна подела Египат је подељен у 29 губернија (мухафаза), које су даље подељене у регионе.</s><s>Свака губернија има своје административно седиште.</s> <s>Становништво</s> <s>Према попису становништва из 2006. године Египат је имао 72.798.031 становника.</s><s>Просечна густина насељености је 75 становника/-{km²}-.</s><s>Становништво се муњевито повећава захваљујући високом наталитету; Египат је на пример 1976. године имао тек 36.626.204 становника.</s><s>Египат сада има око 101.218.115 становника.</s> <s>Већина становништва живи у близини обала реке Нила, нарочито око Каира, Александрије и у делти Нила, као и око Суецког канала.</s><s>Велике површине пустиње Сахаре слабо су насељене.</s><s>Око половине египатских становника данас живи у урбаним срединама, што је последица ефикасније пољопривреде и индустријализације.</s> <s>Највећи део становништва Египта су етнички Египћани (98%, потомци старих Египћана који данас говоре арапским језиком).</s> <s>Највећи градови</s> <s>Етничке групе</s> <s>Египћани су већином потомци древних Египћана, популације која је била насељена у североисточној Африци.</s><s>Близу 4.000 арапских коњаника заузело је Египат и проширило ислам.</s><s>Арапски досељеници почели су се мешати са локалним становништвом, склапајући брачне заједнице са староседеоцима.</s><s>Данашњи Египћани воде порекло и од других освајача, посебно Римљана, Грка и Турака.</s> <s>Староседелачка група — Нубијци — живели су у северном Судану и јужном Египту.</s><s>Нубијска села поплављена су изградњом Насеровог језера у близини Асуана.</s><s>Нубијска популација данас је концентрисана у Асуану и Каиру.</s><s>Влада их не признаје као етничку мањину.</s> <s>Етничке мањине у Египту су бедуински Арапи на Синајском полуострву и у Арапској пустињи, берберско становништво у оази Сива и Нубијци у најјужнијем делу Египта.</s> <s>Мали број Грка, Италијана, Јевреја и осталих мањина се стопио са домаћим хришћанским и муслиманским становништвом, или је емигрирао.</s> <s>У Египту живи око 500.000 до 3.000.000 избеглица и азиланата.</s><s>Од тога је око 70.000 палестинских избеглица и 150.000 ирачких избеглица.</s><s>Највећи број избеглица су суданске избеглице, чији је број неутврђен, али се процењује на 2 до 5 милиона.</s> <s>Религија</s> <s>Службена религија у Египту је сунитски ислам којима припада око 90% становништва.</s><s>Највећа религијска мањина су Копти који чине 9% од укупног броја становника.</s><s>Остале религијске мањине су православни Грци и Јермени, католички Грци и Јермени и протестанти.</s> <s>На овом простору живели су Јевреји, иако у малом броју, врло економски важни.</s><s>Напустили су земљу после 1956. када су оружане снаге Израела, Француске и Уједињеног Краљевства напале Египат.</s> <s>Почетком 80-их година исламски војници припадали су исламским групама и џихаду.</s><s>Године 1992, почела је кампања оружаног насиља са центром у Каиру и Горњем Египту чији је циљ био основати владу стриктно засновану на исламском праву.</s><s>Жртве овог насиља били су Копти, владини службеници и туристи.</s><s>Организације за људска права установили су да египатска влада врши дискриминацију над Коптима.</s><s>Закони који се тичу изградње цркава и отвореног практиковања вере су недавно ублажени, али велики грађевински радови на црквама још увек захтевају дозволу владе.</s> <s>Језик Службени језик у Египту је арапски.</s><s>Египатска верзија арапског језика (масри) је доминантна у арапском свету захваљујући изузетном значају који Египат има у медијима и образовању на овом језику.</s><s>Египатски арапски је усвојио елементе коптског египатског језика из пре-исламског времена, као и турског, француског и енглеског језика.</s><s>Нубијци говоре старим нубијским језиком.</s><s>Берберски језик се употребљава у неколико насеља у оазама Западне пустиње.</s><s>Хришћани употребљавају коптски језик за служење литургије.</s><s>Међу образованим Египћанима у употреби су енглески и француски језик.</s> <s>Друштвена структура</s> <s>У Египту становништво се од давнина бавило углавном пољопривредом.</s><s>Пре аграрне реформе сиромашни радници нису поседовали никакву земљу.</s><s>Аграрном реформом ограничена је површина земље коју породица или појединац може поседовати, а те границе су још више смањене после 1961. и 1969.</s><s>Ова ограничења су сломила политичку и друштвену моћ богатих земљопоседника.</s><s>Упркос реформама, нижи слој опет је добио мало или чак није добио ништа од обрадиве земље.</s><s>Као последица тога мигрирали су у градове тражећи посао да би се прехранили.</s><s>Већина их се запослила у индустрији која се убрзано развијала због владиних индустријализацијских програма од 1950—1960.</s><s>Ипак многи су остали незапослени, тако да је велики број фармера, градских радника и професионалаца мигрирало у Саудијску Арабију, Либију и остале земље богате нафтом, тражећи посао и плату шест пута већу него што су у Египту могли зарадити.</s><s>Миграције из села у градове и миграције у друге земље настављене су и 1990-их.</s><s>Само 40% се бавило традиционалним занимањима (риболовом, узгојем биљака и животиња), док је 2,5 милиона Египћана радило у иностранству.</s> <s>Начин живота</s> <s>Постоје два главна сталежа.</s><s>У први спадају елита и образована западна висока и средња класа.</s><s>Другој групи, која је знатно већа, припадају сиромашни фармери, градско становништво и радничка класа.</s><s>Постоје огромне разлике у начину живота, навикама, исхрани, облачењу итд.</s><s>Године 1970, влада је представила либералну економску политику познату као «отворена врата».</s> <s>Ова политика највише је одговарала првој групи, јер су се повезали са страним капиталом и културом, док другој групи су знатно отежали живот, јер нису у стању да себи приуште оно што је представљено на телевизији, градским билбордима или у новинама.</s> <s>У прошлости жене из нижих сталежа радиле су у пољима са својим мужевима да би могли издржавати своју породицу, док су жене из високих сталежа остајале у кућама истичући да су њихови мужеви довољно богати да могу сами да издржавају породицу.</s><s>Данас многе жене раде и због тога носе шалове око главе који подсећају да су оне и даље муслиманске жене иако раде ван куће.</s> <s>Најчешћа јела у Египатској кухињи су палачинке, кушари (паста са луком и разним травама) и свеже воће и поврће.</s><s>Чај или кафа је обавезан додатак јелу.</s><s>Богати Египћани једу и европска јела, посебно француске кухиње.</s> <s>Привреда</s> <s>Кроз историју Египта главна привредна делатност је била пољопривреда упркос чињеници да је 95% земљишта под неплодним пустињама.</s><s>Оно што највише успева на овим просторима је памук, врло важан извор новца.</s><s>Прва модернија индустријска постројења појавила су се 1930-их година.</s><s>Индустријализација је порасла 1960-их када је већина индустријских постројења доспело у државне руке.</s><s>Крајем 20. века појавили су се и други важни извори новца од туризма и нафте.</s><s>Упркос развоју привреде и друштвеном напретку, Египат је релативно сиромашна земља.</s> <s>Нафта је заузела прво место на списку најзначајнијих извозних производа.</s><s>Велики дефицит у спољнотрговинској размени не може у потпуности да се покрије дознакама радника на привременом раду у иностранству, приходом од Суецког канала и туризма, који је веома развијен.</s><s>Он повећава терет спољног дуга земље, која има низак животни стандард и у којој демографски раст и даље представља кључни проблем.</s> <s>Укупан број радно активног становништва износи 24,72 милиона.</s><s>32% становништва се бави пољопривредом и риболовом.</s><s>У секундарном сектору запослено је 17% становништва, а у терцијарном 51%.</s><s>Од 1961. постоји Египатска трговинска унија која је под управом владе.</s> <s>Најбогатије земље Африке по извештају Светске банке из 2007. су:</s> <s>Пољопривреда</s> <s>2008. ова грана привреде заједно са риболовом чинили су 13,4% бруто националног дохотка.</s><s>Пре индустријализације, највише су се извозили пољопривредни производи, али тај број се знатно смањио после 1998. на само 6%.</s><s>Најважнији пољопривредни производи су: памук, житарице, воће и поврће, сточна храна.</s><s>Површина обрадивог земљишта је знатно мала, али врло плодна.</s><s>Заузима простор око делте и читаве долине Нила.</s><s>Риболов је важна грана привреде.</s><s>Велике количине рибе налази се у Нилу, Црвеном и Средоземном мору.</s><s>Иако је почетком 20. века Египат могао да задовољи потребе становништва житарицама, данас 1/4 увози, као и велику количину меса и млечних производа, а извози воће, поврће, шећер и пиринач.</s> <s>Индустрија и рударство Индустријски производи (рударства, мануфактуре и грађевинарства) чинили су 37,6% бруто националног дохотка 2008.</s><s>Основни производи су: текстил, хемикалије, метали, петролејски производи.</s><s>Нова економска политика довела је до оснивања приватних компанија за производњу аутомобила, електронике и лекова.</s><s>Већина ових фабрика концентрисане су око два највећа центра, Каира и Александрије и у индустријској зони дуж Суецког канала.</s> <s>Нафта је најважнији производ и важан извор прихода.</s><s>Влада је током 1980-их подстицала производњу природног гаса у циљу снабдевања домаћих потрошача енергијом.</s><s>Природни гас почео се извозити 90-их година.</s><s>Главна нафтна и гасна поља су у области Црвеног мора и Либијске пустиње.</s><s>Египат је богат и фосфатима, солима, каменом и железном рудом.</s> <s>Египат поседује довољно енергије да задовољи потребе свих потрошача.</s><s>Главни извори енергије су хидроелектране близу Асуана.</s><s>Количине нафте и природног гаса такође задовољавају скоро већину потрошача.</s> <s>Туризам</s> <s>Туризам је једна од најважнијих привредних грана и извора прихода египатске државе.</s><s>За стране туристе најпривлачнији су локалитети из времена старог Египта близу Каира, Александрије, Гизе и Луксора.</s><s>Луксор је почетна тачка за крстарења Нилом до Асуана и посету Долини краљева.</s><s>Најјужнија позната атракција Египта је храм Абу Симбел близу суданске границе.</s> <s>Најважније летовалиште је град Хургада на Црвеном мору.</s><s>У последњих неколико година важно летовалиште је постао Шарм ел Шеик на јужном делу Синајског полуострва, популарно код ронилаца.</s><s>Највећи број туриста на летовање долази из Италије, Немачке, Русије и других европских земаља.</s> <s>Египат је 2007. посетило око 9,8 милиона туриста, и поред опасности представљају исламски фундаменталисти, који су од 1992. извели низ напада на стране туристе.</s><s>Најтежи напад се одиграо 23. јула 2005. када је од експлозије бомбе у Шарм ел Шеику погинуло 64 људи, а рањено 200.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Дужина железничких пруга износи 5.063 -{km}- и све су у државном власништву.</s><s>Египатска железница је најстарија у целој Африци.</s><s>Главни правци повезују Асуан и градове северно од Асуана са Александријом на обали Средоземног мора.</s> <s>Два ауто-пута повезују Каиро са Александријом, а остали са Порт Саидом, Суецом и Фајумом.</s><s>Укупна дужина путева износи 75.820 -{km}-.</s><s>Већина путева налази се у долини и делти Нила.</s><s>Тунел испод Суецког канала повезује централни Египат са Синајем.</s> <s>Речни путеви искориштени су углавном за транспорт, и њима се транспортује 25% робе у Египту.</s><s>Највећи промет је на Нилу.</s><s>Дужина унутрашњих речних токова је 3.350 km.</s><s>Изузетно важна саобраћајница је Суецки канал дуг 161 km, који повезује Средоземно и Црвено море.</s><s>Кроз њега могу да плове бродови до 150.000 БРТ.</s><s>Највећа поморска лука је Александрија, а нешто мање су Порт Саид и Суец.</s> <s>Постоје редовни летови из Александрије и Каира до великих светских центара.</s> <s>У Египат еру, државној авио-компанији, постоје редовни домаћи и страни летови.</s><s>Египат има 88 аеродрома, од којих три међународна који се налазе у Каиру, Александрији и Луксору.</s> <s>Култура</s> <s>Египатска култура баштини 5.000 година писане историје.</s><s>Стари Египат је био једна од најстаријих цивилизација и током миленијума, Египат је задржа изванредно комплексну и јаку културу која је утицала на касније културе Европе, Блиског истока и других афричких држава.</s><s>После периода фараона, Египат је дошао под утицај хеленске, хришћанске и исламске културе.</s><s>Данас многи аспекти египатске древне културе постоје у интеракцији са новим елементима, укључујући и утицај западне културе, која и сама има корене у старом Египту.</s> <s>Главни град, Египта, Каиро, је највећи град Африке и вековима је био чувен као центар образовања, културе и трговине.</s><s>Египат има највећи број добитника Нобелове награде у Африци и арапском свету.</s><s>Књижевник Нагиб Махфуз је добитник Нобелове награде за књижевност 1988. године.</s><s>Нобелову награду су добили египатско-амерички физичар Ахмед Зеваил, политичари Анвар ел Садат и Мухамед ел Барадеи.</s> <s>Неки египатски политичари су или су били на челу важних међународних организација, попут Бутроса Галија који је био генерални секретар Уједињених нација и Мухамеда ел Барадеја који је председник Међународне организације за нуклеарну енергију.</s> <s>Уметност</s> <s>Египат је дуго био центар арапске и исламске књижевности, архитектуре и примењене уметности.</s> <s>У модерном периоду многи елементи европског стила се могу препознати у египатском културном животу.</s> <s>Арапске приповетке појавиле су се у Египту крајем 19. и почетком 20. века.</s><s>Роман Зејнаб, египатског писца Мухамеда Хусеина Хејкала, сматра се првим арапским романом.</s><s>Истакнута личност је Нагиб Махфуз, добитник Нобелове награде за књижевност.</s> <s>Исламска традиција забрањивала је представљање људи и животиња у уметности.</s><s>Као резултат тога у основи исламске уметности су калиграфија и апстрактне арабеске.</s><s>У ери Фатимида и Мамелука изграђени су многи архитектонски споменици који сведоче о том добу.</s> <s>Египатска традиционална музика је мешавина египатских, арапских, афричких и западних утицаја.</s><s>Стари Египћани су још пре 4000 година свирали харфе, фруле и два домаћа инструмента: неј и уд.</s><s>Музика је почела да се записује у 7. веку када је Египат постао део муслиманског света.</s><s>Од тада па до данас, египатска музика се заснива на певању и удараљкама.</s><s>Од 1970-их поп музика је веома слушана међу бројном младом популацијом Египта.</s><s>Најпопуларнији египатски певач је Амр Дијаб.</s><s>Није сасвим извесно да ли је трбушни плес потекао из Египта, али се данас Египат сматра центром ове врсте уметности.</s> <s>Прва модерна арапска позоришна представа изведена је у Каиру 1870.</s><s>Филм се у Египту појавио 1930-их, и од тада је у сталном успону.</s><s>Каиро се сматра „Холивудом Средњег истока“ у коме се сваке године одржава Међународни филмски фестивал.</s><s>Египатска филмска индустрија се сматра највећом у арапском свету.</s> <s>У Египатском музеју у Каиру налази се највећа светска колекција древне египатске уметности, укључујући и блага из гробнице фараона Тутанкамона.</s><s>У Музеју исламске уметности у Каиру, чува се богата колекција грнчарије, дрвореза и осталих дела исламске уметности.</s><s>Египатска Народна библиотека садржи највеће збирке арапских рукописа.</s> <s>Уметност и природа Древни египатски мајстори, своју инспирацију су великим делом налазили у природи која их је окруживала.</s><s>За сва времена забележили су пикторалност њима познатих биљака, животиња и птица и подарили им функционалност.</s><s>Веровало се да одабрани призори имају способност да преносе истинску и животну снагу коју приказују - од бубе скарабеја до рибе нилске тилапије, за коју се веровало да има способност самообнављања, па све до животиња и биљака које су нуђене као храна душама мртвих.</s><s>Гуске, приказане на славном обојеном фризу из Меидума, биле су симбол бога земље Геба, али и Амона.</s><s>Својство Нила да даје живот приказано је трском за израду папируса и лотосовим цветом, хералдичким симболима Горњег и Доњег Египта.</s> <s>Светска баштина На листи Светске баштине Унеска налазе се: комплекс Абу Мена, остаци древне Тебе, исламске четврти старог Каира, Мемфис, нубијски споменици од Абу Симбела до Фила, Манастир Свете Катарине са околином и Долина китова.</s> <s>Празници Египатски религијски празници се рачунају према лунарном календару (Рамазански бајрам, Курбан-бајрам, Маулид ал Наби).</s><s>Исламски календар је краћи од грегоријанског календара, а постоји 11 верских празника у току године.</s><s>Рамазански обичаји се поштују, иако многи млади модификују неке обичаје, као време починка.</s><s>Рамазан је важно време за друштвене контакте и заједничке прославе муслимана.</s> <s>Маулид (ар. рођење) је мешавина вашара и верског празника којим се прославља рођендан пророка Мухамеда (Маулид ал Наби), или неког другог светог човека муслиманске или коптске вере.</s><s>Празновање Мулида се обавља уз пуно хране, јавних приредби и церемонија.</s> <s>Најважнији празници</s> <s>Образовање</s> <s>Године 975, основан је Универзитет Ал Азхар, водећа институција у изучавању виших исламских наука.</s><s>Почива на мрежи религиозних школа паралелних државном систему.</s> <s>Универзитет у Каиру, основан 1908, такође је водећа институција вишег образовања.</s><s>Постоји још 17 државних универзитета, у Каиру, Асуану, Минуфији, Александрији, Мансури, Банхи, Хелуану, Загазигу и Танти.</s><s>Поред државних, постоји још 28 приватних универзитета и факултета.</s> <s>Брз раст популације озбиљно је оптеретио систем образовања.</s><s>Учионице су од основних школа до универзитета препуне, а школама недостаје радни материјал за адекватно образовање.</s><s>Много деце похађа школу нередовно или је уопште не похађа зато што мора да ради.</s><s>Према процени из 2005. 71,4% укупног становништва је писмено то јест, 83% мушкараца и 59,4% жена.</s> <s>Спорт</s> <s>Фудбал је најпопуларнији спорт у Египту, а клубови Ал-Ахли и Ел Замалек су два најпопуларнија тима у земљи.</s><s>Држава је била домаћин 4 Купа афричких нација, а освојила је 7 првенстава (1957, 1959, 1986, 1998, 2006, 2008. и 2010) и најуспешнија је на континенту.</s><s>Рукометна репрезентација Египта је освојила 5 Афричких првенстава и прва је неевропска репрезентација која је стигла до полуфинала Светског првенства у рукомету (2001. у Француској)</s> <s>Мухамед Табер-паша, некадашњи председник Египатског олимпијског комитета, предложио је одржавање Медитеранских игара у Египту.</s><s>Прве Медитеранске игре одржане су 1951. године у Александрији.</s> <s>Референце</s> <s>Литература „Земље и народи свијета”, Руде Петровић; Просвјета, Загреб 1975.</s><s>Мала енциклопедија, бр.2; Просвета Београд Географија свијета, књига 3; Жаверије Стазић, проф.; Фрањо Станић, проф.; Руде Петровић, проф.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Влада Египта Министартво туризма Египта</s> <s>Државе у Африци</s>

912

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B2%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD

Авганистан

<s>Авганистан () држава је у југозападној Азији.</s><s>Земља нема излаз на море, а дужина копнене границе износи 5.529 -{km}-.</s><s>На западу се граничи са Ираном (936 -{km}-), на северу са Туркменистаном (744 -{km}-), Узбекистаном (137 -{km}-) и Таџикистаном (1.206 -{km}-), на североистоку са Кином (76 -{km}-), а на истоку и југу са Пакистаном (2.430 -{km}-).</s><s>Кабул је највећи и главни град Авганистана и броји око 4,6 милиона становника.</s><s>Од 15. августа 2021. године, Авганистан је под контролом покрета Талибан.</s> <s>Археолози су на подручју данашњег Авганистана пронашли доказе људског присуства који датирају из средњег палеолитског периода.</s><s>Верује се да се урбана цивилизација на овој територији појавила између 3000. и 2000. п. н. е. С обзиром да се налази на веома важној локацији која повезује културу Блиског истока са средњом Азијом и Индијским потконтинентом, током векова је био дом разних народа., и сведок је разних војних кампања, међу којима су највише вредне помена кампање Александра Великог, Џингис-кана, и западних сила у модерно доба.</s><s>Ова земља такође представља и извор из којег су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско краљевство, Бели Хуни (Хефталити), Сафариди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Тимуриди, Могули и Дурани издигли и саградили веома снажне империје.</s> <s>Политичка историја модерног Авганистана почиње 1709. године, када је успостављена Хотаки династија у Кандахару, након чега долази до успона Дурани империје 1747. године.</s><s>Крајем 19. века, Авганистан постаје тампон држава током „Велике игре“ између Британске Индије и Руске Империје.</s><s>Након Трећег англо-авганистанског рата 1919. године, краљ Аманулах је започео европску модернизацију своје земље, али је спречен од стране ултра-конзервативаца.</s><s>Чланица је Уједињених нација од 1946.</s><s>Током Хладног рата, након повлачења Британаца из Индије 1947. године, САД и Совјетски Савез почињу да шире свој утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка и власти коју је подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион Авганистанаца.</s><s>Након овога уследио је авганистански грађански рат 90-их година, успон и пад екстремистичке талибанске власти и рат у Авганистану, који траје од 2001. године па све до данас.</s><s>У децембру 2001. године, Савет безбедности Организације уједињених нација одобрио је стварање Међународних снага за безбедносну помоћ ради одржавања безбедности у Авганистану, као вид припомоћи влади Хамида Карзаја.</s> <s>Три деценије ратовања су учиниле Авганистан једном од најопаснијих земаља на свету, као и највећи „извозник избеглица и азиланата“.</s><s>Док међународна заједница покушава да обнови ову ратом разорену земљу, терористичке групе, као што су Хакани и Хезб-е-Ислами Гулбудин, активно су укључени у светске побуне Талибана, које се састоје из стотина атентата и напада бомбаша-самоубица.</s><s>Према Уједињеним нацијама, ове побуне су криве за 80% цивилних жртава у рату који траје од 2001. године у периоду између 2011. и 2012. године.</s><s>Двадесетогодишњи рат између владе коју подржава САД и Талибана завршио се 2021. године што је резултирало успостављањем нове талибанске државе.</s> <s>Око 42% становништва Авганистана живи испод линије апсолутног сиромаштва, што значи да њихов приход чини мање од 1,25 америчких долара дневно, а нешто мало више изнад 70% становништва је писмено.</s> <s>Етимологија Име „Авганистан“ (Afghānistān) значи „Земља Авгана“, који је настао из етнонима Авгана.</s><s>Историјски, овај назив се односио на Паштуне, који представљају највећу етничку групу у Авганистану.</s><s>Ово име се јавља и као „Абган“ у 3. веку нове ере у време Сасанида, и „Авагана“ у 6. веку нове ере код индијског астронома Варахамихире.</s><s>Народ који се назива овим именом се неколико пута помиње у једној географској књизи из 10. века."</s> <s>Ел Бируни је у XI веку о њима говорио као о различитим племенима која живе на западној планинској граници реке Инде, што би требало да значи - на ободу Сулејман планина.</s><s>Ибн Батута, познати марокански научник који је посетио ове пределе 1333. године, написао је:</s> <s>Један угледни персијски научник из 16. века даје доста објашњења о Авганима.</s><s>На пример, он пише:</s> <s>Широко је прихваћено да су термини „Паштун“ и „Авган“ синоними.</s><s>У списима пашто песника из 17. века, Кушал Кан Катака, он каже:</s> <s>Последњи део имена, „-стан“ је персијски суфикс који означава место.</s><s>Име „Авганистан“ је описао могулски цар из 16. века, Бабур, у својим мемоарима (Бабурнама), као и персијски научник Фиришта и Бабурови наследници, позивајући се на традиционалне етничке паштунске територије између Хиндукуш планинског масива и реке Инд.</s><s>Почетком 19. века, авганистански политичари су решили да прихвате назив „Авганистан“ за целу област, након што се превод овог термина на енглески појавио у разним споразумима са каџаридском Персијом и британском Индијом.</s><s>Године 1857, у свом приказу књиге Џ.</s><s>В. Кеја „Авганистански рат“ (енг: „The Afghan War“), Фридрих Енгелс описује Авганистан као:</s> <s>Авганистанско краљевство се некада називало Дурани царство (краљевство Кабула), како га спомиње и британски државник и историчар, Монтстјуарт Елфинстон.</s><s>Међународни суверенитет је Авганистану званично признат након потписивања англо-авганистанског споразума из 1919. године.</s> <s>Географија</s> <s>Са 652.230 km², Авганистан је по величини 41. земља на свету, што га чини мало већим од Француске, мањим од Мјанмара, а скоро исте величине као Тексас у САД.</s><s>Граничи се са Пакистаном на југу и истоку, на западу са Ираном, на северу са Туркеменистаном, Таџикистаном, и са Кином на Далеком истоку.</s> <s>У овој земљи живи преко 30 милиона становника (28.395.716 становника (2010)).</s><s>Главни град је Кабул.</s><s>Остали важнији градови су: Кандахар, Џалалабад, Херат, Мазари Шариф.</s> <s>То је планинска земља без излаза на море, са равницама на северу и југозападу.</s> <s>Географски, Авганистан је земља Средње Азије.</s><s>Међутим, у геополитичком и културолошком смислу, Уједињене нације га, заједно са Ираном, сврставају у Јужну Азију.</s><s>Културолошки припада блискоисточном муслиманском свету.</s><s>Највиши врх ове земље је Ношак, на 7492 m надморске висине.</s><s>Земља има континенталну климу, са веома оштрим зимама у централним областима, леденим површинама на североистоку око Нуристана и Вакана, где је просечна температура у јануару испод -15 °C, и врућим летима у нижим областима, као што су Систан слив на југозападу, Џалалабад басен на истоку, и авганистанске туркестанске равнице дуж реке Аму на северу, где је просечна температура у јулу преко 35 °C.</s> <s>Иако ова земља има велики број река и резервоара, велики делови земље су безводни.</s><s>Систан басен је један од најсушнијих региона у земљи.</s><s>Поред уобичајених киша, у Авганистану током зиме пада и снег у Хиндукушу и на Памир планинама, а на пролеће отопљени снег се претвара у потоке који се уливају у реке и језера.</s><s>Међутим, две трећине тих вода се уливају у реке суседних земаља, као што су Иран, Пакистан и Туркменистан.</s><s>То ствара економски проблем држави, јер би обнова система за наводнавање и преусмеравање вода, државу коштало више од 2 милијарде америчких долара.</s> <s>Хиндукушке планине на североистоку, унутар и око провинције Бадакшан су геолошки активна област у којој су чести земљотреси, клизишта и снежне лавине.</s><s>Земљотреси су често крајње деструктивни са многим људским жртвама.</s><s>Последњи јаки земљотреси су били 4. фебруара 1998. године, у којем је страдало 6000 људи у Бадакшану, близу Таџикистана.</s><s>Затим су уследили земљотреси у Хиндукушу 2002. године, у којима је погинуло више од 150 људи из разних земаља региона, док је преко хиљаду повређено.</s><s>Након земљотреса 2010. године у Авганистану је било 11 мртвих, више од 70 повређених, а више од 2000 кућа је уништено.</s> <s>Клизишта се често јављају као последица земљотреса или након обилних киша, као и услед топљења снега.</s><s>Такође, клизишта могу бити крајње деструктивна са многобројним жртвама.</s><s>Једно од најсмртоноснијих клизишта икада, десило се 3. маја 2014. године у Бадакшану, са преко 2100 жртава.</s><s>Снежне лавине су трећа и не мање опаснија природна катастрофа од претходне две.</s><s>Често се јављају током зимског периода и веома су опасне на неким путним комуникацијама у овом делу Авганистана.</s> <s>Природне ресурсе ове земље чине: угаљ, бакар, руде гвожђа, литијум, уранијум, ретки земљани елементи, хромит, злато, цинк, талк, барит, сумпор, олово, драго и полудраго камење, природни гас, нафта и друго.</s><s>Године 2010. амерички и авганистански званичници су проценили да неискоришћене минералне сировине, које су (званично) откривене 2007. године током геолошких истраживања, вреде између 0,9 и 3 трилиона америчких долара.</s> <s>Рудно богатство је углавном неискоришћено.</s><s>Најважније гране индустрије су текстилна, прехрамбена, метална и индустрија коже.</s><s>Домаћа радиност је широко заступљена, а један од најважнијих производа су вунени теписи.</s> <s>Клима Клима је континентална са великим годишњим температурним колебањима.</s><s>Просечна јануарска температура је 0-5C°, а у јулу 25-30C°.</s><s>Количина падавина је мала (испод 500 -{mm}- годишње), а једино су источни крајеви влажнији јер потпадају под утицај монсунске климе.</s> <s>Флора и фауна Вегетација у равницама је полупустињска, у нижим планинским подручјима до 1.500 -{m}- степска, а између 1.500-3.000 -{m}- има четинарских шума.</s><s>Главни пољопривредни производи су пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, памук и воће.</s><s>У планинским пределима заступљено је сточарство (овце, говеда и козе).</s> <s>Историја</s> <s>Археолошка ископавања праисторијских локалитета које су извршили Луј Дупри и други, указују на то да су на територији данашњег Авганистана живели људи пре најмање 50.000 година, а да су тадашње пољопривредне заједнице једне од најстаријих у свету.</s><s>С обзиром да представља место најранијих историјских догађаја, многи верују да се Авганистан може поредити са Египтом у погледу историјске вредности његових археолошких локалитета.</s><s>Ова земља се налази на јединственој локацији где су разне цивилизације долазиле у додир једне са другима и где је често долазило до борби.</s><s>Била је дом разних народа кроз векове, међу којима су древни ирански народи, који су играли доминантну улогу у стварању индо-иранских језика у региону.</s> <s>У више момената је ова регија била део великих империја, међу којима су Ахеменидско, Селеукидско и Мауријско царство, затим Сасанидско царство и Исламски калифат.</s><s>Многа царства су стала на ноге баш на простору данашњег Авганистана, као што су Грчко-бактријско краљевство, Кушанско краљевство, Кабулски шахови, Бели Хуни (Хефталити), Сафариди, Саманиди, Газнавиди, Гориди, Хилџији, Картиди, Тимуриди, Могули, а онда и Хотаки и Дурани династије, које су касније политички обележиле настанак модерне авганистанске државе.</s> <s>Преисламски период</s> <s>Археолошко истраживање спроведено током 20. века сугерише да је географско подручје Авганистана уско повезано културом и трговином са својим суседима на истоку, западу и северу.</s><s>Артефакти типични за период палеолита, мезолита, неолита, бронзаног и гвозденог доба су пронађени у Авганистану.</s><s>Верује се да се урбана цивилизација појавила још 3000. п. н. е., а рани облик града Мунигака (близу Кандахара, на југу земље) је можда била истурена колонија цивилизације из долине Инда.</s> <s>Након 2000. п. н. е., узастопни таласи полу-номадских народа из средње Азије су кренули ка југу Авганистана, међу којима је био велики број говорника индо-европских језика.</s><s>Ова племена су касније мигрирала даље на југ, до Индије, западно у односу на данашњи Иран, а према Европи су мигрирали преко области северно од Каспијског језера.</s><s>Овај регион се у целини звао Аријана.</s><s>Древна религија зороастризам је, како неки верују, настала на територији данашњег Авганистана између 1800. и 800. п. н. е., а такође се сматра и да је њен оснивач, Заратустра.</s><s>Древни источно-ирански језици су се највероватније говорили на територији Авганистана у време зороастризма.</s><s>До средине 6. века пре нове ере, архаменидски Персијанци су збацили Међане и додали територији Авганистана Арахозију, Арију и Бактрију.</s><s>Натпис на споменику краља Дарија I помиње долину Кабула на листи 29 земаља које је освојио.</s> <s>Александар Македонски и његова војска су дошли на подручје Авганистана 330. п. н. е., након победе над Даријем III годину дана раније у бици код Гаугамеле.</s><s>Након Александрове кратке окупације, владари Селеукидског краљевства су контролисали ово подручје све до 305. п. н. е., када су велики део предали индијском Мауријском царству, као део савезничког споразума.</s> <s>Маријанци су донели будизам из Индије, и контролисали су области јужно од Хиндукуша до око 185. п. н. е., када су збачени.</s><s>Њихов пад почиње 60 година након Ашокове владавине, што је довело до хеленистичких освајања региона од стране грчко-бактријског краљевства.</s><s>Велики део тих региона се отцепио од Грчко-бактријског краљевства и постало део Грчко-индијског краљевства.</s><s>Индо-Грци су поражени и протерани од стране Индо-Скита крајем 2. века пре нове ере.</s> <s>Током првог века пре нове ере, Партијско краљевство је покорило ову област, али су је затим отели њихови вазали, Индо-партијци.</s><s>Од средине до краја 1. века нове ере, Кушанско краљевство, које се налазило у модерном Авганистану, постало је покровитељ будистичке културе.</s><s>Кушите су поразили Сасаниди у 3. веку нове ере.</s><s>Иако су разни владари који су себе називали Кушитима (опште познати као Индо-Сасаниди) владали овим регионом, сматра се да су били подређени Сасанидима.</s> <s>Кушите су наследили кидаритски Хуни, које су наследили на власти краткотрајни али снажни Хефталити.</s><s>Хефталите је поразио Хозроје I Ануширван 557. године нове ере, који је поново успоставио сасанидску власт у Персији.</s><s>Међутим, у 6. веку нове ере, наследници Кушита и Хефталита су у Кабулу оформили малу династију која се звала „Шахови Кабула“.</s> <s>Исламизација и инвазија Монгола</s> <s>У периоду између 4. и 19. века, северозападни део савременог Авганистана се сматрао целином која је носила регионално име Хорасан.</s><s>Две од четири престонице Хорасана: Херат и Балк се сада налазе у Авганистану, док су Кандахар, Забул, Газна и Авганистан формирали границу између Хорасана и Хиндустана.</s> <s>Арапски муслимани су донели исламску поруку у Херат и Зарањ 642. године нове ере и започели своје ширење на исток; неки становници које су срели су прихватили ислам, док су се други побунили.</s><s>Народ Авганистана је био мултиконфесионалан, међу њима је било заратустријанаца, будиста, Зунбила, индуса, хришћана, Јевреја и других.</s><s>Зунбили и Шахови Кабула су поражени 870. године нове ере од стране сафаридских муслимана из Зарања.</s><s>Касније су Саманиди продужили њихов исламски утицај јужно ка Хиндукушу.</s><s>Прича се да су муслимани и немуслимани и даље живели једни поред других у Кабулу пре доласка Газнавида на власт.</s> <s>Авганистан је постао један од главних центара муслиманског света „исламског златног доба“.</s><s>До 11. века, султан Махмуд из Газнеје напокон исламизовао све преостале немуслиманске области, осим Кафиристана.</s><s>Газнавиде је наследила династија Гурида која је само проширила и ојачала већ постојеће царство.</s><s>1219. г. н. е. Џингис Кан и његова монголска војска су прегазили овај крај.</s><s>Његове трупе су наводно срушиле хорасанске градове Херат и Балк, као и Бамијан.</s><s>Разарања која су изазвали Монголи су испразнила веће градове и натерале многе мештане да се врате руралном аграрном друштву.</s><s>Монголска владавина се наставила са Илканатом на северозападу, док је Кхиљи династија авганистанске племенске области владала јужно од Хиндукуша, све до Тимурове инвазије који је 1370. године успоставио династију Тимурида.</s><s>Током владавина Газнавида, Гурида и Тимурида, Авганистан је произвео много лепих исламских архитектонских споменика, као и бројна научна и књижевна дела.</s> <s>Бабур, који је потомак и Тимура и Џингис Кана, дошао је из Фергане и преузео је Кабул од архунске династије, те је одатле почео да преузима контролу над централним и источним областима Авганистана.</s><s>Остао је у Кабулу до 1526. године, када је његова војска напала Султанат Делхи у Индији, да би заменио Лоди династију са Могулским царством.</s><s>Од 16. до почетка 18. века, Авганистан је био део три регионална краљевства: Бухарски канат на северу, шиитска Сафавидска династија на западу, а преостала велика територија је припадала Могулском царству.</s> <s>Хотаки династија и Дурани царство</s> <s>Мир Ваис Хотак, кога сматрају авганистанским Џорџом Вашингтоном, имао је успеха у побуни коју је покренуо против персијских Сафавида 1709. године.</s><s>Свргнуо је и погубио Џурџис Кана, чиме је Авганистану обезбедио независност.</s><s>До 1713. године, Мир Ваис је поразио две велике персијске војске, од које је једну предводио Кушрав Кан, рођак Џурџин Кана, а другу Рустан Кан.</s><s>Војске је послао султан Хусеин, шах из Исфахана да би повратиле контролу над Кандахаром.</s><s>Мир Ваис је умро природном смрћу 1715. године, а наследио га је његов брат, Абдул Азиз Хотаки, којег је убио Мир Ваисов, син Махмуд Хотакија и тако издао државу.</s><s>Године 1722.</s><s>Махмуд је повео авганистанску војску на Исфахан, престоницу Персије.</s><s>Опустошио је град након битке код Гулнабада и себе прогласио краљем Персије.</s><s>Персијанци нису били верни авганистанским владарима и након масакра хиљаде научника, верских племића и чланова сафавидске породице, Хотаки династија је избачена из Персије након битке код Дамгана 1729. године.</s> <s>Године 1738.</s><s>Надер Шах је заједно са својим афшаридским снагама преотео Кандахар од Хусеина Хотакија, када је ослобођен заточени шеснаестогодишњи Ахмад Шах Дурани, те је постао командант четири хиљаде Надер Шахових Авганистанаца.</s><s>Његове снаге су из Кандахара кренуле на Индију са циљем да је покоре; прошавши кроз Газни, Кабул, Пешавар и Лахоре, да би затим након Карналске битке успели да је покоре, опљачкавши Делхи.</s><s>Надер Шах и његова војска су напустили Делхи, али су са собом понели велико благо, које су чинили и „Кох-и нур“ и „Дарјаје нур“ дијаманти.</s><s>Након смрти Надер Шаха 1747. године, Авганистанци су изабрали Ахмеда Шаха Дуранија за свог шефа државе.</s><s>С обзиром да се сматра оснивачем модерног Авганистана, Дурани и његова авганистанска војска су освојили цео данашњи Авганистан, Пакистан, Хорасан и Кохистан у Ирану, као и Делхи у Индији.</s><s>Поразио је индијско Царство Марата, а једна од његових највећих победа била је битка за Панипат 1761. године.</s> <s>У октобру 1772. године, Ахмед Шах Дурани је умро природном смрћу и сахрањен је у „Светилишту плашта“ у Кандахару.</s><s>Наследио га је његов син, Тимур Шах Дурани, који је 1776. године преместио престоницу из Кандахара у Кабул.</s><s>Након што је Тимур Шах умро 1793. године, власт је прешла у руке његовог сина, Заман Шах Дуранија, затим у руке Махмуда Шаха Дуранија, па Шуја Шаха Дуранија и других.</s> <s>Током 19. века Авганистанском царству су стизале претње од Персијанаца на западу и Сика на истоку.</s><s>Западне провинције Хорасан и Кохистан су освојили Персијанци 1800. године.</s><s>Фатех Кан, вођа Баракзај династије, је на све моћне позиције широм свог царства поставио своју браћу (њих 21).</s><s>Након његове смрти, они су се побунили и поделили су провинције међу собом.</s><s>Током овог турбулентног периода, Авганистан је имао бројне краткотрајне владаре, све до Дост Мухамед Кана, који се прогласио принцом 1826. године.</s><s>Панџаб је освојио Рањит Синк, који је извршио инвазију на Хајбер-Пахтунву, а онда је 1834. године освојио и Пешавар.</s><s>Године 1837.</s><s>Акбар Кан је са авганистанском војском прешао хајберски превој да би поразили Сике у бици код Џамруда, након смрти Харија Синк Наллвуа пре него што су се повукли у Кабул.</s><s>До тада су Британци већ почели да напредују са истока те је започет први Англо-авганистански рат, један од првих већих сукоба током Велике игре.</s> <s>Западни утицај</s> <s>Након пораза Британско-индијских снага 1842. године и победе Авганистанаца, Британци су успоставили дипломатске односе са авганистанском владом, али су се повукли из земље.</s><s>Вратили су се за време Другог Англо-Авганског рата крајем седамдесетих година 19. века ради двогодишњих војних операција, које су представљале помоћ Абдур Рахман Кану да порази Ајуб Кана.</s><s>Уједињено Краљевство је почело да врши јак војно-политички утицај након овога, те је чак и контролисала и спољну политику државе.</s><s>Године 1893.</s><s>Мортимер Дуранд је убедио амира Абдур Рахман Кана да потпише споразум (по некима контроверзни) при којем су територије етничких Паштуна и Белуџа биле подељене „Дуранд линијом“.</s><s>Ово је била класична "подели па владај“ политика Британаца која је водила ка затегнутим односима, посебно касније са оснивањем нове државе Пакистан.</s> <s>Након Трећег англо-авганистанског рата и потписивања мира 1919. године, краљ Аманулах Кан је прогласио Авганистан сувереном и потпуно слободном државом.</s><s>Он је привео крају традиционалну изолацију своје државе успостављањем дипломатских односа са међународном заједницом, те је након двогодишњег путовања Европом и Турском 1927.-28 године спровео пар реформи ради модернизације нације.</s><s>Главни покретач тих реформи је био Махмуд Тарзи, ватрени присталица образовања жена.</s><s>Он се борио за Члан 68 авганистанског устава 1928. године, при чему је основно образовање постало обавезно.</s><s>Ропство је укинуто 1923. године.</s> <s>Неке реформе су стварно успостављене, као укидање традиционалне бурке за жене и отварање образовних институција, што је брзо отуђило многе племенске и верске вође.</s><s>Суочен са великом оружаном опозицијом, Аманулах Кан је био приморан да абдицира у јануару 1929. године, након што је Кабул пао у руке побуњеничких снага предвођених Хабибулахом Калаканијем.</s><s>Принц Мухамед Надир Шах, Амахулахов рођак, поразио је и убио Калаканија у новембру 1929. године, те је проглашен краљем.</s><s>Он је напустио убрзане реформе модернизације Аманулаха Кана и покушао их спроводити постепеније, али је убијен 1933. године од стране Абдула Халика, ученика хазарске школе.</s> <s>Мухамед Захир Шах, Надиров деветнаестогодишњи син, наследио је престо и владао од 1933. до 1973. године.</s><s>До 1946. године Захир Шах је владао уз помоћ свог ујака, који је држао позицију премијера и који је наставио политику Надир Шаха.</s><s>Други ујак Захир Шаха, Шах Махмуд Кан је постао премијер 1946. године, те је започео експеримент који је дозволио веће политичке слободе, али је променио политику када је ствар отишла даље него што је планирано.</s><s>Заменио га је 1953. године Мухамед Дауд Кан, краљев рођак и зет.</s><s>Дауд Кан је желео присније односе са Совјетским Савезом, и удаљен однос са Пакистаном.</s><s>Авганистан је остао неутралан и није учествовао у Другом светском рату, нити је био у савезу ни са једним блоком током Хладног рата.</s><s>Међутим, имао је корист од каснијег ривалитета између Совјетског Савеза и САД, јер су обе државе покушале да успоставе свој утицај у Авганистану, градећи ауто-путеве, аеродроме и друге важне инфраструктуре у овој земљи.</s><s>Године 1973, док је краљ Захир Шах био у званичној посети ван земље, Дауд Кан је извршио државни удар и постао први председник Авганистана.</s> <s>Марксистичка револуција и Совјетски рат</s> <s>У априлу 1978.</s><s>Године, комунистичка Народна демократска партија Авганистана (НДПА) је преузела власт у Авганистану путем Саур револуције.</s><s>У року од пар месеци, противници комунистичке владе су покренули устанак у источном Авганистану, који је веома брзо прерастао у грађански рат вођен између герилаца муџахедина и владиних снага широм земље.</s><s>Пакистанска влада је овим побуњеницима пружила обуку у тајним центрима, док је Совјетски Савез послао на хиљаде војних саветника у знак подршке влади НДПА-а.</s><s>У међувремену, све већа нетрпељивост између две фракције НДПА-а — доминантне Халк и умереније Парчам фракције— резултирала је распуштањем парчамских чланова кабинета и хапшењем њихових официра под изговором претње од парчамског устанка.</s> <s>У септембру 1979. године, извршен је атентат на халкског председника Нур Мухамеда Таракија током устанка у оквиру НДПА-а, под вођством Хафизулаха Амина, који је затим преузео председништво.</s><s>С обзиром да није уливао поверење Совјетима, на Амина је извршен атентат од стране совјетских специјалних јединица у децембру 1979. године.</s><s>Влада организована од стране Совјетског Савеза, под вођством парчами члана Барбака Кармала, мада је укључивала обе фракције, попунила је празнину.</s><s>Совјетске трупе су у великом броју биле распоређене да би стабилизовале Авганистан под Кармалом, мада се од њих није очекивало да воде све битке вођене у то време у Авганистану.</s><s>Међутим, као резултат тога, Совјети су сада били директно укључени у оно што је постало грађански рат у Авганистану.</s> <s>НДПА је забранила лихварство, и дала изјаве о женским правима прогласивши једнакост полова, те је укључила жене у политички живот.</s> <s>Сједињене Државе и Саудијска Арабија подржавају анти-комунистичке снаге (муџахедине).</s><s>Од средине 1979, ове две државе су укупно потрошиле око 40 милијарди америчких долара за рат у Авганистану.</s><s>Новац, оружје и опрема слати су и у суседни Пакистан, где су се налазиле избеглице које се 90-их враћају у Авганистан и организују талибански покрет.</s><s>ЦИА је опремила и обучила око 100.000 муџахедина из око 40 земаља.</s><s>Овај рат створио је више од шест милиона избеглица које су напустиле Авганистан и у већини случајева отишле у Пакистан или Иран Суочени са све већим интернационалним притиском и великим бројем жртава, Совјети су се повукли из Авганистана 1989, мада су наставили да подржавају авганистанског председника Мухамеда Наџибулаха све до 1992. године.</s> <s>Страна мешања и рат</s> <s>Од 1989. до 1992. године, Наџибулахова влада је покушавала да реши проблем грађанског рата без помоћи совјетских трупа на својим територијама, али уз њихову економску и војну помоћ.</s><s>Наџибулах је покушао да изгради подршку за своју владу, те је покушао да своју владу представи као исламску, а у уставу из 1990. године, Авганистан је званично постао исламска држава, и све везе са комунизмом су уклоњене.</s><s>Међутим, Наџибулах није успео да придобије икакву већу подршку, а са распадом Совјетског Савеза 1991. године, Наџибулах је остао без стране помоћи.</s><s>Ово, заједно са унутрашњим колапсом његове владе, довело је до његовог свргавања са власти у априлу 1992. године.</s> <s>Након Наџибулахове владе 1992. године, пост-комунистичка исламска држава Авганистан је успостављена Пешаварским споразумом, споразумом о миру и подели власти под којим су све авганистанске стране биле уједињене у априлу 1992. године, осим пакистанске исламске партије Гулбудина Хекматјара.</s><s>Хекматјар је започео бомбардовање Кабула, које је обележило почетак нове фазе рата.</s> <s>Саудијска Арабија и Иран су подржавале различите авганистанске милиције, те се брзо развила нестабилност, а сукоб између две милиције је ускоро прерастао у прави рат.</s> <s>Због изненадног почетка рата, рада владиних одељења, полицијских јединица или система правде и одговорности, свеже основана исламска република Авганистан није ни имала времена да се формира.</s><s>Појединци разних оружаних фракција су вршили зверства, док је у Кабулу владало безакоње и хаос.</s><s>Због тог хаоса, неке вође су имале само номиналну власт над својим командантима.</s><s>За цивиле није било заштите од убистава, силовања, или изнуђивања.</s><s>Верује се да је око 25.000 људи умрло током најинтензивнијег периода бомбардовања од стране Хекматјарове исламске странке и Џунбиши Мили јединице Абдул Рашида Достума, који је основао савез са Хекматјаром 1994. године.</s><s>Скоро пола милиона људи је напустило Авганистан.</s> <s>Године 1994, појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе идентификује као верски ученици.</s><s>Они убрзо започињу своје ширење из суседног Пакистана у смеру Кабула и тиме избија нови авганистански грађански рат.</s><s>Талибани постижу брзе успехе у борби чији је циљ успостављање крутог исламског закона у земљи.</s><s>Искористивши сукоб између више фракција муџахедина, бивших антисовјетских снага, талибани у септембру 1996. године освајају Кабул.</s><s>Снаге лојалне Рабанију, Масуду и Достаму повлаче се на север и формирају тзв. Северну алијансу, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара.</s><s>Наставком талибанске офанзиве, овом савезу је крајем 90-их остао само мали, северни део Авганистана.</s> <s>Талибански емират и уједињени фронт</s> <s>Талибански режим, одмах након освајања Кабула, намеће исламски фундаменталистички поредак грађанима под својом влашћу.</s><s>Исламски закони најтеже погађају жене, које су присиљене да облаче бурке и забрањено им је да похађају школу.</s><s>Неретка је и смртна казна.</s><s>Године 1998, након терористичких напада на америчке амбасаде у Африци, САД напада неколико логора за обуку терориста ал Каиде у Авганистану крстарећим пројектилима.</s><s>Наиме, талибански режим је пружао уточиште тој организацији чији су чланови ветерани рата против Совјета, као и њеном челнику Осама бин Ладену.</s> <s>Међутим, ране победе Талибана пропраћене су серијом пораза, што је навело аналитичаре да помисле да су талибани завршили своју владавину.</s><s>Талибани су почели да гранатирају Кабул почетком 1995. године, али су поражени од стране снага владе исламске државе под вођством Ахмада Шаха Масуда.</s> <s>Дана 26. септембра 1996. године, док су се талибани уз војну подршку Пакистана и финансијску помоћ Саудијске Арабије припремали за још једну велику офанзиву, Масуд је наредио потпуно повлачење из Кабула.</s><s>Талибани су освојили Кабул 27. септембра 1996. године и успоставили исламски емират Авганистана.</s><s>Наметнули су деловима Авганистана који су били под њиховом контролом своја политичка и судска тумачења издајући едикте који су се посебно тицали жена.</s><s>Према организацији Лекари за људска права, "ниједан други режим у свету није тако методично и насилно приморавао половину свог становништва на виртуелни кућни притвор, забрањујући им излазак под претњом физичког кажњавања".</s> <s>Након пада Кабула под талибанску власт 27. септембра 1996. године, Ахмед Шах Масуд и Абдул Рашид Достум, који су претходно били супарници, основали су Северну Алијансу.</s><s>Северна Алијанса се претежно састојала из Масудових таџичких снага, Достумових Узбека, Хазара и Паштуна под вођством људи као што су Хаџи Мухамед Мохакик, Абдул Хак и Абдул Кадир.</s><s>Талибани су војно поразили Достумове снаге освајањем Мазари Шарифа 1998, те је он био приморан на егзил.</s> <s>Талибани су спровели систематске масакре над цивилима у северном и западном Авганистану.</s><s>Председник Первез Мушараф, тадашњи начелник војске, је био одговоран за слање десетина хиљада Пакистанаца да се боре раме уз раме са талибанима и Бин Ладеном против Масудових снага.</s><s>Само 2001. године да је било 28 хиљада Пакистанаца који су ратовали у Авганистану.</s><s>Од 1996. до 2001, терористичка мрежа ал Каидаа Осаме Бин Ладена и Ајмана ел Завахрија, организована је од стране Талибана у Авганистану, те је Бин Ладен послао на хиљаде Арапа регрута у рат против Уједињеног фронта.</s><s>Ахмед Шах Масуд је остао једини вођа Уједињеног фронта у Авганистану.</s><s>У областима под његовом контролом, Масуд је успоставио демократске институције и потписао је декларацију о женским правима.</s><s>Борбе су такође довеле до тога да око милион људи напусти области контролисане од стране Талибана.</s><s>Дана 9. септембра 2001.</s><s>Ахмед Шах Масуд је убијен од стране двојице Арапа, бомбаша самоубице ал Каиде у Авганистану, а два дана касније, 11. септембра 2001. организација ал Каида је извршила серију координисаних терористичких напада против САД.</s><s>Нападнут је Светски трговински центар на Менхетну у Њујорку.</s><s>Америчка влада је за ове нападе оптужила Ал Каиду и Осаму Бин Ладена, те су захтевали од Талибана да предају свог вођу.</s><s>Талибани су одбили да се повинују жељи Сједињених Америчких Држава, те је у октобру 2001. године започета Операција Трајна слобода као нова фаза рата у Авганистану.</s><s>Током првобитне инвазије, америчке и британске снаге су бомбардовале Авганистан и сарађивале са снагама Уједињеног фронта у циљу одузимања власти талибанима и уклањања Ал Каиде.</s> <s>Савремена историја Авганистана (2001–данас)</s> <s>У децембру 2001, након што је срушена влада Талибана, формирана је нова авганистанска влада под Хамидом Карзајем, а такође су основане и Међународне снаге за безбедносну помоћ од стране Савета безбедности Организације уједињених нација ради потпомагања Карзајеве администрације и обезбеђивања основне сигурности.</s><s>Такође, Талибани су почели да се регрупишу у Пакистану, док је све више коалиционих снага улазило у Авганистан и почело обнову ратом разорене земље.</s><s>Убрзо након њиховог пада са власти, Талибани су започели побуну да би повратили контролу над Авганистаном.</s><s>Током наредне деценије, Међународне снаге за безбедносну помоћ и авганистанске трупе водиле су многе офанзиве против Талибана, али нису успели да их у потпуности поразе.</s><s>Авганистан је остао једна од најсиромашнијих земаља на свету, због недостатка страних инвестиција, корумпиране владе и побуне Талибана.</s><s>У међувремену, авганистанска влада је успела да изгради одређене демократске структуре, те је 7. децембра 2004. године земља променила име у "Исламска Република Авганистан".</s><s>Покушано је, често уз подршку страних земаља-донатора, да се побољша привреда, здравство, образовање, транспорт и пољопривреда.</s><s>Међународне снаге за безбедносну помоћ су започеле обуку авганистанских оружаних снага и полиције.</s><s>Наредне деценије је преко пет милиона авганистанских избеглица враћено у земљу, укључујући и многе који су насилно депортовани са Запада.</s><s>До 2009. године, под вођством Талибана је почела да се формира тајна влада у многим деловима земље.</s><s>Амерички председник Барак Обама је најавио да ће САД размести још 30.000 америчких војника у земљу 2010. године на период од две године.</s><s>Године 2010, Карзај је покушао да одржи мировне преговоре са талибанима и другим групама, али ове групе су одбиле да присуствују, те су се бомбашки напади, убиства и заседе појачале.</s><s>Након смрти Осаме Бин Ладена у мају 2011. године у Пакистану, на многе истакнуте личности Авганистана су извршени атентати, и авганистанско-пакистански погранични окршаји су учестали, а многи напади великих размера од стране пакистанске Хакани мреже су почели да се догађају широм Авганистана.</s><s>Сједињене Америчке Државе су упозориле пакистанску владу на могућу војну акцију у случају да влада одбије да нападне ове снаге које се налазе у племенским областима под федералном управом, с обзиром да су САД окривиле побуњенике у оквиру пакистанске владе за појачане нападе.</s><s>Пакистанска војска је почела да појачава своје нападе на ове групе у оквиру рата на северозападу Пакистана.</s> <s>У очекивању повлачења НАТО трупа 2014. године, и каснијег покушаја Талибана да се врате на власт, групе анти-талибанског Уједињеног фронта (Јужна алијанса) су почеле да се регрупишу под покровитељством Националне коалиције Авганистана и Националног фронта Авганистана.</s> <s>Генерални секретар НАТО пакта Јенс Столтенберг је 14. априла 2021. изјавио да су НАТО земље договориле повлачење својих снага.</s><s>Након повлачења НАТО снага из земље, талибанске снаге су преузеле власт над читавом земљом и 15. августа освојиле престоницу Кабул.</s> <s>Становништво</s> <s>Становништво Године 2012, становништво Авганистана износи око 31.108.077, што обухвата око 2,7 милиона авганистанских избеглица у Пакистану и Ирану.</s><s>Године 1979, забележено је да је Авганистан имао 15,5 милиона становника.</s><s>Једини град у Авганистану са преко милион становника јесте главни град, Кабул.</s><s>Други велики градови су: Кандахар, Херат, Мазари Шариф, Џалалабад, Лашкар Гах, Талокан, Хост, Шабурган и Газни.</s><s>У урбаним срединама долази до брзог раста популације након повратка преко 5 милиона странаца.</s><s>Сматра се да ће се у будућности број авганистанског становништва повећати на 82 милиона до 2050. године.</s> <s>Етничке групе</s> <s>Авганистан је мултиетничко друштво, а њен историјски значај као раскрсница путева је доста допринео његовом разноврсном етничком саставу.</s><s>Становништво земље је подељено многобројне етнолингвистичке групе.</s><s>Од укупног броја становника 42% су Паштуни, 27% Таџици, 9% Узбеци, 9% Хазаре, 4% Ајмаци 3% Туркмени, 2% Белуџи а има и Нуристана, и Киргиза.</s><s>Најзаступљенија религија је ислам, од чега су већином сунити, а у мањем броју шиити (око 15%).</s> <s>Језици</s> <s>Пашто и дари (персијски) су званични језици Авганистана; билингвизам је врло честа појава међу становништвом.</s><s>Оба језика спадају у индо-европску језичку породицу, те у иранску језичку грану.</s><s>Персијски језик је одувек био престижни језик и лингуа франка за међуетничке комуникације.</s><s>То је матерњи језик Таџика, Хазара, Ајмака, и Кизилбаша.</s><s>Пашто језик је матерњи језик Паштуна, мада многи Паштуни такође користе и персијски језик у свакодневној конверзацији.</s><s>Међу друге језике којима се користи становништво Авганистана спадају арапски, узбечки, туркменски, балуџијски, пашајски и нуристански језици, и то су матерњи језици мањинских група широм земље, а имају званични статус у регионима у којима се нашироко говоре.</s><s>У мање коришћене језике спадају памирски, брахуи и киргиски језик.</s><s>Мали проценат Авганистанаца говоре урду, енглески и друге језике.</s><s>Најзаступљенији језици су пашто (55%), дари (30%), узбечки и туркменски (11%), док осталих тридесетак језика националних мањина говори 4% становништва.</s> <s>Религије Преко 99% становништва Авганистана чине муслимани; 80-85% чине сунити, а 15-19% шиити.</s><s>Све до 1890-их година, регион око Нуристана се назива Кефиристан (ар. كافر; неверник), због немуслиманског становништва, Нуристанаца, становника чија верска пракса обухвата религијске праксе као што су анимизам, политеизам и шаманизам.</s><s>Постоје и мање групе Хришћана, Будиста, Парса, Сика и Хиндуса.</s><s>Постоји и мала јеврејска заједница у Авганистану која је емигрирала у Израел и САД крајем 20. века; до 2005. године је у Авганистану остао само један Јевреј, Заблон Симинтов.</s> <s>Управљање државом</s> <s>Авганистан је исламска република која се састоји од три гране: извршне, законодавне, и судске.</s><s>На челу државе је тренутно Хамид Карзај, председник и лидер још од краја 2001. године.</s><s>Народна скупштина је законодавно, дводомно тело и има две коморе, Дом народа и Дом стараца.</s> <s>Врховни суд предводи врховни судија Абдул Салам Азими, бивши универзитетски професор, који је био правни саветник председника.</s><s>Садашњи суд се сматра умеренијим и предвођен је више технократама него претходни, којим су доминирале фундаменталистичке религијске личности попут Врховног судије Фејсала Ахмеда Шинварија, који је издао неколико контроверзних решења, укључујући и захтев да се ограниче права жена.</s> <s>Према подацима Трансперенси Интернашонала из 2010. године, Авганистан је био рангиран као трећа најкорумпиранија земља на свету.</s><s>Извештај из јануара 2010. године, објављен од стране Канцеларије Уједињених нација за дрогу и криминал је открио да мито обухвата износ од 23% БДП-а нације.</s><s>За велики број владиних министарстава се сматра да су корупмирана, и иако је председник Карзај обећао да ће се позабавити овим проблемом 2009. године изјавивши да "корумпираним појединцима није место у влади", високи владини званичници су крали и злоупотребљавали стотине милиона долара кроз Кабулску банку.</s><s>Иако су државне институције новоформиране и предузети су кораци ка хапшењу појединих корумпираних званичника, САД су упозориле да ће помоћ Авганистану бити умањена у случају да се не стави тачка на корупцију.</s> <s>Избори и странке</s> <s>Авганистански председнички избори 2014. године су били релативно мирни, током којих је Хамид Карзаи победио у првом кругу са 55,4% гласова.</s><s>Међутим, председнички избори из 2009. године карактерише недостатак безбедности, слаб одзив, као и широко распрострањена изборна превара.</s><s>Гласање, заједно са изборима за 420 места Покрајинског савета, одржано је у августу 2009. године, али је остало нерешено током дужег периода пребројавања гласова и истраге преваре.</s><s>Два месеца касније, под међународним притиском, најављен је други круг гласања између Карзаја и другог кандидата, Абдулаха Абдулаха, али је неколико дана касније Абдулах најавио да неће учествовати на изборима 7. новембра, јер његови захтеви за промене у изборној комисији нису били испуњени.</s><s>Сутрадан, званичници изборне комисије отказали су други круг и прогласили Хамида Карзаја за председника са петогодишњим мандатом.</s><s>На парламентарним изборима 2005. године, међу изабраним званичницима били су бивши муџахедини, исламски фундаменталисти, ратници, комунисти, реформисти, као и неколико сарадника Талибана.</s><s>У истом периоду, Авганистан је заузео 30. место по заступљености жена у парламенту.</s><s>Последњи парламентарни избори одржани су у септембру 2010. године, али због расправа и истраге о превари, церемонија полагања заклетве је одржана крајем јануара 2011. године.</s> <s>Административна подела</s> <s>Авганистан је административно подељен на 34 провинције (вилајета), а свака провинција има свој главни град и покрајинску администрацију.</s><s>Покрајине су даље подељене на око 398 мањих покрајинских округа, од којих сваки обично покрива град или више села.</s><s>Сваки округ представља гувернер округа.</s> <s>Покрајинске гувернере именује председник Авганистана, а окружни гувернери су изабрани од стране покрајинских гувернера.</s><s>Покрајински гувернери су представници централне владе у Кабулу, и одговорни су за сва административна и формална питања у оквиру својих покрајина.</s><s>Постоје и покрајински савети који се бирају на непосредним и општим изборима на период од четири године.</s><s>Функције покрајинских савета укључују учешће у покрајинском планирању развоја, као и учешће у праћењу и процени других институција покрајинске управе.</s> <s>У складу са чланом 140 Устава и председничке уредбе о изборном закону, градоначелници градова треба да буду изабирани путем слободних и непосредних избора на период од четири године.</s><s>Међутим, због великих трошкова избора, никада нису одржани градоначелнички и општински избори.</s><s>Уместо тога, градоначелници су именовани од стране владе.</s><s>У главном граду Кабулу, градоначелника именује председник Авганистана.</s> <s>Провинције Авганистана су:</s> <s>Међународни односи и војска</s> <s>Министарство спољних послова Авганистана је задужено за управљање међународним односима Авганистана.</s><s>Авганистан је члан Уједињених нација од 1946. године.</s> <s>Мисија Уједињених нација за помоћ у Авганистану је успостављена 2002. године под Резолуцијом 1401 Савета безбедности Уједињених нација ради помагања народу да се опорави од деценија рата, и да успостави нормално функционисање владе.</s><s>Данас више од 22 чланица НАТО-а распоређује око 100.000 војника у Авганистану у склопу Међународних безбедносних снага.</s><s>Поред блиских војних веза, земља такође има јаке економске везе са чланицама НАТО-а и њиховим савезницима.</s><s>Она такође има дипломатске односе са суседним државама као што су Пакистан, Иран, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан и Кина, и државама у региону, као што су Индија, Турска, Казахстан, Русија, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Ирак, Египат, Јапан, Јужна Кореја, и други.</s> <s>Односи између Авганистана и Пакистана су се видно погоршали због проблема везаних за Дуранд линију и рата који траје од 1978. до данас (Муџахедини, избеглице из Авганистана, талибанске побуне и погранична кошкања), међу које спадају и вода, као и све већи утицај Индије у Авганистану.</s><s>Авганистански званичници често тврде да су пакистанске и иранске обавештајне службе укључене у обуку и вођење терориста при извршењу напада у Авганистану.</s><s>Авганистан је увек зависио од пакистанских трговачких путева за увоз и извоз, али то се променило у последњој деценији са отварањем путева средње Азије и иранских путева.</s><s>Насупрот томе, Пакистан зависи од авганистанске воде и сматра Авганистан јединим трговачким путем ка ресурсима средње Азије.</s> <s>Индија и Иран су активно учествовали у реконструкцији Авганистана, са Индијом као највећим регионалним донатором у земљи.</s><s>Од 2002. године, Индија је обећала до 2 милијарде долара у економској помоћи Авганистану, те је учествовала у више напора ради друштвено-економске обнове, укључујући струју, путеве, пољопривреду и образовне пројекте.</s><s>Такође, постоје војне везе између Индије и Авганистана, које ће се ојачати након потписивања стратегијског пакта у октобру 2011. године који су потписали Карзај и премијер Манмохан Синг.</s> <s>Авганистанске оружане снаге припадају Министарству одбране, и оне укључују Авганистанску националну армију (АНА) и авганистанске ваздухопловне јединице.</s><s>Тренутно има око 200.000 активних војника и очекује се да ће достићи 260.000 у наредним годинама.</s><s>Они су обучени и опремљени од стране НАТО земаља, углавном од стране Министарства одбране Сједињених Америчких Држава.</s><s>Авганистанска национална армија је подељена на 7 главна корпуса.</s><s>АНА има и бригаду командоса, која је основана у 2007. године.</s><s>Национална Војна академија Авганистана служи као главни образовни институт за војнике.</s><s>Нови Авганистански Универзитет Одбране је у процесу изградње у близини главног града, и у њега је уложено двеста милиона долара.</s> <s>Криминал и спровођење закона</s> <s>Национална дирекција за безбедност је национална обавештајна служба, која функционише на сличан начин као и Одељење за унутрашњу безбедност Сједињених Америчких Држава и има између 15.000 до 30.000 запослених.</s><s>Авганистан има око 126.000 националних полицајаца, мада постоје планови да се ангажује више, тако да укупан број може достићи 160.000.</s><s>Авганистанска национална полиција припада Министарству унутрашњих послова, а служи као једина агенција за спровођење закона широм земље.</s><s>Национална цивилна полиција Авганистана је главни огранак националне полиције Авганистана, и подељена је на пет бригада, а сваком командује бригадни генерал.</s><s>Ове бригаде су стациониране у Кабулу, Гардезу, Кандахару, Херату, и Мазари Шарифу.</s><s>Свака покрајина именује провинцијалног шефа полиције који је одговоран за спровођење закона широм покрајине.</s> <s>Полиција је обучавана од стране западних снага НАТО тренинг мисије у Авганистану.</s><s>Према извештају из 2009. године, велики део полицајаца је било неписмено, и чак су били оптужени за тражење и примање мита.</s><s>Џек Кем, заменик команданта НАТО тренинг мисије у Авганистану је изјавио да ће стопа писмености у полицији Авганистана порасти до преко 50% до јануара 2012. године.</s><s>Оно што је почело као добровољни програм описмењавања постало је обавезно у основној полицијској обуци почетком 2011. године.</s><s>При тестирању на наркотике, код 17% полицајаца потврђена је илегална употреба наркотика.</s><s>Године 2009, председник Карзај је организовао две антикорупцијске јединице унутар Министарства унутрашњих послова.</s><s>Бивши министар унутрашњих послова, Ханиф Атмар, рекао је да ће безбедносни званичници из САД (ФБИ), Велике Британије (Скотланд Јард) и Европске уније обучити тужиоце у јединици.</s> <s>Јужни и источни делови Авганистана су најопаснији због милитантних активности и процвата трговине дрогом.</s><s>Овим посебним областима понекад патролирају талибански побуњеници, који често праве импровизоване експлозивне направе на путевима и изводе самоубилачке бомбашке нападе.</s><s>Киднаповања и пљачке су такође честе појаве.</s><s>Сваке године је велики број авганистанских полицајаца убијено током обављања својих дужности у овим областима.</s><s>Авганистанска Гранична полиција је одговорна за заштиту аеродрома и граница, посебно спорне границе дуж Дуранд линије, које се често користе од стране припадника криминалних организација и терориста за своје незаконите активности.</s><s>Извештај из 2011. године приказује да је чак 3 милиона људи укључено у трговину наркотицима у Авганистану.</s><s>Велики број напада на запослене у влади су највероватније наручени од стране мафијашких група.</s><s>Дрога из Авганистана се извози у суседне земље, као и широм света.</s><s>Министарство за борбу против наркотика у Авганистану је задужено за хапшење главних трговаца дрогом.</s> <s>Привреда</s> <s>Авганистан је осиромашена и најмање развијена земља, једна од светских најсиромашнијих због деценија ратовања и недостатка страних инвестиција.</s><s>Од 2012. године, БДП износи око 34,29 милијарди долара с курсом од 19,91 милијарди долара, а БДП по глави становника је 1.100 долара.</s><s>Извоз земље је 2010. године износио 2,6 милијарди долара.</s><s>Стопа незапослености износи око 35%, и отприлике исти проценат становника живи испод линије сиромаштва.</s><s>Према извештају из 2009. године, око 42% посто становништва живи на буџету од једног долара дневно.</s><s>Држава има спољни дуг од мање од 1,5 милиона долара, и опоравља се уз помоћ светске заједнице.</s> <s>Економија Авганистана је у последњој декади у порасту за 10% годишње, захваљујући приливу од преко 50 милиона у виду интернационалне помоћи. као и захваљујући побољшању на пољу система транспорта и пољопривредне производње, која чини главни ослонац авганистанске економије.</s><s>Земља је позната по производњи нара, грожђа, кајсија, диња, разних сувих и свежих воћки, као и ораха.</s><s>Многи извори указују на то да 11% или више економије Авганистана произилази из производње и продаје опијума, и Авганистан се широм света сматра највећим светским произвођачем опијума, упркос покушајима авганистанске владе и интернационалним покушајима искорењивања ових усева.</s><s>Док је дефицит текућег рачуна државе углавном финансиран новцем донатора, само мали део је пружен директно државном буџету.</s><s>Остатак је усмерен ка ванбуџетским експедитурама и донаторским пројектима кроз систем Уједињених нација и невладиних организација.</s><s>Министарство финансија Авганистана је фокусирано на побољшану наплату прихода и дисциплину експедитура јавног сектора.</s><s>На пример, државни приходи су се повећали 31% за 1,7 милијарду долара у периоду од марта 2010. до марта 2011.</s> <s>Авганистанска банка представља главну банку државе, док је главна валута авгани (АФН), по курсу од 47 авганија као еквивалент 1 америчком долару.</s><s>Од 2003. године, више од 16 банака је отворено ширем земље, међу којима су Интернационална Банка Авганистана, Кабул банка, Азизи банка, Паштани банка и друге.</s><s>Један од главних покретача тренутног економског опоравка јесте повратак преко 5 милиона емиграната, који су са собом донели свежу енергију, предузетништво и вештине за стицање иметка, као и врло потребна средства за покретање предузетништва.</s><s>По први пут након 1970-их година, Авганистанци су се укључили у грађевинарство, што је једна од највећих индустрија у земљи.</s><s>Међу главне грађевинске пројекте спада и 35 милијарди долара вредан пројекат Нови град Кабул, поред главног града, град Гази Амахулах Кан у близини Џалалабада, и Ајно Мена у Кандахару.</s><s>Слични пројекти су започети у Херату, Мазари Шерифу и другим градовима.</s><s>Поред тога, велики број компанија и мањих фабрика је почело са радом широм земље, што не само пружа приходе држави, већ и отвара нове пословне позиције.</s><s>Побољшања пословне средине су резултирала у више од 1,5 милијарди долара инвестиција у телекомуникације, и створила више од 100.000 послова од 2003. године.</s><s>Авганистански теписи поново постају популарни, што пружа прилику трговцима теписима да запосле више радника.</s><s>Авганистан је члан Удружења за регионалну сарадњу Северне Азије, Организације за економску сарадњу и Организације исламске сарадње.</s><s>Нада се да ће се ускоро прикључити Шангајској организацији сарадње ради успостављања уских економских веза са земљама у суседству и региону које припадају такозваном пројекту Новог Пута Свиле.</s><s>Министар спољних послова Залмај Расул је рекао медијима 2001. године да је циљ државе стварање авганистанске економије која се заснива на трговини, приватним предузећима и инвестицијама.</s><s>Стручњаци сматрају да ће ово револуционисати економију региона.</s><s>Производња опијума у Авганистану је рекордно порасла 2007. године, када је пријављено да је 3 милиона људи умешано у посао, али је касније број опао у наредним годинама.</s><s>Држава је отпочела програме који ће смањити производњу мака, а до 2010. године је пријављено да су 24 провинције од 34 очишћене од узгајивачница мака.</s> <s>Рударство Мајкл Е. О’Ханлон из Брукингс институције процењује да када би Авганистан генерисао више од 10 милијарди долара годишње из својих минерала, његов друштвени производ би био дуплиран, а такође би тиме пружио дугорочна средства за финансирање авганистанских сигурносних снага, као и других критичних потреба.</s><s>Геолошки топографски институт САД је 2006. године проценио да северни део Авганистана има у просеку 2,9 милијарди барела сирове нафте, 15,7 билиона кубних стопа природног гаса, и 562 милиона барела природног течног гаса.</s><s>У децембру 2011. године, Авганистан је потписао споразум о експлоатацији нафте са Кинеском националном петролејском корпорацијом ради развијања три нафтна поља уз обалу реке Аму Дарја на северу земље.</s><s>Други извештаји указују на то да земља обилује литијумом, бронзом, угљем, златом, челиком, као и другим минералима.</s><s>Канашински карбонатит у провинцији Хелманд садржи 1.000.000 метричких тона ретких земљаних елемената.</s><s>Године 2007, рудник бакра Ајнак је изнајмљен Кинеској металургијској групи на 30 година по цени од 3 милијарде долара, што представља највећу страну инвестицију и процват приватног пословања у историји Авганистана.</s> <s>Стил Ауторити ов Индија () је откупио рударска права да развије велике залихе руде наџигакског челика у централном Авганистану.</s><s>Владини званичници процењују да је 30% неискоришћених рудних богатства земље вредно између 900 милијарди и 3 билиона долара.</s><s>Један од званичника је изјавио да ће ово постати кичмени стуб економије Авганистана, чак је и Пентагон изјавио да ће Авганистан постати „Саудијска Арабија литијума“.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Ваздушни саобраћај Ваздушни саобраћај у Авганистану функционише уз помоћ националног превозника по имену „Аријана Афган Ерлајнс“, али и уз помоћ бројних приватних превозника.</s><s>Превозници одређених држава такође имају у понуди летове у и ван Авганистана.</s><s>Међу њима су превозници Индије, Емирата, Персијског залива, Ирана, Пакистана и Турске.</s><s>У Авганистану постоји четири интернационална аеродрома: Херат интернационални аеродром, Хамид Карзај интернационални аеродром (претходно Кабул интернационални аеродром), Кандахар интернационални аеродром и Мазари Шериф интернационални аеродром.</s><s>Такође постоје и аеродроми специјализовани за локалне летове, углавном ка Кабулу и Херату.</s> <s>Железнички саобраћај Од 2014. године, у Авганистану постоје само две железничке линије: једна обухвата 75 km пруге од Хајрабада до границе са Узбекистаном, а друга 10 km пруге од Торагундија до границе са Туркменистаном.</s><s>Обе линије се користе само за теретне возове, и још увек не постоји могућност превоза путника.</s><s>Постоји велики број понуда за изградњу додатних линија.</s><s>Године 2003, председници Авганистана, Туркменистана и Узбекистана су присуствовали церемонији отварања линије од 225 km пруге путем Андхвој-Мазари Шериф-Хајрабад.</s><s>Линија ће се у Хајрабаду повезати са већ постојећом линијом која води до границе са Узбекистаном.</s><s>Постоје планови за изградњу железничке линије од Кабула до Торхама, града у близини источне границе, где ће се повезати са железничким линијама Пакистана.</s><s>Постоје такође и планови да се заврше железничке линије између Хафа у Ирану и Херата у Авганистану.</s> <s>Друмски саобраћај Путовање аутобусом у Авганистану је још увек опасно због немарних и интоксинираних возача, као и због разних милитантних активности.</s><s>Аутобуси су углавном старији модели марке Мерцедес-Бенц и углавном су у власништву приватних компанија.</s><s>Озбиљне саобраћајне несреће су веома честе у Авганистану, посебно на путевима Кабул-Кандахар и Кабул-Џалалабад.</s><s>Новији аутомобили су у последње време доступни откако су поново изграђени путеви и ауто-путеви.</s><s>Углавном се увозе из Уједињених Арапских Емирата преко Пакистана и Ирана.</s><s>Од 2012. године је забрањен увоз аутомобила старијих од десет година.</s><s>Развитак путне мреже нације представља велики подстрек за економију Авганистана, с обзиром да омогућава размену са суседним државама.</s><s>Поштанске услуге у Авганистану пружају Авганистанска пошта, као и приватне компаније као што су ФедЕкс, Де-Ха-Ел и друге.</s> <s>Комуникација Телекомуникацијске услуге у Авганистану пружају Афган Вајрлес (), Етисалат, Рошан, МТН Група и Афган Телеком.</s><s>Године 2006, Министарство комуникација је потписало уговор у вредности од 64,5 милиона долара са компанијом Зе-Те-Е ради успостављања мреже оптичких кабала широм земље.</s><s>Од 2011. године, Авганистан има око 17 милиона претплатника ГСМ мреже, као и преко милион корисника интернета, али има само 75.000 фиксних телефонских линија и мало изнад 190.000 ЦДМа претплатника.</s><s>3Г услуге тренутно пружају само Етисалат и МТН Група.</s><s>Године 2014, Авганистан је закупио сателит од Еутелсат-а, назван АФГАНСАТ 1.</s> <s>Здравство</s> <s>Према Показатељу хуманог развоја, Авганистан је петнаеста најмање развијена земља у свету.</s><s>Просечни животни век износи око 60 година за оба пола.</s><s>Авганистан је на 9. месту по стопи плодности у свету, са 5,64 детета по једној жени (према подацима из 2012. године).</s><s>Има једну од највиших стопа смртности мајки у свету, која је процењена 2010. године на 460 смртних случајева на 100.000 порођаја, и највишу стопу смртности одојчади у свету (смрт беба млађих од годину дана), која је 2012. године процењена на 119,41 смрти/1.000 порођаја.</s><s>Подаци из 2010. године указују на то да једно од десет детета умире пре пете године.</s><s>Министарство здравља планира да смањи смртност одојчади на 400 смрти на 100.000 рођења пре 2020. године.</s><s>Држава тренутно има више од 3.000 бабица, а уз то се сваке године школује додатних 300-400 жена за ово занимање.</s><s>У последњој деценији су изграђене бројне болнице и клинике које пружају најнапредније третмане у Кабулу.</s><s>Француски медицински институт за децу и Индира Ганди дечија болница у Кабулу су водеће дечије болнице у земљи.</s><s>Међу другим водећим болницама у Кабулу спадају Џамхуријат болница са 350 кревета и Џинах болница, која је још увек у процесу изградње.</s><s>Такође постоји и велики број добро опремљених војних болница широм земље.</s><s>Године 2006. је забележено да скоро 60% становништва живи на удаљености од два сата хода од најближе здравствене установе, што је велика промена у односу на забележених 9% 2002. године.</s><s>Последње анкете указују на то да 57% Авганистанаца тврди да имају добар или одличан приступ клиникама или болницама.</s><s>Авганистан има једну од највиших учесталости људи са инвалидитетом, са скоро милион људи погођених овим проблемом.</s><s>Има око 80.000 људи којима недостаје неки уд; већина њих је повређено нагазним минама.</s><s>Невладине добротворне организације као што су Спасимо децу и Махбубино завештање помажу сирочади у сарадњи са владиним структурама.</s> <s>Образовање Образовни систем Авганистана обухвата основно и високо образовање, које спадају у надлежност Министарства образовања и Министарства високог образовања.</s><s>Државни образовни систем је уништен током дугих деценија ратовања, али је почело његово оживљавање након доласка Карзаијеве администрације на власт крајем 2001. године.</s><s>Током последње деценије изграђено је и реновирано више од 5.000 школа, док је у истом периоду преко 100.000 наставника обучено за рад.</s><s>Више од седам милиона ученика оба пола похађа наставу у школама, око 100.000 студената похађа разне универзитете широм земље; најмање 35% тих студената су девојке.</s><s>Од 2013. године, у Авганистану постоји 16.000 школа.</s><s>Министар образовања, Гулам Фарук Вардак је изјавио да је потребно изградити још 8.000 школа за осталих 3 милиона деце која тренутно немају услова за школовање.</s> <s>Универзитет у Кабулу је поново отворен 2002. године, и прима студенте оба пола.</s><s>Године 2006, отворен је Амерички универзитет у Кабулу, ради пружања наставе која је на светском нивоу, која је на енглеском, и која представља здраву средину за учење у Авганистану.</s><s>Центар Кабула служи као авганистански центар за учење, с обзиром да се ту налази велики број едукативних институција.</s><s>Главни универзитети ван Кабула су Универзитет у Кандахару на југу, Универзитет у Херату на северо-западу, Универзитет у Балку на северу и Универзитет у Хосту на истоку.</s><s>Национална војна академија Авганистана, организована по угледну на Војну академију Сједињених Америчких Држава, јесте четворогодишња образовна установа која првенствено школује официре Оружаних снага Авганистана.</s><s>Стопа писмености целе нације је била врло ниска, али је сада у порасту, узевши у обзир да се све више младих људи школује.</s><s>Године 2010, Сједињене Америчке Државе су широм земље успоставиле бројне Линколн едукативне центре који нуде часове енглеског језика, програмирања, коришћења интернета, као и друге едукативне и услуге саветовања.</s><s>Јединице државне безбедности Авганистана имају обавезу да слушају предавања о писмености.</s> <s>Култура Авганистанска култура је присутна скоро преко два миленијума, а њени корени се налазе најраније у периоду Ахеменидског краљевства око 500. године п. н. е. То је углавном номадско и племенско друштво, где сваки регион земље има своју посебну традицију и обичаје, што најбоље показује мултикултуралност и мултијезичност ове нације.</s><s>У јужним и источним регионима људи живе у складу са паштунском културом, пратећи паштунвали - традиционални начин живота који и дан данас опстаје.</s><s>Остатак популације је персијског или туркијског порекла.</s><s>Неки људи који нису паштунског порекла, а живе близу ових заједница прихватили су Паштунвали у процесу паштунизације (или Авганизације), док су неки Паштуни подлегли персијанизацији.</s><s>Милиони Авганистанаца који живе ван своје земље, углавном у Пакистану и Ирану током последњих 30 година попримили су основе култура тих земаља из суседства.</s> <s>Авганистанци се веома поносе својом културом, нацијом, наслеђем и, изнад свега, својом религијом и независношћу.</s><s>Узевши у обзир њихову традицију племенског ратовања и убилачких сукоба, странцима је увек било јако тешко, чак немогуће да их освоје и савладају.</s><s>Постоји око 60 главних паштунских племена, а процењено је да авганистанских номада има око 2-3 милиона.</s><s>Авганистан има комплексну историју која је преживела било у садашњој култури, или кроз различите језике и споменике.</s><s>Међутим, велики број тих историјских споменика је уништено током скорашњих ратова.</s><s>Два велика споменика, Буде из Бамијана, уништена су од стране Талибана јер су сматране идолопоклоничким.</s><s>Упркос томе, археолози још увек проналазе будистичке реликвије у различитим деловима земље, где неки датирају чак из 2. века.</s><s>Ова чињеница указује да је будизам био широко распрострањен у Авганистану.</s><s>Међу осталим историјски важним местима су градови Херат, Кандахар, Газни, Мазари Шериф и Заранг.</s><s>Џамски минарет и река Хари припада светској баштини Унеска.</s><s>Огртач за који се сматра да га је носио исламски пророк Мухамед потхрањен је Џамији Пророковог огртача у Кандахару, граду који је основао Александар Велики и који је престоница Авганистана.</s><s>Хератска цитадела у западном делу града је последњих година реновирана и представља велику туристичку атракцију.</s><s>На северу земље налази се Плава џамија, која се сматра местом где је сахрањен Али.</s><s>Национални музеј Авганистана налази се у Кабулу.</s> <s>Иако је стопа писмености у Авганистану врло ниска, персијска и паштунска поезија играју важну улогу у култури Авганистана.</s><s>Поезија је увек била важна ставка образовања овог региона до тог степена да се интегрисала у културу Авганистана.</s><s>Међу најпознатијим песницима су Руми, Рабија Балхи, Санаји, Џами, Хушхал Хан Хатак, Рахман Баба, Халилулах Халили и Парвин Пазхак.</s> <s>Медији и забава</s> <s>Авганистански медији су настали почетком 20. века, а прве новине су изашле из штампе 1906. године.</s><s>До 1920-их година, Радио Кабул је емитовао локалне радио емисије.</s><s>Национална телевизија Авганистана је покренута 1974. године, али је затворена 1996. године, када су власт у региону преузели Талибани.</s><s>Од 2002. године, рестрикције штампе су лагано попуштане, и јавља се све више различитих приватних медија.</s><s>Слобода изражавања и штампе су унапређене у уставу 2004. године и укинута је цензура, мада је клевета и говор против ислама забрањен и строго кажњив.</s><s>У Авганистану постоји око 400 регистрованих публикација, 15 телевизијских станица и 60 радио станица.</s><s>Кабул је родни град многих познатих, како традиционалних тако и модерних музичара Авганистана.</s><s>Традиционална музика је посебно популарна током прослава Нове године и Дана независности.</s><s>Међу најпознатије авганистанске музичаре спадају Ахмед Захир, Нашенас, Мухамед Хусејн Сараханг, Абдурахим Сарбан, Убејдула Џан, Фархад Дарја и Нагма, као и многи други.</s><s>Већина Авганистанаца је навикла да гледа филмове Боливуда и да слуша музику из тих филмова.</s><s>Међу најпознатијим Боливуд глумцима у Авганистану су Салман Кан, Сајф Али Кан, Шах Рух Кан, Амир Кан, Феруз Кан, Кадин Кан, Насерудин Кан, и други.</s> <s>Спорт</s> <s>Национални тим Авганистана учествује у међународним фудбалским такмичењима од 1941. године.</s><s>Национални тим на домаћем терену утакмице игра на Гази стадиону у Кабулу, а фудбал у Авганистану је организован од стране Фудбалске Федерације Авганистана.</s><s>Национални тим никада није играо нити се квалификовао за ФИФА светски куп, али је недавно освојио интернационални фудбалски трофеј на САФФ шампионату.</s><s>Авганистан има и свој национални футсал тим.</s><s>Крикет, који је скоро откривен као спорт у Авганистану захваљујући успеху националног крикет тима Авганистана, све је популарнији.</s><s>Одбор за крикет Авганистана је главно управно тело овог спорта и има своје седиште у Кабулу.</s><s>Кази Аманулах Кан међународни крикет стадион је национални стадион за крикет.</s> <s>Други такође популарни спортови у Авганистану су кошарка, одбојка, теквондо и бодибилдинг.</s><s>Бузкаши је традиционални спорт Авганистана, углавном на северу Авганистана.</s><s>Сличан је игри поло, и игра се са два јахачка тима.</s><s>Авганистански хрт је настао у Авганистану и у почетку је коришћен током лова.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>.</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Канцеларија председника Авганистана</s> <s>Државе у Азији Континенталне земље</s>

913

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

Сирија

<s>Сирија (), или званично Сиријска Арапска Република (), држава је у западној Азији.</s><s>Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на северу.</s><s>Сирија на два места нема јасно утврђене границе - Израел држи под окупацијом већи део покрајина Кунејтра (Голанска висораван) на југозападу земље, док су сукоби са Турском око покрајине Хатај на путу разрешења око статуса покрајине.</s><s>Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и делове Јордана.</s><s>Ова област Блиског истока се некада називала и Велика Сирија, или на арапском језику Билад ел Шам.</s><s>Сирија се простире на 185.180 km² површине на којој живи 17.064.854 становника, према подацима из 2014. године.</s><s>Главни и највећи град је Дамаск.</s> <s>Име Име Сирије је изведено од назива за старо Асирско царство које се звало Сурија.</s><s>Овај велики простор се у време Римског царства поделио на провинције, политички независне једне од друге: Јудае или Јудеа, је 132. преименована у Палестину.</s><s>Овај регион обухвата данашње територије Израела, Јордана и Палестине Феникија, која данас обухвата територије Либана Коеле Сирија (или 'шупља' Сирија) Месопотамија</s> <s>Географија</s> <s>Положај Сирија се налази у подручју познатом као левант.</s><s>Положај државе је између 32° и 38° северне географске дужине и 35° и 44° источне географске ширине.</s><s>Државе са којима се Сирија граничи су: Турска, Израел, Ирак, Јордан и Либан.</s><s>Површина државе износи 185.180 km².</s> <s>Геологија и рељеф</s> <s>Сирија је углавном веома сува земља, мада на северозападу државе се могу видети зелене површине.</s><s>Североисток земље — Ал Џазира и југ земље — Хавран, су важни пољопривредни региони.</s><s>Еуфрат, најважнија река у Сирији, има ток на истоку земље.</s><s>Овај део земље се сматра једном од петнаест региона који представљају колевку цивилизације.</s> <s>У велике градове спадају главни град, Дамаск, на југозападу, Алеп на северу, и Хомс.</s><s>Најзначајнија лука на Медитерану је Латакија.</s> <s>Воде</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Клима</s> <s>Клима у Сирији је сува, и зиме су веома благе.</s><s>Услед надморске висине, неки делови земље имају снег током зимских месеци.</s> <s>Историја</s> <s>Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, што потврђује велики број археолошких ископина.</s><s>1975. године започета су археолошка истраживања око града Ебла на североистоку Сирије.</s><s>Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се од 2400. до 2500. п. н. е. пружало од Црвеног мора на север према Турској, а ка истоку до Месопотамије.</s><s>Научници верују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика.</s><s>Од велике археолошке важности су и градови Мари, Угарит и Дура Еуропос.</s> <s>Сирију су окупирали бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један део освојили Крсташи.</s><s>Сирија је, као и остатак региона, била под вишевековном влашћу Османског царства.</s><s>Данашња Сирија је такође била један од центара оснивања хришћанства - Свети Павле се преобратио у хришћанина на путу у Дамаск и основао прву хришћанску цркву у Антиохији, у античкој Сирији (данашња Турска).</s> <s>Француска окупација Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог светског рата, 1918. године, ушли у Дамаск.</s><s>Независно арапско краљевство Сирије је основано на челу са краљем Фејсалом I из династије Хашемит, који је касније постао краљ Ирака.</s><s>Његова владавина је окончана јула 1920. године, кад су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт.</s><s>Након битке код Мејсалуна 23. јула, између сиријске армије под вођством Јусуф ел Азмеха и француских снага, француске снаге су дошле до Дамаска и краљ Фејсал је збачен са власти.</s><s>Раздобље француске владавине је обележено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре.</s> <s>Након одласка Француске, 1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је јула 1941. године, нису заузеле Уједињено Краљевство и снаге Слободне Француске.</s><s>Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да априла 1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.</s> <s>Независност до 1970.</s> <s>Сирија је своју прву независност од Француске стекла септембра 1936. године.</s><s>Хашим ел Атаси је био први изабрани председник Сирије после усвајања новог устава, састављеног по угледу на француски.</s><s>Међутим Француска је одбила да призна независност Сирије и да ратификује договор о независности, и наставила с војним присуством у Сирији све до 1946. године.</s><s>Иако је друга декларација независности 17. априла 1946. године била пропраћена брзим економским развојем, политичка сцена Сирије је била крајње нестабилна све до 1960-их година.</s><s>Низ сукоба и борби за власт, започет 1949. године, уздрмао је цивилну власт и довео до војног сукоба у којем је на власт ступио командир Адиб Шишакли, 1951. године.</s><s>Након следећег сукоба и борбе за превласт, Шишакли је 1954. године свргнут с власти, а политички маневри и борбе су се наставили.</s><s>Сиријска политичка нестабилност у годинама након сукоба 1954. године, паралелна власт неколико самопроглашених влада, као и криза 1956. године око Суецког канала, довели су до тога да је египатски лидер Гамал Абдел Насер затражио и добио дозволу за уједињење Египта и Сирије.</s><s>Две државе су се 1. фебруара 1958. године спојиле и образовале Уједињену Арапску Републику, а све дотадашње партије у Сирији су престале с радом.</s> <s>1970—2005.</s> <s>Период консолидације</s> <s>Октобарски рат Године 1973, избио је сукоб назван Октобарски рат, у којем је Сирија, у покушају да заузме регион и збаци израелску власт, напала подручје Голанске висоравни.</s><s>Упркос почетним успесима, на крају рата је Израел био надмоћнији у војном погледу.</s><s>Након неколико дипломатских преговора, у којима је улогу посредника имао Хенри Кисинџер, Сирија је добила територијално мали део Голанске висоравни, што је тадашња влада Сирије у унутрашњости земље употребила као доказ да је рат био победоносан.</s><s>Од 1974. године, на сиријско-израелском фронту је владало примирје, с повременим инцидентима.</s> <s>Сирија и Либан</s> <s>Почетком 1976. године, у суседном Либану је избио грађански рат у ком су велике губитке претрпели припадници хришћана Маронита.</s><s>Сирија је послала 40.000 војника у Либан, како би помогли хришћанима, али се ускоро и сама умешала у Либански грађански рат.</s> <s>Уласком Сирије у сукоб, почиње и тридесетогодишње сиријско присуство у Либану.</s><s>Наредних петнаест година грађанског рата, Сирија се борила за контролу над Либаном и покушавала да подрије Израел на југу Либана користећи разне паравојне снаге.</s><s>Након завршетка рата 1990. године, многи су присуство Сирије у Либану доживели као окупацију .</s><s>Сиријске трупе су остале присутне у Либану све до 2005. године, а Сирија је за то време силом утицала на либанску политику, што је многима веома сметало.</s><s>После атентата на бившег премијера Рафика Харирија, за који је окривљена Сирија, извршен је притисак на Сирију да повуче своје снаге из Либана.</s><s>Дана 26. априла 2005, главнина сиријских снага се повукла из те земље, али је оставила тамо доста оперативаца своје обавештајне службе, што је изазвало нови гнев међународне јавности.</s> <s>Сматра се да је после завршетка рата у Либану око милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом.</s><s>Сиријски радници су налазили запослење лакше од Палестинаца и самих Либанаца, будући да су радили за мање плате.</s><s>Неки су тврдили да је то што сиријска влада подстиче своје грађане да у потрази за послом прелазе у малу суседну земљу под војном управом, заправо само још један покушај Сирије да колонизује Либан.</s><s>Године 1994, након притисака из Дамаска, либанска влада је одобрила издавање око 200.000 либанских пасоша сиријским грађанима који су тада живели у Либану.</s> <s>Грађански рат</s> <s>Грађански рат у Сирији познат и као Побуна у Сирији је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији.</s><s>Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа.</s><s>Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада.</s><s>Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.</s> <s>У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација.</s><s>Неколико градова је опседнуто, а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте.</s><s>Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије.</s><s>Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.</s> <s>По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране и око 1.800 демонстраната.</s><s>Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове.</s><s>Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан, Јордан, Либан и Турску.</s><s>Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.</s> <s>И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.</s> <s>Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима.</s><s>Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења.</s><s>Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације.</s><s>Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.</s> <s>Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.</s> <s>Политика</s> <s>Сирија је парламентарна република.</s><s>Критичари Сирије, међутим, сматрају да је Сирија ауторитарни режим који само на површини приказује демократски систем.</s><s>Иако де факто грађани Сирије бирају гласањем председника и чланове парламента, они немају право да промене своју власт.</s><s>Покојни председник Хафиз ел Асад је пет узастопних пута на референдуму био непоражен.</s><s>Његов син, Башар ел Асад, је такође изабран на референдуму на којем није ни имао противника јула 2000. године.</s> <s>Административна подела</s> <s>Сирија је административно подељена на 14 покрајина ( - мухафаза):</s> <s>Влада</s> <s>Привреда Од природних богатстава Сирија располаже нафтом, природним гасом, фосфоритима и хидроенергијом.</s><s>Што се тиче индустрије најразвијенија је прехрамбена индустрија.</s><s>Од пољопривредних култура се гаје памук и житарице, развијено је сточарство пре свега овце, говеда и камиле.</s> <s>Становништво</s> <s>У Сирији живи око 18 милиона становника.</s><s>У етничком погледу око 90% чине Арапи, 7% Курди, 2% Јермени.</s><s>Ислам је религија 88% становништва (око 70% су сунити, 15% алавити, 2% исмаилити).</s><s>Око 9% су хришћани (православци, сиријски католици, несторијанци, маронити).</s><s>У градовима живи око 55% популације.</s><s>Највећи градови су Алеп са 1,9 милиона и престоница Дамаск са 1,7 милиона становника.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Култура</s> <s>Празници</s> <s>Фестивали и сајмови</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Дамаск</s> <s>Државе у Азији</s>

914

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B0%D0%BD

Иран

<s>Иран (), званично Исламска Република Иран (), држава је у југозападној Азији.</s><s>На западу се граничи са Ираком и Турском, на северу са Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном и на истоку с Авганистаном и Пакистаном.</s><s>Осим тога, на северу излази на Каспијско море, а на југу на Персијски залив и Омански залив, део Индијског океана.</s> <s>Иран је мултикултурална земља која се састоји од многих етничких и језичких група, од којих су најбројнији Персијанци (61%), Азери (16%), Курди (10%) и Лури (6%).</s> <s>У Ирану превладава планински рељеф, посебно у западном делу у којем живи већина становништва (планински ланци Загрос и Алборз са највишом тачком Ирана, 5671 -{m}- високим Дамавандом).</s><s>Уз Персијски залив рељеф је низијски, а на истоку преовладавају слабо насељене равне пустиње са повременим сланим језерима.</s> <s>Ислам је државна и најзаступљенија религија.</s><s>Велика већина муслимана су шиити.</s><s>Становништво углавном говори иранским језицима, међу којима се истиче персијски којим говори нешто више од половине становништва.</s><s>На северозападу земље живи велика азербејџанска заједница (око 17 милиона становника, више него у суседном Азербејџану).</s> <s>Након исламске револуције 1979.</s><s>Иран је постао република, али уз изабрани парламент и председника одлучујућу реч у многим питањима и право вета на већину одлука имају верске вође на челу са врховним вођом (ову функцију је до своје смрти 1989. обављао Ајатолах Хомеини).</s> <s>Иранска привреда се заснива на производњи нафте и пољопривреди.</s><s>Иран је четврти извозник нафте у свету и има 10% светских резерви.</s><s>Индустријска производња заостаје по продуктивности за земљама сличног БДП-а.</s> <s>Име државе Иранци своју државу зову Иран још од давнина.</s><s>Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем земља аријеваца.</s> <s>До 20. века уобичајени назив Персија потиче од ахеменида, који су у 6. веку п. н. е. основали прво персијско царство.</s><s>Оно се састојало из простора око садашње провинције Фарс око града Шираз, од које се изводи Фарси, назив персијског језика.</s><s>Стари грци су ту провинцију звали Персис.</s> <s>Географски појам Иран, обухвата целокупну иранску висораван.</s><s>То јест, државу Иран као и поједине области суседних држава.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Иран је, већином, планинска земља и делимично пустињска висораван с површином од 1.648.000 km².</s><s>На северу се граничи са Јерменијом (35 -{km}-), Азербејџаном (611 -{km}-), Туркменистаном (992 -{km}-) и има 740 -{km}- обале на Каспијском језеру.</s><s>На западу се граничи са Турском на северу и Ираком на југу, где је гранична река Шат ел Араб.</s><s>На југу има излаз на Персијски и Омански залив у дужини од 1770 -{km}-.</s><s>Иран од 1970-их има гранични спор с Уједињеним Арапским Емиратима због острва Тунб и Абу Муса које је окупирао Иран.</s><s>На истоку се граничи са Авганистаном, на северу и Пакистаном на југу.</s><s>Удаљеност између Азербејџана на северозападу и Систана и Белуџистана на југоистоку је око 2330 -{km}-.</s> <s>Геологија и рељеф</s> <s>Иранским пејзажом преовладавају планински ланци између којих се налазе многе долине и према истоку и југоистоку пустињске висоравни.</s><s>У источном делу земље превладавају слабо насељене равне пустиње Дешт-и-Лут и Дешт-и-Кевир (Велика слана пустиња) с повременим сланим језерима, које се настављају источније у западном Пакистану и јужном Авганистану.</s> <s>Северозападни део земље који је плоднији и најнасељенији је уједно и најбрдовитији.</s><s>На северу се налази високи планински ланац Алборз са највишим врхом Ирана, 5.607 -{m}- високим Дамавандом.</s><s>На југозападу од Оманског залива све до сланог језера Урмије, протеже се други велики кречњачки ланац Загрос са највишим крашким врховима Динар-Кух (4.976 -{m}-), Оштран-Кух (4.328 -{m}-) и Кукалар-Кух („Кукасти врх“, 4.298 -{m}-).</s><s>Ирански плато је висораван која се пружа између поменутих планинских ланаца у средишту и на истоку земље.</s> <s>У широком подручју између планина налазе се велика пољопривредна и урбана средишта као Исфахан или Шираз.</s><s>Све до 20. века, када су изграђени главни путеви и железничке пруге кроз планинске ланце, ова подручја су била релативно изолована једна од других.</s><s>Обично је један велики град доминирао једним оваквим подручјем, па су постојали сложени односи између града и села на периферији.</s><s>У вишим подручјима планинских ланаца живели су номади које су се селиле заједно са стадима оваца и коза између традиционалних летњих и зимских пашњака.</s> <s>Воде</s> <s>У земљи не постоје већи речни системи, а саобраћај се током историје одвијао караванима које су пролазиле кроз кланце и превоје у планинама.</s><s>Високе планине су такође представљале проблем у приступу према Персијском заливу и Каспијском језеру.</s><s>Већих слатководних језера нема, а на северозападу је плитко полуслано језеро Урмија.</s> <s>Клима</s> <s>У Ирану влада углавном сушна и полусушна клима.</s><s>Изузетак је равница уз Каспијско језеро где влада блага суптропска клима океанског типа; овде температуре зими ретко падају испод 0°C, а клима је влажна током целе године.</s><s>Температуре лети се ретко пењу изнад 29°C, а просечне годишње падавине су од 680 -{mm}- на истоку до 1700 -{mm}- на западу земље.</s><s>На западу у насељима у долинама планине Загрос јављају се изузетно ниске температуре, јаке зиме са просечним температурама испод 0°C и великим количинама снега.</s><s>У источним и централним басенима влада изузетно сува пустињска клима с мање од 200 -{mm}- падавина годишње и просечним летњим температурама до 38°C. Уз обале Персијског залива је сушна полупустињска клима где владају умерене зиме и врло сува и врућа лета.</s><s>Количина падавина овде варира између оскудних 135 и 355 -{mm}-.</s> <s>Иран се налази у сеизмички врло активном делу света који често погађају земљотреси.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Биљни и животињски свет у Ирану је због великог броја биома и станишта врло разнолик, па овде живи велики број животиња и биљака.</s><s>У биљном покривачу постоји изразити климатски градијент, од полупустињских летопадних грмљака уз јужне обале, до бујних влажних шума океанског типа на северу уз Каспијско море.</s><s>На истоку су голе пустиње са ретким травнатим оазама, а у средишту земље на пространој унутрашњој висоравни превладавају за Иран посебни лоптасто-јежасти трњаци (трагантиди) отпорни на овдашњу сушно-хладну климу (мразовите зиме и жарка лета).</s> <s>У полупустињским подручјима живи велики број великих мачака као евроазијски рис, манул и преживари индијска газела или персијска газела.</s><s>Неке од њих налазе се пред истребљењем као ирански гепард (-{Acinonux jubatus venaticus}-) којих је још остало од 50 до 60, а на североистоку живе и малобројни лавови.</s><s>У Ирану постоји много ендемских врста као персијски јелен којег данас има још врло мало.</s><s>На подручју државе живи и велики број птичјих врста као: риђи мишар, обична ветрушка, орао брадаш и др. У шумама на северним планинама могу се наћи дивље свиње, медведи, јелени и козорози.</s> <s>О очувању животне средине држава је почела водити бригу од 1950-их, након деградације околине и превеликог искоришћавања природних ресурса.</s><s>Иран је основао 1956. друштво за заштиту дивљих животиња, па 1967. организацију за лов и риболов и на крају 1971. министарство за заштиту животне средине.</s><s>Циљ свих ових организација била је заштита околине.</s> <s>Од почетка 21. века, главни еколошки проблеми у држави су: загађење ваздуха, посебно у урбаним срединама.</s><s>Ово загађивање догађа се због људског деловања, посебно због емисија штетних гасова из возила, рафинерија и индустрије. крчење шума дезертификација тј. претварање травњака и грмља у пустиње и полупустиње смањивање мочварних подручја због суше загађење нафтом у Персијском заливу (због вађења нафте) загађивање воде због индустријског отпада и неконтролисане употребе.</s> <s>Вероватно највећи еколошки проблем је онај квалитет ваздуха, највише у главном граду Техерану.</s><s>Угљен-моноксид има врло велики удео у 1,5 милиона тона штетних гасова који су забележени у Техерану 2002. године.</s> <s>Историја</s> <s>Иранска историја протеже се на више хиљада година и једна је од најстаријих на свету.</s><s>Покрива велики број цивилизација које су живеле на иранском платоу, од Шахр-и Сохтеа (Спаљеног града) у Систану из бронзаног доба, те Јирофтске цивилизације и Еламитског краљевства, преко Ахеменидског, Партијског и Сасанидског краљевства, све до данашње Исламске Републике Иран.</s> <s>Праисторија и античко доба</s> <s>На подручју Ирана, тачније у Белуџистану, нађени су остаци људског деловања још из раздобља доњег палеолита, од којих најстарији датирају и до 800.000 година.</s><s>На северозападу земље, у подручју Каспијског језера, нађени су остаци активности из раздобља мезолита.</s><s>Неолитиска налазишта сведоче о пољопривредном деловању пре око 6.000 до 7.000 година у долини Горгана, у Туренг Тепеу, Јарим Тепеу и у средишту земље, у Сиалку II (близу Кашана).</s> <s>Предмети од бакра и осликане керамике из бронзаног доба (прије 4.000 година) пронађени су у Сузи (покрајина Хузестан) и Сиалку.</s><s>Археолошким истраживањима тек се сад почињу упознавати врло старе цивилизације које су овдје градиле градове прије 5.000 година.</s> <s>Почетком 3. миленијума п. н. е., у Сузи се јавља облик писма који је вероватно настао из старог сумерског писма.</s><s>Еламско царство (пре којег је постојала протоеламитска цивилизација) постало је нова регионална снага у југозападном Ирану те својеврсна конкуренција суседним царствима Вавилоније и Асирије.</s><s>Тек у другом миленијуму п. н. е. на ирански плато долазе ирански народи из средишње Азије.</s><s>Средином 7. века п. н. е. Медијци окупљени у племенима на северу и северозападу земље постају самостална регионална сила.</s><s>Крајем истог века Медијци и Вавилонци ослобађају се Асираца заузимањем Ниниве 612. п. н. е. У овом раздобљу извори помињу Кира I, краља Аншана и унука Ахемена, оснивача првог персијског царства.</s> <s>Ахемениди</s> <s>Ахемениди су створили велико царство које се протезало од Индије до Египта, а које је било организовано у сатрапије повезане великом мрежом цеста.</s><s>Киров цилиндар први је писани траг неке декларације о људским правима из времена Кира II.</s><s>Ахеменидска династија изградила је важне градове као што су Пасаргад, Персепољ, Суза и Екбатана.</s><s>Њихова владавину у западном свету најпознатија је по ратовима против Грка.</s><s>Ахеменидско краљевство је доживело пад након владавине Ксеркса I, па га 330. п. н. е. освојио Александар Велики.</s> <s>Селеукиди</s> <s>Генерали Александра Великог основали су династију Селеукида који су практично остали на власти до 64. п. н. е. када је Сирију, задњи остатак њихова царства, Гнеј Помпеј Велики претворио у римску провинцију.</s><s>Партијско царство које је основано 250. п. н. е. влада земљом до 224. када је краља Артабана IV победио један од персијских вазала.</s><s>У ово вријеме рађа се нова, сасанидска династија, којом је почело Друго Персијско царство (226—651).</s> <s>Сасаниди</s> <s>Сасаниди су били први који су називали њихово царство Ирансхахр или Ерāнсхахр (персијски: ايرانشهر, Земља Аријаца).</s><s>Они су владали једним од најважнијих раздобља иранске историје те су остварили бројна достигнућа на свим подручјима.</s><s>Посебно су утицали на римски свет, будући да су два царства била непрестано у рату.</s><s>Њихов културни утицај досегнуо је и западну Европу, Африку, Кину и Индију те се наставио и у исламском раздобљу.,</s> <s>Исламско раздобље</s> <s>Освајање Ирана почиње 637, с Ебу Бекром.</s><s>Након освајања Ктесифона, главног града царства, муслимани су победили сасанидску војску код Нихаванда 642. године.</s><s>Након тога Иран је брзо освојен, а преобраћивање на ислам врло је убрзано трајало до 9. века.</s><s>Иран је исламизован, али никад није арабизован, за разлику од других крајева које је освојио калифат.</s> <s>У 8. веку, у Хорасану је прихваћена дисидентска шиитска доктрина, што је довело до одвајања од арапске доминације.</s><s>Побуном је свргнута династија Омејада, па ју је у Багдаду замијенила Абасидска династија, 748. године.</s><s>Моћ калифâ убрзано се смањује па у Ирану настају многе јаке регионалне династије између 820. и 1005, од којих највише Саманиди.</s><s>Они су се сукобљавали с Багдадом те у много чему обогатили интелектуални живот.</s><s>Осим класичне арапске културе, подупирали су персијску књижевност и гарантовали заштиту мислиоцима.</s><s>Од 962. династија Газнавида из Газнија влада Хорасаном и Панџабом.</s><s>У ово време, под заштитом Махмуда Газнија, Фердуси је написао „Шах намех” (Књига краљева), епску песму с причама из персијске митологије.</s> <s>Селџуци су дошли у ову регију у 11. веку и савладали Газнавиде, па Саманиде, а у Ирану се догодила културна и научна ренесанса.</s><s>Направљена је опсерваторија у Исфахану, где је Омар Хајам створио нови, персијски календар с преступним годинама који је и данас у употреби.</s><s>Ово је раздобље такође било врло плодно за многа уметничка достигнућа.</s> <s>Након владавине Селџука, Ираном управљају мање локалне династије пре доласка Монгола под водством Џингис-кана, 1219. године.</s><s>Инвазија је поприлично оштетила земљу и становништво.</s><s>Уништењем бројних система за наводњавање уништена је и мрежа насеља.</s><s>Уништене градове замењују изоловане оазе, а број становника пада па се становништво организује у племена.</s><s>Мање локалне династије владају подручјем након краја првог монголског периода 1335. године.</s> <s>Врло брзо догодила се нова инвазија, у којој Тамерлан потпуно освојио Иран и постао цар 1381. године.</s><s>Царство Тимурида трајало је до 1507. године, када су Шајбаниди заузели Самарканд, а Сафавиди освојили велики део иранске територије, почевши од иранског Азербејџана.</s> <s>Настанак модерне иранске државе</s> <s>Иранско становништво се преобратило на имамитски шиитизам у 16. веку, за време шаха Исмаила I, првог сафавидског владара.</s><s>Ово преобраћење извршено је ради супростављања доминацији сунитских османских Турака и како би се створио јединствен ирански идентитет.</s><s>Преобраћење је било обавезно, под претњом смрћу.</s> <s>Врхунац сафавидске владавине био је за вријеме шаха Абаса I Великог, за чијег се времена догодила централизација и општи напредак земље.</s><s>Ово је било златно доба и за умјетност и трговину.</s><s>Инвазијом афганских племена у Иран 1722. године започела је силазна путања сафавидског раздобља.</s><s>Након пада задњег сафавидског владара 1735, годину послије Тахмасп Коли из племена Афшар истјерује Авганистанце и преузима власт под именом Надир Шах.</s><s>За време његове владавине враћена је цела територија Ирана те су кренули војни походи у Индију.</s><s>Његова владавина није дуго трајала и 1747. године је убијен.</s> <s>За власт у земљи отада се почињу борити разне племенске групе: Афшари, Хотаки, Каџари и Занди.</s><s>Карим-кан Занд успео је 1750. године ујединити скоро целу земљу.</s><s>За време његове владавине главни је град из Машада премештен у Шираз, па је започело кратко време мира и напретка.</s><s>Након његове смрти 1779. године почињу нове борбе за власт.</s><s>На крају је победио Ага Мухамед-шах Каџар који преузима власт 1794. године и тиме оснива династију која је трајала све до 1925. године.</s><s>Тада је главни град постао Техеран.</s> <s>За време владања његових наследника Фатх Али-шаха, Мухамед-шаха и Насередин-шаха, у земљи је обновљен ред, стабилност и јединство.</s><s>Трговци и верске вође постају важни чланови друштва у ово време.</s><s>Због слабости централне власти, велике колонијалне силе, Руска и Британска империја, захваљујући војној и технолошкој моћи, почињу доминирати иранском привредом и мешати се у унутрашње послове државе.</s><s>Ипак, упркос Великој игри, Иран је сачувао независност и никад није колонизован.</s> <s>Уставна револуција и модернизација Ирана</s> <s>Први покушаји модернизације земље догодили су се за време Насередин-шаха.</s><s>Реформисан је порески систем, појачана контрола над администрацијом те развијена индустрија и трговина.</s><s>Смањио се страни утицај, као и утицај шиитског свештенства.</s><s>Народна жеља за променама довела је до уставне револуције 1906. године.</s><s>Иран је постао прва блискоисточна земља која је револуцијом добила устав.</s> <s>Првим свјетским ратом повећан је утицај Британаца, који су већ дотад били заинтересовани за нафту пронађену 1908. године у Хузестану.</s><s>Покушали су наметнути англо-персијски договор 1919, који је парламент одбио.</s> <s>Нешто после државног удара је смењена власт у корист официра Реза-кана, који четири године послије постаје Реза-шах Пахлави.</s><s>Уз помоћ снажне и централизоване владе почиње модернизација Ирана: развијање тешке индустрије, велики инфраструктурни пројекти, градња националне железнице, стварање јавног националног образовног система, реформа правосуђа (дотад под контролом свештенства), стварање иранског грађанског законика, побољшање здравственог система, итд.</s><s>Посебна права која су додељена странцима за време Каџара укинута су како би се смањила зависност и њима, што се посебно односило на Велику Британију и Русију.</s><s>Дана 21. марта 1935, међународна заједница службено је одлучила престати користити назив Персија и почети користити назив Иран (локално име од сасанидске ере).</s><s>Забрана ношења вела за жене, као и обавеза облачења на „западњачки” начин за мушкарце, уведена је исте године.</s> <s>Због зближавања с Немачком, Британци и Совјети су извршили инвазију на Иран и присилили Реза-шаха на абдикацију у корист свога сина Мохамеда Резе Пахлавија 1941. године.</s><s>Реза-шах је послат у егзил где је и умро 1944. године.</s><s>Окупација земље била је врло важна Савезницима.</s><s>Након проглашења рата Немачкој 1943. године, Иран се приближио западним снагама.</s><s>Исте године у Техерану састали су се Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин чиме су ојачали своју улогу у Ирану, који је убрзо постао члан Уједињених нација.</s> <s>У децембру 1945. године, уз подршку Совјетског Савеза, Народна Република Азербејџан и Курдска Народна Република прогласиле су своју независност у подручјима иранског Азербејџана и иранског Курдистана.</s><s>Делове Хорасана, Горгана, Мазандарана и Гилана окупирале су совјетске трупе; Иранско-совјетска криза, прва у Хладном рату, завршила се у децембру 1946, након што су владе републичких покрета изгубиле подршку Совјетског Савеза.</s> <s>Године 1953. премијер Мохамед Мосадик национализује нафту.</s><s>Ради заштите западњачких интереса у иранској нафтној индустрији, британске и америчке тајне службе проводе операцију Ајакс чији је циљ постављање владе која би штитила западњачке интересе.</s><s>Након Мосадикова пада, Мохамед Реза-шах Пахлави успоставља аутократски диктаторски режим уз помоћ САД.</s><s>Године 1955, Иран улази у Багдадски пакт, те тиме прелази на америчку страну у Хладном рату.</s><s>Мухамед Реза-шах модернизовао је индустрију и друштво захваљујући приходима од нафте и програму званом Бијела револуција.</s><s>За време његовог режима макнути су сви облици политичке опозиције, а његова владавина уопштено није била добро прихваћена у иранском друштву.</s> <s>Исламска револуција и исламска република</s> <s>Након вишемесечних демонстрација и протеста против његовог режима, Мухамед Реза Пахлави напустио је Иран 16. јануара 1979. године.</s><s>Рухолах Хомеини се вратио у земљу 1. фебруара 1979, након 15 година у егзилу.</s><s>Након проглашења неутралности оружаних снага у револуцији, Хомеини је прогласио крај монархије 11. фебруара и успоставио прелазну владу.</s> <s>Иако је међу становништвом већином владало позитивно расположење због одласка шаха, постојало је много несугласица око будућности Ирана.</s><s>Иако је Хомеини био најпопуларнија политичка фигура, постојало је више револуционарних група, од којих је свака имала другачији поглед на будућност земље.</s><s>Групе су укључивале либерале, марксисте, анархисте и лаике, уз велики број верских група које су тражиле да обликују иранску будућност.</s> <s>Теолози су били први који су успоставили ред у земљи уз помоћ локалних одбора.</s><s>Познати под именом Бранитељи револуције од маја 1979, ове скупине су брзо добиле моћ на локалном нивоу по целом Ирану, те тиме и највећи дио моћи на свеукупном нивоу.</s><s>Уз помоћ револуционарних судова који су успостављени, елиминисане су кључне личности из старог режима, као и противници из других скупина.</s><s>Крајем 1979. организован је референдум, на којем је успостављена исламска република по Хомеинијевом нацрту, с врховним вођом на челу.</s> <s>Због иранске талачке кризе (окупације амбасаде Сједињених Америчких Држава у Техерану између 4. новембра 1979. и 20. јануара 1981. и узимање особља за таоце) Картерова администрација је прекинула дипломатске везе с Ираном и 7. априла 1980. наметнула економске санкције.</s><s>Дана 22. септембра 1980, користећи слабост иранских оружаних снага под новим исламским режимом, Ирак је напао Иран.</s><s>Службена политика САД тражила је изолацију Ирана.</s><s>САД и њени савезници пружили су оружје и технологију режиму Садама Хусеина који је хтео да освоји нафтна поља у Хузестану.</s><s>Чланови Реганове администрације у тајности су продавали оружје и делове Ирану, што је познато под називом афера Иран-Контра.</s><s>Иран је пристао на поштовање прекида ватре на основу резолуције 598 Савета безбедности ОУН 20. јула 1987. године.</s><s>Дана 15. августа 1990.</s><s>Садам Хусеин је пристао да се врати на договоре из Алжира из 1975, тј. status quo ante bellum.</s> <s>Након Хомеинијеве смрти 3. јуна 1989, Савет стручњака прихватило је Алија Хаменејија као врховног вођу.</s><s>Његовим доласком на власт устав је промењен.</s> <s>Током Заливског рата 1991. године, Иран је остао неутралан (допустио је једино присутност ирачког ваздухопловства и улазак ирачких избеглица на своју територију).</s> <s>Револуција, након које је следио рат с Ираком оставили су велике последице на привреду земље које су водили прагматичари као Хашеми Рафсанџани, који је изабран за председника 1987. и 1991. године.</s><s>Крах економске политике и модернизације иранске државе довео је до избора умереног Мохамеда Хатамија на место председника 1997. године.</s><s>Његову владавину обиљежиле су несугласице између друштва које је захтевало промене и свештенства које је желело задржати своју моћ.</s><s>Ова ситуација је достигла свој врхунац у јулу 1999, када су на улицама Техерана и других већих градова избили масовни протести против власти.</s><s>Хатами је поновно изабран 2001. године, али конзервативне струје у иранском парламенту дестабилизовале су његов реформаторски покрет.</s> <s>Године 2005, на место председника државе изабран је конзервативни градоначелник Техерана, Махмуд Ахмадинежад, док је више од 1.000 других кандидатура Савет чувара прогласило неважећим.</s><s>Његов мандат обележио је контроверзни нуклеарни програм и тврда спољна политика.</s><s>На изборима 2013. председник Ирана постао је Хасан Рухани.</s><s>На изборима 2021.</s><s>На месту председника Ирана заменио га је Ебрахим Раиси.</s> <s>Развој ИР Иран четрдесет година након револуције Једанаестог фебруара 2019. године навршило се четрдесет година од победе исламске револуције у Ирану.</s><s>Развој у различитим областима добијен је рангирањем релевантних међународних агенција, тела и организација.</s><s>У обзир су узете области у којима је ИР Иран рангиран међу првих десет земаља у свету.</s> <s>Енергетика</s> <s>Резерве природног гаса процењују се на 33.72 трилиона m³ (податак из 1. јануара 2018.) чиме Иран заузима 2. место на свету.</s><s>У 2017. години био је рангиран на 3. месту у производњи природног гаса са 214,5 билиона m³.</s> <s>Резерве нафте процењују се на 157,2 билиона bbl (1. јануар 2018) чиме Иран заузима 4. место на свету и 4. месту у производњи нафте са 4,469 милиона bbl дневно.</s> <s>Иран је са 116,600 km² 6. земља света у погледу водених површина, a захваљујући Каспијском мору, чак 7,07% површине Ирана је вода.</s> <s>Индустрија и рударство</s> <s>Иран је трећерангирани глобални произвођач гипса са 15.000 милиона t.</s> <s>Десети је произвођач руде гвожђа у свету (37.000 милиона t).</s> <s>У 2017. години Иран је у производњи цемента био глобално седми са производњом од 56 милиона t.</s> <s>Пољопривреда</s> <s>Иран се са 95,530 km² 2012. године налазио на 5. месту у свету у погледу укупне површине наводњаваног земљишта.</s> <s>Иран је највећи светски произвођач шафрана који се сматра стратешким производом у земљи јер производи око 95% светског шафрана.</s><s>У периоду од 2017-2018. производња шафрана порасла је за 55% и Иран је извезао 236 t шафрана у вредности од 325 милиона USD.</s> <s>Иран је у 2017. години био 1. у производњи пистаћа са 574987 t; 2. произвођач урми у свету са 1185165 t, лубеница (4059786 t) и краставца (1981130 t); 3. у производњи ораха у љусци (349192 t) и коштуњавог воћа (135329 t); 4. у производњи кивија (311307 t), дуња (78777 t), цитруса (615281 t), бадема (111845 t) и лука (2379096 t); 5. у производњи кајсија (239712 t), смокви (70730 t) и плавог патлиџана (654149 t) и 6. у производњи парадајза (6177290 t).</s> <s>Иран је седми произвођач вуне на свету са 2 % светске производње.</s><s>Из Ирана је у 2017. години извезено близу 1.500 t ручно тканих тепиха вредних више од 119 милиона USD, чиме је Иран заузео прво место у свету у производњи ручно рађених тепиха.</s> <s>10 највећих извозних група производа Ирана</s> <s>Наведене групе производа имале се највећу вредност у USD у иранском глобалном извозу током 2017. године.</s><s>Минерална горива укључујући и нафту: 48,7 милијарди USD (77,9% од укупног извоза) Пластика, пластични производи: 3,3 милијарде USD (5,3%) Руде, шљака, пепео: 2,2 милијарде USD (3,5%) Органске хемикалије: 1,8 милијарди USD (2,9%) Гвожђе, челик: 1,4 милијарде USD (2,2%) Воће и орашасти плодови: 934,8 милиона USD (1.5%) Ђубрива: 681,8 милиона USD (1,1%) Со, сумпор, камен, цемент: 561,3 милиона USD (0,9%) Бакар: 386,2 милиона USD (0,6%) Алуминијум: 305,4 милиона USD (0.5%)</s> <s>Ових 10 група чини 96,4% укупне вредности извоза.</s><s>Руде, шљака и пепео из Ирана биле су најбрже растуће међу првих 10 извозних категорија, удвостручујући вредност од 2016. до 2017. године.</s> <s>Свемирска и нуклеарна технологија</s> <s>Иран је девети у свету у развоју свемирске технологије, пројектовању и лансирању сателита.</s><s>У ове сврхе је основан Ирански свемирски институт.</s><s>Иран је девета земља у свету која је завршила комплетан циклус обогаћивања нуклеарног горива укључујући истраживање уранијума, производњу жутог колача и промену у гас УФ6 за производњу горива и комплекса горива.</s> <s>Образовање</s> <s>Иран је 2010. године са 65.000 новообјављених наслова заузео 9. девето место у свету по броју објављених књига годишње.</s> <s>Десета је земља у свету у погледу издвајања средстава за образовање у односу на укупан буџет.</s> <s>Иран се налази на петом месту у свету у погледу броја дипломираних студената у четири области - наука, технологија, инжењерство и математика.</s> <s>Прворангирана је земља у свету у развоју писмености.</s><s>Према подацима Светске банке за 2014. годину, Иран је од 1976. до 2014. године држао прво место у свету у развоју писмености међу особама старијим од 15 година.</s><s>Године 1979. проценат иранске писмене популације старије од 15 година био је 37%, а 2014. године је достигао 85%.</s> <s>Наука</s> <s>Иран је 2017. године био рангиран на 1. месту у региону по укупном броју објављених радова (54388).</s><s>Иран је 2017. године био 1. у региону у области биотехнологије са 905 објављених, 876 цитираних радова и 610 цитата.</s><s>Иран је 6. на листи земаља по броју објављених чланака из области нанотехнологије у 2016. години.</s><s>Научна продуктивност у Ирану порасла је 11 пута брже од светског просека, брже него било која друга земља.</s><s>Број научних публикација показује да је раст на Блиском истоку - углавном у Турској и Ирану – био скоро четири пута бржи од светског просека.</s> <s>Здравство</s> <s>Очекивано трајање живота по рођењу у Ирану је 1979. године било 55 година, док је 2016. било 76. година, чиме се Иран налази на десетом месту у свету по расту очекиваног трајања живота.</s><s>По коришћењу алкохола Иран је на последњем, 183 месту у свету.</s><s>Такође, у погледу морталитета услед коришћења алкохола Иран је на последњем месту са најнижом стопом смртности услед алкохола.</s><s>Иран је 2017. године био рангиран на 2. месту на листи земаља у којима се врши истраживање матичних ћелија.</s><s>Водећи центар који се бави истраживањем матичних ћелија је Институт Ројан који је до сада у оквиру својих истраживања обавио више од 60 клиничких тестова.</s> <s>Туристичке атракције</s> <s>Иран се између 1990. и 2018. године нашао на 7. месту у свету међу земљама са тенденцијом пораста туристичких атракција.</s><s>Године 2018. забележен је пораст од 32,9 пута у броју туриста који су у односу на 1990. годину посетили Иран.</s> <s>Становништво</s> <s>Становништво чини широка лепеза етничких група и већина припада медитеранској, кавкаској или алпској грани индоевропске породице народа, потомцима првих аријевских досељеника на иранску висораван, али су честе миграције и освајања учинили да иранско становништво, осим Персијанаца, чине и бројне друге етничке групе: Азери, Курди, Белуџи, Лури, Туркмени, Арапи, Јермени и Асирци.</s><s>Такође, у Ирану тренутно живи и око милион и по припадника номадских народа Кучан, Кашкајци, Шахшеван, Афшар, Бахтијари, Гилак и других.</s><s>Велике политичке и економске промене у ширем и ближем окружењу земље утицале су на састав становништва.</s><s>Иран је последњих деценија привукао многобројне избеглице из иностранства као и радну снагу, првенствено с индијског потконтинента и из југоисточне Азије, што је још више допринело разноликости његовог становништва.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Политика</s> <s>Расподела власти Стварањем исламске републике у Ирану, створен је и јединствен систем власти у свету.</s><s>Иран је једина службено шиитска држава у муслиманском свету.</s><s>Исламска Република Иран је практично и једина теократија у свету, тј. сматрајући да власт долази од Бога, моћ лежи у рукама свештенства.</s><s>Овај облик теократије почива на начелу велауат-е faqih (ولایت فقیه) којег је у 1960-има описао ајатолах Рухолах Хомеини, први вођа Револуције.</s><s>Такође у овом систему постоји и представничка димензија, будући да је призната и владавина народа, те се непосредно бира председник Исламске Републике Иран, народни посланици и чланови Скупштине стручњака.</s><s>Иако постоји демократски систем не постоји и политички плурализам, посланици већином припадају разним исламистичким фракцијама.</s> <s>Политички систем исламске републике базиран је на основу устава из 1979. који се назива Qānun-е Асаси („Основни закон”).</s><s>У систему се налази више државних тела која су уско повезана, а већину чланова изабире вођа, док се председник републике, посланици у парламенту и чланови Скупштине стручњака бирају на свеопштим изборима.</s><s>Минимални узраст за гласање одређен је на 15 година.</s> <s>Извршна власт</s> <s>Врховни вођа (зван и „вођа револуције”) одговоран је за надгледање опште политике Исламске Републике Ирана.</s><s>Вођу Револуције бира Скупштина стручњака на неодређено трајање мандата.</s><s>Вођа је врховни заповедник оружаних снага и контролише војне операције и задатке везане за безбедност, и само он има могућност прогласити рат.</s><s>Ову државну функцију може вршити само верска особа.</s><s>Има могућност сменити председника републике од своје функције, након што га врховни суд прогласи кривим за кршење устава или након што му парламент прогласи неспособност по члану 89 устава.</s><s>Скупштина стручњака одговорна је за надгледање врховног вође у извршавању својих дужности.</s><s>Тренутни врховни вођа Ирана је ајатолах Али Хамнеј, који врши ту дужност од 1989. године.</s> <s>Устав дефинише председника као највећи државни ауторитет након вође револуције.</s><s>Председник се бира на свеопштим изборима на мандат од четири године, који је могуће још једном обновити.</s><s>Председничке кандидате мора одобрити Савет чувара.</s><s>Председник је одговоран за извршавање извршне власти, осим оних које су везане уз врховног вођу.</s> <s>Председник бира и надгледа Савет министара, координира одлукама владе и бира владину политику коју представља парламенту.</s><s>Десет потпредседника помаже председнику, као и кабинет од 22 министра чије именовање мора одобрити парламент.</s> <s>Тренутни председник републике је Хасан Рохани који је на то место изабран 2013. године.</s> <s>Законодавна власт</s> <s>Меџлис, службеног назива Исламска саветодавна скупштина (персијски : مجلس شورای اسلامى, Маџлес-е Шора-је Еслами), једнодомски је ирански парламент.</s><s>Броји 290 посланика који су изабрани на мандат од четири године.</s><s>Меџлис изгласава законе, ратификује међународне споразуме и одобрава државни буџет.</s><s>Сви законодавни посланици морају бити представљени Савету чувара.</s><s>Од 2006. године, шест посланичких места у меџлису резервисана су за посланике верских мањина.</s> <s>Скупштина стручњака која заседа једну седмицу годишње, броји 86 чланова пробраног свештенства који се бирају свеопштим гласањем на мандат од осам година.</s><s>Као и за председничке и парламентарне изборе, Савет чувара одређује подобност кандидата за чланство у Скупштини стручњака.</s><s>Она бира врховног вођу и има уставно право повући га с дужности у било ком тренутку.</s><s>Ипак, досад није забележен случај у којима би се Скупштина стручњака успротивила одлукама врховног вође.</s> <s>Савет чувара броји 12 правника од којих шест именује врховни вођа.</s><s>Другу половину препоручује шеф судске власти (ког бира врховни вођа), а именује их ирански парламент.</s><s>Савет тумачи устав и може искористити право вета на одлуке меџлиса, ако сматра да је донети закон неусклађен с уставом или с исламским обичајима, па враћа закон парламенту на дораду.</s> <s>Судска власт</s> <s>Вођа револуције именује шефа судске власти који именује чланове врховног суда и главног тужиоца.</s><s>Постоји више врста судова, од јавних судова који се баве грађанским и кривичним случајевима до револуционарних судова који се баве злочинима против државне безбедности.</s><s>Одлуке револуционарних судова су закључне, па је на њих немогућа жалба.</s><s>Посебан свештенички суд одговоран је за суђење злочина које су починили припадници свештенства, а такође може бити примењен и у случајевима кад су оптужени лаици.</s><s>Посебни свештенички суд не налази се у редовном правосудном систему, па ти судови одговарају само вођи револуције.</s> <s>Локална власт</s> <s>Чланови локалних већа изабиру се локалним изборима на мандат од четири године у свим селима и градовима у Ирану.</s><s>По члану 7 иранског устава, локална већа заједно с парламентом чине управне и одлучне органе државе.</s><s>Овај део устава није примењиван до 1999. кад су одржани први локални избори за локална већа у држави.</s><s>Ова већа имају многе одговорности, као што су: избор градоначелника или начелника, надзор локалних активности и брига за друштвене, здравствене, привредне, културне и образовне потребе својих грађана.</s> <s>Унутрашња политика</s> <s>Иранска држава, осим институционалне структуре, има и многе друге посебности у погледу политике.</s><s>Многе структуре државног апарата су удвостручене.</s><s>Те структуре које се називају револуционарне структуре одговорне су директно вођи револуције.</s><s>Иранска војска у овом погледу удвостручена је Бранитељима исламске револуције, а судови с револуционарним судовима.</s><s>У сваком министарству и свакој покрајини именован је представник вође.</s> <s>Политиком управљају исламистичке фракције, док су остале традиционалне странке забрањене.</s><s>Код исламиста постоје двије струје: конзервативна и реформистичка.</s><s>Обе струје желе очувати постојећи политички систем, али се разликују начини на које то желе остварити.</s><s>Конзервативци се супротстављају било каквим промјенама система, те заступају строго спровођење револуционарних циљева, док се реформисти залажу за нешто либералнију политику.</s><s>Избор реформиста Мохамеда Хатамија на мјесто председника 1997. покренуо је одређене промјене у земљи, ипак након одређеног времена на власт су поновно дошли конзервативци.</s> <s>Медији</s> <s>Медији у земљи постоје још од појаве првих новина 1835.</s><s>Медије чине бројне службене новинске агенције, велики број дневних новина и часописа, службени телевизијски канали и приватни (који емитују из иностранства), те радијске станице.</s><s>Забележен је и снажан тренд блогова, због могућности слободног и анонимног изражавања.</s> <s>Ирански устав дозвољава слободу медија све док се поштују исламска начела.</s><s>Сваки издавач новина или часописа мора имати одговарајући дозволу за рад.</s><s>Сва издања која су оцијењена као противисламска не могу добити ову дозволу.</s><s>У пракси ову дозволу не добивају ни медији за које се сматра да шире расположење против владе.</s><s>Године 1987, све новине и часописи подржавали су институције исламске републике.</s><s>Након Хатамијевог избора 1997. и релативне либерализације медија, нека папирната издања постала су критичнија према власти.</s> <s>Све радијске и телевизијске станице у Ирану под контролом су власти.</s><s>Вођа револуције именује директоре телевизијских и националних радијских станица постоје у Техерану и свим већим покрајинским градовима.</s><s>Станице у иранском Азербејџану и иранском Курдистану могу емитовати програме на азербејџанском и курдском.</s><s>Многе опозиционе групе емитују програме из Ирака или из кавкаских земаља.</s> <s>Спољна политика</s> <s>Револуционарни режим у Ирану којег је започео ајатолах Хомеини радикално је промијенио спољну политику те земље у односу на ону коју је проводио шах, то се посебно односи на дотадашњу прозападњачку политику.</s><s>Након тешке постреволуционарне спољне политике и Ирачко-иранског рата, Иран је рационализовао своју спољну политику и сконцентрисао се на њене привредне циљеве.</s><s>Ипак, ова политика је далеко од нормализације.</s> <s>У новије доба, Иран се труди побољшати своје односе са суседним државама, поготово с Саудијском Арабијом.</s><s>Циљеви спољне политике укључују ненаметљиво преузимање водеће улоге у регији, смањити и прекинути амерички утицај и утицај других сила у регији, те заснивање квалитетних трговачких односа.</s> <s>Уопштено се може рећи да су основна начела иранске спољашње политике: дјеловање против САД и Израела у смислу укидања њихове војне доминације у Персијском заливу и подршка стварању палестинске државе, смањење утицаја спољних сила (као САД и УК) у заливу и повећање своје регионалне улоге, те развој дипломатских односа с другим земљама у развоју.</s> <s>Извоз револуције</s> <s>Термин „извоза исламске револуције” произлази из посебног погледа на свет, који гледа на исламску револуцију као на начин којим се муслимани и немуслимани могу ослободити од угњетавања тирана који служе интересима међународног империјализма.</s> <s>Постоји пуно струја мисли о спровођењу извоза исламске револуције, од оних који се залажу само за дјеловање путем образовања, па до оних који желе активно помоћи револуционарним скупинама у спровођењу револуције.</s><s>Иако се иранско Министарство спољних послова залаже само за образовно дјеловање, многи заговорници активистичког приступа налазе се на високим политичким положајима, те могу битно утицати на иранску спољну политику.</s><s>Ово се посебно може видјети у политици према Либану.</s><s>Године 1982, Иран је послао 1.500 бранитеља револуције у Баалбек у Либану како би организовали, опремили и обучили Хезболах.</s><s>Иако је Иран смањио своју подршку либанском покрету, и даље наставља помагати и подржавати Хезболах.</s><s>Техеран такође подупире и шиитске покрете у Ираку, Бахреину, Саудијској Арабији и Авганистану.</s> <s>Ипак, неки аутори мисле да се извоз револуције не слаже с жељама за отварањем Ирана према свету, те сматрају да је концепт извоза револуције нестао у првим годинама владајућег режима.</s> <s>Ирански нуклеарни програм</s> <s>Ирански нуклеарни програм постао је предмет велике расправе између Ирана и западних земаља.</s><s>Узрок је био велики јаз у политичким погледима на програм између Ирана и западних земаља.</s><s>Иранска јавност гледа на нуклеарни програм као на начин којим би се увела разноликост у иранске изворе енергије, те као начин којим би се појачала иранска међународна улога.</s><s>Иранска јавност, практично сви политичари и влада уједињени су у томе да Иран мора развити своју нуклеарну индустрију, јер не може прихватити чињеницу да друге земље, као Израел, Индија или Пакистан имају атомску енергију, а Иран је не може имати.</s><s>Владе западних земаља имају мишљење да овај нуклеарни програм у цивилне сврхе има скривене намере, те да ће можда бити искоришћен за производњу нуклеарног оружја., Иран је ратификовао споразум о неширењу нуклеарног оружја 1970. године, према којем је обвезан да не производи и не покушава набавити нуклеарно оружје.</s><s>Ипак, Међународна агенција за нуклеарну енергију верује да је због иранске несарадње немогуће спровести инспекције технологије и утврдити користи ли се технологија у војне сврхе, што стоји у извештају директора агенције од 31. августа 2006.</s> <s>Чланство у Шангајској организацији за сарадњу</s> <s>На самиту Шангајске организације за сарадњу у Таџикистану, 17. септембра 2021. године, потврђено је чланство Ирана, што је уједно и прва инострана посета новог иранског председника Ебрахима Раисија од ступања на дужност у августу исте године.</s> <s>Административна подела</s> <s>Покрајинама се управља из локалног центра, обично највећег града.</s><s>Покрајином управља управник, којег поставља Министарство унутрашњих послова, а одобрава влада.</s> <s>До 2004.</s><s>Иран је имао 28 покрајина.</s><s>Након донесеног закона, покрајина Хорасан је подељена је на три дела, па се тако Иран састоји од 30 покрајина:</s> <s>{| border="0" cellpadding="5" cellspacing="0" style="margin:auto;" | Техеран Ком Маркази Газвин Гилан Ардабил Занџан Источни Азербејџан Западни Азербејџан Курдистан Хамадан Керманшах Илам Лорестан Хузестан || <ol start=16> Чахар Махал и Бактијари Кохкилујех и Бујер Ахмад Бушер Фарс Хормозган Систан и Балуџистан Керман Јазд Исфахан Семнан Мазандаран Голестан Северни Корасан Разави Корасан Јужни Корасан || |} Иранска острва нису приказана на мапи.</s><s>Она припадају покрајини Хормозган (број 20 на мапи).</s> <s>Свака покрајина подељена је у подпокрајине зване шахрестан, а сваки шахрестан је подељен у округе зване бахш.</s> <s>Административна структура у Ирану врло често се мијења.</s><s>2005. године, у Ирану је постојало 324 шахрестана, 865 бахша, 982 града и 2378 села.</s> <s>Привреда</s> <s>Иранска привреда је мешавина централно-планираног државног власништва над нафтним и другим великим компанијама, сеоске пољопривреде и приватног предузетништва.</s><s>Привредна инфраструктура је знатно унапређена у последње два деценије, али главни проблеми су и даље висока инфлација и незапосленост.</s><s>Почетком 21. века сектор услуга чинио је највећи постотак БДП-а, затим следе индустријски (рударство и производња) и пољопривредни.</s><s>Године 2006. удро пољопривреде је био око 10% и континуирано се смањује, 45% прихода државног буџета чине приходи од нафте и гаса, а порези око 31%.</s><s>Државно издвајање новца допринело је просечној годишњој инфлацији од 14% у раздобљу 2000—2004.</s><s>Иранске државне резерве се процењују на око 120 милијарди долара, а познато је да око 80% иранског спољног прихода стиже од извоза енергената.</s><s>За 2008. годину ирански БДП је процењен на 382,3 милијарде долара (859,7 милијарди према куповној моћи), односно 5,826 долара по глави становника (13,100 долара према куповној моћи), што је дванаестероструки пораст у односу на доба пре револуције 1979.</s><s>Привредни раст износи око 6,4% годишње.</s><s>Незапосленост је 12,5%, инфлација према владиним изворима износи 17%, а проценат жена у радној снази је 33% Због ових података и разноврсне али мање индустријске базе, УН сврстава иранску привреду као полуразвијену</s> <s>Култура</s> <s>Култура Ирана је мешавина преисламске и исламске културе.</s><s>Иранска култура је дуго времена била доминантна култура на простору Блиског истока и средње Азије, а персијски је сматран језиком интелектуалаца.</s><s>Готово сви филозофски, научни и књижевни радови у исламским царствима писани су пахлавијем, па преведена на арапски језик.</s><s>Сасанидска ера је била посебно значајан период у коме је иранска култура утицала на Кину, Индију и римску цивилизацију.</s><s>Много тога што се сматра исламским наслеђем у књижевности, праву, филозофији, медицини и природним наукама се базира на наслеђу од Сасанидских Персијанаца.</s> <s>Две религије су се зачеле на подручју Ирана: зороастризам (између 1800. и 600. п. н. е.) и бахаизам (у 19. веку).</s><s>Зороастријанаца данас има свега око 20.000 у Ирану.</s><s>Бахајска религија није званично дозвољена у Ирану, њени припадници су дискриминисани, а претпоставља се да их има 350.000.</s><s>После исламизације, исламски ритуали су продрли у иранску културу.</s><s>Најзначајнији од њих је поштовање имама Хусеина ибн Алија.</s><s>За празник ашура већина Иранаца, чак и зороастријанаца и Јермена, учествује у церемонији туговања за мученицима битке код Карбале.</s><s>Шиитски ислам је тесно испреплетен са иранском културом, уметношћу и свакодневним животом.</s> <s>Иранска нова година (норуз) је древна традиција која се обележава 21. марта и означава почетак пролећа.</s><s>Слави се још у Азербејџану, Авганистану, Узбекистану, Туркменистану, Таџикистану, Казахстану, а некад се обележавала у Јерменији и Грузији.</s><s>Овај празник славе и Курди.</s> <s>Интернет је изузетно популаран међу младима у Ирану.</s><s>Јавни медији (часописи, књиге, филмови) су под надзором Министарства културе и исламског реда, које их понекад цензурише.</s> <s>Врло важна карактеристика културе је и персијска уљудност тароф (تعارف) која налаже поштовање према старијима и према женама, употребу пристојног језика и широку гостољубивост према странцима.</s> <s>Књижевност</s> <s>Поред персијског језика, у Ирану се књижевност ствара и на језицима мањина, азерском и курдском.</s><s>Персијски језик је индоевропски језик индоиранске гране.</s><s>У 8. веку персијски језик је претрпео јак утицај арапског и преузео арапско писмо у модификованом облику.</s><s>Доминантан утицај у стандардизовању и очувању персијског језика кроз векове одиграо је национални еп Шахнаме песника Фердосија.</s> <s>Најстарија дела на персијским језицима (староперсијски или средњоперсијски) су из раздобља Ахеменидске династије, а сежу и до 650. п. н. е. Најбитнија дела персијске књижевности настала су у раздобљу исламског освајања Персије, око 650. године.</s><s>Након доласка Абасида на власт (750), многи Персијанци су постали писари и службеници у исламском царству, те све више и више писци и песници.</s><s>Персијанци су у исто време писали и на арапском и на персијском, а касније је персијски постао доминантнији у књижевним круговима.</s><s>Персијски песници као Сади, Хафез и Руми читани су у целом свету, а имали су велики утицај на књижевност у многим земљама.</s><s>Модерна иранска књижевност је вероватно мање позната.</s> <s>Персијска књижевност је посебно препознатљива по епској, историјској, филозофској и љубавној поезији.</s><s>Поезија је био доминантан вид књижевног стваралаштва у Ирану, тако да су и филозофски и научни радови стварани у стиху.</s><s>Око половине дела древног лекара Авицене је записано у стиховима.</s><s>У плејаду персијских средњовековних песника спадају Руми, Омар Хајам, Хафез и Саади.</s> <s>Од модерних писаца, вероватно су најпознатији: Садегх Хедајат, Али Шариати, Ферејдун Мошири, Форуг Фарохзад.</s> <s>Уметност</s> <s>Шире подручје Ирана је колевка неких од најзначајнијих уметничких традиција у историји човечанства.</s><s>Ту се развила карактеристична архитектура, сликарство, ткање (посебно ћилима), калиграфија, обрада метала и камена.</s><s>Персијанци су први користили математичка и астрономска знања у архитектури.</s><s>Посебно су били вешти у изради масивних купола.</s><s>Чак се и архитектура Маузолеја у Халикарнасу, једног од Седам светских чуда древне архитектуре, базира на персијским узорима.</s><s>Касније су ове технике коришћене за изградњу џамија и палата.</s> <s>Вероватно у свету најпознатије подручје иранске уметности је израда тепиха (фарш فرش).</s><s>Сви сагови израђују се ручно и од природних материјала, а за израду је обично потребно неколико месеци.</s><s>Постоји више врста персијских сагова, а у балканском подручју најпознатији је номадски тепих зван ћилим (персијски: гелим (گلیم), турски: килим).</s> <s>Још једно познато подручје персијске уметности су минијатуре.</s><s>Ове минијатуре обично украшавају књиге или су рађене посебно за албум минијатура.</s><s>Персијске минијатуре карактерише изузетна сложеност, а обично приказују теме из персијске митологије и песништва.</s> <s>Персијска калиграфија тј. калиграфија писана персијским језиком датира из предисламског времена, а с временом развијено је више стилова.</s><s>Данас постоји покрет ревитализовања ове уметности спајањем с осталим облицима уметности.</s> <s>Архитектура</s> <s>Главни типови грађевина класичне иранске архитектуре су џамије и палате.</s><s>Персијску архитектуру карактеришу велике куполе које се често могу видети на пијацама и џамијама.</s><s>Ове куполе су обично уређене мозаицима.</s><s>Персијанци су познати по употреби математике, геометрије и астрономије у архитектури.</s> <s>Персијска архитектура из разних раздобља може се наћи у подручјима од Сирије до северне Индије и кинеске границе и од Кавказа до Занзибара.</s> <s>Иран се налази на 7. месту Унесковог пописа земаља по броју археолошких рушевина.</s><s>Петнаест Унескових споменика светске баштине дела су иранске архитектуре, а Маузолеј у Халикарнасу означен је као једно од седам светских чуда старог света.</s> <s>Филм Кинематографија је била стара само неколико година кад се појавила у Персији почетком 20. века.</s><s>Први ирански режисер засигурно је био Мирза Ибрахим Акас Баши, службени фотограф тадашњег иранског шаха Мозафер-ел Дин Шаха.</s><s>Након посете Паризу 1900. године, Баши је набавио камеру и снимио посету шаха Белгији.</s> <s>Иранска кинематографија након револуције је досегла значајан успјех на међународном нивоу због истакнутог стила и посебности теми и аутора.</s><s>Из иранске кинематографије појавили су се бројни режисери светске класе, као Абас Киаростами и Јафар Панахи.</s><s>Стална присутност иранских филмова на бројним престижним међународним фестивалима као што су Кански, Венецијански или Берлински фестивал привукли су пажњу публике на ова дела.</s> <s>Музика</s> <s>Музика на подручју данашњег Ирана има историју стару неколико хиљада година, још из доба неолита.</s><s>Ово потврђују археолошка истраживања еламитске културе на југозападу Ирана.</s><s>Потребно је разликовати музикологију (Елм-е Musiqi) тј. науку о музици, од музичког извођења (Тараб, Навакхтех, Таснееф, Таранех или у новије вријеме Музик) које је често у сукобу с вјерским властима.</s> <s>Иранска класична музика (Musiqi Асил) је снажно утемељена на теоријама естетике.</s><s>Овај музички жанр сачувао је елементе још из сасанидиског раздобља.</s><s>Популарна и фолклорна музика игра важну улогу у свакодневном животу Иранаца, поготово у руралним подручјима, као нпр. фолклорне пјесме у Курдистану и Хорасану.</s> <s>Иранска поп музика је развијена 1970-их, а користила је аутохтоне облике и инструменте уз додатак електричне гитаре и неки других карактеристика.</s><s>Вероватно најпознатија музичарка тог раздобља је пјевачица Гугуш.</s><s>Поп музика није се дуго одржала у Ирану, јер је забрањена након исламске револуције 1979.</s> <s>Након револуције следила је ренесанса у класичној персијског музици, из које су се истакнули многи познати национални и међународни извођачи као Мохамад Реза Лотфи, Хосеин Ализадех, Шахрам Назери и Мохамад-Реза Шајаријан.</s><s>Иако је након револуције нагло нарасла популарност класичне музике, религија и музика су често биле у сукобу у овом раздобљу.</s><s>Такође је након револуције смањена и присутност жена у музици; забрањено им је певање у јавности, али не и свирање инструмената.</s> <s>Кухиња</s> <s>Кулинарство је врло разнолико у Ирану, свака покрајина има своја властита јела, као и начин приправе и гастрономску традицију.</s><s>Храна није љута, а припрема се обично уз пуно биља и воћа.</s><s>Користе се шљиве, нар, грожђе, дуње и др. Велики број иранских јела комбинација су риже с месом (пилетина, јагњетина) или с рибом, с пуно чешњака, лука, поврћа и других додатака.</s> <s>Храна у Ирану се базира на комбинацији пиринча, меса, рибе или пилетине са поврћем, луком, орасима, воћем (суве шљиве и грожђе, нарови, дуње, кајсије) и зачинима (шафран, цимет, першун).</s> <s>Иранска кухиња је оставила велики утицај на кухиње у суседним земљама.</s><s>Ово се посебно односи на Авганистан, државе на југу средишње Азије, северну Индију и Пакистан.</s> <s>Наука и технологија</s> <s>Иранци су још у античко доба градили канате да осигурају приступ свежој води.</s><s>Прва ветрењача појавила се у Ирану у 9. веку.</s><s>Иранци су значајно допринели разумевању многих научних подручја попут астрономије, медицине, математике и филозофије.</s><s>Мухамед ел Хорезми се сматра оцем алгебре.</s><s>Исти научник се служио Паскаловим троуглом готово седамсто година пре рођења Блеза Паскала.</s><s>Омар Хајам је дефинисао персијски календар који је и дан данас у употреби и који је прецизнији од шест векова млађег грегоријанског календара.</s><s>Откриће етанола (алкохола) приписује се персијском алхемичару Мухамеду ибн Закариуа Разију.</s><s>Теорије хелиоцентризма и еволуције биле су познате иранским научницима вековима пре рођења Коперника, односно Дарвина.</s><s>За време средњег века основе филозофије и математике из античке Персије и Грчке очуване су у персијским научним круговима.</s><s>Академија у Гундишапуру било је најпознатији научни центар тог времена и сматра га се првим универзитетом на свету, значајно првенствено по медицинским открићима у чему су били водећи током 6. и 7. века.</s><s>У то доба Иран је постао и светски центар производње научних инструмената, и ту су репутацију задржали све до 19. века.</s> <s>Иран настоји вратити статус који је имао у златно доба персијске науке.</s><s>Од 1996. до 2004. број објаве научних радова се готово удесетостручио, што представља највећи раст у свету после Кине.</s><s>Упркос финансијским, садржајним и међународним ограничењима, ирански научници постижу респектабилне успехе на подручјима фармације, фармацеутске хемије, органске хемије и полимерске кемије.</s><s>Ирански научници и инжењери такође помажу у конструисању Велики сударач честица, најмоћнијег акцелератора честица икад изграђеног.</s> <s>У биомедицинским наукама, Ирански институт биохемије и биофизике председава Унесковим сектором за биологију.</s><s>Поткрај 2006. године, ирански научници успешно су клонирали ембрион овце помоћу нуклеарног трансфера соматских ћелија, у истраживачком центру Рујан у Техерану.</s> <s>Ирански нуклеарни програм је покренут 50-их година.</s><s>Данашња иранска нуклеарна постројења укључују неколико истраживачких реактора, руднике урана, комерцијални нуклеарни реактор, постројења за обогаћивање урана и за тешку воду.</s><s>Иранска свемирска агенција (ИСА) је након три успешна подорбитална лета властитом технологијом лансирала први ирански сателит Омид у орбиту у фебруару 2009. године, када је обележавана 30. годишњица Иранске револуције.</s> <s>Ирански научници изван Ирана су такође много допринели науци.</s><s>Године 1960, Али Јаван је изумео први гасни ласер, а теорију система неизразите логике је поставио Лотфи Задех.</s><s>Ирански кардиолог Тофу Мусиванд изумео је прву срчану пумпу, претечу вештачком срцу.</s><s>Приликом истраживања дијабетеса, Самуел Рахбар је открио HbA1c.</s><s>Ирански физичари су изузетно јаки на подручју теорије струна, о којој се много радова објављује у самом Ирану.</s><s>Иранско-амерички научник Цумрун Вафа је успоставио Вафа-Витенову теорему заједно с Едвардом Витеном.</s> <s>Спорт</s> <s>Будући да око две трећине иранског становништва има испод 25 година, спорт је врло важна друштвена активност у земљи.</s><s>На подручју данашњег Ирана створени су многи спортови и игре, као поло и бекгемон.</s><s>Традиционални ирански спорт је варзеш-е пахлавани који је сличан рвању.</s><s>Данас је најпопуларнији спорт у Ирану фудбал.</s><s>Фудбалска репрезентација Ирана је досад учествовала три пута на светским првенствима: 1978. у Аргентини, 1998. у Француској и 2006. у Немачкој.</s><s>Репрезентација је досад и три пута победила на азијском првенству (1968, 1972. и 1976).</s> <s>Прву олимпијску медаљу за Иран је освојио рвач Голамреза Такти у Хелсинкију 1952. године.</s><s>Након те сребрне медаље освојио је и златну у Мелбурну 1956. и поновно сребрну у Риму 1960. године.</s><s>Земља је у спортском смислу на међународном нивоу истакнута у рвању и дизању тегова.</s><s>Хосеин Реза Задех је тренутни свјетски рекордер у дизању тегова у категорији за теже од 105 -{kg}- и први је Иранац који је освојио две златне олимпијске медаље.</s><s>Један од најпознатијих спортиста у Ирану је кошаркаш Хамед Хадади‎ који је наступао у NBA лиги.</s> <s>Скијање је такође популарно међу одређеним друштвеним класама.</s><s>Иран има бројна уређена скијалишта, од којих су најпопуларнија она на Алборзу.</s><s>Будући да је велики део територија државе брдовито, популарно је и планинарење и пењање.</s> <s>Године 2002, најпрактикованији спортови међу становништвом били су фудбал, бодибилдинг, одбојка, борилачке вјештине, пливање, планински спортови (алпинизам, скијање, трекинг) и рвање.</s><s>Тенис, голф, кошарка, гимнастика и варзеш-е пахлавани су мање практиковани.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Национални портал Врховни вођа Ирана Канцеларија врховног вође Ирана Председник Ирана</s> <s>Државе у Азији</s>

915

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

Индија

<s>Индија (; ), званично Република Индија (, трансл. -{Bhārat Gaṇarājya}-; ), држава је у јужној Азији.</s><s>Седма је држава на свету по површини своје територије, а од јуна 2023. године прва по броју становника, са око 1,4 милијарде становника и представља најмногољуднију демократију на свету.</s><s>На југу излази на Индијски океан, на југозападу на Арабијско море, а на Бенгалски залив излази на југоистоку.</s><s>Са Пакистаном се граничи на западу, на североистоку са Кином, Непалом и Бутаном, а на истоку са Бангладешом и Мјанмаром.</s><s>У близини Индије, као острва у Индијском океану, налазе се Шри Ланка и Малдиви; поред тога, индијска острва Андамани и Никобари деле поморску границу са Тајландом и Индонезијом.</s> <s>Као дом цивилизације долине Инда и област историјских трговачких путева и пространих царстава, Индијски потконтинент је током великог дела своје дуге историје био познат по свом привредном и културном богатству.</s><s>Четири значајне религије — хиндуизам, будизам, ђаинизам и сикизам — су настале у Индији, док су зороастризам и аврамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам) стигли у 1. миленијуму н. е. и значајно обликовали разнолику културу ове области.</s><s>Британска источноиндијска компанија је од раног 18. века постепено преузимала власт у Индији, да би средином 19. века Индија постала колонија Уједињеног Краљевства.</s><s>Након борбе за независност коју је обележио распрострањени ненасилни отпор, који је водио Махатма Ганди, Индија је постала независна држава 1947.</s><s>Када је Индија стекла независност 1947. године, политика Индије је била веома турбулентна, нарочито је тај период обележила премијер Индије у два мандата Индира Ганди, која је била убијена 1984. године.</s><s>Главни град је Њу Делхи, а финансијски, културни и економски центар је Мумбај или Бомбај.</s><s>Службени језици са највише говорника су хинди, бенгалски језик, тамилски језик, телугу, марати и урду који говори милијарду становника Индије.</s><s>Индија је позната у свету по својој храни, карију и боливудским филмовима.</s> <s>Индија је република са парламентарним системом демократије и састоји се од 28 држава и 7 савезних територија.</s><s>Привреда Индије је по номиналној вредности БДП шеста по величини на свету и трећа највећа по паритету куповне моћи.</s><s>Индија је трећа на свету по бројности активне војске.</s><s>Економске реформе које се спроводе од 1991. су омогућиле привреди ове земље статус једне од најбрже растућих привреда на свету и да се нађе међу 10 највећих економија света.</s><s>Ипак, Индија и даље има проблема са сиромаштвом, неписменошћу, корупцијом, болестима и неухрањеношћу становништва.</s><s>Индија поседује нуклеарно оружје и десета је земља на свету по улагањима у одбрану, поседује и свемирски програм, а прва свемирска летелица је успешно лансирана 1980. године, а први индијски астронаут је Индија послала у свемир 1984. године.</s><s>Поред тога што је религијски плуралистичка, вишејезична и мултиетничка држава, Индија је дом разноврсног дивљег света у својим бројним заштићеним стаништима, као што су слон и бенгалски тигар, као и кобра, паун итд.</s><s>Индија је позната по текстилној индустрији и свили, од које се прави индијски сари.</s><s>Индија је држава чланица Уједињених нација, Интерпола, Црвеног крста, Г20 земаља у развоју, као и једна од оснивача Покрета несврстаних.</s><s>Један је од најзначајнијих пољопривредних извозника у свету, јер је велики извозник пиринча, чаја, памука, свиле, млека, кикирики, индијског ораха, кафе, манга итд.</s><s>Трећа је највећа економија у Азији, одмах после Кине и Јапана.</s><s>Индија има међу највећим стопама природног прираштаја у свету и карактерише је монсунска клима са јаким сушама и поплавама са којима држава неретко има проблема.</s> <s>Индија је позната у свету по својој кухињи, индијској љутој и зачињеној храни и исхрани и јелима од карија, са индијским хлебовима и пиринчем као прилози.</s><s>Индијска архитектура је под знатним утицајем исламске културе, што се највише види код Таџа Махала и у могулској архитектури, као и Црвена палата у Делхију.</s><s>Сикизам је једна од присутних религија и религијских пракси у Индији, као и ђаинизам.</s><s>Највише културних споменика има у Агри, који су под заштитом организација као Унеско.</s> <s>Име Своје име Индија дугује старом персијском називу реке Инд - Синду.</s><s>По уставу, држава се може називати и по свом називу у хинди језику Барат (भारत).</s><s>Неке групе, нарочито муслимани, користе назив Хиндустан.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Индија се граничи са Пакистаном на западу, на северу са Непалом, Кином и Бутаном и са Бангладешом и Мјанмаром на истоку.</s><s>Површина државе износи 3.287.263 km².</s><s>Она је седма по површини земља на свету.</s> <s>Индијске обале, дуге преко 7000 km, запљускују Арапско море и Бенгалски залив, што су делови Индијског океана.</s><s>Јужни део Индије представља, по облику троугласта, висораван Декан.</s><s>На северу су широке равнице сливова река Ганг и Брамапутра.</s><s>Даље ка северу су планине Хималаји.</s><s>Услед огромне површине, Индија има разноврстан биљни и животињски свет, различите климатске услове и географске терене.</s> <s>Геологија и рељеф</s> <s>Индија заузима највећи део Индијског потконтинента, који лежи на Индијској тектонској плочи, и део Индо-аустралијске плоче.</s><s>Геолошки процес који је обликовао данашњу Индију је почео пре око 75 милиона година, када се Индијска плоча, тада део јужног суперконтинента Гондване, почела кретати на североисток због ширења морског дна на њеном југозападу и касније на југу и југоистоку.</s><s>Истовремено, велика тетиска океанска кора на северу је почела да се подвлачи под Евроазијску плочу.</s><s>Ови дуални процеси, вођени конвекцијом у Земљином мантлу су створили Индијски океан и изазвали да индијска континентална кора подигне Евроазију и издигне Хималаје.</s><s>Одмах јужно од новонастајућих Хималаја, кретање кора је створило велики трог кои је брзо испуњен рекама ношеним седиментима и сада чини Индо-гангску низију.</s><s>Одвојена од низије древним венцом Аравали лежи пустиња Тар.</s> <s>Првобитна Индијска плоча је преживела као Индијско полуострво, најстарији и геолошки најстабилније део Индије, Онда се простире на север све до венаца Саптура и Виндја у цетралној Индији.</s><s>Ови паралелни венци се простиру од Арапског мора у Гуџарату на западу до угљем богате висоравни Чота Нагпур у Џарканду на исток.</s><s>На југу, престало полуострвско копно, висораван Декан, је окружена са запада и истока планинским венцима Западним и Источним Гатима; висораван се састоји од најстаријих стеновитих формација Индије, од којих су неки старио више од милијарду година.</s> <s>Воде Реке у Индији су: Ганг, Коси, Гандак, Гумти, Џама, Кен, Дасан, Бетва, Синд, Чамбал, Каувери, Понојар, Пенер, Вајнганга, Тунгабхадра (уливају се у Индијски океан)</s> <s>Клима Клима у Индији је суптропска, тропска и екваторска.</s><s>На климу Индије утичу Хималаји и пустиња Тар, који утичу на топла лета и зимске монсуне.</s> <s>Температура у Индији је у периоду 1901-2018 порасла за 0,7 °C. Разлог за то су климатске промене.</s><s>Повлачење хималајских глечера утицало је на количину воде у рекама, укључујући Ганг и Брамапутру.</s><s>По истраживањима, предвиђено је да број суша нарасте значајно до краја 21. века.</s> <s>Историја</s> <s>Индија је имала значајну улогу у историји човечанства, јер је била место где се развијала једна од четири највеће старе цивилизације, центар великих трговинских путева и великих царевина.</s><s>У њој су се развиле три велике религије - будизам, ламаизам и хиндуизам, а и ислам је оставио неизбрисив траг.</s> <s>Праисторија Верује се да су анатомски модерни људи стигли у јужну Азију пре 73–55.000 година, иако су најстарији аутентични људски остаци датирани у период од пре 30.000 година.</s><s>Најстарији докази људске активности у Индији, цртежи на стенама из каменог доба из скоро истих временских периода је пронађена у многим деловима Индијског потконтинента, а међу њима су је и археолошки локалитет Бимбетка у Мадја Прадешу.</s><s>Око 7.000. п. н. е. прва позната неолитска насеља се појављују на потконтиненту у Мергару и другим локалитетима у западном Пакистану.</s><s>Она су се постепено развиле у цивилизације долине Инда, прву урбану културу у јужној Азији; Култура је цветала у периоду од 2500–1900. п. н. е. у Пакистану и западној Индији.</s><s>Културе Инда су градиле градове од опеке са канализационом мрежом и широким улицама.</s><s>Највећи градови су били Харапа, Мохењо Даро, Долавира и Калибанган.</s><s>Цивилизација се бавила на занатство и раширену трговину.</s> <s>Античка Индија Током периода од 2000-500. п. н. е. у погледу културе многи области потконтинента су прелазили од бакарног ка гвозденом добу.</s><s>Веде, најстарији свети текстови хиндуизма, су написане у овом периоду, а историчари сматрају да припадају ведским културама у Панџабу и горњој Ганској низији.</s><s>Већина историчара сматра да овај период обухвата неколико таласа Индоаријевских сеоба на потконтинент са северозапада, из централне Азије.</s><s>Индоаријевци су уништили индске градове и преузела доминацију.</s><s>Главни историјски извор за то доба су Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до 550. п. н. е. зовемо „ведска Индија“.</s><s>Хиндуизам се развија из ведске културе.</s><s>Мале племенске јединице између Инда и Ганга су постепено прерасле у монархије.</s><s>Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четири касте.</s><s>Кастински систем је створио хијерархију брамана (свештеника), ратника и слободних сељака, али није обухватио домородачко становништво које је сматрано нечистима, На Декану археолошки докази из овог периода наговештавају постојање система владавине више родова.</s><s>У јужној Индији, напредак ка седелачком начину живота наговештава велики број мегалитских споменика датираних у овај период, као и оближњи трагови пољопривреде, резервоара за наводњавање и традиције занатства.</s> <s>У првом миленијуму постојало је мноштво краљевина у Индији.</s><s>У касном ведском периоду, око 5. века пре нове ере, мале државе Гангске низије и северозападних региона су се консолидовале у 16 великих олигархија и монархија које су познате као махаџанападе.</s><s>Све већа урбанизација, верске реформе и ортодоксије из овог периода су створиле и хетеродоксне верске покрете, од којих су два постала засебне религије.</s><s>Будизам, заснован на учењима Готаме Буде, је привукао следбенике из свих друштвених слојева осим класе; праћење Будиног живота је било од кључне важности на почецима забележене историје у Индији.</s><s>Ђаинизам је добио на значају за живота Махавире, свог најзначајнијег исповедника.</s><s>У добу све већег богаћења градова, обе религије су наглашавале одрицање као идеал, и обе су успоставиле дуготрајне традиције монаштва.</s><s>На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија До 3. века пре нове ере, краљевство Магада је анектирало или смањило друге државе и основало Мауријско царство.</s><s>Некада се мислило да је ово царство контролисало већи део потконтинента осим крајњег југа, али сада се мисли да су његови основни региони били одвојени великим аутономним областима.</s><s>Мауријски краљеви су познати по изградњу свог краљевства и управљању јавним животом, као и по Ашокином одбацивању милитаризма и упорним заступањем будистичке Дарме.</s> <s>Сангамска књижевност на тамилском језику открива да су, између 200. п. н. е. и 200. н. е., јужним делом потконтинента владале династије Чалукја, Чера, Чола, Кадамба и Пандја, које се интензивно трговале са Римским царством и западном и југоисточном Азијом.</s><s>Од године 180. п. н. е., биљежи се серија инвазија из средње Азије.</s><s>То је довело до стварања Кушанског краљевства, као и целог низа Индо-грчких, индо-скитских и индо-партских краљевина на северу Индијског потконтинента.</s><s>Од 3. века династија Гупта је владала у периоду који се често назива Златним добом Индије.</s><s>До 4. и 5. века, Гупта царство у Гангској низији је развило сложени систем управе и опорезивања који је постао модел за каснија индијска краљевства.</s><s>У северној Индији хиндуизам је учврстио патријархатску контролу над породицом, што је довело до све већег потчињавања жена.</s><s>За време Гупти, обновљени хиндуизам се заснивао на више на посвећености него на ритуалима.</s><s>Обнова се огледала у процвату вајарства и архитектуре, које су покровитеље нашле међу градском елитом.</s><s>Класична санксритска књижевност је такође цветала, а индијска наука, индијска астрономија, индијска медицина и математика су такође начиниле значајне напретке.</s> <s>Средњовековна Индија</s> <s>Рани средњевековни период историје Индије, од 600. до 1200, су обележила регионална краљевства и културне разноликости.</s><s>Када је цар Харша, који је владао велики делом Инго-гангске низије од 606. до 647, покушао да прошири своју државу на југ, поразио га чалукшки владар Декана.</s><s>Када је његов наследник покушао да се прошири према истоку, поразио га је палашки краљ Бенгала.</s><s>Када су Чалаукје покушале да се прошири на југ, поразиле су их Палаве, које су заузврат биле супротстављене Пандјама и Чолама још јужније.</s><s>Ниједан владар из овог периода није био у стању да створи царство и чврсто контролише много територије изван свог матичног региона.</s><s>Током овог периода пастирски народи који су протерани са свог земљишта да би се отворио пут растућој земљорадничкој економији, су се придодати кастинском систему, као нова нетрадиционалне владајућа класа.</s><s>Кастински системи су од тада почели да показују регионалне разлике.</s> <s>У 6. и 7. веку, први химне о посвећености су настале на тамилском језику.</s><s>Оне су опонашане широм Индије и довеле су, како до препорода хиндуизма, тако и до развој свих модерних језика потконтинента.</s><s>Индијско племство, велико и мало, и храмови чији су они били покровитељи, привлачили су у великом броју становништво у главне градове, који су постали и економски центри.</s><s>Градови са храмовима разних величина су почели да се појављују свуда, па је Индија доживела још једну урбанизацију.</s><s>До 8. и 9. века, њени ефекти су осетили у југоисточној Азији, како су се култура јужне Индије и њени политички системи извозили у земље које су постале делови данашњих држава Мјанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Филипини, Малезија и Индонезија.</s><s>Индијски трговци, научници, и понекад војске су били укључене у овај пренос.</s><s>Житељи југоисточне Азије су преузели иницијативу, а многи су долазили у Индију ради образовања и преводили су будистичке и хиндуистичке текстове на своје језике.</s> <s>Након 10. века муслимански номадски кланови централне Азије, који су се ослањали на брзу коњицу и организовање огромних војски уједињени по етничкој припадности и вероисповести, су у више наврата прегазили северозападне равнице јужне Азије, што је довело на крају до успостављања исламског Делхијског султаната 1206.</s><s>Султанат је владао већим делом северне Индије, и да више пута је покушао да се прошири на југ.</s><s>Иако је у почетку био непријатељски настројен према индијској елити, султанат у великој мери оставио огромном немуслиманском становништва да практикује сопствене законе и обичаје.</s><s>Захваљујући узастопним одбијањима монголских пљачкаша у 13. веку, султанат је спасао Индију од разарања какву су доживела западна и средња Азија, због чега су уследиле вишевековне миграције одбеглих војника, учених људи, мистика, трговаца, уметника и занатлија из тих региона на Индијски потконтинент, чиме је на северу створена синкретичка исламско-индијска култура.</s><s>Напади Делхијског султаната и слабљење регионалних краљевстава јужне Индије утрли су пут за аутохтоно Виџајанагара царство.</s><s>Пошто је прихватило јаку шиваистичку традицију и створило јаку војску, царство је загосподарило великим делом полуострвске Индије и утицало је на индијско друштво дуго након тога.</s> <s>Нововековна Индија</s> <s>Почетком 16. века северна Индија, пошто је углавном била под муслиманским владарима, је поново пала због супериорне покретљивости и ватрене моћи нове генерације ратника из централне Азије.</s><s>Новонастало Могулско царство није искоренило локалне друштва којима је овладало, већ је балансирало и умирило их преко нове административне праксе и разнолике владајуће елите.</s><s>То је довело до систематизованије, централизованије и униформније владавине.</s><s>Избегавањем племенских веза и исламског идентитета, посебно за време Ахбара Великог, Могули су ујединили своје далеке поседе кроз оданост (изражена кроз персијанизовану културу) цару који је имао скоро божански статус.</s><s>Економска политика могулске државе, која је највише приходе убирала од пољопривреде и наложила да се порези плаћају у добро регулисаном сребрном новцу, подстицала је сељаке и занатлије да уђу на већа тржишта.</s><s>Релативни мир које је царство одржавало током већег дела 17. века је био фактор у економској експанзији Индије, која је за последицу имало веће покровитељство за сликарство, књижевне форме и архитектуру.</s><s>Нове кохерентне социјалне групе у северној и западној Индији, као што су Марате, Раџпути и Сики, су добили војне и државничке амбиције током могулске владавине, које, кроз сарадњу или у кризама, давало им како признање тако и војно искуство.</s><s>Ширење трговине током могулско владавине довело је до појаве нове индијске трговачке и политичке елите дуж обале јужне и источне Индије.</s><s>Како се царство распадало, многи међу овим елитама су могли да траже и контролишу своје послове.</s> <s>Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујући Португалију, Низоземску републику, Француску и Велику Британију, које су испочетка биле заинтересоване само за трговину, искористиле су расцепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније.</s><s>До почетка 18. века, када је линија између трговачке и политичке доминације избледела, велики број европских трговачких компанија, укључујући и енглеску Источноиндијску компанију, је оснивао приобалне испоставе.</s><s>Контрола Источноиндијске компаније над морима, већа средства и напреднија војна обука и технологија су довеле до раста њене војне моћи и да буде привлачна делу индијске елите; оба ова фактора су била од пресудног значаја у омогућавању компанији да стекне контролу над регионом Бенгала до 1765. и засени остале европске компаније.</s><s>Њен даљи приступ богатствима Бенгала и потоње повећање снаге и величина њене војске јој је омогућило да анектира или потчини највећи део Индије до 1820-их.</s><s>Индија од тада више није извозила готове производе као што је дуго чинила, већ је уместо тога снабдевала сировинама Британску империју, и многи историчари сматрају ово почетком колонијалног периода Индије.</s><s>До тог времена, како је економска моћ Источноиндијске компаније озбиљно умањена одлукама британског парламента и она сама фактички претворена у продужену руку британске администрације, Компанија је почела да свесније улази у неекономске области, као што су образовање, социјалне реформе и култура.</s> <s>Модерна Индија</s> <s>Историчари сматрају да је модерно доба Индије почело између 1848. и 1885.</s><s>Именовање лорда Далхузија за генералног гувернера Источноиндијске компаније је у основи поставило сцену за промене есенцијалне за модерну државу.</s><s>У ово је спадало учвршћивање и демаркације суверенитета, надзор становништва и образовање његових становника.</s><s>Технолошке промене, а међу њима железница, канали и телеграф, су уведени недуго по њиховом увођењу у Европи.</s><s>Међутим, незадовољство Компанијом је такође расло у ово време, што је 1857. довело до Индијске побуне.</s><s>Подстакнута разним озлојеђеностима и схватањима, међу којима су нападне друштвене реформе у британском стилу, тешки порези на земљиште, и третманом неких богатих земљопоседника и принчева, побуна је захватила многе регионе северне и централне Индије и уздрмала темеље Компаније.</s><s>Мада је побуна угушена 1858, она је довела до укидања Источноиндијске компаније и директне управе над Индијом од стране британске владе.</s><s>Како су увели унитарну државу и постепено и ограничено парламентарни систем у британском стилу, нови владари су такође заштитили причеве и племство као феудалну заштиту од будућих немира.</s><s>Велика Британија је прогласила Индијско царство 1877, под својим монархом као сувереном.</s><s>Француска и Португалија су задржале своје мање колонијалне испоставе.</s><s>У следећим деценијама јавни живот се појавио свуда широм Индије, што је на крају довело до оснивања Индијског националног конгреса 1885.</s> <s>Налет технологије и комерцијализација пољопривреде у другој половини 19. века су били обележени економским назадовањем; много малих фармера је постало зависно од прохтева далеких тржишта.</s><s>Такође се десио пораст броја глади великих размера, и, упркос ризицима развоја инфраструктуре који су сносили индијски порески обвезници, мало радних места у индустрији је отворено за Индијце.</s><s>Било је и позитивних ефеката: комерцијално узгајање прехрамбених биљака, нарочито у тек каналисаном Пенџабу, је довело до повећања производње хране за унутрашњу потрошњу.</s><s>Железничка мрежа је обезбедио испомоћ при великој глади, пошто је смањило трошкове преношења, и помогла индустрији у индијском власништву у њеном повоју.</s><s>После Првог светског рата, у ком је служило неколико милиона Индијаца, почео је нови период.</s><s>Он је био обележен британским реформама, али и репресивним законодавством, појачаним захтевима за индијске самоуправе, и почетком ненасиланног покрета несарадње, чији је Махатма Ганди постао вођа и трајни симбол, па се често назива Оцем нације.</s><s>Током 1930-их година Британци су дозволили спору законодавну реформу, a Индијски национални конгрес је односио победе на потоњим изборима.</s><s>Следећа деценија је била оптерећена кризама: индијским учешћем у Другом светском рату, коначним притиском Конгреса за несарадњу и порастом муслиманског национализма.</s><s>Све ово је крунисано добијањем независности 1947, али је ублажено поделом Индије у две државе: Индију и Пакистан.</s> <s>Независност</s> <s>Од виталне важности за индијски сопствену слику као независне државе је био њен устав, усвојен 1950. који је дефинисао државу као секуларну и демократску републику..</s><s>У следећих 60 година Индија има мешовити низ успеха и неуспеха.</s><s>После 1947, Индија је спроводила социјалистичку планску привреду.</s><s>Била је један од оснивача Покрета несврстаних и Уједињених нација.</s><s>Међутим, Ганди није успео да заустави верски сукоби између хиндуса и муслимана.</s><s>Гранични спор око Кашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између две земље, која је у три наврата прерасла у отворени рат - 1947-48, 1965. и 1971. године.</s><s>Она такође водили рат да освоји Гоа, португалску луку и град који није био део Индије до 1961.</s><s>Индија је такође 1962. водила краћи неуспешни погранични рат са Кином.</s><s>То је било разлог да Индија 1970-их започне са радом на властитом нуклеарном оружју.</s><s>Индија је извршила нуклеарне пробе 1974. и 1998.</s> <s>Због своје етничке и верске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам.</s><s>Упркос томе Индија је успела да очува демократски систем са грађанским слободама и углавном независном штампом, а последњих година је предузела и низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса светске економске, политичке и војне силе.</s><s>Економска либерализација, која је почела 1990ух, је створила урбану средњу класу и преобразила Индију у једну од најбрже растућих економија у свету и повећала њен геополитички утицај.</s><s>Међутим, Индију дуго мучи наизглед нерешиво сиромаштво, како и на селу и тако и у градовима, верско насиље и насиље због кастинског наслеђа, побуна маоистичких наксалита, сепаратизам у Џаму и Кашмиру и северној Индији.</s><s>Индија такође има нерешене територијалне спорове са Кином и Пакистаном.</s><s>Индијско-пакистанско нуклеарно ривалство је имало врхунац 1998..</s> <s>Индија је данас једна од чланица групе БРИКС, УН, Г20 индустријски развијених земаља a од 2015. године пуноправна чланица у Шангајској организацији за сарадњу.</s> <s>Административна подела</s> <s>По уставу Индије, она је суверена, социјалистичка, секуларна и демократска република.</s><s>Индија има федерално државно уређење са дводомним парламентом.</s> <s>Административно, Индија се дели на двадесет и осам држава и осам територија.</s><s>Све оне се даље деле на дистрикте.</s> <s>Привреда</s> <s>Према подацима ММФ-а у 2013. години номинални бруто друштвени производ Индије био је 1.842 милијарде америчких долара, што ову земљу сврстава на једанаесто место у свету, док је БДП мерен према паритету куповне моћи износио 4.962 милијарде долара а индијску привреду чини трећом највећом у свету.</s><s>Туризам у Индији је веома лукративан и у развоју је у последњих 30 година и милиони људи туриста посети Индију, Гоа са својим плажама и летовалиштима, а острва Андамани и Никобари су такође посећени као туристичке дестинације због летовалишта.</s><s>Агра, Таџ Махал, Њу Делхи, Делхи и Мумбај су веома посећени од стране милиона туриста.</s><s>Са просечном годишњом стопом раста БДП од 5,8% током протекле две деценије Индија се сврстала међу најбрже растуће економије света.</s><s>Међутим, гледајући висину номиналног БДП-а по становнику Индија је на 140. месту, док је по висини БДП према паритету куповне моћи на 129. месту у свету.</s><s>До 1991. све индијске владе следиле су политику протекционизма подстакнути социјалистичким виђењем привреде.</s><s>Обимне државе интервенције и регулисање тржишта значајно су изоловали индијску од других економија.</s><s>Проблеми са платним билансом из 1991. присилили су индијске власти да либерализује своју привреду; од тада се она постепено креће ка потпуно отвореном тржишту придавајући значај спољној трговини и приливу директних страних инвестиција.</s><s>Економска политика током последње две деценије је углавном капиталистичка.</s><s>Индија је члан Светске трговинске организације од 1. јануара 1995.</s> <s>Са 486,6 милиона радника 2011. године Индија се сврстала на другом месту у свету по бројности радне снаге.</s><s>Услужни сектор остварује 55,6% БДП-а, индустрија 26,3%, док пољопривреда доприноси друштвеном производу са 18,1%.</s><s>Међу најважније пољопривредне производе спадају пиринач, пшеница, биљно уље, памук, јута, чај, шећерна трска, и кромпир.</s><s>Најразвијеније привредне гране су производња текстила, хемијских производа, лекова, хране, челика, аутомобила, машина, софтвера, телекомуникације, рударство, петрохемија, биотехнологија, и производња цемента.</s><s>Удео извоза у БДП-у Индије је 2006. износио 24%, што је значајно повећање у односу на 1985. када је био 6%.</s><s>Удео индијске у целокупној светској трговини 2008. износио је 1,68%.</s><s>Индија је 2011. била десети по увозу и деветнаести по извозу добара и услуга на свету.</s><s>Највише извози петрохемијске производе, текстил, драгуље, софтвер, белу технику, хемијске производе, и производе од коже.</s><s>Највише увози сирову нафту, машине, драго камење, ђубриво, и хемијске производе.</s><s>Између 2001. и 2011. удео петрохемијских производа и беле технике, у извозу је повећан са 14 на 42 процента.</s> <s>Захваљујући просечној стопи раста БДП-а од 7,5%, током неколико година пре 2007, у Индији су више него удвостручене дневнице у првој деценији 21. века.</s><s>Од 1985. око 431 милион Индијаца је изашао из сиромаштва а процењује се да ће средњу класу у Индији до 2030. чинити 580 милиона људи.</s><s>Индија је 2010. била на 51. месту по глобалној конкурентности, 17. по тржишној креативности, 24. у области банкарства, 44. у пословној креативности, и 39. у иновативности, што ју је сврстало испред неких развијених привреда.</s><s>У Индији се налази седам од петнаест највећих светских компанија у области информационих технологија које се баве outsourcing-ом, што је Индију 2009. сврстало на друго место иза САД.</s> <s>Индија има најбрже растући сектор телекомуникација на свету.</s><s>Током 2010. и 2011.</s><s>Индија је добила 227 милиона нових корисника телекомуникационих услуга, а у првом тромесечју 2013. престигла је Јапан и постала треће по величини тржиште паметних телефона после Кине и САД.</s> <s>Становништво</s> <s>На основу података прелиминарног пописа становништва из 2011.</s><s>Индија има 1.210.193.422 становника по чему је на другом месту у свету.</s><s>У раздобљу између 2001. и 2011. годишњи прираст становништва је износио 1,76%, што представља смањење у односу претходну деценију (1991—2001) када је био 2,13%.</s><s>Однос мушкараца и жена је 1000 према 940.</s><s>Први попис спроведен после стицања независности спроведен је 1951. и тада је евидентирано 361,1 милион људи.</s><s>Напредак медицине и повећање пољопривредне производње током последњих педесет година допринело је убрзаном расту становништва Индије.</s><s>Очекивани животни век у Индији је 71,5 година за жене и 68,7 година за мушкарце.</s><s>На 100.000 становника долази 93 лекара.</s><s>Иако је број Индијаца који живе у градовима порастао за 31,2% између 1991. и 2001. и даље више од 70% људи живи на селу Према резултатима пописа из 2001. у Индији постоји 27 градова са више од милион становника; међу њима су Делхи, Мумбај, Колката, Ченај, Бангалор, Хајдерабад, Ахмедабад и Пуна, као највеће агломерације у Индији.</s><s>Стопа писмености је 2011. износила 74,04%: 65,46% за жене и 82,14% за мушкарце.</s><s>Савезна држава Индије, Керала има највећу стопу писмености од 93,91%; док је у Бихару најмања и износи 63,82%.</s> <s>Индо-аријским језицима говори 74% а дравидским језицима 24% становништва.</s><s>Поред језика из ове две породице у Индији се говоре и аустроазијски и тибетско-бурмански језици.</s><s>Индија нема службени језик на државном нивоу.</s><s>Хинди језик има највише говорника и службени је језик владе.</s><s>Енглески се веома користи у привреди и администрацији и има статус помоћног службеног језика; важан је у образовању, посебно у средњим школама и на факултетима.</s><s>Свака савезна држава или територија има један или више службених језика а уставом је признат 21 језик као службени.</s><s>Уставом Индије признато је 212 племенских заједница које чине 7,5% становништва земље.</s> <s>Најбројнија религија у Индији је хиндуизам који имао више од 800 милиона следбеника (79,8% становништва); следи ислам са 14,2%, хришћанство са 2,3%; сикизам са 1,7; будизам са 0,7%; џаинизам са 0,36%; јудаизам, зороастризам, и бахаизам.</s><s>Индија је трећа земља на свету по броју муслимана, такође држава са највећим бројем муслимана који нису већина.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Култура</s> <s>Индијски културни период, протеже се на више од 4500 година.</s><s>Током ведског периода (1700—500. године нове ере) постављени су темељи индијске културе, филозофије, митологије и књижевности.</s><s>Положена су бројна уверења и праксе које постоје и дан данас, као што су карма, јога, ајурведа, вегетаријанска и веганска исхрана.</s><s>Индија је позната по својом бројном религијском различитошћу.</s><s>Ту се налазе хиндуизам, те га као главна религија следе такође и будизам, ислам и хришћанство.</s> <s>Уметност и архитектура</s> <s>Велики део историјске архитектуре, укључујући и Таџ Махал (на слици), те остала дела могулске архитектуре, изврстан су пример спајање древне културе са увезеним стилом.</s><s>Индија је позната по највећој филмској индустрији на свету, која се зове Боливуд у којој се сними и до 2000 филмова годишње, због брзе и релативно ниских трошкова филмске продукције у поређењу са Холивудом у САД.</s><s>Најпознатији индијски писац је Рабиндранат Тагор, а већина индијских глумаца игра и глуми у боливудским филмовима који се углавном снимају на хинди, бенгалском и на енглеском језику.</s><s>Познати индијски глумци за које се чуло и у свету су Ајшварија Рај, Фрида Пинто, Сонам Капур, Пријанка Чопра, Сону Суд, Сидхарт Малхотра, Арџун Рампал, Пунит Раџкумар, Варун Дхаван, Дипика Падуконе и други глумци.</s><s>Индија је позната и по плесу, као и по фестивалима и празницима као Дивали.</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>Привреда</s> <s></s> <s>Становништво</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Национални портал Индије Амбасада Индије у Србији Невероватна Индија — сајт Амбасаде Индије на српском језику посвећен промоцији Индије</s> <s>Државе у Азији</s>

916

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0

Финска

<s>Финска (; ), званично Финска Република (, ), јесте нордијска држава у северној Европи, ограничена Балтичким морем на југозападу, Финским заливом на југоистоку и Ботнијским заливом на западу.</s><s>Финска се граничи са Шведском, Норвешком и Русијом.</s> <s>Оландска острва, на југозападној обали, налазе се под Финском управом и имају већу аутономију.</s> <s>Простор Финске је појас земље, у коме се Скандинавско полуострво граничи са великом Руском равницом, западни са источним светом, Арктик и Балтик.</s><s>Називају је још и земљом језера и шума, више од две трећине површине је под шумама, а има 187.888 језера већих од 500 м².</s><s>Има излаз на Балтичко море, запљускују је Фински залив и Ботнијски залив.</s><s>Највећи и главни град је Хелсинки.</s> <s>Са 5.183.545 (2002. год.) становника са просечном густином 15 становника на -{km}-² што Финску чини једном од најређе насељених земаља у Европи.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Државну територију пресеца поларни круг, четвртина њене територије је изнад северног поларника.</s><s>Финска допире близу Северног леденог океана на који је имала излаз пре Другог светског рата.</s><s>Државна територија се простире од 60° до 70° северне географске ширине.</s><s>Њена дужина у правцу север-југ прелази 1100 -{km}- а њена просечна ширина је 600 -{km}-.</s><s>Површина Финске је 338.145 -{km²}-</s> <s>Финска је северноевропска, скандинавска и балтичка земља.</s> <s>Геологија и рељеф Подину финског простора чини Балтички штит.</s><s>Штит је изграђен од кристаластих шкриљаца, гранита, гнајса и вулканита.</s><s>Око 80% Финске прекривају глацијални наноси.</s> <s>Финска је претежно низијска земља.</s><s>Већи део њеног простора чини благо заталасани рељеф 100 - 300 m апсолутне висине.</s><s>Највиши врх Финске једва прелази 1 300 m апсолутне висине (Халтиотунтури (1 324 m)).</s><s>Он се налази на Скандинавским планинама чији се изданци завршавају на северозападу Финске.</s><s>Подручје ове земље било је набрано у прекамбријској периоди али је временом, дејством спољашњих сила, терен уравњен.</s><s>Велики утицај на данашњи рељеф Финске имала је плеистоцена глацијација.</s><s>Она је на овом простору била представљена индландајсом.</s><s>Ледници су код мање отпорних стена еродирали повлатне слојеве све до резистентне подлоге.</s><s>Еродирани материјал акумулиран је у облику морена и друмлина (друмлини су издужени брежуљци састављени од глине и песка дужине 500 - 1 000 m, висине 20 - 30 m).</s> <s>Клима Финском владају океанска, субарктичка и клима тундре.</s><s>Једна од истакнутијих последица положаја Финске на северном крају земљине кугле је велика разлика између годишњих доба.</s><s>Климу обележавају хладне зиме и умерено топла лета.</s><s>Просечна годишња температура у главном граду Хелсинкију износи 5,3 °C. Највиша дневна температура у јужној Финској лети се може попети и до 30 степени.</s><s>У зимским месецима, нарочито у јануару и фебруару температуре од -20 °C нису неуобичајене.</s><s>На удаљеном северном делу, изнад арктичког појаса, сунце не залази око 73 дана, стварајући на тај начин беле летње ноћи.</s><s>У истом том делу, у зимским месецима, сунце се не диже изнад хоризонта 51 дан, што ствара поларну ноћ, каамос на финском.</s> <s>Воде За Финску се каже да је "амфибијска земља", односно земља воде и копна.</s><s>Различити су подаци о броју језера у Финској, али се процјењује да их има око 60.000.</s><s>Реке су већином отоке појединих језера.</s><s>Највећа река у Финској је Вуокси, које представља комплексан хидрографски систем сачињен од бројних језера и водотока који их међусобно повезују.</s><s>Чувени водопад Иматра, отока је највећег финског језера Сајма (1800 м2), а притока је језера Ладоге.</s><s>Језеро Сајма је 1968. године спојено пловидбеним каналом с Финским заливом, а с друге стране повезано је с градом Виборгом, каналом дугим 60 км.</s><s>Сајма представља читав систем језера.</s><s>Друга важна језера су Пејене, Кала, Оривеси и Кеителе на југу, и језеро Инари на северу.</s><s>Инари је северније од поларног круга, на 69° северне земљописне ширине.</s><s>С максималном дубином од 60 м.</s><s>По неким подацима на језеру има 3000 острва, а површина акваторија без острва је 1000 м2.</s> <s>Флора и фауна Око 72% финске је под шумама.</s><s>Осим на крајњем југу где се могу наћи јасен, јавор и брестово дрво, шуме су углавном четинарске где доминирају оморике и борови.</s><s>Финска има приближно 1.200 врста биљака и папрати и око 1.000 врста лишајева.</s><s>Дивљач укључујући медвједе, вукове, поларне лисице, дивље мачке, углавном живе у ненасељеним северним регионима.</s><s>Собови које су припитомили Сами изумиру у дивљини.</s><s>Дивље гуске, лабудови, пловке, снијежне жутовољке (птице) праве гнезда широм северне Финске.</s><s>Од риба најчешће су слатководне: лосос, пастрмка, штука, гргеч и из сланих вода: харинга, бакалар.</s><s>У унутрашњости земље доминира сиво планинско тло.</s><s>Северни дио Финске је покривен мочварним тлом.</s><s>Најплодније тло је у јужном дијелу обалске равнице које се састоји од морске глине.</s> <s>Историја</s> <s>Најстарији трагови о људском постојању у Финској датирају од 8000. п. н. е. Ови примитивни ловци и сакупљачи су вероватно стигли са истока.</s><s>Производња лонаца карактерише други тип културе људи из каменог доба познате као украсна керамика.</s><s>Успех Battle-Ax културе (1800—1600. п. н. е.) можда је донесен у Финску од индоевропских људи из јужнијих балтичких региона.</s><s>Ови људи су били успешни морепловци и увели земљорадњу.</s><s>Удруживања Battle-Ax људи са претходним становништвом довело је до нове клукаинен културе.</s><s>Бронзано доба почело је у Финској 1300. п. н. е.</s> <s>Током првог периода предхришћанске ере и наредних векова људи су говорили један од финскоугарских језика.</s><s>Прошлост Финске је везана за дуг период доминације германских народа (првенствено Швеђана), а са друге стране словенских народа (Руса).</s><s>Етногенетски ни са Швеђанима, ни са Русима немају ништа заједничко.</s><s>Најближи етнички сродници су им Естонци и Мађари у Панонској низији.</s><s>Финци су народ угро-финског порекла.</s><s>Швеђани су у 11. веку покорили и политички себи присвојили целу Финску.</s><s>Она је била њихов посед све до 1809. године.</s><s>Два племена Финци и Хемејци примили су римокатоличку веру, а Карелијци православну од Руса.</s> <s>После 1809. године Финска потпада под руску власт све до 1917. године.</s><s>По проглашењу Лењинових социјалистичких народа о самоопредељењу народа Русије, Финци су искористили моменат и постали самостална држава.</s><s>Финска је током Другог светског рата поражена од тадашњег Совјетског Савеза и морала му је уступити део Карелије са градом Виборгом, целу обалу Ладошког језера и залив Петсамо на обали Баренцовог мора, те је тако Финска сведена на данашњи простор.</s><s>Коначан мировни споразум са Русима потписан је 1947. године.</s><s>Накнада штете у облику роба широке потрошње је исплаћена у потпуности 1952. и три године касније полуострво Поркала је враћено Финској.</s><s>Нови односи са Совјетским Савезом су довели до легализације комунистичке партије, споразум о пријатељству, сарадњи и обостраној помоћи (неважећи од јануара 1992).</s> <s>Од 1995. године Финска је чланица Европске уније.</s> <s>Становништво</s> <s>Становништво Финске броји 5.6 милона по подацима из 2023. године.</s><s>Тренутна стопа наталитета је 8,11 на 1000 становника, за стопу фертилитета од 1,32рођене деце по жени, једну од најнижих у свету, знатно испод стопе замене од 2,1.</s><s>Финска је 1887. забележила највећу стопу, 5,17 рођене деце по жени.</s><s>Финска има једну од најстаријих популација на свету, са средњом старошћу од 42,6 година.</s><s>Процењује се да је отприлике половина бирача старија од 50 година.</s><s>Финска има просечну густину насељености од 18 становника по квадратном километру.</s><s>Ово је трећа најнижа густина насељености било које европске земље, иза Норвешке и Исланда, и најнижа густина насељености у било којој земљи чланици Европске уније.</s><s>Становништво Финске је одувек било концентрисано у јужним деловима земље, што је феномен који је постао још израженији током урбанизације 20. века.</s><s>Два од три највећа града у Финској налазе се у метрополитанској области Великог Хелсинкија — Хелсинки и Еспо.</s><s>Више од 2/3 становника је смештено у јужним крајевима.</s><s>У највећим градовима Финске, Тампере заузима треће место после Хелсинкија и Еспоа, док је суседна Хелсинкију Вантаа такође четврта.</s><s>Остали градови са преко 100.000 становника су Турку, Оулу, Јиваскила, Куопио и Лахти.</s><s>У градовима живи 67% становника.</s><s>Хелсинки има око 672.036 становника (2023. г.).</s><s>То је интелектуални, производни и трговински центар.</s><s>Следећа три највећа града су Еспо 209.667, Тампере 193.174 и Турку 172.107, који су такође индустријски центри.</s> <s>Имигрантско становништво Финске расте.</s><s>Од 2022. године, у Финској је живело 508.173 људи страног порекла (9,1% становништва), од којих је већина из бившег Совјетског Савеза, Естоније, Сомалије, Ирака и бивше Југославије.</s><s>Финци чине више од 90% популације, a потомци Швеђана око 5,5%.</s><s>На истоку земље живи око 2.500 Самија.</s><s>Остале етничке групе чине мање од 1% становништва.</s><s>Иако су Швеђани у мањини, они имају своје политичке партије, школе и друге институције.</s> <s>Деца странаца не добијају аутоматски финско држављанство, пошто фински закон о држављанству практикује и одржава политику јус сангуинис где се држављанство додељује само деци рођеној од најмање једног финског родитеља.</s><s>Ако су рођени у Финској и не могу добити држављанство ниједне друге земље, они постају држављани.</s><s>[206]</s> <s>Језици Финске Фински и шведски су званични језици.</s><s>Више од 90% становништва говори фински док око 5,5% људи, углавном сконцентрисаних у обалским крајевима, говоре шведски.</s><s>Сами говоре Самијске језике, који припадају угро-финским језицима.</s> <s>Религија</s> <s>Евангелистичка Лутеранска црква је главна и њој припада 69% популације.</s><s>Слобода вјероисповијести је загарантована.</s><s>Православна црква, иако национална, по броју вјерника опада од Другог свјетског рата.</s> <s>Образовање</s> <s>Школовање је бесплатно и обавезно од 7. до 16. године.</s><s>Неписменост скоро да не постоји.</s><s>Уз редовно основно и средње образовање, у Финској и даље постоје народне академије и раднички институти.</s><s>Школе за одрасле су приватне, друштвене или провинцијске и имају подршку државе.</s><s>Постоји и систем средњих усмерених школа као што су комерцијалне, занатске, техничке, трговачке и пољопривредне.</s><s>Фински институт вишег образовања укључује 13 универзитета и неколико колеџа и школа за обуку наставника са годишњим уписом од 205.000 студената.</s><s>Највећи је Универзитет у Хелсинкију.</s> <s>Култура</s> <s>Након освајања Финских племена од стране Швеђана домаћа култура је била много под њиховим утицајем, а он се осећа и данас.</s><s>Међу сељацима су певане традиционалне епске песме.</s><s>Радови у дрвету и ћилими су још увек декорисани традиционалним украсима и спиралним и сличним једноставним геометријским облицима.</s><s>Међу образованим преовладала је шведска култура.</s><s>Говорио се шведски и уз ретке изузетке је био књижевни језик.</s><s>Због великог утицаја страних култура на шведску, а њеног на финску, многе Финске грађевине и уметнички радови одсликавају италијанске, фламанске, њемачке и друге утицаје.</s><s>У 19. веку образовани Финци почели су да оживљавају своју националну традицију.</s><s>У исто време национална финска књижевност настаје на властитом језику.</s><s>Парно купатило које настаје сипањем воде преко врелих стена је фински изум.</s><s>Финци веома воле књиге, а библиотеке и музеји су саставни дио њихове културе.</s><s>Хелсиншка градска библиотека има око 2,1 милион издања, универзитетска 2,6 милиона и служи као национална библиотека.</s><s>Финска има 1.500 библиотека широм земље.</s> <s>Привреда</s> <s>Други светски рат је оставио Финску са огромним економским проблемима укључујући високу инфлацију, незапосленост и неповољан трговински биланс.</s><s>Од тада се индустријски сектор развијао до шездесетих година 20. века када је више особа је запослено у индустрији него у пољопривреди и шумарству заједно, што је побољшало трговинску равнотежу.</s><s>Осим јавних установа, индустрија је приватизована.</s><s>Влада, дакако, контролише економију низом прописа.</s><s>Национални буџет 1998. предвиђао је 41,3 милијарду долара буџетских прихода и 43,1 милијарди долара расхода.</s><s>Бруто домаћи производ (БДП) порастао је у 2000. на 121,5 милијарди долара.</s> <s>Новчана јединица је евро.</s><s>Уведен је 1. јануара 1999. само за електронске трансфере а финска валута 'MARKKA' је кориштена у осталим случајевима до 1. јануара.</s><s>2002. када је евро постао званична валута и престала је употреба марке.</s><s>Пошто је прихватила евро, Финска мора да следи економска правила утврђена од стране Европске банке (-{ECB}-). -{ECB}- је у Франкфурту и регулише снабдевање новцем и економску политику.</s> <s>Пољопривреда Пољопривреда је углавном ограничена на плодне приобалне регије.</s><s>Само 7% површине Финске је под пољопривредним културама.</s><s>Већина фарми су мање од 20 хектара, мање од 20% фарми упошљава плаћене раднике.</s><s>У 2001. години усеви су били јечам, зоб и пшеница (3,9 мил. м метричких тона), и коренасто поврће као кромпир и шећерна репа (816.000 метр. тона).</s><s>Животиње су укључивале 6 милиона комада перади, 1,1 милион стоке, 1,3 милиона свиња, 106.600 оваца.</s><s>Финска има 414.000 припитомљених собова.</s><s>Око 60% шума у Финској је у приватном власништву.</s> <s>Улов рибе у 1997. је био 196.513 метр. тона.</s><s>Више од 1/3 рибе потиче из унутрашњих вода.</s> <s>Индустрија Дрвна маса, папир, дрвопрерађивачка индустрија представља значајан сегмент финске индустрије.</s><s>Почетком 1990-их је произвођено око 1,3 милиона метр. тона папира годишње.</s><s>Производња осталих папирних и дрвних производа укупно износи 7,9 милиона тона годишње.</s><s>Финска поседује индустрију тешких машина, метала, бродова, штампарског материјала, електро индустрију, индустрију хране и пића, текстилну индустрију, индустрију одеће, хемикалија, керамике и стакла.</s> <s>Финска је значајан извор бакра (произ.</s><s>11.600 метр. тона 2000. г.), цинка, сребра (24 метр. тоне), а хром, никл и злато се такође ископавају.</s><s>Папир, дрвна маса и дрвни производи чине 40% год. финског извоза.</s><s>Увоз укључује бензин, хемикалије, машине, транспортну опрему, грожђе, челичне производе, храну и текстил.</s><s>Значајна трговина се води са Немачком, Великом Британијом, Шведском, и другим земљама ЕУ.</s><s>2000. увоз је био 32,6 милијарди долара, а извоз 44,5 милијарди долара.</s><s>Финска је члан слободне трговинске уније од 1961, а у 1995. придружила се ЕУ.</s><s>Радна снага броји 2,6 милиона људи 2000.</s><s>Раднике заступају раднички синдикати груписани у две велике федерације: Централна организација и Конфедерација плаћених радника.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Систем канала који повезују Финска језера са осталим и са Финским заливом представљају јефтин и ефикасан вид транспорта за дрвну индустрију.</s><s>Око 6.600 -{km}- унутрашњих вода су пловне.</s><s>Жељезница је у државном власништву (дужина око 5.836 -{km}-).</s><s>Финска има око 77.900 -{km}- путева 65% асфалтираних.</s><s>Финер (-{Finnair}-) обезбеђује иностране и летове у земљи, Флај би (-{Flybe}-) и ер финланд (-{Airfinland}-) опслужују многе градове.</s> <s>Комуникације</s> <s>Влада контролише телеграфске службе и Финска ТВ преноси већину ТВ и радио програма.</s><s>Приватне ТВ станице нуде око 20 сати комерцијалног програма седмично.</s><s>1/3 телефоније је у државном власништву.</s><s>У 2000. је било 550 телефонских линија на сваких 1.000 становника.</s><s>Земља има 1.498 радио и 622 ТВ пријемника на 1000 домаћинстава 1997. године.</s><s>Има 56 дневних новина и плус магазини и периодичници.</s> <s>Влада и законодавство</s> <s>Финска је република са демократским и парламентарним обликом власти.</s><s>Власт је конституисана и усвојена 17. јула 1919. године.</s><s>На челу Финске је председник изабран на шестогодишњи мандат директним гласањем.</s><s>Кабинет је изабран од стране председника и одобрен од парламента на чијем челу је премијер.</s><s>Гласају старији од 18 година.</s><s>Фински парламент је јединствено тело познато као Едускунта.</s><s>Њених 200 чланова је народ изабрао на 4 године.</s><s>Извршна власт у провинцијама припада гувернеру који је изабран од стране председника државе.</s><s>У Анвенааму који има аутономију провинцијско веће се бира од стране становника, провинцијски савет бира извршни савет који дели моћ са гувернером.</s><s>Локални судски систем је подељен на општинске судове у градовима и дистриктне судове у руралним срединама.</s><s>Апелациони судови су смештени у Турку, Васи, Куопију, Коуволи, Рованиемију и Хелсинкију.</s><s>Врховни суд чије је седиште у Хелсинкију је главни суд за цивилне и криминалне случајеве.</s> <s>Социјални систем</s> <s>Фински социјални систем обезбеђује незапосленим, болесним, немоћним и старим осигурање, породичну и дечју заштиту, и надокнаду инвалидима.</s><s>Медицинска заштита је издавана преко места запослења, али националним здравственим актом од 1972. обезбеђено је оснивање здравствених центара у свим општинама и искључење докторских хонорара.</s> <s>Одбрана Војни рок од 6 месеци је обавезан за мушкарце старије од 17 год.</s><s>Финска има војску, морнарицу, ваздушне снаге, али војне снаге су смањене Париским мировним уговором од 1947. на максимум 41.900 особа.</s><s>2001. године око 32.250 људи било је на служби војног рока.</s><s>Резерва броји 500.000 људи.</s><s>1994. године Финска се придружила Партнерству за мир и учествовала је у мисијама НАТО на Космету и Авганистану.</s><s>Након почетка инвазије Русије на Украјину у фебруару 2022. године Финска је званично поднела захтев за улазак у НАТО 18. маја исте године и прикључила се алијанси 4. априла 2023. што је био најбржи процес приступања у историји савеза.</s> <s>Административна подела</s> <s>У регионализацији Финске јасно се истичу три предеоно-физиономске целине: Лапонија Језерска Финска и Финско приморје</s> <s>Оваква регионализација одговара регионализацији овог простора и по правцу пружања ове државе.</s><s>Лапонија одговара регији Лапланд, Језерска Финска одговара регији Јужна Финска, и најзад регија Финско Приморје одговара регији Ботничка обала.</s> <s>У административном смислу, Финска је подељена на следеће регије: Јужна Финска Југозападна Финска Западна и Централна Финска Источна Финска Северна Финска Лапонија Оландска Острва</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Фински парламент Влада Финске Председник Финске Финска православна црква</s> <s>Државе у Европи Државе чланице Европске уније Државе чланице НАТО-а Државе Скандинавије Северна Европа</s>

917

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%D1%80%D0%B2%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B0

Норвешка

<s>Норвешка ( или ), званично Краљевина Норвешка (), држава је Нордијске регије северне Европе која обухвата западни део Скандинавског полуострва, као и острво Јан Мајен те арктичко острвље Свалбард.</s><s>Ову земљу површине 385.207 квадратна километра настањује 5,2 милиона становника и једна је од најређе насељених држава на свету (најређе је насељена држава Европе).</s><s>Главни град Норвешке је Осло.</s><s>Највећи део земље граничи са Шведском на истоку, док најсевернија регија граничи с Финском на југу и Русијом на истоку.</s><s>Дугачка разуђена норвешка обала дуж северног Атлантика и уз Баренцово море позната је по фјордовима, а сама територија државе има издужен облик.</s><s>Крајњи југ од Данске раздваја мореуз Скагерак.</s> <s>По завршетку Другог светског рата, Норвешка доживљава нагли привредни раст који је у прве две деценије отпочео индустријализацијом поморског саобраћаја и трговине, да би се од раних 1970-их наставио експлоатацијом великих налазишта нафте и природног гаса у Северном и Норвешком мору.</s><s>Данас је Норвешка по БДП-у по глави становника шеста најбогатија држава, с највишим индексом хуманог развоја на свету.</s><s>Пети је највећи извозник нафте, а нафтна индустрија отприлике заузима четвртину БДП-а.</s><s>Током Велике рецесије (2007—2010), норвешка круна се показала једном од најстабилнијих светских валута.</s> <s>Норвешка обилује нафтом, природним гасом, хидроенергијом, шумама и минералима, а 2006. је била други највећи извозник морских плодова (након Кине).</s><s>Друге важне гране индустрије укључују транспорт, прераду хране, бродоградњу, металургију, хемијску индустрију, рударство те дрвну и папирну индустрију.</s><s>Норвешка негује скандинавски друштвени модел с универзалном здравственом заштитом, субвенционисаним високим образовањем и опсежним системом друштвеног осигурања.</s><s>Била је највише рангирана држава света по људском развојном индексу од 2001. до 2007. те поново од 2009. године до данас.</s><s>Године 2007. је оцењена најмирољубивијом државом на свету према индексу глобалног мира.</s> <s>По уређењу је уставна монархија и парламентарна демократија на челу с поглаваром краљем Харалдом V и премијерком Ерном Солберг.</s><s>Унитарна је држава с административном поделом на два нивоа: окружном (fylker) и општинском (kommuner).</s><s>Народ Сами ужива одређен степен самоуправе путем сопственог парламента над традиционално познатим територијима.</s><s>Иако је норвешки народ двапут на референдумима одбио улазак своје државе у Европску унију, Норвешка уско сарађује са овом заједницом, земљама чланицама, као и са Сједињеним Државама.</s><s>Такође је један од главних финансијских покровитеља ОУН (неретко учествује у мисијама, посебно у Авганистану, на Косову и у Судану) те земља-саоснивач ОУН, НАТО-а, Савета Европе и Нордијског савета, као и чланица ЕЕП, СТО и ОЕСР.</s> <s>Етимологија Модерни етимолози верују да име земље значи „северни пут” (пут према северу), што се на старом северногерманском писало nor veg или norð vegr.</s><s>На северногерманском Норвешка се звала Nóregr, на англосаксонском Norþ weg, а на средњовековном латинском Northvegia.</s><s>Данашње име Краљевине Норвешке на норвешком букмолу гласи Kongeriket Norge а на наречју њорск Kongeriket Noreg.</s><s>Оба се само у неколико слова разликују од оригиналног назива за „северни пут”: Nor(d)-(v)eg.</s> <s>Историја</s> <s>Викинзи су два века пљачкали и палили Европу док нису прихватили хришћанство за време владавине Улава Тригвасона.</s><s>Промене у краљевини трајале су као процес још неколико векова.</s> <s>Норвешка је 1397. године ушла у Калмарску унију са Данском и у том савезу остала следећих 400 година.</s><s>Године 1814, Норвежани су се одвојили од Данске и донели свој устав.</s><s>Швеђани су тада окупирали Норвешку војном силом, али су ипак допустили да Норвешка задржи свој устав под условом да остане у унији под шведском круном.</s><s>Национални осећаји бујали су у 19. веку а национални романтизам досегао врхунац 1905. године кад је Норвешка мирним путем, референдумом изборила независност.</s><s>Иако је била неутрална током Првог светског рата, ипак је претрпела знатне губитке у морнарици и незапамћену привредну штету.</s><s>Норвешка је јавно прогласила неутралност на самом почетку Другог светског рата, али је Нацистичка Немачка окупирала пуних пет година.</s> <s>Политику неутралности напустила је 1949. године и приступила НАТО савезу.</s> <s>Откриће нафте и гаса раних ’60-их година у норвешким територијалним водама потпуно је променило економску слику земље која је дотада била најсиромашнија скандинавска земља и спадала је у мање развијене земље Европе.</s><s>На референдуму 1994. грађани Норвешке одбили су придруживање Европској унији.</s><s>Данас им је главни задатак одржање највишег личног стандарда у Европи и планирање шта чинити кад се исцрпе резерве природних енергената.</s><s>Током ’90-их, Норвешка је основала нафтни фонд с циљем да се скупи довољно средстава како би земља по нестанку нафте практично могла да живи од финансијских прихода.</s><s>Вредност фонда је 2006. године премашила 200 милијарди долара.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Норвешка је смештена између 57—81° СГШ и 4—32° ИГД.</s><s>Уједно се и најсевернија тачка Европе налази на норвешкој територији, врх острва Магереја односно рт Нуркин (Кнившелоден) у општини Нордкап (71° 11′ 8″ СГШ).</s><s>Из наведених података се да приметити да је Норвешка веома дугачка (1.800 km) али релативно уска (80–450 km) држава.</s><s>Овај велики хоризонтални распон утиче и на временске разлике унутар саме државе, те на дужину дана и ноћи током године која је веома неједнака.</s><s>Ово најбоље показује податак да се на Нордкапу Сунчева светлост лети види кроз 76 дана.</s> <s>Норвешка се простире дуж западне обале Скандинавског полуострва и граничи с Русијом (196 km), Финском (727 km) и Шведском (1.619 km), те Данском преко мореуза Скагерак.</s><s>Окружује је поменути мореуз (који се налази између Норвешке, Шведске и Данске), Северно море, Норвешко море и Баренцово море.</s><s>Под прекоморском територијалном управом државе налазе се и нека од арктичких острва, од којих су два најзначајнија Јан Мајен и Свалбард око ког се воде вишедеценијски спорови са Русијом.</s><s>Има такође и три припадајуће антарктичке и субантарктичке зависне територије: острво Буве, острво Петар I и Земља краљице Мод која заузима 2,7×106 km².</s><s>Јужни део земље се налази у северном умереном појасу, док се северни део налази у северној поларној регији.</s> <s>Укупна површина државе износи 385.207 km².</s><s>Без Свалбарда (61.022 km², 0,6473% вода) и без Јан Мајена (377 km², 1,5915% вода) укупна површина је 323.808 km², а копнена 304.125 km².</s><s>Копно и глечери чине око 94% територије.</s> <s>Рељеф</s> <s>Норвешка је претежно планинска земља с врло разуђеном обалом (најнеприступачнијом и најразуђенијом на свету) дужом од 25.000 km, укључујући фјордове и острва.</s><s>Упоредно са разведеном морском обалом пружа се Скандинавско горје, и то од југозапада према североистоку, у дужини од 1.700 km, настало у раздобљу каледонског набирања (силур и девон) пре 450—500 милиона година.</s><s>У унутрашњости је сачињено од пространих равњака (fjell или vidda) међусобно одељених дубоким долинама.</s><s>С равњака се издижу планински врхови који су највиши на југу (Галхепиген, 2.469 m).</s><s>Горје изнад висине од 1.000 m на северу, односно 1.300 m на југу, прекривено је ледењацима од којих је највећи норвешки глечер Јостедалсбрен (60 km дужине).</s><s>Према обали горје се спушта стрмо, а према истоку постепено.</s><s>На крајњем северу је ниски (300 m) и пусти плато Финмарксвида.</s><s>Ниска јужна обала Норвешке разведена је ријасима, а западна и северозападна фјордовима, који се усецају дубоко у унутрашњост.</s><s>Највећи норвешки и други најдужи фјорд на свету је Согнефјорд, дугачак 205 km и дубок до 1.308 m; Британац Луис Гордон (1969) препливао га је 2004. године (за 21 дан) и засада је једини човек који је то урадио.</s> <s>За насељавање су повољнији крајеви удну фјорда, где у море утичу планинске реке.</s><s>Уз западну и северозападну обалу протеже се низ од око 150.000 малих стеновитих острва (skjar), ледењачких хриди и некадашњих абразијских полица, које су доспеле под воду тек у последњим миленијумима, након повлачења великог леденог покрова; они сви заједно творе острвску ограду (skjargard).</s><s>У јужном делу Норвешке су нижа брда са широким ледењачким долинама, које се отварају према пространијим равницама око Ослофјорда и на обали Скагерака, где је популацијски и привредни центар државе.</s> <s>Геологија Сама Норвешка се геолошки састоји од Балтичког штита и каледонског набраног горја.</s><s>Балтички штит је грађен од гнајса, гранита и кристаличних шкриљеваца преткамбријумске старости.</s><s>Снижен и уравњен пре палеозоика на површину избија само на југоистоку и североистоку земље.</s><s>Највећи део прастаре основе прекривен је у палеозоику (камбријум—силур) седиментним стенама (кречњаци, пешчари, конгломерати), набраним за каледонске орогенезе.</s><s>За алпске орогенезе у терцијару, каледониди су местимично разломљени и спуштени, а реке су на западу усекле дубоке долине.</s><s>У плеистоцену Норвешка је била средиште глацијације, одакле се ледењаци спуштају на све стране, стварајући главне облике садашњег рељефа као што су ледењачке долине, фјордови и језерске завале.</s><s>Због веома различите климе и рељефа, у Норвешкој има велики број различитих станишта, више него игде у Европи; постоји преко 60.000 различитих врста живих бића у Норвешкој (без бактерија и вируса).</s><s>Мора која окружују Норвешку су такође веома богата живим светом.</s> <s>Воде Речна мрежа Норвешке је веома густа.</s><s>Реке се с планина сливају у фјордове и према југоистоку.</s><s>Врло су кратке, великог пада, с мноштвом брзака и слапова; богате су водом.</s><s>Због великог пада корита постоје услови за хидроенергетско искоришћавање.</s><s>Реке које теку са западног пристранка Скандинавског масива врло су кратке и не залеђују се, а реке које са источног пристранка утичу у Скагерак дуже су и залеђене до четири месеца годишње.</s><s>Токови слива Баренцовог мора залеђени су од пет до седам месеци годишње.</s><s>Најдуже реке се налазе на југоистоку; најдужа је Глома (598 km), а иза ње Гудбрандсдалслеген (204 km).</s><s>Око 4% површине Норвешке заузимају језера, која се налазе у долинама на југу и у планинама.</s><s>Нека од њих су ледењачка, јер ледењаци прекривају око 4.600 km² површине Норвешке.</s><s>Највећа су језеро Мјеса (362 km²) и језера Ресватн (219 km²).</s><s>Хорниндалсватнет је најдубље језеро у Европи, дубоко 514 m.</s> <s>Тло, флора и фауна Плодна тла у Норвешкој су ограничена на речне наплавине у дну долина и фјордова, те на сталне морене у јужном делу.</s><s>У осталим деловима земље тла су каменита, а на пространим подручјима у планинама и на северу је гола стеновита површина.</s><s>Само 2,28% тла је обрадиво.</s> <s>Од вегетације, шуме прекривају око 27% површине Норвешке.</s><s>У јужном делу и уз западну обалу земље преовлађују листопадне шуме у којима доминира храст лужњак (), храст китњак (), обична бреза (), маљава бреза (, бели јасен () и млеч (), док европска буква () успева само на крајњем југу.</s><s>У овим шумама живе велике грабежљиве животиње као што су вукови, медведи и рисови, али оне су дугогодишњим ловом готово истребљене.</s><s>Листопадне шуме се пењу до висине 300–400 m, а над њима су густе црногоричне шуме четинара, међу којима преовладавају бели бор () и европска смрча ().</s><s>Горња граница шума на југу је на отприлике 1.100 m, а према северу се постепено спушта до висине 300–500 m. Према северу шуме се шире најдаље до 70 °CГШ, где се налази Национални парк „Стаббурсдален”.</s> <s>Планине изнад 1.000 m и север земље већином су прекривени тундром и планинским рудинама.</s><s>У прошлости Норвешка је имала пуно више површине прекривене шумама, али данас се због сеча и необнављања на местима где су некад биле шуме налазе баре и мочваре.</s><s>Осим тога, Норвешке шуме угрожавају и киселе кише настале индустријским загађењем у суседним земљама.</s><s>Шуме су за Норвешку веома важне, јер се од дрвета израђују рибарски чамци, граде куће, прави намештај и сл.; оно је важна сировина за многе индустрије, не само у шумовитим долинама, већ и у градовима.</s><s>Осим шума, међу богатом и разноликом вегетацијом могу се издвојити европске боровнице (), бруснице () и патуљаста жалосна бела мурва () чији су плодови скандинавска посластица.</s> <s>Клима Клима Норвешке је због утицаја топле Голфске струје и западноатлантског океанског ветра много топлија од климе других крајева исте географске ширине; само је северни крај Норвешке под утицајем хладних маса поларног ваздуха, односно клима је тамо поларна (субарктичка).</s><s>У унутрашњости клима је планинска, с нешто топлијим летима и оштрим, осетно хладнијим зимама; средње месечне температуре јануара су од −11 °C до −15 °C, апсолутни минимум износи −51 °C у Карашоку, а клима је ипак стабилнија од климе приморја.</s><s>Приобални појас се одликује честим падавинама и ветром, уз нагле промене времена.</s><s>Средња температура ваздуха креће се у јануару од −4 °C на северу до 2 °C на југу, а у јулу од 10 °C на северу до 17 °C на југу.</s><s>Због топлотног утицаја Голфске струје море се уз обалу не залеђује.</s><s>Највише преципитације с максимумом зими имају западни пристранци Скандинавског масива, и то од око 1.000 L/m² на северу до 3000 L/m² на југу.</s><s>Североисточни и југоисточни делови земље имају најмање падавина, 600—700 L/m².</s><s>Снежни покривач Норвешке траје око седам месеци годишње на северу, од девет до десет месеци на планинама, а од три до четири месеца на југоистоку.</s> <s>У Ослу је средња месечна температура јануара −4,7 °C а јула 17,3 °C, са 740 L/m² падавина; у Бергену средња месечна температура јануара износи 1,5 °C а јула 15 °C, и има 1.958 L/m² падавина; у Трондхејму средња месечна температура за јануар је −3,8 °C а за јул 15 °C, са 3.870 L/m² падавина; у Тромсеу средња месечна температура за јануар је −3,5 °C а за јул 12,4 °C, са 3.994 L/m² падавина.</s><s>Из наведених података да се закључити да температурне разлике између севера и југа нису велике, али су зато велике климатске разлике између приобалног појаса и унутрашњости земље.</s> <s>Због високе географске ширине Норвешке, постоје велике сезонске промене дневног светла.</s><s>Од краја маја до краја јула, сунце се никада у потпуности не спушта иза хоризонта у подручјима северно од Арктичког круга, а остатак земље има до 20 сати светла дневно.</s><s>Насупрот овоме, од краја новембра до краја јануара, сунце се никад не диже изнад хоризонта на северу, а дневно светло врло кратко траје у остатку земље.</s><s>Норвешка се назива и „Земља поларног сунца”.</s> <s>Околина Широм Норвешке наилази се на запањујући и драматичан околиш и крајолик.</s><s>Западна обала јужне Норвешке и обала северне Норвешке представљају неке од визуелно најимпресивнијих обалних предела на свету.</s><s>Национална географија је уврстила норвешке фјордове међу највеће светске атракције.</s><s>Норвешка се такође назива и „Земља хиљаду фјордова”, због ових својих бројних уских дубоких залива стрмих обала.</s> <s>Кад је реч о томе колико је политика учинила за заштиту животне средине, према индексу еколошке ефективности Норвешка је 2008. године била на другом месту, одмах иза Швајцарске; године 2012. је била трећа, а 2016. тек седамнаеста.</s> <s>Галдхопиген Галдхопиген је највиши планински врх у Норвешкој, Скандинавији и Северној Европи, на надморске висине.</s><s>Налази се у општини Лом (у Оппланду), у планинском подручју Јотунхеимен.</s> <s>Галдхопиген је раније био оспораван као највиши планински врх у Норвешкој у корист Глитертинда јер су нека мерења показала да је Глитертинд нешто већи, укључујући и глечер на свом врху.</s><s>Овај глечер се, међутим, смањио последњих година, а Глиттертинд је сада висок само 2464 м, укључујући и глечер.</s><s>Стога је спор решен у корист Галдхøпигген-а.</s> <s>На врху је изграђена мала колиба, у љетним месецима се овде продају безалкохолна пића, чоколадице, разгледнице и остали предмети.</s><s>Раније је Норвешка пошта имала малу поштанску филијалу - највишу у Сјеверној Европи.</s> <s>Политика</s> <s>По Уставу донесеном 17. маја 1814. године (надахнут је Декларацијом о независности Сједињених Америчких Држава, као и Француском револуционарном декларацијом), с амандманима 1906. и још после више од 50 пута, Норвешка је унитарна уставна монархија с парламентарним системом власти, где је краљ најважнија особа у држави (наследна монархија по мушким потомцима династије Олденбург, а од 1990. престоље се наслеђује и по женској линији), а премијер у Влади.</s><s>Од 17. јануара 1991. године на престољу је краљ Харалд V, из краљевске куће Шлезвиг-Холштајн—Сондербург—Гликсберг, први норвешки краљ који је рођен у Норвешкој још од 14. века.</s> <s>Власт је подељена на законодавни, извршни и судски огранак, како је дефинисано Уставом као највишим документом земље.</s><s>Монарх службено задржава извршну власт; међутим, након увођења парламентарног система власти, дужности монарха постале су строго репрезентативне и церемонијалне, као што је формално именовање и разрешавање председника Владе и других министара извршне власти.</s><s>У складу с тим, монарх је врховни заповедник Норвешких оружаних снага, врховни ауторитет Норвешке цркве и службено представља земљу у иностранству, те представља симбол јединства.</s><s>Има право суспензивног вета на законске предлоге усвојене у Парламенту, али ако их Парламент квалификованом већином поновно усвоји краљ их може санкционисати.</s><s>Он именује председника владе и министре, те друге високе државне службенике, с тим да предложена влада мора добити већинску подршку у Парламенту.</s><s>Ако краљ нема мушког потомства може Парламенту предложити свог будућег наследника, али то не обавезује Парламент који одлуку доноси према слободној процени.</s> <s>Парламент</s> <s>Парламент () обавља законодавну власт.</s><s>Има 169 чланова (2013), али овај број се мења за 4 до 13 чланова зависно од броја бирача.</s><s>Парламент се бира на 4 године, а бирају га грађани с навршених 18 година живота — на општим, непосредним и тајним изборима, по пропорционалном систему у 19 изборних округа.</s><s>За активно бирачко право предвиђен је боравишни цензус од 5 година, а за пасивно од 10 година.</s><s>Новоизабрани Парламент заседа у тачно одређено време, без икаквог утицаја краља или Владе.</s><s>На првом заседању новоизабрани Парламент бира једну четвртину свог чланства за чланове Горњег дома (Lagting), а преостале три четвртине чини Доњи дом (Odelsting).</s><s>Парламент, Горњи дом и Доњи дом бирају свог председника.</s><s>Домови су у начелу равноправни, с тим што право законодавне иницијативе има искључиво Доњи дом.</s><s>О закону се прво расправља у Доњем дому, а затим у Горњем дому.</s><s>У случају несагласности домова, о предлогу закона одлучује се двотрећинском већином на заједничкој седници.</s><s>Прихваћене законе мора прихватити и краљ; ако одбије исти му парламент не може још једном предложити тај закон, али његова сагласност није више потребна ако закон поново донесе следећи изабрани парламент.</s><s>На заједничким седницама решавају се и финансијска и важна политичка питања.</s><s>Двотрећинска већина парламента је потребна и у поступку промене Устава.</s> <s>Народ Сами има донекле право на самоодређење и утицај над својим традиционалним територијима, и то путем свог Парламента и Финског закона (Finnmarksloven).</s> <s>Влада</s> <s>Влада () обавља извршну власт.</s><s>Саставља је вођа странке, односно коалиције странака с већином гласова на парламентарним изборима; уз министра премијера има још најмање 7 чланова, а за свој рад је одговорна Парламенту.</s><s>Положај премијера, најважније особе у Норвешкој влади, јест да је заступник у Парламенту, може да добије поверење већине у Парламенту; обично је тренутачни вођа најјаче политичке странке, односно коалиције странака, будући да једна странка обично нема довољну подршку да сама формира Владу.</s><s>Међутим, Норвешком су често владале странке које су имале мањину у Парламенту.</s><s>Тренутно је премијер Ерна Солберг, која је на том положају од 16. октобра 2013. године.</s> <s>Судска власт</s> <s>Врховни суд (), 5 апелационих судова (appellrett/ankedomstoler) и котарски судови (tingrettene) обављају судску власт.</s><s>Заједничка седница судија Врховног суда и чланова Горњег дома има својства Уставног суда (Riksrett), који суди министрима, члановима Врховног суда и заступницима у Парламенту.</s><s>Одлуку о покретању поступка доноси Доњи дом.</s><s>Изван редовног судства делују мировни судови (fredsdomstoler), који постоје у свакој општини.</s><s>Године 1962. установљен је Омбудсман (Ombudsmann), који надзире рад тела управе; именује га Парламент.</s> <s>Окрузи</s> <s>Норвешка је подељена на 11 административних регија (кантона) названих ’окрузима’ (), два града, те 356 градских и сеоских општина.</s><s>Општине имају своја изабрана локална већа и извршне одборе.</s><s>Национални празник је Дан Устава, који се обележава 17. маја.</s><s>Државну химну Ja, vi elsker dette landet () написао је 1859. године норвешки књижевник нобеловац Бјернстјерне Бјернсон (1832—1910), а компоновао 1865. композитор норвешког националног израза Рикард Нордрак (1842—1866).</s> <s>Окрузима управљају непосредно изабране окружне скупштине, које бирају префекта.</s><s>Осим тога, краљ и Влада заступљени су у сваком округу путем ’гувернера округа’ (), који делује као префект.</s><s>На овај начин Влада је директно заступљена на локалном нивоу путем префектових уреда.</s><s>Окрузи су додатно подељени на другом нивоу на 426 општина (), којима управљају директно изабрана општинска већа на чијем је челу градоначелник или начелник и мали извршни кабинет.</s><s>Главни град Осло сматра се и округом и општином.</s> <s>Норвешка има у свом саставу и две прекоморске интегралне територије: Јан Мајен и Свалбард.</s><s>Постоје и три антарктичке и субантарктичке колоније: острво Буве, острво Петар I и Земља краљице Мод.</s><s>Статусом града има и 96 насеља; у већини случајева границе града подударају се с границама општина, а општине норвешких градова често обухватају велика неизграђена подручја (на пример, општина града Осло обухвата подручја великих шума смештених северно и југоисточно од града, а више од половине општине града Бергена су планине).</s> <s>Геополитика Непостојање граничних и територијалних спорова у регији погодовало је настанку норвешке државности (1905).</s><s>Норвешко-шведска граница одређена је 1826. у заједничкој државној унији.</s><s>Након развргнућа уније 1905. године, успостављена је демилитаризована зона дуж заједничке границе ради избегавања могућих сукоба.</s><s>Зона је била широка око 14,5 km на свакој страни, а споразумно је укинута 1993. године.</s><s>Норвешко-руска граница је одређена 1829. године, а иста 1918. постаје норвешко-финском границом.</s><s>Руским освајањем северног финског коридора око Петсама успостављена је стара норвешко-руска граница (1944), која је уз мање корекције потврђена новим споразумом 1947. године.</s><s>Геополитичкој стабилности Норвешке доприносио је и положај на северозападном рубу Европе.</s><s>Иако је и Норвешка била изложена британско-немачко-руском притиску, била је ипак изван главне зоне сукобљавања европских сила.</s> <s>Геостратешка функција Норвешке манифестовала се током немачке окупације у Другом светском рату, а након тога наново се вреднује кроз чланство у НАТО-у од 1949. године.</s><s>Територијална издуженост Норвешке од око 1.800 km (Скагерак — Северни рт) чини је окосницом атлантске Скандинавије.</s><s>Акваторија уз северне и јужне обале Норвешке транзитна су мора руске флоте према Атлантику.</s><s>Заједно с Данском, Норвешка омогућује НАТО-у надзор морског пролаза Скагерак, а преко норвешке области Финмарк остварује се контрола руског стратешког комплекса на полуострву Кола.</s><s>Норвешко-руска граница дуга 167 km једина је граница НАТО-а и Русије у Европи, што је током Хладног рата условило њену геополитичку осетљивост.</s> <s>У северним областима Норвешке (Финмарк, Тромс, Нордланд) смештене су базе и службе НАТО-а важне за контролу поморског правца између Исланда и норвешке обале.</s><s>Осим геостратешке важности за НАТО, северна Норвешка има и транзитну важност за Шведску због извора железне руде преко најпрометније норвешке луке Нарвик.</s><s>Јужни део Норвешке има повољнију климу и највише обрадивог тла у земљи.</s><s>Ту је државна привредна регија језгра, те луке Берген, Ставангер и Кристијансанд, из којих су најкраће поморске везе према западној Европи.</s><s>Подморје Северног мора испред јужне Норвешке привредни је значајно због лежишта нафте.</s><s>По производњи нафте Норвешка је водећа западноевропска држава.</s> <s>Због риболова и производње нафте, те због надрегионалне транзитне функције акваторија и зависности државне привреде о поморском саобраћају, маритимна компонента норвешке геополитичке стабилности је међу најважнијима.</s><s>Поморска оријентација потицала је Норвешку на споразумно одређивање морских граница у регији, те око норвешких прекоморских поседа.</s><s>Преостали су спорови око Свалбардског архипелага, где је 1994. дошло и до оружаног сукоба Норвешке обалне страже с исландским риболовцима.</s> <s>Међународни односи Норвешка има амбасаде у 84 земље (плус 344 конзулата у 125 земаља, те једно представништво у Палестини).</s><s>С друге стране, 69 земаља има амбасаде у Норвешкој које су све смештене у престоници Ослу (плус 209 конзулата 73 земље, те по једно представништво Палестине и Тајвана).</s> <s>Норвешка је једна од земаља оснивачица Организације уједињених нација (ОУН), Организације Северноатлантског споразума (НАТО) и Савета Европе, као и Европске асоцијације за слободну трговину (ЕАСТ), Светске трговинске организације (СТО) и Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР).</s> <s>Скандинавија традиционално више оклева по питању процеса европских интеграција него остале европске земље које нису у Европској унији.</s><s>Норвешка није следила суседне нордијске земље кад су давале молбе за приступ Европској заједници 1962, 1967. и 1992. године.</s><s>Данска, Шведска и Финска су постале чланице, а норвешки народ је одбио приступне преговоре из 1972. и 1992. године.</s><s>Након пропалог референдума 1994. године, Норвешка је задржала своје чланство у Европском економском простору (ЕЕП), што је био договор који се сматрао предусловом за земље које је 1995. године требало да приступе Европској заједници.</s><s>Овиме је Норвешкој настављено осигуравање приступа међународном тржишту Уније, под условом да имплементира оне делове законодавства Уније који се сматрају релевантним за унутрашње тржиште (отприлике седам хиљада од 2010).</s> <s>Неколико норвешких влада је од 1994. затражило суделовање Норвешке у неким аспектима ЕУ, који сарадњом надилазе одредбе споразума ЕЕП.</s><s>Норвешкој је допуштена сарадња без могућности гласања, на пример у Заједничкој сигурносној и одбрамбеној политици, Шенгенском споразуму, Европској агенцији за одбрану, као и у 19 одвојених програма.</s> <s>Иако су на два референдума одбили чланство у Европској унији, Норвежани су задржали блиске везе са ЕУ и њеним земљама чланицама, као и са САД.</s><s>Норвешка је остала једна од земаља које највише финансијски доприносе Уједињеним нацијама и суделује са УН снагама у међународним мировним мисијама, а најзначајније су оне у Авганистану (ИСАФ, НТМ—А), на Косову (КФОР) и у Судану (АМИС ЕУ).</s> <s>Војска</s> <s>Норвешке оружане снаге ( — „Одбрана”) основане 1905. године тренутно броје око 16.048 активних чланова, укључујући 4.587 цивилних запосленика; број се готово преполовио током последње деценије.</s><s>Према садашњим плановима мобилизације, снага током пуне мобилизације је отприлике 80.000 војно способних људи.</s><s>Норвешка има обавезан војни рок за мушкарце (6—12 месеци обуке) и добровољно служење војске за жене.</s><s>Оружане снаге су подређене Министарству одбране () и главном заповеднику, краљу Харалду V.</s> <s>Норвешка војска () подељена је на родове: војска, краљевска морнарица, краљевске ваздушне снаге и резервне снаге добровољаца.</s><s>Норвешка је била једна од оснивачица војног савеза НАТО, 4. априла 1949. године.</s><s>Данас суделује у Међународним снагама за сигурносну помоћ (ИСАФ) у Авганистану, Ираку, Малију и Јужном Судану.</s><s>Осим овога, Норвешка је суделовала и у неколико мисија у склопу Уједињених нација, НАТО-а и Заједничке сигурносне и одбрамбене политике Европске уније.</s> <s>Становништво</s> <s>Норвешка има 5.367.580 становника (процена 2020) односно 5.214.890 (попис 2015).</s><s>Просечна густина насељености је 14 ст./km², по чему је Норвешка друга најређе насељена европска држава (први је Исланд са 3 ст./km²).</s><s>Просечна старост становника је 40 година; очекивана доб за мушкарце је 80,6 година, а за жене 84,2 године (2017).</s><s>Више од 80% становништва живи на обали или у њеној близини, пре свега у широј околини Осла (30% становника), на јужној и југозападној обали, те у Трондхејмфјорду.</s><s>Својствено је сезонско пресељење из градова у викендице, којих има око 300.000.</s> <s>Главни и највећи град Осло броји 975.744 становника (2016).</s><s>Осталих девет највећих градова има више од 50.000 становника и то су: Берген (252.772), (213.313), Трондхејм (177.617), Драмен (115.137), (109.907), (92.001), Кристијансанд (61.037), Олесунд (51.474) и Тенсберг (51.061).</s><s>У градовима живи 75% становништва земље.</s> <s>Број становника је од 1989. до 1994. растао брже (0,5%) него у почетку 1980-их година (0,3%).</s><s>То је резултат у првом реду повећања природног прираста (2,0 ‰ од 1981. до 1983; 3,4 ‰ од 1991. до 1993), за разлику од већине европских земаља.</s><s>Наталитет је 1993. године износио 13,7 ‰, (12,4 ‰ у 1981), морталитет 10,7 ‰ (10,2 ‰ у 1981), а инфантилни морталитет 5,9 ‰ (7,5 ‰ у 1981).</s><s>У другој половини 19. века и почетком 20. века, Норвешка је имала висок природни прираштај, али број становника је растао споро због великог исељавања (иселило се око 750.000 људи, највише у Северну Америку).</s><s>Становништво Норвешке је према демографским критеријумима старо.</s><s>Према попису 1999. године 15% је било у доби до 14 година, 65% у доби 15—65 година и 20% старијих од 65 година; према званичним проценама за 2017. годину 19% је било у доби до 15 година, 66% у доби 16—66 година и 14,6% старијих од 67 година, што значи да је данашња популација нешто млађа.</s> <s>Писменост у Норвешкој је 99%.</s><s>Постоје два службена језика: норвешки букмол (ближи данском) и норвешки нинорск (ближи шведском).</s><s>Оба језика су званично једнакоправна и у службеним списима једнако заступљена, док су према говорницима заступљени омјеру 86% —19% (број је већи од 100% јер неки подједнако добро говоре оба).</s><s>Такође се и у школама уче оба.</s><s>Како год, у пракси букмол броји далеко већи број говорника, а и управо се он најчешће учи када се норвешки учи као страни језик.</s><s>Највећа аутохтона национална мањина у Норвешкој су Сами (Лапонци или Лапи) и има их око 20.000.</s> <s>Главнину становништва чине Норвежани (86,2%), северногермански народ; на северу, на равњаку Финмарксвида живи 21.000 Самија (Лапонци) и 12.000 Финаца (Квени).</s><s>Од странаца, који чине 12,2% становништва, највише је Швеђана (1,6%), Пољака (1,3%), Данаца (1,0%), Немаца (0,8%), Британаца (0,7%) и Пакистанаца (0,7%).</s><s>Постоје и групе усељеника из Румуније, из Сомалије, са Тајланда, са Филипина, из Русије и из Ирака.</s><s>Норвешка је током целе своје историје имала везе с другим земљама, па су у њу досељавали морепловци, трговци, рудари, грађевинари, али и јавни службеници.</s><s>Већина досељеника потиче из суседних земаља.</s><s>Многи су Норвежани потомци досељеника који су се тамо доселили пре више генерација.</s><s>При поређењу с другим европским земљама, у Норвешку је у новије време доселило мало људи; стога је норвешко становништво доста хомогено.</s><s>У многим деловима земље Норвежани још нису навикли на суживот с народима других култура.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Највећи градови са југа на север: СтавангерФредерикстадДраменОслоБергенХамарФлореОлесундТрондхејмМо и РанаБодеНарвикХарстадТромсеХамерфестВардо</s> <s>Религија У средњем веку Норвежани су, као и остали Скандинавци, били следбеници германског паганства.</s> <s>Највећи број Норвежана, 79,4% њих, данас су пак лутеранци (Црква којој аутоматски приступају рођењем); осталих протестаната и католика има око 1,7%, а остало су неопредељени.</s><s>Норвешка црква има статус државне цркве и норвешки краљ је уједно био и њен поглавар (до 2012).</s> <s>У новембру 2011. било је око 98.000 регистрованих католика у Норвешкој.</s><s>Међутим, постоји доста католика који нису регистровани са својим идентификационим бројем; тако је реална бројка вероватно око 230.000 католика, од којих је 70% рођено ван граница Норвешке.</s><s>Annuario Pontificio 2011. помиње број од 229.652 католика, што чини око 5% становништва и Норвешку ’најкатоличкијом’ земљом у Северној Европи.</s> <s>Језик У Норвешкој се говори 10 односно 11 језика, од којих су сви живи.</s><s>Сам норвешки језик, као макројезик обухвата два индивидуална језика (букмол и нинорск) као представник германске групе.</s><s>Осталих 9 језика су представници ромских, финских и лапонских група плус један мешани језик и један знаковни језик; то су: јужнолапонски, квенски фински, лулејсколапонски, норвешки знаковни језик, питејсколапонски, роди, севернолапонски, таврингерски ромски и влашки ромски.</s> <s>Култура</s> <s>Књижевници Хенрик Ибсен Ханс Анруд</s> <s>Ликовни уметници Едвард Мунк</s> <s>Музички уметници Едвард Григ Дими Боргир Марит Ларсен Marcus&Martinus</s> <s>Привреда Норвежани имају шести највећи бруто домаћи производ (БДП) по глави становника (након Катара, Луксембурга, Сингапура, Брунеја и Кувајта).</s><s>Норвешка већ дуго времена држи прво место на свету према ПОУНР-овом индексу хуманог развоја, и то осам година заредом (2000—2007) а потом седам година заредом (2009—2015).</s><s>Трошкови живота у Норвешкој су око 30% виши него у САД и 50% виши него у Уједињеном Краљевству.</s><s>Стандард живота у Норвешкој је међу највишима на свету.</s><s>Часопис Форејн полиси сместио је Норвешку на последње место међу државама у распаду () за 2009, просудивши да је Норвешка најстабилнија земља на свету и земља која најбоље функционише.</s><s>Непрекидан извоз нафте и природног гаса, у комбинацији са здравом економијом и великим сакупљеним богатством, доводи до закључка да ће Норвешка у догледној будућности остати међу најбогатијим земљама света.</s> <s>Норвешка економија пример је мешане економије, комбинација напредне капиталистичке социјалне државе, слободног тржишта и већинског удела државе у неким кључним секторима.</s><s>Норвешка социјална политика омогућила је бесплатно јавно здравство (изнад одређеног нивоа), а родитељи имају 12 месеци плаћен породиљски допуст.</s><s>Приход који држава има из природних извора укључује значајан допринос од производње нафте, те значајан и добро управљан приход везан уз овај сектор.</s><s>Норвешка има веома низак број незапослених, тренутно од 4,3%; овај проценат се повећавао током последње деценије, а 2008. је био најнижи уопште и износио 2,3%.</s><s>До 30% радне снаге запослено је у државном сектору, највише у ОЕСР-у.</s><s>Од државе живи 22% становника, а 13% је неспособних за рад (највећи удео на свету).</s><s>Ниво продуктивности по сату, као и просечна зарада по сату, највећи су на свету управо у Норвешкој.</s><s>Вредности равноправности норвешког друштва осигуравају да разлика у плати између најниже плаћеног радника и председника управе у већини фирми јесте знатно мања ако се пореди са западним економијама.</s><s>Држава је власник у кључним индустријским секторима, као што је стратешки нафтни сектор (Статоил и Акер солушонс), производња струје у хидроелектранама (Статкрафт), производња алуминијума (Норск хидро), највећа норвешка банка (ДНБ АСА) и телекомуникацијска компанија (Теленор).</s><s>Овим великим компанијама влада контролише 30% деоница на берзи у Ослу.</s> <s>Норвешка је велика поморска земља и има шесту највећу трговачку флоту на свету, са 1.412 сопствених трговачких бродова.</s><s>Поседује знатне залихе нафте, природног гаса, минерала, шума, плодова мора, свеже воде и електричне струје из хидроелектрана.</s><s>Највећи је светски произвођач нафте и природног гаса по становнику изван Блиског истока, а нафтна индустрија доноси око четвртину бруто домаћег производа.</s><s>Велике залихе нафте и природног гаса откривене су шездесетих година 20. века, и то је довело до наглог развоја економије.</s><s>Норвешка је постигла један од највиших стандарда живота на свету, захваљујући делимично и томе што има огромне количине природних ресурса с обзиром на број становништва.</s><s>Норвешка је и други највећи светски извозник рибе (по вредности одмах након Кине) и шести највећи светски извозник оружја.</s><s>Хидроелектране производе око 98—99% електричне струје у Норвешкој.</s><s>Земља је задржала скандинавски модел социјалне заштите с општим здравственим осигурањем, субвенционисаним високим образовањем и свеобухватним системом социјалне заштите.</s><s>Од 2000. до 2007. и од 2009. до 2015. године Норвешка је континуирано имала највећи развој људских потенцијала на свету.</s> <s>Као чланица ЕАСТ од 1. јануара 1993. године прикључила се јединственом западноевропском тржишту, али на референдуму одржаном 1994. становништво је одбило пуноправно чланство у Европској унији.</s><s>До открића великих налазишта нафте и земног гаса под Северним морем поткрај 1960-их година привреда се темељила на рибарству и производњи енергетски захтевних индустријских производа, као што су алуминијум и остали обојени метали, те вештачка ђубрива.</s><s>Као скандинавска земља, највећи нагласак у својој економији даје интеграцији у Европски економски простор, у којем годишње размењује робу у вредности од близу 50 милијарди америчких долара.</s><s>Значајан је извозник нафте, деривата, хемикалија, дрвета, папира, поморских услуга, бродова, те бакалара и других прехрамбених производа.</s><s>Главни трговачки партнери су јој Уједињено Краљевство, Шведска, Немачка и САД.</s><s>С чланицама ЕАСТ остварује 17% извоза и 25% увоза, а са земљама ЕУ 65% извоза и 48% увоза.</s><s>Норвешка круна је у свом курсном прилагођавању везана за ₠, дефакто за немачку марку, па је од почетка 1990-их и норвешка монетарна политика чврсто усклађена с политиком немачке Бундесбанке.</s><s>Монетарна стабилност и либерализована привреда привукле су у 1990-има многе стране улагаче, те су 1993. цене дионица на берзи у Ослу порасле за 60%.</s> <s>Пољопривреда Норвешка има само 939.000 ha њива и трајних насада, што заузима 2,9% површине; и 130.000 ha травњака и пашњака, што заузима 0,4% површине.</s><s>Због неповољних природних услова пољопривреда је размерно скромна, премда је веома важна због насељености северног подручја и целе регије, тако да ужива потпору државе (око 150.000 kr државних субвенција по поседу на годину).</s><s>Осим државне субвенције, пољопривредни производи имају апсолутну предност на домаћем тржишту, јер је увоз допуштен само кад нема домаће понуде.</s><s>Упркос томе број сеоских поседа се последњих деценија смањио; 1959. их је било 200.000, а 1995. само 83.000; и даље су размерно мала, у просеку величине 10,2 ha.</s><s>Бројни имају додатни извор прихода у шумарству и рибарству.</s><s>Пољопривреда је изразито усмерена на сточарство, за које производе велик део крме на њивама.</s><s>Главна пољопривредна подручја су у речним долинама у широј околини Осла, уз јужну обалу и у дну већих фјордова.</s> <s>Главни производи су јечам, којег се годишње произведе 645.000 t; и зоб, које се годишње произведе око 380.000 t за сточну храну.</s><s>Од културних биљака издвајају се пшеница, раж, кромпир и уљана репица.</s><s>На југу производе и приличне количине поврћа.</s><s>Сточарство је најважнија грана пољопривреде, пре свега млечно и месно говедарство, те овчарство; има 1,33 милиона грла говеда и 2,4 милиона оваца.</s><s>У северном и западном делу земље прилично је раширен узгој крзнаша, највише поларне и плаве лисице, те америчке куне.</s><s>На крајњем северу Сами (Лапонија) узгајају собове, којих у Норвешкој има око 150.000.</s> <s>Рибарство Норвешка има бројне погодности које становништву омогућавају бављење риболовом.</s><s>Велик број фјордова, који задиру дубоко у копно, погодна су места за мрешћење риба.</s><s>Дно мора уз обалу прекривено је муљем, што је повољан фактор за развој ситних морских организама који су храна рибама.</s><s>Рибарска флота има 14.200 рибарских бродова; број рибара опада, нарочито оних за које је рибарство само допунска делатност: има их око 23.000.</s><s>Улов је 1995. износио 2,63 Mt рибе, што државу чини 10. на свету по количини улова.</s><s>Главне рибарске луке су Трондхејм, Хамерфест, Берген, Олесунд и друге.</s><s>У северним деловима, пре свега на Лофотима, преовладава лов на бакаларе.</s><s>Јужније лове највише слеђеве, а на подручју Ставангера на југу срделе.</s><s>Уз то се још лове лососи, шкампи и шкољке.</s><s>На захтев Међународне комисије за китолов, Норвешка је 1986. престала да лови китове; године 1992. упркос међународним просведима китолов поново почиње.</s><s>Све се више уводи марикултура, и то у првом реду узгој лососа и пастрмки.</s> <s>Шумарство Норвешка има 88.100 km² шума, односно 24% површине; од овога је 80% игличастих и 20% лиснатих.</s><s>Производња дрвета износи 9,04×106 m³, што није довољно за потребе домаће индустрије.</s><s>Више од четвртине шума у приватном је власништву и оне су као примарни или секундарни извор прихода од великог значаја за бројне сеоске поседе.</s><s>Норвешка је у прошлости имала пуно више шума, али како се секло а није се бринуло за обнављање велике површине шумског тла су се претвориле у баре и мочваре.</s><s>Данас држава улаже велика средства у узгој шума, пошумљавање и изградњу шумских путева.</s> <s>Рударство и енергетика Након откривања нафте и природног гаса у Северном мору (1969) и почетка тржишног искоришћавања (1971), Норвешка је још 1975. постала извозница а данас пети највећи извозник нафте и трећи извозник природног гаса у свету.</s><s>Године 1997. је произвела 160,8 Mt нафте и 45,6×106 m³ природног гаса.</s><s>На свим досад откривеним пољима јужније од 62 °CГШ (Екофиск, Елдфиск, Валхал, Ула Гида и Код усред Северног мора, те Сноре, Статфјорд, Гулфакс, Трол, Каб, Осеберг и Фрига између западних и Шетландских острва) Норвешка има око 1,4% светских залиха нафте и 1% светских залиха природног гаса.</s><s>Ово гориво је изврсне каквоће и лежи у политички веома стабилном делу света.</s><s>За целокупну привреду важна је била одлука да Норвешка неће битно повећати производњу, тако да ће залихе достајати још дуги низ година.</s><s>Претпоставља се да се богата налазишта налазе и у Баренцовом мору, но засад с Русијом нису успели склопити споразум о разграничењу тамошњег континенталног појаса.</s><s>Подморско богатство искоришћава 6 нафтних компанија, од којих је највећа државна Статоил (55% производње).</s><s>Природни гас подморским гасоводима непосредно извозе у Немачку (терминал Емден), Белгију (терминал Зебруге) и Велику Британију (терминал Ст.</s><s>Фергус у Шкотској), а за домаћу употребу до терминала Корсте код Ставангера и Колсхес код Бергена.</s><s>Нафту транспортују подморским нафтоводима до терминала Монгстад северно од Бергена и Тиспорт у Великој Британији, а делимично је и танкерима превозе до рафинерије у Ставангеру.</s><s>Гасовод Лангелед који иде по дну мора из Норвешке у Уједињено Краљевство други је гасовод природног гаса по дужини на свету.</s><s>Средиште нафтне и производње гаса је Ставангер, где се налазе средишта компанија и исходишта за опскрбу платформи.</s><s>Производњом минералних гнојива у изванредно тешким условима Норвешка је постала водећа у технологији изградње нафтних и гасних платформи.</s> <s>Рударство у Норвешкој развија се од почетка 16. века и тада се првотно односило на ископавање железне руде, што траје до почетка 19. века када се у томе појавила велика конкуренција.</s><s>Важан фактор у том погледу било је таљење руде, које се вршило уз помоћ дрвеног угљена, што је било врло скупо.</s><s>Данас Норвешка вади око 1,55 Mt железа у руди, а највише га има у Малмеу и Редсанду.</s><s>Од других руда помена су вредни бакар, којег има у Трондхејму, Реросу и на Сулителмеу, сребро код Конгсберга, титанијум код насеља Ејгерсунд, те никл и манган.</s><s>Око Ослофјорда наилази се на различите врсте камена, као што су гранит, дијабаз, сијенит и порфир.</s> <s>Што се тиче енергетике, инсталирана снага свих електрана износи 27.498 MW и то готово искључиво у хидроелектранама, јер оне дају 98—99% електричне енергије.</s><s>Норвешка има 23% воденог потенцијала Европе.</s><s>Тај потенцијал је искоришћен већ 60%, јер имају изузетно повољне могућности за добијање електричне енергије (обилне падавине, вештачка односно акумулациона језера, језера на насељеним фјелима те хидроелектране у фјордовима).</s><s>Део енергије се искоришћава у енергетски интензивнијој индустрији, а део се у оквиру удружења Нордел извози у Шведску, Данску и Њемачку.</s> <s>Индустрија Индустрија је у Норвешкој почела да се снажније развија у 19. веку.</s><s>Само неколико грана данашње индустрије потиче из претходних векова.</s><s>Најраније су се развиле индустрије које прерађују домаће сировине, као што су индустрија рибе, железа и дрвета.</s><s>Данас се норвешка индустрија дели на енергетски захтевну тешку индустрију (распоређену по фјордовима у непосредној близини хидроелектрана) и радно интензивну индустрију која је углавном на ширем подручју Осла, у Бергену и Трондхејму.</s><s>Индустрија железа је цвала још почетком 17. века, када се за добијање овог метала користио дрвени угљен у високим пећима, а тек почетком 20. века уместо дрвеног угља електрична енергија; настају топионице у Ставангеру и Ослу.</s><s>Нешто се жељезне руде извози, а добар део користи у црној и обојеној металургији уз бакарну и титанијумову руду, магнезит, као и боксит (алуминијум) који делимично увозе.</s><s>Најважнија је производња алуминијума у великим фабрикама у Мушеену, Сундалсери, Ордалу, Хеијангеру, Кармеију и Листи.</s><s>Остала обојена металургија налази се у Сулитјелми и у Кристијансанду, где се производи цинк и бакар.</s><s>У Норвешкој има и дрвне индустрије, за коју има највише сировине у шумама јужне Норвешке.</s><s>Балвани се од тамо допремају сплаварењем до ушћа или до доњег тока река, где их преузимају пилане, стругаре и фабрике које их прераде у веома квалитетну и јефтину механичку и хемијску дрвену масу.</s><s>Од ње се производи папир, бродови и намештај.</s><s>По броју запослених најважнија је прехрамбена индустрија, у којој је запослено 50.000 људи.</s><s>На првом месту је прерада рибе тј. сушење бакалара и конзервисање ситне рибе на чијем усавршавању раде бројни стручњаци.</s><s>Конзервисана риба се у великим количинама извози у Немачку, Аустрију, Чешку, Словачку, Пољску и Мађарску.</s><s>Од друге прехрамбене индустрије истиче се прерада млека у сир и маслац врхунске квалитете, производња пива и чоколаде.</s><s>Производе и дуванске производе за које се сировине морају увозити.</s><s>Текстилна индустрија се базира претежно на увезеним сировинама, док хемијска индустрија производи калцијум-карбид и вештачки азот у фабрикама у Нотодену и Рјукану.</s><s>На другом месту по броју запослених је графичка индустрија, са 36.000 делатника, а на трећем машинство са 22.000 радника.</s> <s>Саобраћај</s> <s>Норвешка има велике потешкоће у изградњи путева због природних препрека.</s><s>Само један такав пример су фјордови који продиру дубоко у копно.</s><s>Ипак, веза између запада и истока била је нужна — што ради превожења људи и робе до важнијих атлантских лука, што ради туризма.</s><s>Данас укупна дужина путева у Норвешкој износи 90.269 km, од чега их је 70% са савременим коловозом а 500 km чине двотрачни и четворотрачни ауто-путеви.</s> <s>Што се тиче железничког саобраћаја, Норвешка има 3.999 km железничке пруге — од чега су 2.422 km електрифицирана, а размак између шина износи 1.435 mm.</s><s>Најважније је железничко чвориште Осло, из којег воде пруге према Шведској, Ставангеру, Бергену и на север преко Трондхејма до Бодеа.</s><s>За извоз Шведске железне руде изузетно је важна железничка пруга од Кируне до луке Нарвик.</s><s>Већином железницама управљају Норвешке државне железнице (Norges Statsbaner, NSB), које су у целости у власништву државе; 65 km пруге је у власништву пет приватних предузећа.</s> <s>Важан облик саобраћаја у Норвешкој је и бродски саобраћај.</s><s>У два норвешка бродска регистра 1997. године је било регистровано 1.138 трговачких бродова носивости 32,86 Mt. Да би се смањио бег норвешких бродова под туђе заставе, осим Норвешког државног регистра, године 1987. је основан и Норвешки међународни регистар (Norway International Shipping Register) у којем су на снази знатно блажи услови пословања.</s><s>Због дугогодишње кризе у класичном превозништву, бројни норвешки бродари су се успешно специјализовали за делатности повезане са искоришћавањем нафте и земног гаса у мору, као што су опскрба платформи, ронилачки бродови, бродови за градњу подморских нафтовода и гасовода, покретне нафтне платформе и сл.</s> <s>Највеће луке су Осло, Тенсберг, Порсгрун, Стравангер, Берген, Трондхејм те Мо и Рана, као и Нарвик (утовар шведске железне руде) и Крикенес (утовар норвешке железне руде).</s><s>Веома је важна и обална пловидба, пре свега тзв. Хуртигруте између Бергена и Киркенеса (око 2.500 km) — свакодневна и целогодишња путничка и теретна веза између 30 обалних насеља.</s><s>Бројни мањи трајекти повезују обале дубоких фјордова и острва с континентом, а велики трајекти Норвешку с Данском (Кристијансанд—Хиртсхалс, Фредериксхавн—Осло) и Великом Британијом (Њукасл-Ставангер).</s><s>Последњи саобраћаја који не треба изоставити је ваздушни саобраћај.</s><s>Норвешка има 38 аеродрома с редовним путничким линијама.</s><s>Међународни аеродроми су Осло (Форнебу), Берген (Флесланд) и Ставангер (Сола).</s><s>Највећи ваздушни превозник је Дет Норске луфтфартселскап (ДНЛ), један партнера у Скандинавијан ерлајнс систему (САС).</s><s>Одмах иза њега следи превозник САФЕ (Братхенс Саут-Американ и Фар ист ертранспорт).</s> <s>Природне и културне знаменитости Норвешка има бројне културне и природне знаменитости, што је допринело развоју туризма.</s><s>Године 1996.</s><s>Норвешку је посетило 3,3 милиона страних туриста, највише из Швајцарске, САД, УК и Немачке.</s><s>Најпривлачнија су крстарења по фјордовима, планинарење, сплаварење на дивљим водама и скијање.</s><s>Неке од најважнијих природних и културних знаменитости су: Алта, град у северној Норвешкој на ушћу реке Алте у Алтафјорд.</s><s>У њему се проналази око 3.000 преисторијских цртежа на стенама (петроглифи) из 4200—500. п. н. е., које су део Унескове Светске баштине.</s><s>Берген, други највећи град у Норвешкој, у заливу Бифјорд.</s><s>У луци је стара трговачка четврт Бриген или Тискебриген (Немачко пристаниште) са старим трговачким кућама и Ханзеатским музејем, који је део Унескове Светске баштине; некадашња тврђава Бергенхус на улазу у луку, Маријина црква из 12. века, Тролдхауген (кућа композитора Едварда Грига) и музеј на отвореном Гамле Берген.</s><s>Ово је један од најстаријих али и најмодернији град Норвешке.</s><s>Некада је био највећи и најживахнији норвешки град, а од 1445. до 1545. и немачка колонија.</s><s>По својој духовној култури сврстава се одмах иза Осла.</s><s>Геирангерфјорд, један од најсликовитијих фјордова у Норвешкој, с најлепшим видицима с врха Далсниба (1.495 m) те спуштањем у фјорд по Геирангерској цести.</s><s>Такође је позната живописна Орлујска цеста (Ерневеијен) из Геирангера у Нордалсфјорд.</s><s>То је простор непогодан за насељавање, али нешто становништва ипак има.</s><s>Куће су саградили на терасама у висини 600–800 m. Национални парк Хардангервида, на истоименој висоравни, који има површину 3.400 km².</s><s>Красе га бројна планинска језера, пространи равњаци горске тундре, те слап Верингфос висок 183 m. Хедал, највећа древна црква у Норвешкој, у близини Нотодена у округу Телемарк.</s><s>Саграђена је око 1250. године, с богатим резбаријама и зидним сликама.</s><s>Национални парк Јостедалсбрен, те највећи глечер Јостедалсбрен на европском континенту, површине 487 km².</s><s>Налази се у планинама између Согнефјорда и Нордфјорда, на надморској висини 1.000—2.000 m. Представља до 500 m дебелу ледену масу коју чини 26 глечера и која се спушта у суседне долине.</s><s>Карашок, предео у северној Норвешкој, уз реку Карашока близу границе с Финском.</s><s>Ово је Лапонско средиште с парламентом Самија, информативним центром и музејем Самија.</s><s>Јужно од предела налази се Национални парк Евре Анарјека, на пространој висоравни с тундром и великим тресетиштима.</s><s>Површина му је 1.290 km².</s><s>Лилехамер, град на северном крају језера Мјеса на реци Гудбрандсдалслеген (или Леген).</s><s>Представља велики центар зимских спортова и поприште XVII Зимских олимпијских игара (1994).</s><s>Такође га краси музеј на отвореном, Маихауген, са старим кућама из целе Норвешке.</s><s>Хамерфест, најсевернији град Европе а неки га сматрају и најсевернијим градом света; на острву Квалеи.</s><s>Налази се 70º 39′ СГШ и важна је рибарска лука и полазиште за Нордкап.</s><s>Сунце овде не излази од 17. маја до 28. јула, па је град лети веома живахан.</s><s>Вегетација је врло оскудна, тако да на градском тргу успева једва неколико стабала.</s><s>У граду се налази фабрика која од бакалара производи рибље уље па од тога цели град неугодно заудара.</s><s>Лофоти (Лофотен), низ горовитих острва испред Норвешке обале, са купастим врховима и сликовитим рибарским насељима у заливима.</s><s>Нека од најпознатијих су Ауствогеи са центром у Сволваеру (живописни Тролфјорд), Вествагеи и Москенесеи.</s><s>Рерос, рударски град у унутрашњости средње Норвешке, на реци Реа.</s><s>Красе га старе рударске куће из 17. и 18. века, рударски музеј, рудник Кристијанус сехтус који је могуће разгледати.</s><s>Цели град је заштићен као део Светске баштине Унеска.</s><s>Национални парк Салтфјелет—Свартисен у северној Норвешкој, површине 2.102 km².</s><s>Налази се на истоименој висоравни, на надморској висини 1.200—1.400 m, с бројним глечерима (нпр. Свартисен) и кршким спиљама (туристичка спиља Гренли).</s><s>Нордкап (Северни рт), рт на острву Магереи, на крајњем северу Европе (71° 10′ 21″ СГШ), премда се још северније пружа оближњи рт Книвскјелоден.</s><s>Ово је веома отмено туристичко одредиште, доступно путем из Хонигсвога.</s><s>Сунце не залази од 14. маја до 30. јула.</s><s>Ставангер, град на југозападној обали који је центар за опскрбу нафтних платформи на отвореном мору.</s><s>Стара је градска језгра с дрвеним кућама и романичком катедралом из 11. века.</s><s>Трондхејм, град на јужној обали Трондхејмфјорда.</s><s>До 13. века је био престоница норвешких краљева.</s><s>Туристичка је атракција велебна катедрала с грбом Светог Олава, у којој се од 1814. године круне норвешки краљеви.</s><s>Познат је и упечатљиви мост Гамле Бибро (Биброа).</s><s>Урнешка дрвена црква на фарми Орнес, на источној обали Лустрафјорда, северног рукавца Согнефјорда.</s><s>Овде се налази једна од најстаријих древних цркава из 11. века, која је као и цело село део Унескове Светске баштине.</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>на сајту Encyclopædia Britannica на сајту UCB Libraries GovPubs на сајту BBC News Портал Инфо портал Статистике Околина Туристичка презентација Норвешке</s> <s>Државе у Европи Државе Скандинавије Државе чланице НАТО-а Савет Европе 872. 1814.</s><s>Северна Европа</s>

918

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Словенија

<s>Словенија (), званично Република Словенија (, ) је држава у средњој Европи и чланица Уједињених нација, Европске уније и НАТО.</s><s>Главни и највећи град је Љубљана.</s> <s>Словенија има углавном планински терен са углавном континенталном климом, са изузетком словеначког приморја, који има средоземну климу и северозапада, који има планинску климу.</s><s>Поред тога, Динарске планине и Панонска низија састају се на подручју Словеније.</s><s>Словенија, обележена значајном биолошком разноврсношћу, једна је од држава са највише воде у Европи, са густом речном мрежом, богатим водоносним системом и значајним крашким подземним водотоцима.</s><s>Више од половине територије је покривено шумом.</s><s>Људска насеља у Словенији су распршена и неуједначена.</s> <s>Словенија је историјски била раскрсница словенских, германских и романских језика и култура.</s><s>Иако становништво није хомогено, Словенци чине већину.</s><s>Јужнословенски језик, словеначки, службени је језик у целој држави.</s><s>Словенија је углавном секуларизирана држава, али католицизам и лутеранизам су значајно утицали на културу и идентитет.</s><s>Привреда Словеније је мала, отворена и извозно оријентисана и снажно је под утицајем међународних услова.</s><s>Држава је озбиљно повређена кризом еврозоне која је почела 2009.</s><s>Главна економска област су услуге, затим индустрија и грађевинарство.</s> <s>Историјски гледано, садашња територија Словеније постала је део различитих држава, укључујући Римско царство, Византијско царство, Каролиншко царство и Свето римско царство, Хабсбуршку монархију, Млетачку републику, Илирске провинције под управом Француске, Аустријско царство и Аустроугарску.</s><s>У октобру 1918.</s><s>Словенци су по први пут остварили самоопредељење оснивањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба.</s><s>У децембру 1918. удружили су се са Краљевином Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.</s> <s>Током Другог светског рата (1939–1945) Немачка, Италија и Мађарска су окупирале и анектирале Словенију (1941–1945), са малим подручјем које је пребачено у Независну Државу Хрватску, државу нацистичку марионету.</s><s>Словенија је 1945. постала оснивач Федеративне Народне Републике Југославије, која је 1963. године преименована у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију.</s><s>У првим годинама након Другог светског рата ова држава је првобитно била у савезу са Источним блоком, али никада није потписала Варшавски пакт и 1961. је постала један од оснивача Покрета несврстаних.</s> <s>У јуну 1991, након увођења вишепартијске представничке демократије, Словенија се одвојила од Југославије и постала независна држава.</s><s>2004. је ушла у НАТО и Европску унију; 2007. године је постала прва бивша комунистичка држава која се придружила еврозони, а 2010. се придружила ОЕЕС, глобалној асоцијацији развијених држава са високим приходима.</s> <s>Етимологија Име Словеније значи „Земља Словена” у словенском и другим јужнославенским језицима.</s><s>Етимологија самог Словенца изводи се од речи слово, која је имала значење „реч и говор“, а Словени (Словенци) су у том случају „људи који (разумљиво) говоре“.</s> <s>Реконструисани аутоним -{Slověninъ}- се обично изводи из речи -{slovo}- („реч”), изворно означавајући „људе који говоре (исти језик),” тј. људе који се међусобно разумеју.</s><s>Ово је у супротности са словенском речју која означава немачки народ, наиме -{němьcь}-, што значи „тихи, неми људи”.</s><s>Реч -{slovo}- („реч”) и сродна -{slava}- („слава”) и -{slukh}- („слух”) потичу из праиндоевропског корена -{ḱlew-}- („говорити се, слава”), сродно са античким грчким -{κλέος}- (-{kléos}- „слава”), као у имену Перикле, латински -{ clueo}- („назвати”) и енглески -{loud}-.</s> <s>Модерна Словеначка држава потиче од Словеначког новоослободилачког већа одржаног 19. фебруара 1944.</s><s>Они су службено назвали државу као Федералну Словенију, јединицу у саставу југословенске федерације.</s><s>Федерална Словенија је 20. фебруара 1946. преименована у Народну Републику Словенију.</s><s>Име је задржано до 9. априла 1963, када је поново промењено име, овај пут у Социјалистичку Републику Словенију.</s><s>СР Словенија је 8. марта 1990. уклонила префикс „Социјалистичка” из свог имена и постала Република Словенија; остала је део СФРЈ до 25. јуна 1991.</s> <s>Географија</s> <s>Положај</s> <s>Словенија има врло повољан географски положај.</s><s>Она је централноевропска, алпска и јадранска држава.</s><s>На западу се граничи са Италијом, на северу са Аустријом, на североистоку са Мађарском, на југу и истоку са Хрватском.</s><s>Словенија се налази у централној и југоисточној Европи, додирујући Алпе и граничи са Медитераном.</s><s>Налази се између 45° и 47° географске ширине, а дужина 13° и 17°.</s><s>15. источни меридијан скоро одговара средњој линији земље у правцу запад-исток.</s><s>Геометријски центар Републике Словеније налази се на координатама 46° 07' 11.8" и 14° 48' 55.2".</s><s>Налази се у Сливни у општини Литија.</s><s>Највиши врх Словеније је Триглав (2.864 m); просечна висина земље изнад нивоа мора је 557 m.</s> <s>Четири главне европске географске регије сусрећу се у Словенији: Алпи, Динариди, Панонска низија и Средоземно море.</s><s>Иако је на обали Јадранског мора у близини Средоземног мора, већина Словеније је у сливу Црног мора.</s><s>Алпи — укључујући Јулијске Алпе, Камнишко-Савињске Алпе и ланац Караванка, као и масив Похорја — доминирају северном Словенијом дуж њене дуге границе са Аустријом.</s><s>Словенска обала Јадрана протеже се отприлике 47 километара од Италије до Хрватске.</s> <s>Рељеф</s> <s>Четири главна европска географска региона налазе се у Словенији: Алпи, Динариди, Панонска низија и Средоземље.</s><s>Рељеф Словеније је претежно планински.</s><s>Низијског земљишта има само у североисточним крајевима и на Словенском приморју, где заузима мање површине.</s><s>Просечна надморска висина државе износи 557 m. Највиша тачка Словеније је врх Триглав (2 864 m) на Јулијским Алпима.</s><s>Триглав је био највиши планински врх претходне Југославије.</s><s>Јулијски Алпи и Караванке представљају највише пределе Словеније а налазе се у њеном северозападном делу.</s><s>Поред Триглава изразити су и планински врхови Шкрлатица, Мангарт, Јеловец, Канин и др. Од Алпских планина, поред Јулијских Алпа и Караванки (врх Стол 2 236 m), Словенији припадају и Камнишки са Савињским Алпима (врх Гринтавец 2 558 m) и Средишњи Алпи (Похорје и Козијак).</s><s>Динарске планине у Словенији су Трновски гозд, Хрушица, Нанос, Јаворник, Горјанци и Снежаник.</s><s>Снежаник је највиши међу Динарским планинама са највишом тачком 1 796 m н. в.</s> <s>Израз „крашка топографија“ односи се на крашку висораван југозападне Словеније, кречњачку област подземних река, клисура и пећина, између Љубљане и Средоземног мора.</s><s>На Панонској низији на истоку и североистоку, према хрватској и мађарској граници, предео је у основи раван.</s><s>Крашки облици рељефа представљени су крашким пољима (Планинско, Церкничко, Лошко, Рибичко и Кочевско), пећинама (Постојна, Шкоцијан и др.) и многобројним вртачама и увалама.</s><s>Од котлина и речних долина истичу се Љубљанска и Цељска котлина, Дравска долина са Птујским проширењем (пољем) и Прекомурје (долина Муре) и долина Саве.</s><s>Међутим, већина Словеније је брдовита или планинска, са око 90% њене копнене површине 200 м или више изнад нивоа мора.</s> <s>Више од половине Словеније, која има 11.823 km², је пошумљено; ​​што је сврстава на треће место у Европи, по проценту пошумљене површине, после Финске и Шведске.</s><s>Површине су углавном покривене буковим, јелово-буковим и буково-храстовим шумама и имају релативно висок производни капацитет.</s><s>Остаци прашума су још увек највећи у кочевском крају.</s><s>Травњаци покривају 5.593 km² и поља и баште 954 km².</s><s>Има 363 km² воћњака и 216 km² винограда.</s> <s>Воде</s> <s>Територија Словеније углавном (16.423 квадратних километара или 6.341 квадратна миља, односно 81%) припада сливу Црног мора, а мањи део (3.850 квадратних километара или 1.490 квадратних миља, односно 19%) припада сливу Јадранског мора.</s><s>Ова два дела су подељена на мање целине у односу на своје централне реке, слив реке Муре, слив реке Драве, слив реке Саве са сливом реке Колпе и слив река Јадрана.</s><s>У поређењу са другим развијеним земљама, квалитет воде у Словенији се сматра међу највишим у Европи.</s><s>Један од разлога је несумњиво то што већина река извире на планинској територији Словеније.</s><s>Међутим, то не значи да Словенија нема проблема са квалитетом површинских и подземних вода, посебно у подручјима са интензивном пољопривредом.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Око једне половине површине државе (11,691 km²) прекривено је шумом што чини Словенију трећом најпошумљенијом државом у Европи, одмах иза Финске и Шведске.</s><s>Пашњаци покривају 5.593 km² државе, а ливаде и баште 2.471 -{km²}-.</s><s>Такође, постоји још 363 -{km²}- воћњака, и 216 -{km²}- винограда.</s> <s>Клима Клима Словеније је медитеранска на обали, алпска на планинама, континентална са благим летима и хладним зимама на висоравнима и долинама на истоку.</s><s>Просечне температуре су од -2°-{C}- у јануару до 21 °C у јулу.</s><s>Просечне падавине су 1.000 милиметара на обали, до чак 3.500 милиметара на Алпима, 800 милиметара на југоистоку и 1.400 милиметара у средишњој Словенији.</s> <s>Геометријски центар гравитације Словеније је лоциран на координатама 46°07'11,8" СГД и 14°48'55,2" ИГШ и лежи у Сподња Сливна, у околини Ваче, у општини Литија.</s> <s>Административна подела</s> <s>Према Уставу Републике Словеније, општина () је самоуправна локална заједница (тј. јединица локалне самоуправе), која обухвата подручје једног или више насеља која су повезана заједничким потребама и интересима становника.</s><s>По словеначком Закону о локалној самоуправи, општина мора имати најмање 5.000 становника, али има и оних које због географских, пограничних, националних, историјских или привредних разлога имају тај статус иако имају мање од 5.000 становника.</s><s>У општине спадају послови локалног значаја које општина може обављати самостално и који се тичу само становника општине.</s><s>Град може добити статус градске општине ако има више од 10.000 становника и представља географско, привредно и културно средиште подручја у коме се налази.</s><s>Међутим тај статус може добити и општина због историјских разлога.</s><s>На градску општину држава може пренети послове из своје надлежности, а који утичу на развој града.</s> <s>Словенија је од 2011. године подељена на 211 општина, међу којима њих 11 има статус градске општине (означене с *).</s> <s>Осим на општине, као јединице локалне самоуправе, Словенија је подељена и на 58 управних јединица које обављају послове државне управе и не задиру у самоуправне послове општина.</s> <s>Иако законски нигде није регулисано, Словенија је подељена и на покрајине (у географском смислу), односно на регије.</s><s>Тако је за потребе државне статистике држава подељена на 12 регија.</s> <s>Устав Републике Словеније допушта шире самоуправне заједнице, односно покрајине, на које пак држава може пренети неке послове из свог делокруга.</s> <s>Историја</s> <s>Праисторија и стари век</s> <s>Данашња Словенија је била насељена у праисторијска времена, и постоје докази људског присуства од око 250.000 година.</s><s>Избушене кости пећинског медведа, које датирају из времена од 43100</s> <s>Средњи век Словенски преци данашњих Словенаца вероватно су се доселили на подручје Словеније у 6. веку.</s> <s>У 7. веку је настала Карантанија, прва држава Словенаца и једна од првих словенских држава.</s><s>745. године Карантанија губи независност и пада под власт Баварске, која опет постаје део франачке државе.</s><s>Становништво се покрштава.</s> <s>Око 1000. године написани су Брижински споменици, први писани документ на старословенском језику.</s><s>У 14. веку већи део данашње Словеније пада под власт Хабзбурговаца, који касније постају Аустроугарска.</s><s>Словенија се тада дели на три покрајине: Крањску, Корушку и Штајерску.</s> <s>Од 18. века до краја Првог светског рата</s> <s>Године 1848. бројне народе захвата народни препород, па и Словенци имају политички програм који тражи уједињену Словенију.</s> <s>Југославија Кад се 1918. године распала Аустроугарска, а Италија заузела покрајине Приморску и Истру, као и делове Далмације, основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која се 1929. преименовала у Краљевину Југославију.</s> <s>Краљевина Југославија се распала у Другом светском рату, а Словенија је потом постала део социјалистичке Југославије, службено проглашене 29. новембра 1943.</s> <s>Независна Словенија Данашња Словенија је прогласила независност од СФРЈ на темељу плебисцита 25. јуна 1991. године, али је после тога дошло до кратког рата између Армије Словеније и ЈНА у коме је убијено оптрилике 66 особа.</s><s>Тај кратки рат у Словенији био је и први у низу ратова против СФРЈ који су настављени и против њене наследнице СРЈ до 2000. године, а однели су укупно око 135.000 живота.</s><s>Од јула 1991. није било значајнијег оспоравања права Словеније да постане независна и она је 22. маја 1992. године призната од Генералне скупштине УН као независна држава.</s><s>Словенија се прикључила НАТО-у 29. марта 2004. године.</s><s>У Европску унију примљена је 1. маја 2004. године.</s> <s>Политика</s> <s>Словеначки председник се бира сваке пете године.</s><s>Извршну власт има председник Владе и његов кабинет министара.</s> <s>Парламент има два дома: Државни збор и Државни свет.</s><s>Државни збор има 90 чланова, који се делом бирају директно, а делом непосредно.</s><s>Државни свет има 40 чланова, који заступају важне друштвене, економске, струковне и регионалне групе и појединце.</s><s>Парламентарни избори одржавају се сваке четири године.</s> <s>Становништво</s> <s>Главна етничка група у Словенији су Словенци (83%).</s><s>Народи из бивше Југославије (Срби, Хрвати, Бошњаци и Муслимани по националности) чине 6,3% а Мађари, Италијани и Роми 0,6% становништва.</s><s>Према попису становништва из 2002.</s><s>Словенија је имала 1.964.036 становника.</s><s>Етничка опредељеност 8,9% становништва је или неопредељена или непозната.</s><s>Горња граница старости у 2003. години је била 72,2 године за мушкарце и 80 година за жене.</s> <s>Са 99 становника по квадратном километру, Словенија се ниско рангира у поређењу са осталим европским државама по густини становништва.</s><s>Нотрањско-крашка регија има најмању густину становништва, док Осредњесловенска регија има највећу.</s><s>Просечено 51% становништва живи у урбанизованим, а 49% у руралним срединама.</s> <s>Званични језик је словеначки, који је члан јужнословенске групе језика.</s><s>Мађарски и италијански имају статус званичног језика у етнички измешаним срединама, у деловима око граница са Мађарском и Италијом.</s> <s>По религији, Словенци су традиционално већином били католици.</s><s>Пре социјализма, око 88% Словенаца су били католици, док је већ у 1991. овај постотак опао на 71,6%.</s><s>Постотак и даље опада и према последњем попису 2002. године проценат католика је 57,8%.</s> <s>Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Словеније су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа R (56,3%) Хаплогрупа I‎ (32%) Хаплогрупа J (4,7%) Хаплогрупа E (4,2%) Хаплогрупа G (2,6%)</s> <s>Претходни пописи 2001. — 1.913.355 становника (Словенци 88,3%, Хрвати 2,8%, Срби 2,5%, Муслимани 1,4%) 1991. — 1.965.986 становника: 1.727.000 Словенаца или 87,8%, 54.212 Хрвата или 2,8%, 47.911 Срба или 2,4%, 26.867 Муслимана или 1,4%, 8.503 Мађара, 3.064 Италијана, 2.293 Рома и други.</s><s>1981. — 1.838.381 становника (Словенци 90,8%, Хрвати 2,9%, Срби 2,3%) 1971. — 1.679.051 становника (Словенци 94%, Хрвати 2,5%, Срби 1,2%)</s> <s>Привреда Словенија је развијена земља која ужива стабилност и релативни просперитет.</s><s>Њен БДП по глави становника износи 83% европског просека (2015. године).</s><s>Она је прва нова чланица ЕУ која је прешла на евро (јануара 2007. године).</s><s>Такође је чланица ОЕСР од 2010. године.</s> <s>Словенија поседује високо квалификовану радну снагу, добро развијену инфраструктуру и повољан саобраћајни положај.</s><s>Са друге стране, ниво директних страних инвестиција је један од најнижих, а словеначка привреда је озбиљно уздрмана европском дужничком кризом, која је почела 2009. године.</s> <s>Без обзира што је становништво Словеније чинило тек једанаести део укупног становништва бивше СФРЈ, ова алпска држава је била најпродуктивнија југословенска република и њена производња је чинила 20% БДП и једну трећину укупног извоза СФРЈ.</s><s>Независност 1991. године је дочекала са јаком привредном основом и развијеним везама са западним тржиштем.</s><s>Од тада, Словенија се ужурбано припремала за евроинтеграције и стремила је приступању разним трговинским организацијама.</s><s>Она је један од оснивача СТО, придружила се организацији ЦЕФТА 1996. године, као и Европској унији 1. маја 2004. године.</s><s>Евро је уведен на почетку 2007. године, уместо дотадашњег толара.</s> <s>Европска дужничка криза је уздрмала привреду ове земље (највише у ЕУ, заједно са балтичким државама и Финском), међутим, захваљујући извозу, Словенија се економски полагано опорављала.</s><s>Поново је, крајем 2011. године, уследила рецесија, а разлози исте су приписани паду домаће потрошње и извоза.</s><s>Извоз Словеније махом иде у земље-чланице еврозоне.</s><s>Такође, овом кризом је озбиљно погођен и грађевински сектор.</s> <s>У примарном сектору је запослено 6% становништва.</s><s>Величина просечног газдинства износи 5,5 ha.</s><s>Крајем деведесетих је дошло до пораста производње органске хране.</s><s>Јавне финансије показују значајан дефицит током последњих неколико година.</s><s>Приватизације словеначких предузећа су махом биле успешне.</s><s>Суседна Хрватска је почела са инвестирањем у Словенију.</s><s>Првог јула 2010. године, Атлантик група из Хрватске је купила Дрогу Колинску за 382 милиона евра.</s><s>Јуна 2013. године, ланац супермаркета Меркатор је купљен од стране хрватског Агрокора за 454 милиона евра.</s> <s>Култура</s> <s>Прву словеначку књигу је одштампао протестантски реформатор Примож Трубар (1508—1586).</s><s>То су у ствари биле две књиге -{Catechismus}- и -{Abecedarium}-, које су издате 1550. у Тибингену у Немачкој.</s> <s>Средишњи део државе, назван Крањска (који је постојао као део Аустроугарске до почетка 20. века) је етнографски и историјски добро описан у књизи Слава Крањске (, ), издате 1689. од Барона Јанеза Вајкарда Валвазора (1641—1693).</s> <s>Словеначка два највећа писца су песник Франце Прешерен (1800—1849) и писац Иван Цанкар (1876—1918).</s><s>Најпознатији словеначки сликари су Ивана Кобилица и импресиониста Рихард Јакопич.</s><s>Најзначајнији архитекта је Јоже Плечник који је радио у Бечу и Прагу.</s> <s>Словенија је дом многих музичара и композитора, укључујући ренесансног композитора Јакоба Гала (-{Jacobus Gallus}-) (1550—1591), који је умногоме утицао на централно европску класичну музику.</s><s>У двадесетом веку, Бојан Адамич.</s> <s>Популарни савремени музичари су Славко Авсеник, Владо Креслин, Зоран Предин, Перо Ловшин, ДиЏеј Умек, Мањифико и други.</s> <s>Словеначка кинематографија има традицију дугу више од једног века.</s><s>Карол Гросман, Јанко Равник, Фердо Делак, Франце Штиглич, Јоже Гале, Бештјан Хладник и Карпо Година су једни од познатијих филмских уметника.</s><s>Савремени филмски режисери Јанез Бургер, Јан Цвиткович, Дамјан Козоле, Јанез Лапајне, и Маја Веис су значајнији пример такозване „ренесансе словеначке кинематографије“.</s> <s>Међу познатијим Словенцима се убрајају и хемичар и добитник Нобелове награде за књижевност Фридерик Прегл, физичар Јожеф Стефан, филозоф Славој Жижек, књижевник Франц Миклошич, физичар Антон Марко Пленчич и математичар Јуриј Вега.</s> <s>Спорт</s> <s>Популарни спортови у Словенији су: фудбал, кошарка и рукомет.</s><s>Словенија је имала доста успеха у зимским спортовима и њени спортисти су освајали медаље на свим великим такмичењима.</s> <s>Фудбалска репрезентација Словеније је учествовала два пута на Светском првенству и једном на Европском првенству.</s><s>Под вођством српског стручњака Игора Кокошкова кошаркашка репрезентација Словеније је освојила Еуробаскет 2017. у Турској.</s> <s>Тина Мазе је алпска скијашица и током каријере остварила је двадесет шест победа у Светском купу.</s><s>На Зимским олимпијским играма 2014. у Сочију, освојила је златну медаљу у спусту, што је прва златна медаља за Словенију на зимским олимпијским играма.</s> <s>Државни празници (нерадни дани)</s> <s>Види још Словеначке покрајине Регистарске ознаке (Словенија)</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>-{Slovenia.si}-.</s><s>Влада Републике Словеније Званичан туристички водич</s> <s>Балканске државе Државе у Европи Државе чланице Европске уније Државе чланице НАТО-а</s>

919

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%B1%D0%B0

Куба

<s>Куба, званично Република Куба (), држава је и архипелаг у северним Карибима који се налази између Карипског мора, Мексичког залива и Атлантског океана.</s><s>Куба је највеће острво на Карибима, а са више од 11 милиона становника је друга после Хиспаниоле, мада са мањом густином становништва од већине држава у региону.</s><s>Државу чине главно острво Куба, острво Исла де Хувентуд и неколико архипелага.</s><s>Главни и највећи град је Хавана, а остали већи градови су Сантијаго де Куба, Камагвеј, Олгин, Санта Клара и Гвантанамо.</s><s>Северно од Кубе се налазе САД и Бахами, на западу Мексико, на југу Кајманска острва и Јамајка, а на југоистоку Хаити.</s> <s>Острво Кубу су насељавала разна мезоамеричка племена пре искрцавања истраживача Кристифора Колумба 1492. који ју је присвојио у име Краљевине Шпаније.</s><s>Куба је остала шпанска колонија све до Шпанско-америчког рата 1898, када су њоме кратко управљале САД све до стицања номиналне независности 1902.</s><s>Крхка република је прошла кроз период друштвене нестабилности, и упркос покушајима да се ојача њен демократски систем, Куба је 1952. потпала под диктатуру бившег председника Фулгенсија Батисте.</s><s>Све већи немири и нестабилност довели су до Батистиног збацивања јануара 1959. од стране Покрета 26. јул, који је после тога успоставио социјалистичку владу под вођством Фидела Кастра.</s><s>Од 1965.</s><s>Куба је једнопартијска држава којом управа Комунистичка партија Кубе.</s> <s>Куба је вишенационална држава, а њен народ, култура и обичаји су разноликог порекла, од домородачких народа Таино и Сибони, дугог периода шпанског колонијализма, довођења афричких робова, блискости са Совјетским Савезом током Хладног рата и близине САД.</s><s>Куба се рангира високо по степену здравствене заштите и образовања, са веома високом показатељем хуманог развоја.</s> <s>Историја</s> <s>Куба пре Колумба Пре доласка Кристифора Колумба, територију данашње Кубе насељавало је око 150.000 људи.</s><s>Били су припадници једног од три индијанска племена: Таино, Гванахатабе и Сибони.</s> <s>Најмање бројни су били припадници племена Гванахатабе.</s><s>Први су населили Кубу.</s><s>Нису градили куће; живели су у пећинама.</s><s>Бавили су се углавном ловом и риболовом.</s><s>Били су примитивни у односу на остала племена и у њима су изазивали страх.</s><s>С обзиром да су насељавали крајњи запад острва, касније су ретко долазили у контакт са Шпанцима.</s> <s>Сибони су на острво стигли из Јужне Америке.</s><s>Део су племена Аравак.</s><s>Поред лова и риболова су се бавили и пољопривредом.</s><s>Многи су се касније придружили Таино племену као слуге.</s> <s>Најбројнији народ на Куби био је Таино.</s><s>Они су се на острво проширили из осталих делова Антила.</s><s>Живели су на источном и централном делу Кубе.</s><s>Градили су мале, дрвене колибе округлог или правоугаоног облика, данас познате као боио ().</s><s>Израђивали су намештај.</s><s>Узгајали су многе биљне врсте: прерађивали корен јуке и правили касава хлеб.</s><s>Користили су дуван у религијским обредима.</s> <s>Шпанска колонизација (1492—1898) Колумбо је Кубу први пут уочио 27. октобра 1492.</s><s>На тло североисточне Кубе, Шпанци су крочили наредног дана.</s><s>Колумбо је пространства Кубе описао као „најлепшу земљу коју су људске очи икад виделе”.</s><s>Домороци су Европљане дочекали срдачно и пријатељски, могуће мислећи да су се сусрели са божанским народом.</s> <s>Прво право шпанско насеље у Карибима успостављено је око 1498. и то на острву Хиспаниола.</s><s>Тако је настао данашњи град и лука Санто Доминго.</s><s>Одатле је планирано будуће освајање читаве Кубе које се није догодило све до 1511.</s><s>Тада је шпански конкистадор Дијего Веласкез де Куељар започео експедицију ширења на Кубу.</s><s>Повео је преко стотину људи и основао прво стално шпанско насеље на територији данашње Кубе код Баракое.</s><s>Шпанци тада нису наишли на гостопримство староседелаца.</s><s>Јак отпор индијанских племена водио је Атуеј, Таино поглавица пореклом са Хиспаниоле.</s><s>Одатле је пребегао након великог покоља 1503. године који су Шпанци извршили над домородачким становништвом.</s><s>Ипак, недовољна ратна обученост Таино народа је пресудила у борби.</s><s>Предали су се и повукли у планине изнад Баракое.</s><s>Атуеј је убрзо пронађен.</s><s>Суђено му је, те је спаљен 1512. године.</s> <s>Отпор против шпанских освајача је ослабио након Атуејеве смрти, али није потпуно престао.</s><s>Припадници домородачких народа су и даље саботирали продирање Шпанаца у унутрашњост острва.</s><s>Поједини конкистадори су на то одговарали пљачкањем села и силовањем жена.</s><s>Веласкез се није зауставио и у наредних неколико година је успоставио још насеља широм Кубе, међу којима je и данашњи главни град Хаванa, настала 1514.</s><s>На југу острва изградио је луку Сантијаго која је постала седиште шпанске колоније на Куби.</s> <s>У наредних неколико деценија домородачко становништво је практично истребљено.</s><s>На територији Кубе остало је свега око пет хиљада староседелаца.</s><s>Најчешће наведен узрок њиховог нестанка је терор који су шпански колонизатори спроводили над локалним становништвом.</s><s>Честа су била масовна убијања и масакри широм острва.</s><s>Опис зверстава Дијега Веласкеза и његових пратилаца навео је у својим сведочанствима Бартоломе де лас Касас, шпански писац и доминикански фратар из тог времена.</s><s>Био је присутан приликом многих злочина над домородачким народом, те је та искуства забележио у свом делу Кратак извештај о уништењу Индија () из 1552. године.</s><s>Објаснио је да „не постоји језик који би могао свету да опише ужасна дела Дијега Веласкеза и његових људи”.</s><s>У једном од извештаја, Де лас Касас је поменуо случај масакра 2.500 људи у једном индијанском селу.</s><s>Када су дочекали госте из Шпаније, староседеоци су им понудили одмор и храну.</s><s>Након што су јели, Шпанци су брутално масакрирали своје домаћине.</s> <s>Поред тога, велики број жртава однеле су епидемије заразних болести.</s><s>Народи са подручја Америке нису имали развијен имунитет за болести које су Шпанци пренели из Европе.</s><s>Најзаступљенија оболења тада су биле велике и мале богиње, грип и остале болести респираторног система.</s><s>Верује се да су мале богиње биле узрок смрти око две трећине укупног индијанског становништва током 1529. године.</s> <s>Експлоатација Кубе за Шпанце се у почетку заснивала на проналажењу злата.</s><s>Међутим, како је време одмицало, конкистадорима је постало јасно да ће главни значај Кубе бити у пољопривреди, и то првенствено у узгоју кафе, дувана, а касније и у извозу шећера.</s><s>Да би се одржала радно интензивна привреда на плантажама шећерне трске, на Кубу су доведене десетине хиљада афричких робова.</s><s>Бројнији и спремнији за захтеван физички рад, робови из Африке били су далеко боља опција у односу на староседеоце.</s><s>Први робови су стигли још са конкистадорима, на самом почетку освајања Кубе.</s><s>Њихов број се наставио повећавати кроз деценије, да би крајем 16. века чинили скоро половину читавог кубанског становништва.</s><s>Процењено је да је до 1867. године на Кубу доведено скоро 800.000 робова из Африке.</s><s>Ропство на Куби је укинуто тек 1886. године.</s> <s>Средином 18. века, Шпанско краљевство је учествовало у Седмогодишњем рату.</s><s>Иако се сукоб одвијао углавном у Европи, последице су се осетиле и у Новом свету.</s><s>Шпанци су у рат ушли почетком 1762. године и то као подршка Французима у борби против Британске империје.</s><s>Реакција Британаца била је заузимање француских и шпанских колонија у Карибима.</s><s>Средином 1762. године, Британци су заузели Хавану.</s><s>Тако је најважнија шпанска лука у Карипском мору пала под британску власт.</s><s>Утицај нове власти био је значајно изражен, али краткотрајан, с обзиром да је већ годину дана касније потписан Париски мир.</s><s>Тако се окончао Седмогодишњи рат; Британској империји је припала Флорида, а Куба је поново постала део Шпанског краљевства.</s> <s>Борба за независност (1868—1902)</s> <s>Жеља за ослобођењем Кубе од шпанске власти прво се јавила код креолских власника плантажа шећера на истоку острва.</s><s>Основни разлог за њихово незадовољство били су неодговорна управа, недостатак социјалних и политичких реформи и изузетно високи порези.</s><s>Зато је 10. октобра 1868. у граду Бајамо започета борба за независност Кубе.</s><s>Побуњенике је предводио имућни кубански власник плантаже и адвокат, Карлос Мануел де Сеспедес.</s><s>Иако је рођен на Куби, школовао се у Шпанији.</s><s>На Кубу се вратио 1844. године, надахнут успесима Француске револуције.</s><s>Он је тог дана ослободио своје робове са плантаже Ла Демахагва () и позвао их да му се придруже у преузимању власти.</s><s>Прогласио је независност колоније.</s><s>Овај догађај познат је под именом Узвик Јаре () и означава почетак Десетогодишњег или Великог рата ().</s> <s>Десет дана касније, Бајамо је освојен.</s><s>Тада је настала и песма која ће касније постати химна Кубе, Ла Бајамеса ().</s><s>До краја месеца октобра исте године, Сеспедес је око себе окупио око 12.000 људи.</s><s>Значајан део те војске чинили су ветерани из Доминиканске Републике и ослобођени кинески робови.</s><s>Побуњеници су великом брзином освојили провинцију Оријенте.</s><s>Борбе у Великом рату углавном су вођене између креола, који су рођени на Куби и такозваних пенинсулареса - Шпанаца који су рођени у Шпанији, а живе у Новом свету.</s><s>Ширење револуције према западу острва није било нарочито ефикасно, али је било богатих земљопоседника који су помагали идеје са истока.</s><s>Сеспедесова војска је избегавала директан контакт са Шпанцима, првенствено због слабог наоружања и сиромашног ратног искуства.</s><s>Рат је протицао споро, годину за годином.</s><s>Ни побуњеници, ни Шпанци нису успевали да ситуацију окрену у своју корист.</s><s>Шпанци су донекле били задовољни чињеницом да је револуција ограничена на источни део Кубе.</s><s>Томе је допринела одлука о постављању одбрамбене линије преко централног дела острва, али и недовољно интересовање на западу.</s><s>Све чешће се указивало на неуспехе Сеспедеса, па је смењен 1873.</s><s>Годину дана касније, убијен је у шпанској заседи у Оријентеу.</s><s>Све мање високих официра је било активно у борби против шпанске власти.</s><s>У фебруару 1878, постугинут је Пакт у Занхону, који је најавио крај сукоба.</s><s>Предлог о примирју донео је шпански генерал Арсенио Мартинез Кампос.</s><s>Кубанцима је обећана амнестија, увођене политичких реформи и ослобођење робова који су ратовали у корист револуције.</s><s>Десетогодишњи рат је званично окончан 28. маја 1878.</s> <s>Већ 1879. године дошло је до нових побуна.</s><s>Организовао их је Каликсто Гарсија, један од револуционара који нису потписали Уговор у Занхону.</s><s>Гарсија је своје акције планирао у Њујорку, непосредно након завршетка Великог рата.</s><s>Сукоб који је настао као последица тих акција трајао је свега годину дана и познат је по називу Мали рат ().</s><s>Разочарани и исцрпљени од недавно окончаног десетогодишњет ратовања, Кубанци се нису одазвали и рат је завршен убедљивом победом Шпанаца.</s> <s>Након новог неуспеха, постало је јасно да Кубанци нису у стању да се сами ослободе колонијалне власти.</s><s>Насупрот себе су имали озбиљног и дисциплинованог противника.</s><s>Шпанци нису испуњавали своја обећања, али су вешто одржавали контролу на острву.</s><s>Обале су биле пажљиво чуване, тако да спољашња помоћ за побуњенике није била могућа.</s><s>Једино решење за оне жељне самосталности било је изазивање међународне ситуације која би тренутну власт довела у незгодан положај.</s><s>Ни десет година које су уследиле нису довеле до промена.</s> <s>Компликовану политичку ситуацију у Карибима, дуго су пратиле Сједињене Америчке Државе.</s><s>Они су себе сматрали господарима америчког континента и вођени Монроовом доктрином, противили су се европским освајањима Западне хемисфере.</s><s>На њихову реакцију на Куби се чекало дуго; надали су се да ће им Шпанци продати острво, па нису желели да оспоре колонијалну власт.</s><s>Американци су након Десетогодишњег рата направили велика улагања у кубанску индустрију шећера.</s><s>Шпанци су одржавали политичку власт, али економију Кубе су контролисале САД.</s><s>Извоз шећера према САД био је вишеструко већи у односу на извоз у матичну државу.</s> <s>Многи утицајни Кубанци су крајем 19. века предлагали идеју припајања Кубе Сједињеним Америчким Државама.</s><s>Један од главних противника те идеје био је писац и новинар Хосе Марти.</s><s>Његов циљ била је самостална Куба.</s><s>Марти је револуцију подржавао још као младић.</s><s>Са шеснаест година је писао чланке у којима је фаворизовао побуњенике током Десетогодишњег рата.</s><s>Тада је осуђен на шест година затвора, након чега је одлучио да се школује у Шпанији.</s><s>Студирао је филозофију и право.</s><s>Вратио се на Кубу након помиловања из Пакта у Занхону.</s><s>Помагао је и Каликста Гарсију за време Малог рата 1879.</s><s>Након новог протеривања са острва, одлучио је да из Шпаније оде у Њујорк, где је било седиште Револуционарног покрета Кубе.</s><s>Тамо је провео наредних петнаест година.</s><s>Хосе Марти је кроз боравак у Њујорку планирао деловања за коначно ослобођење Кубе.</s><s>Повезао се са многим преживелим учесницима Десетогодишњег рата, међу којима се истичу генерали Максимо Гомез и Хосе Антонио Масео.</s><s>Марти и Гомез су крајем марта 1894. у Доминиканској Републици креирали Манифест из Монтекристија (), документ у којем су наведени разлози за нови рат против шпанске власти на Куби.</s> <s>Рат за независност Кубе () или Неопходни рат започет је 24. фебруара 1895. године.</s><s>Трајао је скоро четири године.</s><s>Хосе Марти је убијен у борби у мају 1895.</s><s>Побуњеници су се још једном сукобили са далеко бројнијим противником, тако да су прибегавали герилском ратовању и саботажама.</s><s>Шпанци су кубанско становништво у руралним пределима изоловали и ограђивали.</s><s>Била је то стратегија шпанског генерала Валеријана Вејлера.</s><s>Циљ такозване реконцентрације био је одвајање цивила од побуњеника.</s><s>Изоловани цивили живели су у изузетно лошим условима.</s><s>Велики број Кубанаца је страдао од глади и болести.</s><s>Организација ових јединица сматра се прототипом концентрационих логора из 20. века.</s><s>Уследили су протести и осуде, како из европских држава, тако и из САД.</s><s>Потапање америчког ратног брода Мејн 15. фебруара 1898. код Хаване, довело је до званичног укључивања САД у рат против Шпаније.</s><s>Тако је почео Шпанско-амерички рат, који је трајао више од три месеца.</s><s>Рат је завршен Миром у Паризу 1898.</s><s>Резултат је био не само пораз Шпаније од САД, него и њихово коначно повлачење са Кубе.</s> <s>Република Куба (1902—1959) САД су по склопљеном споразуму са Шпанијом окупирале острво и одржавале војну контролу до 1902.</s><s>У подне 20. маја 1902. године, проглашена је Република Куба.</s><s>Америчке корпорације су започеле нова велика улагања у кубанску индустрију шећера.</s><s>Половина читавог произведеног шећера на Куби била је у власништву америчких инвеститора после прве две деценије двадесетог века.</s><s>Осим тога, острво је остало под војном и политичком контролом САД; такозваним Платовим амандманом, САД су задржале право да интервенишу у циљу заштите својих националних интереса.</s><s>Остатак ових посебних војних права САД на Куби је војна база у Заливу Гвантанамо, која од 2000. служи као затвор за заробљенике из рата у Авганистану и Ираку.</s> <s>Први председник Републике Кубе био је Томас Естрада Палма.</s><s>Нерегуларности у току избора 1906. довеле су до револта његових противника.</s><s>У циљу избегавања нових немира и сукоба, САД су поново окупирале острво од 1906. до 1909, позивајући се на Платов амандман из 1901.</s><s>Тадашњи председник САД, Теодор Рузвелт је за гувернера Кубе изабрао америчког бизнисмена Чарлса Магуна, кога кубански историчари сматрају зачетником корупције на Куби.</s><s>Задовољавајућа стабилност је постигнута 1908, када је за другог председника проглашен Хосе Мигел Гомес.</s><s>Окупација острва могла је да се приведе крају, али утицај САД се наставио и у наредним годинама.</s><s>1924. године је за председника државе изгласан Херардо Мачадо.</s><s>Иако је било предвиђено да његов мандат траје четири године, Мачадо је променом Устава одредио мандат од шест година, те се поново прогласио за председника 1928.</s><s>Глобални економски колапс из 1929, значајан пад цена шећера и политичка нестабилност довели су до све чешћих демонстрација против тадашње власти.</s><s>Ови протести, које су предводили студенти познатији под називом Генерација 1930, бивали су све озбиљнији и насилнији.</s><s>Под великим притиском незадовољног кубанског народа, Херардо Мачадо је био приморан да напусти Кубу 1933.</s><s>На његово место дошао је Карлос Мануел де Сеспедес Кесада, чији је отац 1868. започео борбу за независност Кубе.</s><s>Његова владавина није трајала дуго, будући да је свргнут у току Кубанске револуције 1933.</s><s>Револоцију је водио кубански војни официр, Фулхенсио Батиста.</s><s>Резултат овог пуча је било оснивање такозване Пентархије из 1933, чији су чланови били противници Херарда Мачада.</s><s>Један од њих, Рамон Грау Сан Мартин, постао је нови председник државе.</s><s>Револуција из 1933. представља почетак снажног утицаја Фулхенсија Батисте у кубанској политици, који ће трајати 25 година.</s><s>Иако је иза сенке учествовао у важним државним питањима, за председника се кандидовао тек 1940.</s><s>У мају 1934. године, Платов амандман је укинут, мада су САД одбиле да се одрекну права на војну базу у заливу Гвантанамо.</s><s>Упркос успешном државном удару, Батиста и тадашњи председник Карлос Мендијета су и даље имали противнике међу званичницима на Куби.</s><s>Честе демонстрације и покушаји дестабилизације власти узроковали су појачану војну контролу у држави.</s><s>Година 1940. је значајна и због формирања новог Устава, који је имао социјалдемократски садржај.</s><s>Радници су добили право на осмочасовни радни дан, месечну плату и пензију, осигурање и накнаду у случају повреде.</s><s>Право гласа на изборима добили су сви старији од 20 година.</s><s>По први пут у историји државе, право да гласају добиле су и жене.</s><s>Устав је забрањивао дотадашњу нетрпељивост према црној раси; расне поделе у политици више нису биле могуће.</s><s>Донете су и многе реформе у друштвеном и економском смислу, а једна од њих било је обезбеђено осмогодишње школовање за сву децу.</s> <s>Куба је почетком децембра 1941, након напада на Перл Харбор, објавила рат Нацистичкој Немачкој, Јапану и Италији.</s><s>Њиховим званичницима на Куби је наређено да напусте острво у фебруару.</s><s>Сједињеним Америчким Државама су уступљени аеродроми.</s><s>Куба је потписала и уговор са Мексиком који се односио на заједничку одбрану од немачких U-подморница.</s><s>Ипак, значајнијих војних акција кубанске војске у Другом светском рату није било.</s> <s>Први Батистин мандат се завршио 1944.</s><s>Наредних осам година провео је у САД.</s><s>За председника се поново кандидовао 1952. године.</s><s>Увидевши да резултати не иду у његову корист, Батиста је извео нови државни удар 10. марта 1952.</s><s>Избори предвиђени за 1. јун исте године били су одгођени и држава је постављена под војну власт са Батистом на челу.</s><s>Преотимање власти 1952. било је дискретно подржано од стране САД.</s><s>Батиста је формално проглашен за председника на изборима одржаним 1954. и остао је на тој позицији до 1959.</s> <s>Кубанска револуција и комунистичка власт (1959—)</s> <s>Фулхенсио Батиста је спроводио диктатуру на Куби, посебно током свог другог мандата.</s><s>Његова владавина била је прожета многим друштвеним проблемима.</s><s>Батиста је прилику пружио америчким инвеститорима који су вршили енормна улагања у привреду Кубе, првенствено у индустрију шећера.</s><s>Корупција на Куби доживела је процват за време Батистиног мандата.</s><s>Све већи део прихода односио се на нелегалне активности, организовани криминал и клађење.</s><s>Изражена корупција претила је да угрози дотад пријатељске односе са Сједињеним Америчким Државама.</s> <s>Током педесетих година 20. века, формиран је велики број група које су се залагале за рушење диктатуре.</s><s>Долазак Фулхенсија Батисте на чело државе сматрали су нерегуларним.</s><s>Најистакнутији његов противник био је млади кубански адвокат Фидел Кастро.</s><s>Он је 1952. покренуо судски поступак против Батисте, у ком га је окривио за кршење Устава из 1940. и насилно отимање власти.</s><s>Случај је био игнорисан.</s><s>Када су схватили да дипломатске мере неће довести до промена, Батистини противници су се окренули планирању оружаних напада као средства за постизање циља.</s><s>Први такав напад догодио се 26. јула 1953, само годину дана након што је Батиста извршио државни удар и преузео контролу над Кубом.</s><s>Тада су Фидел Кастро, његов млађи брат Раул и још око 150 наоружаних побуњеника напали касарну Монкада у Сантијагу.</s><s>Напад се завршио неуспехом, са великим бројем погинулих и ухапшених.</s><s>Упркос поразу, Фидел Кастро је офанзивом на касарну Монкада најавио почетак Кубанске револуције.</s> <s>Браћа Кастро су ухапшена непосредно након напада на касарну Монкада.</s><s>Обојица су осуђени на вишегодишње затворске казне, али су 1955. године ослобођени под великим притиском јавности на Батистину власт.</s><s>Потом су се преселили у Мексико, где су са осталим ослобођеним побуњеницима планирали нове акције против Фулхенсија Батисте.</s><s>У Мексику се Кастру представио и приближио његов будући сарадник и пријатељ, аргентински лекар Ернесто Че Гевара.</s><s>Гевара је уз браћу Кастро и Камила Сјенфуегоса предводио круцијалне акције у годинама које су уследиле.</s> <s>Кастро је 1955. формирао групу под именом Покрет 26. јул ().</s><s>Циљ овог покрета био је преузимање власти на Куби.</s><s>Спровођење плана започето је у новембру 1956. године, када се око 80 побуњеника на броду Гранма из Мексика запутило према јужној обали Кубе.</s><s>По доласку на острво, Кастрови људи су се ширили копном кроз шуме планине Сијера Маестра.</s><s>Покрет 26. јул је у наредне две године прерастао у главну револуционарну групу на Куби.</s><s>Када су се револуционари пробили кроз планине до града Санта Клара, Батиста је био приморан да побегне из Кубе 1. јануара 1959.</s><s>Кастров покрет је тријумфално ушао у Хавану 8. јануара 1959. и тако преузео власт над државом.</s> <s>Влада Двајта Ајзенхауера је подржала Кастрово преузимање власти на Куби, али су односи између две државе постајали све хладнији.</s><s>Започете су реформе какве је Кастро и обећао.</s><s>Здравство и школство су постали бесплатни за све грађане Кубе.</s><s>Нова влада је извршила и земљишне реформе; национализовала је већину власништва страних компанија, као и домаћих богаташа.</s><s>У време тријумфа Револуције, 75% кубанске земље је било у власништву странаца и то првенствено америчких држављана, па је резултат реформи било погоршање односа са САД.</s><s>Закључено је да се интереси Сједињених Држава на Куби не могу одржавати док је Кастро на власти и одобрено је планирање његовог свргавања.</s><s>Одговор на Кастрове аграрне реформе било је увођење санкција Куби од стране САД, међу којима је најзначајнија потпуна обустава трговине између ове две земље.</s><s>Делимично решење за ову ситуацију понудиле су државе Источне Европе и Совјетски Савез, обавезујући се на куповину неколико милиона тона шећера које су раније биле тржиште америчких купаца.</s><s>Овај споразум Фидел Кастро је потписао са премијером Совјетског Савеза Анастасом Микојаном у фебруару 1960.</s> <s>Кастро се првобитно није декларисао као комуниста, али су га снажне везе са Совјетским Савезом касније приволеле да на тај начин организује власт, по угледу на Совјетски Савез.</s><s>Наде да ће се Кастро одрећи комунизма пропале су након неуспешне Инвазије у Заливу свиња у пролеће 1961.</s><s>Тада су кубанске избеглице из САД праћене америчком морнарицом направиле покушај искрцавања на јужну обалу Кубе.</s><s>Инзавију су подржавали Централна Обавештајна Агенција и тадашњи председник Џон Ф.</s><s>Кенеди.</s><s>Операција је завршена потпуним неуспехом нападача; више од стотину Кастрових противника је убијено, а преко хиљаду заробљено.</s><s>Кастро је у децембру исте године изјавио да чврсто верује у комунистичке идеје.</s> <s>Развој Кубе у комунистичку силу и совјетског савезника био је битан фактор у току Хладног рата.</s><s>Ситуација у Карипском мору била је најнапетија у октобру 1962, када су примећене совјетске нуклеарне ракете R-12 на подручју Сан Кристобала, на истоку Кубе.</s><s>Истовремено, САД су своје нуклеарно оружје распоредиле око Италије и Турске.</s><s>Проблем је решен дипломатским путем.</s><s>Председници двеју држава, Џон Ф.</s><s>Кенеди и Никита Хрушчов постигли су договор о обостраном уклањању нуклеарних ракета, уз обећање САД да у будућности неће напасти Кубу без оправданог политичког разлога.</s><s>Тако је избегнут сукоб светских размера.</s><s>Верује се да је Кубанска ракетна криза из 1962. моменат у ком је свет био најближи нуклеарном рату.</s><s>Још један од планова за свргавање Кастрове владе била је Операција Нортвудс, у којој су војни лидери САД предлагали да се исценира терористички напад на САД да би се добило оправдање за инвазију Кубе.</s><s>Оваква акција би за последице имала потенцијално велик број америчких цивилних и војних жртава.</s><s>Идеју је америчком секретару за одбрану Роберту Мекнамари предочио начелник Заједничког штаба САД Лиман Лемницер 13. марта 1962.</s><s>Операција никад није спроведена јер није одобрена од стране председника Кенедија.</s><s>Амерички писац и новинар Џејмс Банфорд сматра да је Операција Нортвудс могуће најпокваренији план који је америчка власт икад смислила.</s><s>Куба је по успешној револуцији започела учешће у многим ратним дешавањима широм планете.</s><s>Циљ је био пружање подршке Совјетском Савезу и осталим комунистичким силама током Хладног рата.</s><s>Највећу активност кубанска војска имала је на афричком континенту.</s><s>Кастро је подржао Алжир у пограничном сукобу са Мароком у октобру 1963.</s><s>Добре односе са Кубом градио је у то време председник Алжира, револуционар Ахмед ибн Бела чија су се социјалистичка схватања подударала са Кастровим.</s><s>Војну подршку од Кубе добио је и Народни покрет за ослобођење Анголе (MPLA) у Анголском грађанском рату који је почео средином седамдесетих година 20. века.</s><s>Комунистичке и анти-колонијалне идеје MPLA биле су разлог да се велики број кубанских трупа распореди у Анголи и оне су допринеле победи социјалистичког покрета.</s><s>Дејства кубанских војника у Анголи изазвала су реакцију Јужноафричке Републике, која је заједно са САД помагала Националну унију за потпуну независност Анголе (UNITA).</s><s>Године 1987. дошло је до битке код Квито Квалавалеа, чији је резултат био повлачење јужноафричких и кубанских снага са подручја Анголе 1991. године.</s><s>После успешних интервенција у Анголи 1976, Фидел Кастро је своју војску преусмерио ка Етиопији.</s><s>Куба је сарађивала са Етиопијом у Огаденском рату против Сомалије.</s><s>У конфликт се укључила у марту 1977.</s><s>Етиопија је, уз финансијску помоћ Совјетског Савеза и око 16,000 Кастрових војника, повратила контролу над највећим делом окупиране територије и сомалијске трупе су се повукле из Огадена.</s><s>Кубанске трупе током шездесетих и седамдесетих година биле су присутне и у осталим деловима Африке.</s><s>Кастро је помагао и револуционарне покрете у Централној Америци (Никарагва, Гватемала, Салвадор) и Блиском Истоку.</s> <s>Неколико наредних деценија Куба је добијала значајну помоћ Совјетског Савеза, највише преко размене шећера за нафту коју је Куба даље пласирала на светско тржиште.</s> <s>Прелазни период</s> <s>Распадом Совјетског Савеза 1991. године Куба је доживела тежак економски ударац и проглашен је „специјални период“ опоравка.</s><s>Иако су ММФ и Светска банка одбиле да пруже помоћ Куби, кубанска привреда се није урушила и, иако су економски показатељи и даље нижи него 1989. године, осећа се спор, али стабилан економски напредак.</s> <s>Американци су прогласили трговински ембарго против Кубе, који се односи на извоз све робе (осим лекова и хране) на Кубу.</s><s>Највећи број путовања Американаца на Кубу је забрањен (туристичка путовања су забрањена законом).</s><s>Американци који путују на Кубу то чине кришом, путујући преко Мексика, Канаде или Бахама.</s> <s>Географија</s> <s>Куба је архипелаг у Атлантском океану, сачињен од око 4,195 острва.</s><s>Два највећа острва у овом архипелагу су острво Куба и Исла де ла Хувентуд.</s><s>Куба је највеће острво у Карипском мору.</s><s>Са површином од скоро 105,000 km² чини око 96% укупне површине државе.</s><s>Дужина главног острва од истока ка западу износи 1,250 km са просечном ширином од око 100 km.</s><s>Друго по величини, Острво младости или Исла де ла Хувентуд, налази се у заливу Батабано и простире се на 2,200 km².</s><s>Остатак копнене површине Кубе чине мања острва подељена у пет субархипелага, од којих се два налазе уз северну обалу, два уз јужну и један уз источну.</s><s>Укупна дужина обале износи скоро 5,800 km.</s><s>Обала је карактеристична по великом броју залива, који имају мале улазе али велике унутрашње површине, што их чини добрим лукама, јер добро бране копно од морских таласа.</s> <s>Положај Куба се налази на Западној хемисфери Земље.</s><s>Позиционирана је јужно од северног повратника, између 19° и 24° северне географске ширине и 74° и 85° западне географске дужине.</s><s>Смештена је у Атлантском океану, на улазу у Мексички залив.</s><s>Припада архипелагу Великих Антила и његово је најзападније острво.</s><s>На западу је Ветровитим мореузом дугим 77 km одвојена од острва Хиспаниола и држава Хаити и Доминиканске Републике.</s><s>Лоцирана је северно од Јамајке и Кајманских острва, јужно од Флориде и Бахама, а источно од мексичког полуострва Јукатан.</s> <s>Рељеф</s> <s>Рељефом Кубе доминирају равнице, које чине две трећине укупног копна и просечна надморска висина им је 100 m. Планински ланци су изоловани и релативно ниски.</s><s>Једино на источном делу острва, у провинцијама Сантијаго де Куба, Гранма и Гвантанамо, просечна висина планина прелази 1,200 m. Најважнији планински ланац на Куби је Сијера Маестра, значајна како у географском, тако и у историјском смислу.</s><s>Протеже се дуж јужне обале.</s><s>Највиши врх овог ланца је уједно и тачка са највећом надморском висином на острву — Пико Туркино са висином од 1,974 m. Планинских предела има и у осталим деловима земље.</s><s>Између њих налазе се простране равнице од којих су многе глиновите.</s><s>Најплодније тло се налази у централном делу острва.</s><s>Далеко сиромашније тло одликује крајњи источни дио, као и провинцију Пинар дел Рио на западу.</s><s>Највећи проблеми тла на Куби су суше и салинизација.</s><s>Мала количина падавина захвата 37% укупне површине или око 4 милиона хектара.</s><s>Накупљање соли у земљишту је проблем присутан углавном у приобалним пределима.</s><s>Узгојни потенцијал осталог кубанског тла је скроман, с обзиром да је и оно подложно ерозивним променама и салинизацији.</s> <s>Воде Реке и потоци на Куби су углавном кратког тока због уског и издуженог облика острва.</s><s>Већина река извире у средишњем делу и тече ка северу или југу.</s><s>Најдужа река на Куби је река Кауто.</s><s>Извире у планинским пределима Сијера Маестре на истоку и тече према јужној обали, где се улива у залив Гваканајабо.</s><s>Дуга је 370 km.</s><s>На Куби се може наћи и мањи број лагуна и језера, од којих је најпознатија Млечна лагуна.</s><s>Природне и вештачке воде заузимају око 3% укупне копнене површине Кубе.</s> <s>Флора и фауна Тропска острвска клима погодује развоју многих биљних и животињских врста.</s><s>Куба има разнолика природна стаништаː шуме, травњаке, мочваре, џунгле, коралне гребене и мање пустињске површине.</s><s>Четвртина Кубе је прекривена шумском вегетацијом.</s><s>Врсте дрвећа које преовлађују су палме и борови.</s><s>Једно од највиших дрвећа на Куби је сеиба, чија висина досеже и 60 m. Трећину укупног дрвећа на Куби чине мангрове, чије се шуме успешно развијају у влажним приобалним појасима и лагунама.</s><s>По читавој држави се може срести и кубанска краљевска палма (), национално дрво на Куби.</s> <s>Једно од најзначајнијих мочварних предела у Карибима је резерват природе Запата на западном делу Кубе у провинцији Матанзас.</s><s>Станиште је многих специфичних биљака и животињских врста, од којих су најпознатији ендемични кубански крокодил () и пчела-колибри (), најмања птица на планети.</s><s>Национална птица је кубански трогон (), чије се боје подударају са оним на државној застави.</s><s>Такође се сматра ендемском врстом.</s> <s>Клима Клима Кубе је тропска и погодна за узгој шећерне трске.</s><s>Средња годишња температура је 25°C, са екстремним летњим врућинама и високом влажношћу ваздуха, праћена ветровима који дувају из суптропских зона ка екватору.</s> <s>Најхладнији месец у години је јануар, са просечном температуром од 22.5°C, а најтоплији август са температуром у просеку 27.8°C. Већи део годишњих падавина (у просеку 1.320-{mm}-) излучи се током влажне сезоне која траје од маја до октобра.</s><s>У августу, септембру и октобру повремено се јављају урагани.</s> <s>Политика</s> <s>Куба је комунистичка (социјалистичка) држава, или парламентарна република предвођена Комунистичком партијом Кубе.</s><s>Фидел Кастро је био на челу државе и владе од 1959. године.</s><s>Он је вршио функцију шефа државе, шефа владе, првог секретара Кубанске комунистичке партије, као и врховног заповедника Кубанских оружаних снага.</s><s>Фебруара 2008.</s><s>Фидел Кастро се повукао са функције председника.</s><s>За новог председника Кубе је изабран његов брат Раул Кастро, 24. фебруара 2008.</s><s>Фидел је задржао функцију првог секретара Кубанске комунистичке партије.</s><s>Западни медији преношење власти са старијег на млађег брата називају „комунистичка династија Кастро“.</s> <s>Кубански једнопартијски парламент, Национална скупштина народне силе (), има 609 чланова.</s><s>Они се бирају сваких 5 година.</s><s>Комунистичка странка је једина легална политичка странка на Куби.</s><s>Она држи водеће функције у управи земље, укључујући и судство.</s><s>Кључна политичка питања политичког живота на Куби укључују илегалну емиграцију Кубанаца у САД, економски ембарго који је САД наметнуо Куби и хапшење политичких дисидената.</s> <s>На Куби поред једине парламентарне Комунистичке партије Кубе, постоје и друге законски формално регистроване политичке странке којима није правно омогућено да уђу у парламент Кубе.</s><s>Ниједној политичкој странци није дозвољено да води кампању нити да промовише кандидате за парламентарне изборе, укључујући и политичке странке са комунистичким префиксом у свом називу, осим Комунистичке партије Кубе.</s><s>Према важећим правним актима, кандидати за парламент бирају се на индивидуалном референдуму, који има законску основу формалног укључивања политичких странака у политички живот.</s><s>На основу тога, опозиционе политичке странке присутне су у минорној мери у власти локалних самоуправа на Куби.</s><s>У пракси се бира већина кандидата за локалне самоуправе из редова Комунистичке партије Кубе.</s><s>Као резултат тога, политички митинзи опозиционих странака јављају се спорадично на острву.</s><s>Кубански закон такође предвиђа да је кажњиво примање новчаних средства од страних влада других држава у сврху политичке организације.</s> <s>Дана 19. априла 2018, кубански парламент је предлогом Раула Кастра изабрао Мигела Дијаза Канела за новог председника Кубе, чиме је та острвска држава после 60 година добила председника који се не презива „Кастро".</s> <s>Република Куба је 25. септембра 2022. одржала референндум о увођењу амандмана на Устав, конкретно на члан 36. који не признаје истополне бракове.</s><s>Резултат референдума је 67% изашлих гласало за увођење амандмана.</s><s>Овим влада добија потребан легитимитет за признавање истополних бракова као и право истих на усвајању деце, пошто Устав захтева одржавање референдума за сваки амандман.</s> <s>Привреда</s> <s>Привреда Кубе је под централним надзором политичке власти.</s><s>У последњих неколико година спроведене су мање реформе да би се смањила неликвидност, повећала ефикасност предузећа и отклонила стална несташица хране и још неких основних средстава.</s> <s>У раздобљу од 1989. до 1993. године БДП је пао за 35%, као резултат распада Совјетског Савеза, највећег Кубанског трговачког партнера.</s><s>Након лаганог опоравка у следећих неколико година, 1999. године БДП је повећан 6,3%, као резултат великог успона туризма.</s> <s>Кубанска привреда се данас заснива на три најважније привредне гране: пољопривреда (дуван, шећер, лимун), рударство (никл) и туризам.</s> <s>Главни кубански трговински извозни партнери су Холандија, Канада и Кина, а највише се увози из Венецуеле, Шпаније и САД.</s> <s>Туризам</s> <s>Привреда Кубе се нагло развија због туризма који се сваке године све више повећава.</s><s>Средином 1990-их, туризам је постао примарна грана привреде у Куби.</s> <s>Многи званичници из Кубе говоре како је туризам „срце кубанске привреде“, а туризам је један од главих преокупација кубанске организације за развој.</s> <s>Око 1,9 милиона туриста посетило је Кубу 2003. године, што је привреду обогатило за 2,1 милијарду долара.</s><s>Већина туриста долази из Канаде и земаља Европске уније.</s><s>У популарне туристичке дестинације спадају Варадеро, Кајо Коко и Хавана.</s> <s>Покрајине</s> <s>Куба је подељена на 15 покрајина и 169 општина, уз једну специјалну општину, Исла де Хувентуд.</s> <s>Административна подела</s> <s>Становништво</s> <s>Староседеоци Кубе су Сајбонеји, Гванахатабеји и Арараци.</s><s>На територији Кубе живи око 11.177.743 становника, према попису из 2002. године.</s><s>Велик број Кубанаца живи у иностранству, углавном на Флориди (САД) око 1.000.000.</s> <s>У последних педесет година стопа раста броја становника износи 4,3 промила.</s><s>Просечна густина насељености је 96 становника/km².</s><s>У урбаним подручјима живи 77%, а у руралним 23% становништва.</s> <s>Куба је мултирасно друштво.</s><s>Највећа организована религија је католицизам.</s><s>Сантерија је религија која је мешавина старих афричких религија и католицизма, и широко је распрострањена на Куби.</s><s>По процени из 2000. године, природни прираштај у Куби је 0,39%.</s><s>Званично, Куба је атеистичка држава.</s> <s>Према попису из 2002. године, Куба има 11 177 743 становника.</s><s>Већинско је бело становништво (65,5%), са тенденцијом пораста становништва афричког порекла и мулата.</s><s>Подаци овог пописа су следећи: Белци: 65,05% Црнци: 10,08% Мулати: 24,86%</s> <s>На Куби такође постоји и мала кинеска заједница, као и мала хаићанска заједница раштркана по целом острву, углавном у источним и централним деловима која одржава своје обичаје и традиције уз подршку локалних власти.</s> <s>Просечан животни век Кубанаца је 75,6 година (78,1-жене; 73,3-мушкарци), а просечна старост је 35.1 година.</s><s>Проценат становника старијих од 60 година и више: 14,7%, а однос мушкараца и жена је прилично уједначен: мушкарци: 49,97%; жене: 50,03%.</s><s>Проценат становништва које живи у градовима је 75,9%</s> <s>Стопа писмености је 95,7% (95,3%-жене; 96,2%-мушкарци).</s> <s>Највећи градови</s> <s>Религија Куба је за разлику од осталих земаља Централне и Јужне Америке мање религиозна.</s><s>Иако већина становништва припада католичкој вери, само мали део је религиозан.</s><s>Према процени Римокатоличке цркве, око 60% нације је те вере, али свега 10% их редовно присуствује обредима.</s> <s>Политичке и социјалне промене које се на Куби дешавају вековима утицале су на развој религије међу становништвом.</s><s>Покрштавање домородачког становништва започето је већ у уводним годинама шпанске владавине.</s><s>Католички свештеници су пристигли са првим конкистадорима.</s><s>Црква није била наклоњена људима које су освајачи ту затекли и имала је јаку везу са Краљевином Шпанијом.</s><s>Већина свештеника се у Шпанију вратила након губитка контроле власти над Кубом 1898.</s> <s>Развој хришћанства и католичке вере на Куби вековима је отежаван због компликоване политичке ситуације.</s><s>То се нарочито осетило непосредно након Кубанске револуције из 1959, јер су САД и остале државе Латинске Америке увеле санкције које су Кубу изоловале од остатка Америке.</s><s>Самим тим, напредовање и ширење католичанства било је онемогућено.</s><s>Комунизам је додатно закомпликовао положај цркве.</s> <s>Народ на Куби није био нарочито религиозан ни пре 1959.</s><s>Становништво је прихватало католицизам, али мање од 10% их је присуствовало недељним служењима.</s><s>Неки подаци указују на то да је половина популације пре Кубанске револуције припадала агностицизму.</s><s>Афрокубанска и остале религије (јудаизам, хиндуизам, ислам) биле су ретко заступљене.</s> <s>Мешање афричких и европских корена на Куби довело је до стварања религије која је специфична за кубански народ.</s><s>Синкретичким спајањем елемената западноафричке Јоруба вере (са подручја данашње Нигерије, Бенина и Тога) и католичанства настала је ориша религија, на Куби позната и као сантерија.</s><s>Пратиоци ове религије верују у орише, моћне силе које је на свет послао врховни творац Олодумаре.</s><s>Ова религија нема централизовану организацију.</s> <s>Језици Шпански језик је званични језик и говоре га сви Кубанци, иако постоје незнатне разлике у дијалектима три кубанске регије.</s><s>Кубански шпански језик је углавном једнак јужноамеричкој верзији шпанског, међутим постоје речи и изрази у говору Кубанаца који су својствени само њима.</s><s>Нпр. rembambaramba (=слободно за све); amarillo (=саобраћајац, јер саобраћајци на Куби носе жуте униформе) и сл.</s><s>Енглески језик је популаран, његово учење у средњим школама је обавезно.</s><s>Кубанци који су похађали школу за време бившег Совјетског Савеза говоре и руски језик.</s> <s>Култура</s> <s>Куба је позната по: Цигарама, посебно маркама Хавана, Монте Кристо, Кохиба и Партагас.</s><s>Руму, од којих је најпознатија врста Клуб Хавана (Havana Club).</s><s>Ако је стар бар 7 година, рум добија атрибут стари (añejo).</s><s>Рум се производи ферментацијом од сирупа шећерне трске.</s><s>Кубанској музици и ритмовима, који су производ мешања многих музичких жанрова, афричких, шпанских и латиноамеричких, рецимо мамбо, конга, румба, ча-ча-ча, сон, нуева трова, хабанера, дансон и многи други.</s><s>Песмама Гуантанамера, Заувек (Hasta Siempre), Можда, можда, можда (Quizás, quizás, quizás), Чан чан (Chan Chan) које су стекле светску славу.</s><s>Посебну улогу у популаризацији кубанске музике играо је музички албум и истоимени филм Клуб Буена виста (Buena Vista Social Club).</s><s>Старим америчким аутомобилима (нарочито типа Шевролет).</s><s>По закону на Куби, забрањен је извоз ових аутомобила.</s><s>Куба је позната по аргентинском револуционару Ернесту Гевари, боље знаном по надимку Че, који се са Фиделом Кастром борио у Кубанској револуцији.</s><s>Националном спорту: Бејзболу.</s><s>Кубанци се такође истичу одличним боксерима и атлетичарима.</s> <s>Празници и значајни датуми на Куби</s> <s>Референце</s> <s>Напомене</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Cubaweb Званична презентација Кубанске владе Kuba-Cuba.com Водич кроз кубанске линкове Гранма Новине КП Кубе Cuba AIDS Project HIV и AIDS на Куби Куба путопис Havana, Varadero, Trinidad, Vinales, Pinar del Rio, Cayo Largo Шпанија и Шпанци Савремена мишљења о кубанском устанку Cuba Study Tour Професор географије износи своја искуства и импресије о Куби Encuentro en la Red Независне вести и вести из кубанске културе No Castro nor his regime Интернет страница антикастровске опозиције Free Cuba Foundation Интернет страница подршке кубанским дисидентима</s> <s>Латинска Америка Социјалистичке државе Карипске државе</s>

920

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0

Словачка

<s>Словачка (), или званично Словачка Република (), континентална је држава у централној Европи, која се у геополитичком оквиру сврстава у земље источне Европе.</s><s>Граничи се са Аустријом и Чешком на западу, са Пољском на северу, Украјином на истоку и Мађарском на југу.</s><s>Главни и највећи град је Братислава, а следе је Кошице.</s><s>Од 2004. године пуноправна је чланица Европске уније.</s><s>Службени језик је словачки који припада словенској језичкој групи.</s> <s>Словенска племена су се доселила на територију данашње Словачке током 5. и 6. века.</s><s>Током историје територија данашње Словачке је била у саставу многих држава, од Самовог царства из 7. века које је представљало прву организовану словенску државну заједницу па све до Чехословачке у 20. веку.</s><s>Као независна и марионетска државна творевина Словачка је егзистирала од 1939. до 1944. године под патронатом нацистичке Немачке.</s> <s>Словачка је високоразвијена привреда са изразито високом стопом раста.</s><s>Од 1. јануара 2009.</s><s>Словачка је чланица Еврозоне и користи „евро“ као своју валуту.</s><s>Словачка је чланица и НАТО пакта.</s> <s>Историја</s> <s>Пре 5. века Од 450. године п. н. е., територију данашње Словачке насељавали су Келти, који су саградили моћна утврђења у Братислави и Липтову.</s><s>Сребрни новчић с ликом Бијатека је први писани траг у Словачкој.</s><s>Од 6. године, уз развој Римског царства на обалама Дунава ствара се ланац предстража, а у Девинском замку је подигнута прва хришћанска црква северно од Дунава.</s><s>Варварска Краљевина Ванијус, коју је основало германско племе Квади, се налазила на западним и средишњим територијама данашње Словачке од 20. до 50. године.</s> <s>Словенске државе</s> <s>Словени територију Словачке насељавају у 5. веку.</s><s>Западна Словачка је била средиште Самовог Царства у 7. веку.</s><s>Словачка држава по именом Кнежевина Нитра настаје у 8. веку, а њен владар Прибина (825—830, око 840—861) је 828. године у Нитри подигао прву хришћанску цркву међу Западним и Источним Словенима.</s><s>Заједно са суседном кнежевином Моравском, ствара Великоморавску Кнежевину 833. године.</s><s>Највећи развој Кнежевина достиже доласком светих Ћирила и Методија 868. г, током владавине кнеза Растислава (846—870) и територијалном експанзијом под краљем Сватопулоком (871—894).</s> <s>Краљевина Угарска</s> <s>Током 925. године новоформирана Угарска држава је завладала данашњом југозападном Словачком.</s><s>Крајем 10. века, ова територија постаје део растуће Угарске кнежевине (од 1000. године Краљевина Угарска).</s><s>Већи део Словачке постаје део Краљевине Угарске око 1100. год, а североисточни делови око 1400. године.</s><s>Словачке насеобине пружале су се од северних и југоисточних делова данашње Мађарске, док су Мађари почели да насељавају јужни део Словачке.</s><s>Етничка структура је постала још разноврснија доласком Карпатских Немаца (од 13. века), Влаха (од 14. века) и Јевреја.</s> <s>Већи део становништва страда инвазијом Монгола 1241. и повременим несташицама хране.</s><s>Међутим, средњовековна Словачка се одликовала новооснованим градовима, стеновитим тврђавама и развојем уметности.</s><s>1467. године Матија Хуњади оснива први универзитет у Братислави, који није дуго радио.</s> <s>Хабзбуршка монархија Након експанзије Османског царства према Угарској, она губи независност, а њену територију деле Османско царство и Хабзбуршка монархија.</s><s>Након османског заузимања Будима почетком 16. века, средиште Краљевине Угарске померено је према Словачкој и Братислава постаје престоница хабзбуршке Угарске 1536. године.</s><s>Велики број Мађара преселио се у Словачку да би избегли свирепост османске власти.</s><s>На тај начин пропорција Словака у хабзбуршкој Угарској је постала мања.</s><s>Османски ратови и учестале буне против Хабзбуршке Монархије су нанеле огромну штету, нарочито у руралним срединама.</s><s>После повлачења Турака из Панонске низије у 18. веку, словачки утицај се смањио у хабзбуршкој Угарској, а престоница је поново постала Будимпешта 1848. године.</s> <s>Са тежњама ка отцепљењу од угарског дела Аустроугарске монархије, Словаци су подржавали Хабзбуршке владаре против Мађара у њиховим сукобима.</s><s>Због овога, током периода под Аустроугарском (1867—1918), Словаци су били под релативном културном репресијом у форми мађаризације коју је спроводила угарска власт.</s> <s>20. век Године 1918. територија Словачке постаје део Чехословачке, што је потврђено мировним уговорима у Сен Жермену и Тријанону.</s><s>Током периода који је уследио након распада Аустроугарске, Словачку је напала Мађарска Совјетска Република и на једној трећини Словачке, на кратко време ствара се Словачка Совјетска Република.</s> <s>Чехословачка је непрестано била под притиском ревизионистичких влада Немачке и Мађарске, све до 1939. године и потписивања Минхенског споразума.</s> <s>Под притиском нацистичке Немачке, Словачка је прогласила независност 14. марта 1939.</s><s>На челу државе су били Јозеф Тисо и Војтех Тука.</s><s>Прва Словачка Република је постала немачки савезник.</s><s>1944. године антинацистички покрет отпора организује жестоку побуну, познату као Словачки национални устанак.</s> <s>После Другог светског рата, Чехословачка се поново формира и као таква потпада под совјетски утицај и њен Варшавски пакт.</s><s>1969. постаје федерација Чешке Социјалистичке Републике и Словачке Социјалистичке Републике.</s> <s>Падом комунистичког режима у Чехословачкој 1989. године након мирне Плишане револуције, уследило је поновно раздвајање државе на Чешку Републику и Републику Словачку која је постала члан Европске уније маја 2004. године.</s> <s>Државни симболи Химна Словачке је песма „Nad Tatrou sa blýska“ („Изнад Татре севају муње“), која је представљала Словачку у химни некадашње Чехословачке.</s><s>Грб Словачке чини сребрни (бели) двоструки (лоренски) крст на црвеној позадини, који је смештен на централном од три „брда“, која представљају три словачке планине: Ниске Татре, Високе Татре и Мале Фатре.</s><s>Заставу Словачке чине три хоризонталне линије: бела (на врху), плава (у средини) и црвена (на дну).</s><s>На застави се обавезно налази и грб Словачке који је смештен у средини близу копља.</s> <s>Становништво</s> <s>Словачка има, по најновијем попису 2001, 5.379.455 становника од којих су Словаци 4.614.854 или 85,8%, други по бројности су Мађари са 520.528 припадника или 9,7%, следе Роми са 89.920 припадника и 1,7%, Чеси 44.620 (0,8%), Русини 24.201 (0,4%), Украјинци 10.814 (0,2%), Немци 5.405, Пољаци 2.602, Моравци 2.348, Руси 1.590, Бугари 1.179, Хрвати 890, Срби 434, Јевреји 218, остали народи 5.350 и непознате националности 54.502.</s> <s>Урбаног становништва је око 60%.</s> <s>Етнички састав</s> <s>Укупно - 5.397.036 Словаци - 4.352.775 (80,7%) Мађари - 458.467 (8,5%) Роми - 105.738 (2%) Русини - 33.482 Чеси - 30.367 Украјинци - 7.430</s> <s>Језички састав</s> <s>Верски састав</s> <s>Словачка је прилично верска држава, посебно у односу на суседну Чешку.</s><s>Словачки Устав гарантује слободу вероисповести.</s><s>Већина словачких грађана 69% су католици, друга по величини група су протестанти (11%, лутерани (углавном Словаци) и реформисана (углавном Мађари)), гркокатолика има 4%, и православаца 1%.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Политика На челу Словачке се налази председник, који се бира директним гласањем на мандат у трајању од 5 година. (Последњи избори су одржани у марту 2019. године.)</s> <s>Највећа извршна власт лежи у рукама премијера (председника Владе), који је обично вођа најбројније странке или коалиције у Скупштини.</s><s>Премијера поставља председник, који потом, на премијеров предлог, именује остале чланове Владе.</s> <s>Највише Словачко законодавно тело је једнодомна Скупштина (Národná rada Slovenskej republiky), која има 150 места.</s><s>Посланици се бирају на четворогодишњи мандат, по пропорционалном систему.</s> <s>Устав Словачке Републике ратификован је 1. септембра 1992. године, а ступио је на снагу 1. јануара 1993. године.</s><s>Измењен је у септембру 1998. како би се омогућио директан избор председника и поново у фебруару 2001. због услова за пријем у ЕУ.</s><s>Грађанскоправни систем је заснован на аустроугарским законицима.</s><s>Законски кодекс је измењен да би био у складу са обавезама Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) и да би се уклонила марксистичко-лењинистичка правна теорија.</s><s>Словачка прихвата обавезну надлежност Међународног суда правде са резервом.</s> <s>Највишу судску власт у Словачкој има Уставни суд (Ústavný súd).</s><s>Чини га 13 чланова, које именује председник од људи које је предложила Скупштина.</s> <s>Словачка, односно њена војска, је приступила НАТО пакту 29. март 2004. а 1. маја исте године, са још десет земаља бившег источног блока, ушла је у Европску унију.</s> <s>Административна подела</s> <s>Словачка је подељена на 8 Виших Земаљских Целина (, скраћено VÚC) односно 8 Самоуправних Крајева ():</s> <s>Братиславски крај () (главни град: Братислава) Трнавски крај () (главни град: Трнава) Тренчински крај () (главни град: Тренчин) Њитрански крај () (главни град: Њитра) Жилински крај () (главни град: Жилина) Банскобистрички крај () (главни град: Банска Бистрица) Прешовски крај () (главни град: Прешов) Кошички крај () (главни град: Кошице)</s> <s>Сваки од ових крајева подељен је на више округа (), којих данас има 79.</s> <s>Географија Словачка се налази између 47° и 50° северне ширине и 16° и 23° источне географске дужине.</s><s>Словачки пејзаж је познат првенствено по својој планинској природи, са Карпатским планинама које се протежу кроз већи део северне половине земље.</s><s>Међу овим планинским ланцима су високи врхови области Фатра-Татра (укључујући планине Татре, Велику Фатру и Малу Фатру), словачке рудне планине, словачке централне планине или Бескиде .</s><s>Највећа низија је плодна Дунавска низија на југозападу, а затим Источнословачка низија на југоистоку.</s><s>Шуме покривају 41% површине словачке земље.</s> <s>Државе са којима се Словачка граничи су: Пољска, Украјина, Мађарска, Аустрија и Чешка.</s><s>Површина државе износи 49.035 km².</s> <s>Геологија и рељеф Словачка је претежно планинска земља, са Карпатским планинама које се простиру преко северних и средишњих делова земље.</s><s>Низије су у Словачкој углавном концентрисане у јужним и југозападним деловима земље, тачније у долини Дунава.</s><s>Међу планинама се посебно истичу Татре, које су познати скијашки центар, али њихова језера и камените удолине привлаче посетиоце током целе године.</s><s>Над њима доминира и највиши врх Словачке Герлаховски Штит (Gerlachovský štít) са својих 2.654 m надморске висине.</s><s>Поред Дунава веће долине праве Вах (Váh) и Хрон (Hron).</s> <s>Воде Већина река извире у словачким планинама.</s><s>Неки пролазе само кроз Словачку, док други чине природну границу са околним земљама (више од ).</s><s>На пример, Дунајец ( ) на северу, Дунав ( ) на југ или на Мораву ( ) на Запад.</s><s>Укупна дужина река на територији Словачке је .</s> <s>Најдужа река у Словачкој је Вах ( ), најкраћа је Чиерна вода.</s><s>Друге важне и велике реке су Мијава, Нитра (), Орава, Хрон ( ), Хорнад ( ), Слана ( ), Ипељ (, чинећи границу са Мађарском), Бодрог, Лаборец, Латорицу и Ондаву.</s> <s>Највећи проток у словачким рекама је током пролећа, када се снег топи са планина.</s><s>Једини изузетак је Дунав, чији је проток највећи током лета када се снег топи у Алпима.</s><s>Дунав је највећа река која протиче кроз Словачку.</s><s>Дунаву притичу Вах, Нитра, Морава и друге реке.</s> <s>Флора и фауна Словачка је потписала Конвенцију из Рија о биолошкој разноликости 19. маја 1993. године, а постала је потписница конвенције 25. августа 1994.</s><s>Касније је израдила Националну стратегију и акциони план за биодиверзитет, који је конвенцијом примљен 2. новембра 1998.</s> <s>Географски положај Словачке одређује богатство разноврсности фауне и флоре.</s><s>На њеној територији описано је више од 11.000 биљних врста, скоро 29.000 животињских врста и преко 1.000 врста протозоа.</s><s>Ендемски биодиверзитет је такође чест.</s> <s>Словачка се налази у биому умерених широколисних и мешовитих шума и копнених екорегиона панонских мешовитих шума и карпатских планинских четинарских шума.</s><s>Са променом надморске висине, вегетациона удружења и животињске заједнице формирају висинске нивое (храст, буква, смрча, шикарски бор, алпске ливаде).</s><s>Шуме покривају 44% територије Словачке.</s><s>Земља је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа 2019. од 4,34/10, што је сврстава на 129. место у свету од 172 земље.</s><s>Што се тиче састава шума, 60% су листопадне, а 40% четинарске.</s><s>Појава животињских врста је снажно повезана са одговарајућим типовима биљних асоцијација и биотопа.</s> <s>У Словачкој је забележено преко 4.000 врста гљива.</s><s>Од тога, скоро 1.500 су врсте које формирају лишајеве.</s><s>Неке од ових гљива су несумњиво ендемичне, али се не зна довољно колико их има.</s><s>Од врста које стварају лишајеве, око 40% је на неки начин класификовано као угрожено.</s><s>Око 7% је изумрло, 9% угрожено, 17% рањиво, а 7% ретко.</s><s>Статус очувања гљива које не формирају лишајеве у Словачкој није добро документован, али постоји црвена листа за њене веће гљиве.</s> <s>Клима Словачка клима је између умерене и континенталне климатске зоне са релативно топлим летима и хладним, облачним и влажним зимама .</s><s>Температурни екстреми су између иако температуре испод су ретке.</s><s>Време се разликује од планинског севера до равница на југу.</s> <s>Најтоплији регион су Братислава и јужна Словачка где температуре могу достићи лети, повремено до у Хурбанову.</s><s>Током ноћи температуре падају до .</s><s>Дневне температуре зими у просеку су у распону од до .</s><s>Током ноћи може бити смрзавање, али обично не испод .</s> <s>У Словачкој постоје четири годишња доба, свако годишње доба (пролеће, лето, јесен и зима) траје три месеца.</s><s>Сув континентални ваздух доноси летње врућине и зимске мразеве.</s><s>Насупрот томе, океански ваздух доноси падавине и смањује летње температуре.</s><s>У низинама и котлинама често има магле, нарочито зими.</s> <s>Пролеће почиње 21. марта и карактерише га хладније време са просечном дневном температуром од у првим недељама и око у мају и у јуну.</s><s>У Словачкој су време и клима у пролеће веома нестабилни.</s> <s>Лето почиње 22. јуна и обично га карактерише топло време са дневним температурама преко .</s><s>Јул је најтоплији месец са температурама од око 37 до 40 степени, посебно у регионима јужне Словачке - у урбаним областима Комарно, Хурбаново или Штурово.</s><s>Могућа је појава пљускова или грмљавине због летњег монсуна званог Медардова квапка.</s><s>Лето у северној Словачкој је обично благо са температурама око (мање у планинама).</s> <s>Јесен у Словачкој почиње 23. септембра и углавном је карактерише влажно време и ветар, иако прве недеље могу бити веома топле и сунчане.</s><s>Просечна температура у септембру је око , у новембру до .</s><s>Крајем септембра и почетком октобра је суво и сунчано доба године (тзв. Индијско лето).</s> <s>Зима почиње 21. децембра са температуром од -5 до -10 степени.</s><s>У децембру и јануару обично пада снег, ово су најхладнији месеци у години.</s><s>На нижим надморским висинама снег се не задржава целе зиме, прелази у отопљење и мраз.</s><s>Зиме су хладније на планинама, где снег обично траје до марта или априла, а ноћне температуре падају до и хладније.</s> <s>Национални паркови У Словачкој постоји девет националних паркова:</s> <s>Привреда Иако се БДП Словачке углавном базирана на терцијарном (услужном) сектору, индустријски сектор такође игра важну улогу у њеној економији.</s><s>Главни индустријски сектори су производња аутомобила и електротехника .</s><s>Од 2007.</s><s>Словачка је највећи светски произвођач аутомобила по глави становника, са укупно 1.090.000 произведених аутомобила у земљи само у 2018. години.</s><s>275.000 људи је директно и индиректно запослено у аутомобилској индустрији.</s><s>Тренутно постоје четири фабрике за склапање аутомобила и пета у изградњи: Фолксваген у Братислави, ПСА Пежит Цитроен у Трнави, фабрика Киа Моторс у Жилини и Јагуар Ланд Ровер у Нитри.</s><s>Волво ће производити електричне аутомобиле у новој фабрици у Словачкој, изградња би требало да почне 2023. године, а серијска производња почиње 2026. године.</s><s>Хјундаи Мобис у Жилини је највећи добављач за аутомобилску индустрију у Словачкој.</s> <s>Од компанија из области електротехнике, Фокцон има фабрику у Нитри за производњу ЛЦД телевизора, Самсунг у Галанта за производњу компјутерских монитора и телевизора.</s><s>Словнафт са седиштем у Братислави са 4.000 запослених је рафинерија нафте са капацитетом прераде од 5,5 до 6 милиона тона сирове нафте годишње.</s><s>Произвођач челика US Steel у Кошицама је највећи послодавац на истоку Словачке са 12.000 запослених.</s> <s>ЕСЕТ је компанија за ИТ безбедност из Братиславе са више од 1.000 запослених широм света.</s><s>Њихове филијале послују у Сједињеним Америчким Државама, Ирској, Уједињеном Краљевству, Аргентини, Чешкој Републици, Сингапуру и Пољској.</s><s>Последњих година у Братислави су напредовала услужна и високотехнолошка предузећа.</s><s>Многе глобалне компаније, укључујући ИБМ, Делл, Леново, АТ&Т, САП АГ и Аццентуре, овде су изградиле спољне и сервисне центре.</s><s>Разлози за прилив мултинационалних корпорација укључују близину Западне Европе, квалификовану радну снагу и високу густину универзитета и истраживачких објеката.</s><s>Остале велике компаније и послодавци са сједиштем у Братислави укључују: Amazon, Slovak Telekom, Orange Slovensko, Slovenská sporiteľňa, Tatra banka, Doprastav, Hewlett-Packard Slovakia, Henkel Slovensko, Slovenský plynárenský priemysel, Microsoft Slovakia, Mondelez Slovakia, Whirlpool Slovakia и Zurich Insurance Group Slovakia.</s> <s>Географски положај Братиславе у средњој Европи допринео је да Братислава буде раскршће за међународни трговински саобраћај.</s><s>Разни древни трговачки путеви, попут Ћилибарског пута и Дунавског пловног пута, пресецали су територију данашње Братиславе.</s><s>Данас је Братислава друмско, железничко, водено и ваздушно чвориште.</s> <s>Туризам Словачка има природне пејзаже, планине, пећине, средњовековне замкове и градове, народну архитектуру, бање и скијалишта која привлаче туристе.</s><s>Више од 5,4 милиона туриста посетило је Словачку 2017. године, Најатрактивније дестинације су главни град Братислава и Високе Татре.</s><s>Највише посетилаца долази из Чешке (око 26%), Пољске (15%) и Немачке (11%).</s> <s>Словачка има много двораца, од којих је већина у рушевинама.</s><s>Најпознатији замкови укључују замак Бојнице (често се користи као место снимања), замак Спиш (на листи Унеска), Оравски замак, замак Братислава и рушевине Дјевинског замка.</s><s>Замак Чахтице је некада био дом најплодније серијске убице на свету, крваве даме Ержебет Батори.</s> <s>Положај Словачке у Европи и прошлост земље (део Краљевине Мађарске, Хабзбуршке монархије и Чехословачке ) учинили су многе градове сличним градовима у Чешкој (као што је Праг ), Аустрији (као што је Салцбург) или Мађарској (као што је Будимпешта).</s><s>У многим градовима очуван је историјски центар са бар једним тргом.</s><s>Велики историјски центри налазе се у Братислави, Тренчину, Кошицама, Банској Штјавњици, Љевочи и Трнави.</s><s>Последњих година историјски центри су рестаурирани.</s> <s>Историјске цркве се могу наћи у готово сваком селу и граду у Словачкој.</s><s>Већина их је изграђена у барокном стилу, али има и много примера романичке и готичке архитектуре, на пример Банска Бистрица, Бардејов и Спишка Капитула .</s><s>Базилика Светог Јакова у Левочи са највишим дрворезбареним олтаром на свету и црква Светог Духа у Жехри са средњовековним фрескама налазе се на Унесковој листи светске баштине.</s><s>Конкатедрала Светог Мартина у Братислави служила је као крунидбена црква за Краљевину Мађарску.</s><s>Најстарији сакрални објекти у Словачкој потичу из великоморавског периода у деветом веку.</s> <s>Веома драгоцене грађевине су комплетне дрвене цркве северне и североисточне Словачке.</s><s>Већину су градили од 15. века па надаље католици, лутерани и припадници цркава источног обреда.</s> <s>Туризам је један од главних сектора привреде Словачке, иако је још увек недовољно развијен.</s><s>Заснован је на домаћем туризму, пошто су већина туриста словачки држављани и становници који путују ради разоноде унутар земље.</s><s>Братислава и Високе и Ниске Татре су најпрометније туристичке станице.</s><s>Остале популарне туристичке дестинације су градови и места Кошице, Банска Штиавница или Бардејов, као и бројни национални паркови, као што су Национални парк Пиенини Мала и Велика Фатра, Национални парк Полонини или Национални парк Словачки рај, између осталих.</s> <s>Пећине отворене за јавност углавном се налазе у северној Словачкој.</s><s>Дрини је једина пећина у западној Словачкој која је отворена за јавност.</s><s>Добшина ледена пећина, Демановска ледена пећина, Демановска пећина слободе, Белианска пећина или пећина Домица су међу најпопуларнијим туристичким станицама.</s><s>Арагонитна пећина Октинска, смештена у централној Словачкој, једна је од само три арагонитне пећине на свету.</s><s>У Словачкој се налазе хиљаде пећина, од којих је тринаест отворено за јавност.</s> <s>Словачка је позната и по бројним бањама.</s><s>Пјештани је највећи и најпрометнији бањски град у земљи, који привлачи многе посетиоце из земаља Залива, углавном Уједињених Арапских Емирата, Катара, Кувајта и Бахреина.</s><s>Бардејов, Тренчинске Тјеплице, Турчјанске Тјеплицее и Рајецке Теплице су други велики бањски градови.</s><s>Неки познати мањи бањски градови и села су Штос, Чиж, Дудинце, Ковачова, Њимница, Смрдаки, Лучки и Вишње Ружбахи, између осталих.</s> <s>Типични сувенири из Словачке су лутке обучене у народне ношње, керамички предмети, кристално стакло, резбарене дрвене фигуре, чрпаке (дрвени врчеви), фујаре (народни инструмент на Унесковој листи) и валашке (украшена народна секира) и изнад свега направљени производи. од кукурузне љуске и жице, нарочито људских фигура.</s><s>Сувенири се могу купити у радњама које води државна организација ÚĽUV (Ústredie ľudovej umeleckej výroby — Центар за народну уметничку производњу).</s><s>Ланац продавница Диело продаје дела словачких уметника и занатлија.</s><s>Ове продавнице се углавном налазе у градовима.</s> <s>Празници 1. јануар — Дан Словачке Републике (Deň vzniku Slovenskej republiky) 1993, Нова Година.</s><s>6. јануар — Православни Божић и Три Краља.</s><s>Март, Април - Велики петак (Veľkonočný piatok ); Велики понедељак (Veľkonočný pondelok).</s><s>1. мај — Празник Рада (Sviatok práce) 1886. 8. мај — Дан Победе над фашизмом (Deň víťazstva nad fašizmom) 1945. 5. јул — Дан св. Ћирила и св. Методија (Sviatok svätého Cyrila a Metoda) 863. 29. август — Дан Устанка (Výročie SNP) 1944. 1. септембар — Дан Уставности (Deň Ústavy Slovenskej republiky) 1992. 15. септембар — Дан Девице Марије (Sviatok Panny Márie Sedembolestnej, patrónky Slovenska), заштитнице Словачке.</s><s>1. новембар — Дан Свих Светих (Sviatok všetkých svätých), Задушнице.</s><s>17. новембар — Дан борбе за слободу и демократију (Deň boja za slobodu a demokraciu) 1939/1989. 24. децембар — Бадње вече (Štedrý deň).</s><s>25. децембар — Први дан Божића (1. sviatok vianočný).</s><s>26. децембар — Други дан Божића (2. sviatok vianočný).</s> <s>Види још , област у југоисточној Моравској, на граници са Словачком и Аустрије Спорт у Словачкој Култура Словачке</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Словачка Скупштина - Národná Rada Председник Словачке Министарство Иностраних Послова (Подаци о амбасадама, конзулатима и визама) Slovakia.org - Општи подаци о Словачкој Slovensko.com - Водич за Словачку са мноштвом корисних података и дневним вестима Slovakia.com - Разни туристички подаци (Листа Хотела) Slovensko.org - Информације о смештају (Хотели, Пансиони, Приватан смештај) Slovakia today - English-language online newspaper</s> <s>Државе у Европи Средња Европа Државе чланице НАТО-а Државе чланице Европске уније Континенталне земље</s>

921

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0

Шведска

<s>Шведска ( ), званично Краљевина Шведска ( ), нордијска је земља у Скандинавији, у северној Европи.</s><s>Граничи се са Норвешком на западу, Финском на североистоку.</s><s>На југозападу Ересундски мост спаја Шведску са Данском.</s><s>Земљу окружују мореуз Скагерак на југозападу, те Балтичко море и Ботнијски залив на истоку.</s><s>Главни град је Стокхолм, који је и највећи град Шведске.</s> <s>Историја</s> <s>Скандинавско полуострво насељавају разни народи током каменог доба.</s><s>Регион затим напредује доста споро.</s><s>Шведска је први пут поменута у првом веку, када је римски историчар Тацит забележио да на источној обали Свеаланда живе Свеви.</s><s>Свеаланд је историјска регија по којој је Шведска касније добила име.</s><s>У ΙХ и Х веку шведски викинзи шире свој утицај у балтичким државама и Русији.</s><s>За разлику од норвешких и данских викинга, карактеристика шведских јесте да су били мање ратоборни а више усредсређени на трговину и колонизацију.</s> <s>Шведска је доживела христијанизацију у ХΙΙ веку.</s><s>У XIV веку, као и већина других европских земаља, била је погођена великом кугом, или Црном смрћу.</s><s>У средњем веку проширује своје границе до Лапланда на северу и Финске.</s><s>Финска до 1809. скоро 450 година припада Шведској.</s><s>1389. године склопљена је Калмарска унија, која је ујединила Шведску са Норвешком и Данском.</s><s>Унија је на снази до 1521. када шведски краљ Густаф I после више ратова успева да формира самосталну државу, која се сматра темељен модерне Шведске.</s><s>Недуго после тога, исти краљ одбацује римокатолицизам и уводи Шведску у протестантску реформацију.</s><s>Густаф I се сматра оцем шведске државе.</s> <s>Током XVII века Шведска расте да постане једна од моћнијих европских сила, пошто краљ Густаф II Адолф успешно води државу кроз Тридесетогодишњи рат.</s><s>У Наполеонским ратовима, Шведска побеђује Данску.</s><s>Као последица, 1814.</s><s>Норвешка је приморана да формира унију са Шведском, у којој је остала све до 1905.</s><s>Шведска од 1814. готово није учествовала ни у једном рату (о неутралности Шведске у Другом светском рату се расправља).</s> <s>Током 1850-их, многи Швеђани остају незапослени.</s><s>Последице тога су сиромаштво, алкохолизам и масовна емиграција.</s><s>Верује се да између 1850. и 1910. године, више од милион Швеђана напушта домовину и насељава Сједињене Америчке Државе.</s> <s>Током 1960-их Шведска постаје једна од богатијих држава света, а и дан-данас се налази на врху што се тиче стандарда живота.</s><s>1995. учлањује се у Европску заједницу, али 2003. шведски народ на референдуму бира да задржи своју валуту.</s> <s>Географија</s> <s>Положај</s> <s>Балтичко море и Ботнијски залив на истоку Шведске стварају дугачку обалу, што утиче на климу.</s><s>На западу, на граници са Норвешком налазе се Скандинавске планине.</s><s>Јужни делови Шведске се углавном састоје од пољопривредних подручја, где је и густина насељености највећа.</s><s>Осталу територију углавном заузимају шуме.</s><s>Шведска је најнасељенија земља северне Европе и трећа по величини.</s><s>Она се налази у источном делу Скандинавског полуострва.</s><s>Граничи на западу са Норвешком, на североистоку са Финском.</s><s>Шведска има површину од 449.964 -{km}- квадратних и око 8,9 милиона становника.</s><s>Густина насељености је 20 становника по квадратном километру.</s><s>Главни град је Стокхолм са око 1,5 милиона становника.</s> <s>Рељеф У јужном делу земље налазе се наставци плодних низија Немачке и Данске који се даље простиру ка западу земље, док су на западу и северу земље Скандинавске планине.</s> <s>Шведска се према више критеријума, између осталог и по морфолошким карактеристикама, може поделити на: Северну, Средњу и Јужну (Смоланд и Сконе) Шведску.</s><s>„Северна Шведска” обухвата око 60% целокупног државног простора.</s><s>У морфогенетском смислу она је стара површ у чијем се рељефу могу издвојити: највише планинске голети, фјелдови и тундре.</s><s>Водени токови Северне Шведске, који теку са планинских предела на западу ка Ботничком заливу, карактеристични су по великим падовима, многобројним водопадима и природним акумулационим басенима - језерима.</s><s>Моренски бедеми представљају глацијалне облике рељефа у регији.</s><s>Бедеми прате речне токове, а дуж њих су подигнута села.</s> <s>„Средња Шведска” обухвата пространу низију између Скагерака и Категата, на западу и Балтичког мора, на истоку.</s><s>За њу се користи топоним „Језерска депресија”, по бројним језерима која су загаћена седиментима моренског материјала ледника и бројним рекама.</s><s>Рељеф ове регије је разноврстан.</s><s>Могу се издвојити заравни које се спуштају према Балтичком мору, мале изоловане низије и неправилно распрострањени моренски бедеми.</s> <s>„Јужна Шведска” простире се јужно од језера Ветерн.</s><s>Сачињавају је области Смоланд и Сконе, а припадају јој и острва Еланд и Готланд.</s><s>Јужна Шведска је претежно висораван 200 - 300 m надморске висине.</s><s>Област „Смоланд” је висораван прекривена моренским седиментима између којих се налазе мала језера и тресетишта.</s><s>„Сконе” се простире на само 2,5% простора Шведске.</s><s>Представља источни наставак Данске (наставак Селанда), а у морфометријском смислу је депресија чију подлогу представљају силурске стене.</s><s>Острво Еланд има у основи гранитне стене.</s> <s>Клима</s> <s>Шведски клима је умерена.</s><s>Клима у Шведској је планинска, али и океанска.</s><s>У јужним деловима земље клима је топлија, а северно од Меларена је све хладнија.</s><s>Шведска има углавном благу климу.</s><s>Зиме су хладне а лета свежа.</s><s>С обзиром да се Шведска налази на северу, клима је релативно топла захваљујући топлоти која долази из Голфске струје.</s> <s>На северу Шведске, где има високих планина, клима је углавном субарктичка, а на највишим врховима поларна.</s> <s>Воде Више од 8% укупне територије Шведске је покривено водом, с око 30 главних река и око 90 хиљада језера, укључујући и језеро Ванерн (5648 km²).</s> <s>Реке Реке су претежно планинске са водопадима и брзацима.</s><s>Оне извиру у Скандинавском планинском ланцу и уливају се у Ботнички залив или Балтичко море.</s> <s>Језера Језера има највише у подручју између Стокхолма и Гетеборга.</s><s>Око 8% Шведске је покривено језерима.</s> <s>Флора и фауна Врста вегетације је од тундре- области лишајева, маховина, закржљалог грмља, до густих четинарских шума.</s><s>У шумама Шведске живе лос, ирвас, вапити, обични рис, вук, сова и друге врсте сисара и птица.</s><s>Земља је богата рибом, као што су харинга и лосос .</s> <s>Политика</s> <s>Шведска је уставна монархија са краљем Карлом XVI Густафом као шефом државе чија улога је махом церемонијална и репрезентативна.</s><s>Када је 1974. године Шведска влада издала Инструмент Владе, уставни закон који описује државно уређење Шведске, Шведски краљ је изгубио сву политичку моћ, а његова задужења свела су се на церемонијалне формалности, као што су отварање редовних седница Риксдага, примање страних амбасадора, примање страних шефова држава, као и државне посете у другим земљама.</s><s>Такође, Шведски краљ председава седницама Савета за спољне послове (), као и састанцима са премијером и Владом.</s> <s>Законодавна власт је додељена једнодомном парламенту–Риксдагу са 349 посланика.</s><s>Избори се одржавају сваке четири године на другу недељу у септембру.</s><s>Право гласа на парламентским изборима имају грађани старији од 18 година.</s><s>Законску иницијативу могу поднети посланици Риксдага или Влада Шведске.</s><s>Риксдаг такође поседује могућност да мења и доноси амандмане на Основне законе - уставне акте Шведске, са два гласања апсолутном већином између којих су парламентарни избори.</s> <s>Извршна власт је поверена Влади Шведске () састављена од премијера којег поставља председавајући Рикстага на основу гласања, и министара () који су постављени од стране премијера.</s><s>Влада Шведске је извршни орган власти, и за своје поступке одговара Риксдагу.</s><s>Јединствена карактеристика државне службе у Шведској је то да владине агенције одговарају директно Влади, а не министарствима, како је то случај у другим земљама, па министри имају мање одговорности.</s> <s>Судство у Шведској је независно од Риксдага и Владе.</s><s>Судови су подељени на опште судове, окружне судове, апелационе судове и Врховни суд.</s> <s>Шведски устав</s> <s>Шведска као устав има четири уставна акта који се колективно називају Основни закони Шведске.</s><s>Они регулишу политичко уређење Шведске делујући на сличан начин као устави већине других земаља.</s><s>Основни закони Шведске су: Инструмент Владе () - Најважнији основни закон који регулише основне принципе политичког живота у Шведској, као и основна права и слободе.</s><s>Акт о слободи штампе () Фундаментални закон о слободи изражавања () је закон који регулише слободу изражавања у разним облицима медија (преко радија, телевизије и интернета и тако даље...) осим у књигама и часописима, што је регулисано актом о слободи штампе.</s><s>Акт о сукцесији () је један од првих уставних аката у Шведској.</s><s>Акт о сукцесији регулише наследство на шведски престо.</s><s>Шведска према овом акту следи пример апсолутне примогенитуре.</s> <s>Војска</s> <s>Оружане снаге Шведске () главна је оружана сила Краљевине Шведске и директно је подређена шведском министарству одбране.</s><s>Главни задаци оружаних снага Шведске су обука војника за мировне операције у иностранству, као и припрема и одбрана земље у случају рата.</s><s>Шведске оружане снаге су подељене у четири гране: Шведска армија Шведско ратно ваздухопловство Шведска морнарица Шведско домобранство Церемонијалну титулу врховног команданта врши шведски краљ, док стварну врховну команду оружаним снагама врши Главнокомандујући оружаних снага Шведске који уједно носи и највећи официрски чин у шведској војсци.</s> <s>До краја Хладног рата у Шведској је било обавезано служење војног рока за све мушкарце.</s><s>1975. године број војника на служењу обавезног војног рока био је 45.000 док је до 2003. године тај број опао на 15.000. 1. јула 2010. године укинута је обавеза служења војног рока, а последњи кохорт војних обавезника по претходном закону је завршио служење рока лета 2011. године.</s><s>Од 2018. је поново уведено обавезно служење војног рока, са једнаком обавезом за мушкарце и жене.</s><s>Обавеза важи за особе рођене 1999. године па надаље и око 4.000 регрута из сваке генерације пролази основну војну обуку годишње.</s> <s>По подацима од маја 2020. године, Шведска учествује у 14 међународним војним акцијама, пре свега у сарадњи са Уједињеним нацијама и Европском унијом.</s><s>177 припадника Оружаних снага Шведске налази се у иностранству.</s><s>Највеће присуство Шведска има у Малију, а затим у Авганистану, на Средњем истоку, у Јужној Кореји, Сомалији, Централноафричкој Републици, Кашмиру, на Косову и у Западној Сахари.</s><s>Подржава још три акције Уједињених нација у Јемену, Демократској Републици Конго, односно у Јужном Судану.</s> <s>Шведска није чланица НАТО савеза, али има блиску сарадњу са овим војним савезом.</s><s>Део је Партнерства за мир.</s><s>Сарађује са НАТО снагама у операцијама у Авганистану и на Косову.</s><s>Раније је учествовала у НАТО операцијама у Босни и Херцеговини и у Либији.</s> <s>Привреда</s> <s>Транспорт и комуникације су од великог значаја за Шведску, ради величине земље и разбацаности природних богатстава и популације.</s><s>Вековима, доминирало је бродарство, са Стокхолмом као главном луком на Балтику, касније Гетеборгом, као великом извозном луком, и низом лука на северу за извоз дрвета, руда и гвожђа.</s><s>Изградња мреже железничких пруга (у 19. веку), омогућила је транспорт руда из планинских рудника на северу.</s> <s>Индустрија Богати извори железне руде, дрвета и хидроенергије, вешти инжењери и радници, омогућили су наглу индустријализацију, раније сиромашне и претежно на пољопривреду оријентисане Шведске.</s><s>Ови људи су својим стрпљивим и напорним радом као и знањем умели да искористе све оно што им је природа пружала.</s><s>Најбогатији ресурси су црногоричне шуме, хидроенергија, руде железа, урана, и других минерала.</s><s>Традиционално, тешка индустрија (нпр. целулозе, папира, и црна металургија) има велико учешће у извозу Шведске.</s><s>На индустријске производе отпада више од 80% укупног извоза.</s><s>Велике међународне компаније као што су Ериксон, АББ, Електролукс, Волво и Саб-Сканија, учествују са приближно 60% запослених у производњи са преко 80% извоза индустријских производа.</s><s>На производе који се заснивају на науци (нпр. фармацеутска индустрија), отпада око 10% новостворене вредности у производњи.</s><s>Индустрија електронских и телекомуникационих уређаја је последњих година у огромном успону.</s><s>Предњачи компанија Ериксон, са најсавременијом производњом система рачунарске размене података, мобилне телефоније и ласерских програма.</s><s>Компанија АББ, која углавном производи генераторе и остала постројења за пренос и дистрибуцију електричне енергије, уређаје за аутоматске производне линије, роботику и опрему за савремене електрифициране пруге, сарађује са око 1.000 компанија у око 140 земаља света.</s><s>Компанија Гамбро се доказала у свету производњом веома квалитетних електронских уређаја за потребе медицине, као што су дијализатори, пејс-мејкери, респиратори и сл.</s><s>У производњи аутомобила и камиона, значајне су компаније Волво и Саб-Сканија.</s><s>У овој области једино је Јапан напредовао брже од Шведске, а извоз је око 86% годишње производње (тешких камиона, аутобуса и аутомобила).</s><s>Авионска индустрија у Шведској обухвата производњу војних и цивилних авиона. у производњи учествују и остале компаније попут Волвоа (мотори), Ериксон и Електролукс (електронска опрема), и компанија Целзијус (завршни радови).</s><s>Интензитет истраживања и развоја у Шведском производном сектору спада међу највише у свету.</s><s>Транспортна опрема, телекомуникациона опрема, фармацеутски производи и машине, учествују са 85% у укупним трошковима за истраживање и развој у производном сектору.</s><s>Битно је напоменути, да је 85% градског становништва у односу на укупан број.</s> <s>Рударство</s> <s>Шведској припада око 2% од укупне светске производње железне руде, један је од највећих извозника, а највећи у Европи.</s><s>У извозу бакра, олова и цинка, учествује са око 1%, 3,7% и 3,3%.</s><s>Око 1% тржишне вредности целе индустријске производње отпада на рударство, које запошљава 0,5% од укупног броја запослених.</s><s>Укупна производња железне руде, 1998. године, износила је 20,9 милиона тона, сулфидних руда које садрже сумпор, бакар, олово, цинк, арсен, нешто мање сребра и злата, 24 милиона тона.</s><s>Око 6 милиона тона креча, углавном за индустрију цемента.</s><s>Највећа налазишта железне руде налазе се неколико стотина километара северније од поларног круга (лапонска тундра).</s><s>Кируна, са околним брдима Луосавара и Кирунавара, највеће је налазисте, у коме су залихе око милијарду тона руде, са 70% гвожђа (налазиште је површине 16000 -{km²}-).</s><s>Кируна је средиште огромног налазишта, рударски град, чије 3/4 становника ради у рударству.</s><s>1998. године, у овом налазишту ископано је 14 милиона тона руде железа.</s><s>Малмбергет, такође у Лапонији (са производњом од 7 милиона тона 1998. године), је други по величини рудник железне руде у земљи.</s><s>Руда из ових налазишта транспортује се железницом, и извози преко лука Нарвик (у Норвешкој) и Лулеа (северни део Шведске обале, Ботнички залив, зими залеђена).</s><s>Највећи рудник бакра Аитик, такође се налази у овој регији.</s><s>У области Скелефтеа, која се протеже од Болидена на истоку, до планинског ланца на западу, најзначајнија су налазишта сулфидних руда (Лаисвал, највећи извор оловне руде у Европи).</s> <s>Енергетика Основни извори енергије у Шведској су нафта, хидро и нуклеарна енергија.</s><s>Недостатак нафте је замењен енергијом из хидроелектрана и биогоривом.</s><s>Електрична енергија од 1970. углавном се производи у нуклеарним централама и хидроелектранама.</s> <s>Хидроенергија Највећа постројења за производњу хидроенергије су на 9 река северне Шведске.</s><s>Најискоришћенија река је Лулеелвен, са 15 хидроцентрала, и производњом од око 14,1 -{Twh}-, затим Индалселвен (7,5 -{Twh}-), Уме елв (5,4 -{Twh}-) и Онгерманаелвен (5,5 -{Twh}-).</s><s>Влада Шведске је у сврху очувања природних лепота ограничила и прописала строге услове за даљњу изградњу хидроелектрана, односно неке реке (иначе са великим потенцијалом) потпуно заштитила.</s><s>То су најлепше реке, нерегулисане, са природним токовима, водопадима и брзацима, као сто су Винделелвен, Пите елв, Каликс елв и Торне елв.</s> <s>Нуклеарна енергија Први Шведски нуклеарни реактор пуштен је у рад 1972, а дванаести и последњи 1985. године.</s><s>Сви се налазе у јужном делу земље: Барсебек (два реактора, укупно 1.200 -{Mw}-), Оскарсхамн (три реактора, 2.210 -{Mw}-), Рингхалс (четири реактора, 3.550 -{Mw}-) и Форсмарк (три реактора, 3.095 -{Mw}-).</s><s>Укупна годишња производња је око 74 -{Twh}-.</s><s>Дотрајали делови реактора и нуклеарни отпад одлаже се на локацијама Оскарсхамн и Форсмарк, у камене пећине око 50 -{m}- испод површине мора.</s><s>Ниво радиоактивности се редовно контролише.</s><s>Током 1996. године, производња енергије коришћењем биогорива (углавном тресета, брикета смоле и сл.), била је 87 -{Twh}-.</s><s>Од енергената увози се нафта из земаља ОПЕЦ-а 25%.</s><s>Од укупних 19 милиона тона, 70% долази из северног мора, одн.</s><s>Норвешке, као највећег снабдевача (13 милиона тона).</s><s>Рафинерије у Стокхолму и Гетеборгу углавном прерађују увезену нафту.</s><s>Угаљ се увози из 7 земаља, од којих је Пољска најзначајнији снабдевач (око 35%).</s><s>Остале земље су САД, Аустралија, Русија, Венецуела, Канада и Естонија.</s><s>Природни гас у Шведску се увози из северног мора (Данска), око 870 m³, еквивалентно 9,4 -{Twh}-.</s><s>Потрошња природног гаса је око 2% укупне потрошње енергије земље.</s> <s>Административна подела</s> <s>Шведска је административно подељена у 21 регију.</s><s>Свака регија има своју административну управу коју поставља влада.</s><s>Шведска се понекад дели и у историјске покрајине, којих има 25.</s> <s>Становништво</s> <s>Јануара 2017. становништво шведске је превазишло 10 милиона становника.</s><s>По резултатима пописа од 31.12.2019. становништво Шведске саставља 10.327.589 милиона становника.</s><s>У јужној трећини земље живи највећи део становништва.</s> <s>После Другог светског рата Шведска је постала земља имиграције.</s><s>Усељење је водећи фактор пораста становништва земље током последњих деценија.</s><s>Данас је око 20% популације рођено ван Шведске, а отприлике свака четврта особа има инострано порекло.</s><s>По подацима из 2019. године, имиграната има пре свега из Сирије, Ирака, Финске, бивше Југославије, Пољске, Ирана, Авганистана, Сомалије и Турске, у том редоследу.</s><s>Имигранти са подручја бивше Југославије броје преко 120.000 људи.</s> <s>По подацима од 2019. године, Шведска је на осмом месту по ИХР на свету, са индексом од 0,937.</s><s>У погледу појединих компонената овог индекса, Шведска је на 12. месту по средњем људском веку (82,7 година), на 8. месту по очекиваној дужини школовања (18,8 година), на 23. месту по средњој дужини школовања (12.4 година) и на 17. месту по БДП-у (ПКМ) по глави становника (USD 47.955).</s> <s>У Шведској посебна брига се води о деци.</s><s>Сва деца имају место у забавишту, настава и књиге у школи су бесплатне, за свако дете је осигуран дечји додатак.</s><s>Сви становници Шведске имају здравствену помоћ за незапослене, у пензију одлази се са 65 година живота (независно од пола).</s> <s>Образовање Деца похађају обавезно основно школовање од 1. до 9. разреда.</s><s>Средње образовање траје три године и ученици га обично завршавају са 18 или 19 година.</s><s>Шведска има неколико универзитета, главни од којих су Универзитет у Упсали, Универзитет у Лунду, Универзитет у Гетеборгу, Универзитет у Стокхолму, Институт Каролинска, Краљевски технолошки институт, Технолошки универзитет Чалмерс и Универзитет у Умеу.</s> <s>Религија На крају 2009, 71,3% Швеђана је припадало Шведској цркви (лутерани).</s><s>Овај број се смањивао за око један проценат годишње током задње две декаде.</s><s>Међутим, само око 2% чланова цркве редовно посећује недељне службе.</s> <s>Резултати Евробарометар анкете из 2005. показују 23% Швеђана је одговорило да „они верују да постоји бог“.</s><s>53% је одговорило да „они верују да постоји нека врста духа или животне силе“.</s><s>23% је одговорило да „они верују да постоји нека врста духа, бога, или животна силе“.</s> <s>Језик</s> <s>Службени језик је шведски.</s><s>Шведски језик спада у групу германских језика, у подгрупу северногерманских језика.</s><s>Сродан је пре свега са данским и норвешким.</s><s>2009. године донет је закон о статусу шведског језика као званичног, пре чега Шведска формално није имала службени језик језик.</s><s>Пре тога, Финска је била једина земља где је шведски био признат као званични језик на државном нивоу (поред финског).</s> <s>Шведска признаје пет званичних мањинских језика, на којима јавне услуге морају бити приступне: фински, меанкијели (у Финској сматраним дијалектом финског језика), сами, ромски и јидиш.</s><s>Овај статус ти језици имају због историјског присуства у Шведској.</s> <s>Велика већина Швеђана испод 60 година добро влада енглеским језиком.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>www.visitsweden.com www.sweden.se www.thelocal.se Епархија Британско-Скандинавска, Стокхолм www.radiosweden.org www.sweden.gov.se www.historicalstatistics.com www.studyinsweden.info www.badley.info/history/sweden.country.year.index.html</s> <s>Државе у Европи Државе чланице Европске уније Државе Скандинавије Северна Европа</s>

922

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0%20%D0%98%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

Република Ирска

<s>Ирска (, ; , ), позната и као Република Ирска (; ), је суверена држава која покрива приближно пет шестина острва Ирске, на обали северозападне Европе.</s><s>Главни и највећи град је Даблин, смештен на источном делу острва, чије је градско подручје дом око једне трећине од укупно 4,7 милиона становника.</s><s>Држава једину копнену грanицу дели са Северном Ирском, делом Уједињеног Краљевства.</s><s>Окружена је Атлантским океаном, са Келтским морем на југу, Пролазом Светог Ђорђа на југоистоку и Ирским морем на истоку.</s><s>Ирска је унитарна, парламентарна република, са изабраним председником који служи као шеф државе.</s><s>Шефа владе, премијера, бира доњи дом парламента.</s> <s>Ирска Слободна Држава је настала 1922. године као резултат Англо-ирског споразума.</s><s>Практично је постала република, са изабраним председником, под уставом из 1937. године, када је именована као „Ирска“.</s><s>Званично је проглашена републиком 1949.</s><s>Чланица Организације уједињених нације је постала у децембру 1955.</s><s>Придружила се Европској економској заједници, која ће касније постати Европска унија, 1973. године.</s><s>Држава није имала службене односе са Северном Ирском већим делом двадесетог века, али су током 1980-их и 1990-их ирска и британска влада су радиле са северноирским партијама на резолуцији која би решила сукобе на том простору.</s><s>Након потписивања Белфастког споразума 1998. године, ирска влада и северноирска извршна власт су сарађивале на великом броју области политике преко Министарског савета Север/Југ.</s> <s>Ирска спада међу најбогатије земље према БДП-у по глави становника.</s><s>Након придруживања Европској економској заједници, Ирска је усвојила неколико либералних економских закона који су омогућили рапидан економски раст.</s><s>Земља остварила значајан напредак од 1995. до 2007, и за то време је постала позната као „Келтски тигар“.</s><s>Раст је заустављен финансијском кризом која је почела 2008. године, заједно са избијањем светске финансијске кризе 2007. године.</s> <s>Име</s> <s>Држава која је 1922. године чинила 26 од 32 ирска округа је била позната као Ирска Слободна Држава.</s><s>Устав Ирске, усвојен 1937, каже да се за име државе подједнако користе називи на ирском () и енглеском језику ().</s><s>Члан 2 закона Републике Ирске из 1948. године, каже „овим се изјављује да ће опис државе бити Република Ирска“.</s><s>Закон из 1948. не именује државу као Република Ирска, јер би то било у супротности са уставом.</s> <s>Влада Уједињеног Краљевства је користила назив на ирском језику без дијакритика (), а од 1949. године назив Република Ирска, све до Белфастког споразума 1998. године од када користи само назив Ирска.</s> <s>Поред наведених назива, у употреби су и називи „Република“, „Јужна Ирска“ или „Југ“.</s><s>У контексту који користе ирски републиканци држава се често назива и „Слободна Држава“ и „26 округа“.</s> <s>Историја</s> <s>Келти су дошли до Ирске око 300. п. н. е. Контролисали су земљу око 1.000 година и оставили културу и језик који је преживео до сад, посебно у Голвеју, Корку, Керију и Вотерфорду.</s><s>Римљани, који су освојили Британију, никад нису стигли до Ирске.</s><s>Ирска је примила хришћанство између трећег и петог века, као једина земља која га је примила као веру на мирољубив начин.</s> <s>Географија</s> <s>Острво Ирска се простире на 84.421 -{km²}- од којих пет шестина припада Републици Ирској, а остатак чини Северну Ирску.</s><s>На западу се налази Атлантски океан, на североистоку Северни канал.</s><s>На истоку се налази Ирско море које се на југозападу спаја са океаном преко Канала светог Ђорђа и Келтског мора.</s><s>Западна обала Ирске се махом састоји од стена, брда и ниских планина (највиша тачка је Карунтухил (-{Carrauntoohill}-) на 1.041 -{m}-).</s> <s>Положај Државе са којима се Република Ирска граничи су: Уједињено Краљевство.</s><s>Површина државе износи 70.274,147397 km².</s> <s>Геологија и рељеф</s> <s>Воде</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Клима</s> <s>Клима Ирске је атлантска, с много влаге, великом облачности и мало сунчаних дана, нарочито у западним деловима, који су под непосредним утицајем сталних и снажних западних ветрова.</s><s>Због тога тај део земље има већу количину годишњих падавина (око 1500 -{mm}-) од источног (750 -{mm}-).</s><s>Највише падавина има југозападни планински део – око 2500 -{mm}-.</s><s>Због сталне влаге, и зато што нема суша ливаде су стално зелене, па је по томе Ирска и добила име зелено острво.</s> <s>Локална умерена клима је нешто измењена услед Северноатлантске струје.</s><s>Лета су ретко веома врућа, али се температура зими не спушта често испод нуле.</s><s>Падавине су врло честе, са чак до 275 кишних дана годишње у неким деловима земље.</s> <s>Национални паркови</s> <s>У Ирској постоји шест националних паркова:</s> <s>Административна подела</s> <s>Проблем Северне Ирске односно Шест округа Северна Ирска, или Шест округа, како се ова територија зове на остатку острва, будући да се састоји од шест, од укупно девет, округа покрајине Алстер, настала је након преговора одржаних у Лондону о Подели Ирске 1921. године.</s><s>Ова контроверзна одлука о подели острва и стварању јужне Слободне Државе Ирске и Северне Ирске довела је до Ирског грађанског рата на јужном, католичком делу острва, док је претежно протестантски север био сагласан са новом поделом, јер је остао у саставу Уједињеног Краљевства.</s><s>Углавном су католици остали незадовољни поделом острва, тако да се неки сегменти друштва нису одрекли политичке и оружане борбе за поново уједињење острва у јединствену државу која би обухватала и све северне области (грофовије): Фермана, Арма, Тајрон, Даун, Антрим Дери сматрају се делом Ирске, мада под британском окупацијом.</s><s>Окрузи Каван, Монахан и Данегал, уз већ поменуте, творе покрајину Алстер.</s><s>Уз Алстер, остале покрајине ирског острва су: Манстер, Конот Ленстер.</s> <s>Укупно на острву има 32 округа.</s> <s>Становништво</s> <s>Република Ирска је држава која је претежно насељена Ирцима.</s><s>Ирци највише говоре енглеским језиком, а главна религија је Римокатоличанство.</s> <s>Према процјени становништва 2010. године, у Ирској је живило 4.722.028 становника.</s><s>Подаци о процјени: Мушкарци:2.358.054 Жене:2.363.974 Густина насељености:60,48 становника на km² Површина:70.273 km²</s> <s>Највећи градови</s> <s>Главни градови су престоница, Даблин на источној обали, Корк на јужној, Голвеј и Лимерик на западној обали, и Вотерфорд на јужној обали (види Градови у Ирској).</s> <s>Привреда</s> <s>Ирска економија пре 1980. године била је „традиционално“ устројена и не нарочито успешна.</s><s>Тада је Ирска знатно заостајала за Уједињеним Краљевством и осталом Западном Европом.</s><s>У тадашњој ирској економији пољопривреда је имала важнију улогу.</s><s>Од 1980. године долази до великих промена.</s> <s>Данас је Ирска други светски највећи извозник рачунарских програма.</s><s>Готово трећина свих персоналних рачунара продатих у Европи произведена је у Ирској, и то већином у америчким фабрикама.</s> <s>Упоређујући ниво развијености Ирске и Уједињеног Краљевства, види се да је Ирска, као традиционално неразвијена, успела за 20-ак година да достигне Уједињено Краљевство.</s><s>На пример, Ирска је 1977. године имала 65% националног бруто дохотка по становнику Уједињеног Краљевства, а 2000. године тај број је износио чак 93%.</s><s>Један други показатељ наводи да је куповна моћ Ираца виша него код Швеђана, Немаца, Француза, Британаца или Италијана.</s> <s>Култура</s> <s>Забава Корси (The Corrs), фолк-рок музичка група</s> <s>Спорт</s> <s>Најпопуларнији спорт у Републици Ирској је ирски фудбал.</s><s>Популарни спортови у овој земљи су и харлинг, рагби, крикет, голф, бокс и јахање коња.</s><s>Ирац Брајан О’Дрискол је један од најбољих рагбиста свих времена.</s> <s>Види још Ирска Северна Ирска</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Портал РИ Председник РИ Премијер РИ Парламент РИ</s> <s>Ирска</s>

923

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%BB%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0

Молдавија

<s>Молдавија (), или званично Република Молдавија (), је држава у источној Европи.</s><s>Граничи се са Румунијом на западу и Украјином на истоку.</s><s>Њена граница са Румунијом је река Прут.</s><s>Молдавија је у периоду од 1944. до 1991. била у саставу Совјетског Савеза.</s><s>Независност је прогласила 27. августа 1991. године.</s> <s>Током историје власт на овој територији имали су многи народи, да би средином 14. века настала кнежевина Молдавија која је 1812. потпала под власт руског цара Александра -{I}-.</s><s>Као независна држава, Република Молдавија постоји од 1991. године када се Молдавска совјетска република одвојила током распада Совјетског Савеза и прогласила независност.</s><s>Међутим, политички развој земље од тада до данас је увелико отежан због постојећег конфликта са самопроглашеном Придњестровском Републиком.</s> <s>Једна је од чланица Заједнице независних држава.</s> <s>Географија</s> <s>Положај Државе са којима се Молдавија граничи су Украјина и Румунија.</s><s>Површина државе износи 33.846 km².</s><s>Молдавија се налази између географских ширина 45° и 49° север, и углавном између меридијана 26° и 30° исток (мала област лежи источно од 30°).</s><s>Укупна површина земљишта је .</s> <s>Највећи део земље (око 88% површине) лежи у области Бесарабије, између река Прут и Дњестар, док се уски појас на истоку налази у Придњестровљу (источно од Дњестра).</s><s>Западну границу Молдавије чини река Прут, која се улива у Дунав пре него што се он улива у Црно море.</s><s>Молдавија има излаз на Дунав за само око , а Ђурђулешти је једина молдавска лука на Дунаву.</s><s>На истоку, Дњестар је главна река, која протиче кроз земљу од севера ка југу.</s> <s>Геологија и рељеф Рељеф Молдавије претежно је брежуљкаст, а највиши су централни делови земље.</s><s>Највиша тачка је Баланешти и износи 429 -{m}-, налази се северозападно од главног града Кишињева.</s><s>Листопадних шума има у северној и централној Молдавији.</s><s>Ту су присојне падине брежуљака потпуно покривене виноградима.</s><s>На сувом југу преовладавале су степе, данас већином преображене у плодне оранице.</s> <s>Воде</s> <s>Највећа река је Дњестар преко које Молдавија посредно излази на Црно море.</s><s>Од Дњестарског лимана, естуара Црног мора, Молдавију раздваја 3 километра украјинске територије.</s><s>Молдавија излази на Дунав дужином од 480 -{m}-, а у насељу Ђурђулешти налази се једина молдавска лука на Дунаву.</s> <s>Флора и фауна Фитогеографски, Молдавија је подељена између источноевропске равнице и понтско-каспијске степе циркумбореалног региона унутар Бореалног краљевства .</s><s>То је дом за три копнене екорегије: средњоевропске мешовите шуме, источноевропске шумске степе и понтске степе.</s><s>Шуме тренутно покривају само 11% Молдавије, иако држава улаже напоре да повећа овај проценат.</s><s>Молдавија има средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа 2019 од 2,2/10, што ју је рангирало на 158. место у свету од 172 земље.</s><s>У овим шумовитим пределима могу се наћи дивљач, као што су јелен, срна и дивља свиња.</s><s>Река Дњестар је богата рибом, као што су шаран, смуђ, сом итд.</s> <s>Животна средина Молдавије претрпела је екстремну деградацију током совјетског периода, када су се индустријски и пољопривредни развој одвијали без обзира на заштиту животне средине.</s><s>Прекомерна употреба пестицида довела је до јако загађеног горњег слоја тла, а индустријама је недостајала контрола емисија.</s><s>Основан 1990. године, Еколошки покрет Молдавије, национална, невладина, непрофитна организација која је чланица Међународне уније за очување природе ради на обнављању оштећене природне средине Молдавије.</s><s>Покрет је национални представник Центра „Натуропа“ Савета Европе и Програма Уједињених нација за животну средину Уједињених нација.</s> <s>Сајге су опстале у Молдавији и Румунији до касног 18. века.</s><s>Крчење шума, демографски притисак, као и претерани лов искоренили су аутохтона стада сајга којима тренутно прети изумирање.</s><s>У антици су се сматрали карактеристичном животињом Скитије.</s><s>Још једна животиња која је изумрла у Молдавији од 18. века до недавно је европски бизон.</s><s>Врста је поново уведена са увођењем у екосистем три европска бизона из Бјеловјешке шуме из Пољску неколико дана пре Дана независности Молдавије 27. августа 2005.</s> <s>Клима Молдавија има умерено континенталну климу; његова близина Црном мору доводи до тога да је клима умерено хладна у јесен и зиму и релативно хладна у пролеће и лето.</s> <s>Лета су топла и дуга, са просечном температуром од око , а зиме су релативно благе и суве, са јануарским температурама у просеку .</s><s>Годишња количина падавина, која се креће од око на северу до на југу, може веома варирати; дуги сушни периоди нису неуобичајени.</s><s>Најјаче падавине се јављају почетком лета и поново у октобру; чести су јаки пљускови и грмљавине.</s><s>Због неправилног терена, обилне летње кише често изазивају ерозију и замуљавање река.</s> <s>Највиша температура икада забележена у Молдавији била је 21. јула 2007. у Каменки.</s><s>Најнижа температура икада забележена била је 20. јануара 1963. у Братусени, округ Единет.</s> <s>Становништво</s> <s>Будући да је Молдавија била на путу бројних освајача, постала је мешавина народа; национално шаренило се повећава према југу.</s><s>У селима поред Дњестра живе Молдавци, Украјинци и Бугари, сви искусни баштовани и воћари.</s><s>Сами Молдавци потичу од Дачана који су романизовани за време римске владавине.</s><s>Земља је густо насељена, а сеоско становништво чини више од половине укупног становништва.</s><s>У последњој деценији двадесетог века национални доходак Молдавије се преполовило.</s><s>Зато се становништво непрестано исељава, а природни прираштај једва прелази нулу.</s> <s>Административна подела</s> <s>Основна админитративно територијална организација Молдавије обухвата: рејоне, градове (и општине) и села.</s><s>Република Молдавија састоји се од на 32 рејона (), 13 општина () - (Кишињев, Балци, Бендер, Комрат, Тираспољ, Кахул, Единец, Хинчешти, Орхеј, Сорока, Унгени, Страшени и Чадир-Лунга) и две аутономне територијалне јединице - Гагаузија и Придњестровље (Транснистрија).</s><s>Придњестровље је фактички независна непризната држава која се отцепила од Молдавије.</s><s>Молдавске власти је сматрају побуњеном покрајином у саставу Молдавије.</s><s>Поред Молдавије, ниједна чланица Уједињених нација, не признаје Придњестровље као независну државу.</s><s>Придњестровље једино признају Абхазија, Арцах и Јужна Осетија, које такође нису међународно признате.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Молдавија има 66 градова, а од тога, 13 има статус општине.</s><s>Највећи градови су: Кишињев, Балци, Тираспољ, Бендер, Рибница, Кахул, Унгени, Сорока, Орхеј и Комрат.</s> <s>Историја</s> <s>Кнежевина Молдавија</s> <s>Кнежевина је била у вазалном односу према Османском царству од 1514. године, а 1859. се ујединила са Кнежевином Влашком, чиме су ударени темељи данашње Румуније.</s> <s>Бесарабија</s> <s>Република Молдавија састављена је највећим делом од Бесарабије.</s><s>Ова област дуго је припадала Кнежевини Молдавије.</s><s>Бесарабија је дуго била под турском влашћу.</s><s>Како су је Руси освајали више пута током 18. века, Османлије су предали Бесарабију Русима 1812. године.</s><s>Према Париском споразуму из 1856, којим се Русија кажњава за пораз у Кримском рату, она је дужна да врати Молдавији јужну Бесарабију, да би се тако избегла руска контрола над делтом Дунава, која је тада била отворена за слободну пловидбу.</s><s>Ова област поново постаје руска после Берлинског конгреса 1878. године.</s><s>Након руске револуције 1917. и мировног уговора закљученог у Брест-Литовску, заузима је румунска војска (почетак 1918).</s><s>Ову су анексију Савезници одобрили 1920, али је СССР није признао.</s> <s>Совјетизација Аутономна република Молдавија, коју је створио Совјетски Савез 1924. на источној обали Дњестра и прикључио Украјини, служи као основ за територијалне захтеве изложене у тајном записнику немачко-совјетског пакта.</s><s>У јуну 1940, совјетска војска поново осваја Бесарабију, чији је јужни део прикључен Украјини.</s><s>Остатак земље и један део аутономне републике Молдавије чине, у оквиру Совјетског Савеза, Социјалистичку Совјетску Републику Молдавију.</s><s>Румунија, савезник Немачке, поново је осваја 1941.</s><s>Совјетски Савез је поново заузима 1944.</s><s>Званично писмо постаје ћирилично 1940. године.</s> <s>Независност Парламент Молдавије је 27. августа 1991. године донео декларацију о независности која ће дати повод Придњестровљу за проглашење независности.</s><s>Контроверзне речи декларације кажу да договор између Немачке и Совјетског Савеза из 23. августа 1939. године постаје неважећи као и све правне последице тог договора јер су биле донесене без претходног саветовања са становништвом покрајина којих се тај договор тицао (Бесарабија, Северна Буковина, Херта) и које су окупиране 28. јуна 1940. као и Придњестровља које је основано 12. октобра 1924. године.</s><s>Совјетски Савез је, кршећи своја уставна права, донео закон о стварању Молдавске ССР на 2. август 1940. и закон о граници Украјинске и Молдавске ССР.</s><s>Пошто су те одлуке биле донесене без законских права оне су биле поништене.</s> <s>Након периода политичке нестабилности и масовних јавних протеста, нова влада коју је предводио Павел Филип формирана је у јануару 2016.</s><s>Изражена је забринутост због корупције у целој држави, недостатку независности правосудног система и нетранспарентности банкарског система.</s><s>Немачки емитер Дојче веле такође је изразио забринутост због наводног утицаја молдавског олигарха Владимира Плахотњука на владу.</s> <s>На председничким изборима у децембру 2016, социјалиста, проруски оријентисани Игор Додон изабран је за новог председника републике.</s> <s>У 2019. години, од 7. до 15. јуна, молдавска влада је прошла кроз период двојне власти у ономе што је познато као молдавска уставна криза 2019 .</s><s>Уставни суд, за који се у великој мери верује да је под контролом Владимира Плахотњука из Демократске странке, објавио је 7. јуна да је привремено сменио актуелног председника Игора Додона са власти због његове „немогућности“ да сазове новог парламентарним изборима пошто парламент није формирао коалицију у року од три месеца од валидације изборних резултата.</s><s>Према уставном закону Молдавије, председник може расписати ванредне изборе ако се након три месеца не формира влада Међутим, 8. јуна, платформа НОВ ДА и ПАС постигле су споразум са Социјалистичком партијом о формирању владе коју је предводила Маја Санду као нова премијерка.</s><s>Ову нову владу подржао је и Игор Додон.</s><s>Нова коалиција и Игор Додон су тврдили да председник има право да распише ванредне изборе након консултација са парламентом, али није обавезан да то учини.</s><s>Поред тога, пошто су изборни резултати верификовани 9. марта, три месеца треба тумачити као три календарска месеца, а не 90 дана као што је био случај.</s><s>Бивши премијер Павел Филип из Демократске странке рекао је да ће нови парламентарни избори бити одржани 6. септембра и одбио је да призна нову коалицију, називајући је нелегалном владом.</s><s>После недељу дана састанака са две владе, неких протеста и подршке међународне заједнице за нову коалицију владе, Павел Филип је поднео оставку на место премијера, али је ипак позвао на нове изборе.</s><s>Уставни суд је преиначио одлуку 15. јуна, чиме је криза ефективно окончана.</s> <s>У марту 2020., због пандемије ковида 19, влада је прогласила „национално упозорење црвени код“ пошто је број случајева коронавируса у земљи порастао на шест 13. марта 2020.</s><s>Влада је "забранила сва окупљања преко 50 људи до 1. априла 2020. и затворила све школе и вртиће у покушају да сузбије ширење вируса".</s><s>Забрањени су летови у Шпанију, Италију, Француску, Аустрију, Белгију, Чешку, Кипар, Немачку, Ирску, Велику Британију, Пољску, Португал и Румунију.</s><s>Парламент је 17. марта прогласио ванредно стање на најмање 60 дана, обуставио све међународне летове и затворио границе са суседима Румунијом и Украјином.</s><s>Молдавија је пријавила 29 случајева болести 17. марта 2020.</s><s>Земља је пријавила свој први смртни случај 18. марта 2020. године, када је укупан број случајева достигао 30.</s> <s>На председничким изборима у новембру 2020. године, кандидаткиња проевропске опозиције Маја Санду изабрана је за новог председника републике, победивши тадашњег проруског председника Игора Додона, чиме је постала прва председница Молдавије.</s><s>У децембру 2020, премијер Јон Кику, који је водио проруску владу од новембра 2019, поднео је оставку дан пре него што је Санду положила заклетву.</s><s>Парламент, којим доминирају проруски социјалисти, није прихватио ниједног кандидата за премијера које је предложио нови председник.</s><s>Санду је 28. априла 2021. распустио парламент Републике Молдавије након што је Уставни суд укинуо ванредно стање у Молдавији које је изазвала пандемија корона вируса.</s><s>Парламентарни избори одржани су 11. јула 2021.</s><s>Ванредни парламентарни избори резултирали су убедљивом победом за проевропску Партију акције и солидарности (ПАС).</s><s>Дана 6. августа 2021, кабинет под вођством Наталије Гаврилице положио је заклетву са 61 гласом, сви из Странке акције и солидарности (ПАС).</s><s>Поднела је оставку 10. фебруара 2023.</s> <s>У фебруару 2022.</s><s>Санду је осудила руску инвазију на Украјину, назвавши је „еклатантним кршењем међународног права и украјинског суверенитета и територијалног интегритета“.</s><s>Премијерка Наталија Гаврилита изјавила је 28. фебруара 2022. да би Молдавија требало брзо да постане чланица Европске уније; земља је поднела званични захтев за чланство у ЕУ 3. марта 2022, а затим јој је Европски савет 23. јуна 2022. године доделио статус земље кандидата, заједно са Украјином.</s> <s>Дана 26. априла 2022. године, власти из региона Придњестровља саопштиле су да су дигнуте у ваздух две предајничке антене које емитују руске радио програме у објекту за емитовање предајника Григориопољ у близини града Мајак у округу Григориопољ у близини украјинске границе и да су претходне вечери нападнуте просторије Придњестровљовска служба државне безбедности.</s><s>Руска војска има војну базу и велику депонију муниције у овој области.</s><s>Русија има око 1.500 војника стационираних у отцепљеном Придњестровљу.</s><s>Они тамо званично служе као мировњаци.</s> <s>24. маја 2022. ухапшен је бивши председник Молдавије Игор Додон.</s><s>Додон, лидер главне проруске опозиције у Молдавији, Социјалистичке партије, оптужен је за примање мита.</s><s>Молдавске прозападне и проруске фракције постале су све више подељене након руске инвазије на Украјину.</s> <s>Министарство унутрашњих послова Молдавије је 31. октобра 2022. саопштило да су остаци руске ракете пали у северно село Наславча након што је руска пуцњава пресрела противваздушна одбрана у суседној Украјини.</s><s>Министарство је саопштило да нема повређених, али су прозори на неколико стамбених кућа разбијени.</s><s>Руски напад је био усмерен на украјинску брану на реци Дњестар која протиче кроз Молдавију и Украјину.</s><s>Дана 5. децембра, још један пројектил пао је у близини града Бричени док је Русија покренула још један талас ракетних напада на Украјину.</s><s>Још једна ракета пала је у Ларгу 14. јануара 2023. као резултат још једног таласа ракетних удара на Украјину.</s> <s>Привреда Молдавија нема великих природних ресурса и важних сировина и горива за индустрију, једна је од најсиромашнијих, а била је проглашена по неким изворима и за најсиромашнију земљу у Европи.</s><s>Одлив мозгова и велика незапосленост су проблем.</s><s>Примера ради Црна Гора и Албанија, због мора и летовалишта, зараде од туризма на десетине милионе евра годишње више од Молдавије.</s><s>Становништво одлази у Румунију и у друге земље Европске уније, ради бољег живота и посла.</s><s>Пољопривреда (првенствено земљорадња) најважнија је привредна грана Молдавије.</s><s>Највише се прерађују грожђе, воће, поврће и етерично биље, а сви ти производи захтевају много рада и брз транспорт до потрошача.</s> <s>Половином деветнаестог века досељеници из Француске донели су у Молдавију одличне сорте винове лозе и напредније начине виноградарства.</s><s>Индустрија се базира на пољопривреди па доминирају прехрамбена индустрија и индустрија пољопривредних машина.</s><s>Земља има добро развијену винску индустрију.</s><s>Има површину винограда који заузимају , од чега се користе за комерцијалну производњу.</s><s>Већина домаће производње вина се производи за извоз.</s><s>Многе породице имају своје рецепте и сорте грожђа које се преносе кроз генерације.</s><s>Постоје 3 историјска винска региона: Валул луј Трајан (југозапад), Стефан Вода (југоисток) и Кодру (центар), намењена за производњу вина са заштићеном географском ознаком.</s> <s>Богато тло Молдавије и умерено континентална клима (са топлим летима и благим зимама) учинили су ову земљу једном од најпродуктивнијих пољопривредних региона од давнина и главним снабдевачем пољопривредних производа у југоисточној Европи.</s><s>У пољопривреди је економска реформа почела реформом катастра земљишта.</s><s>Пољопривредни производи Молдавије укључују поврће, воће, грожђе, вино и житарице.</s> <s>Политика Молдавија је стекла своју независност 1991. године где се у првом модерном уставу позива званични језик румунски, а прва химна усвојена од стране независне Молдавије „Deşteaptă-te, române“ („Пробудите се, Румуни!“), која је уједно и химна Румуније.</s><s>Устав је промењен 1994. године где се наводи званични језик молдавски и химна "-{limba noastra}-" (наш језик).</s> <s>Молдавија је унитарна парламентарна представничка демократска република.</s><s>Устав Молдавије из 1994. поставља оквир за управу земљом.</s><s>За измену Устава Молдавије потребна је парламентарна већина од најмање две трећине, који се не може ревидирати у време рата или ванредног стања.</s><s>Амандмани на Устав који утичу на суверенитет, независност или јединство државе могу се извршити само након што већина бирача подржи предлог на референдуму.</s><s>Штавише, не може се извршити никаква ревизија да би се ограничила основна права људи која су побројана у Уставу.</s><s>Централно законодавно тело у земљи је једнодомни молдавски парламент (), који има 101 мандат, а чији се чланови бирају народним гласањем на партијским листама сваке четири године.</s> <s>Шеф државе је председник Молдавије, кога је између 2001. и 2015. бирао молдавски парламент, за шта је потребна подршка три петине посланика (најмање 61 глас).</s><s>Овај систем је осмишљен да смањи извршну власт у корист законодавне.</s><s>Ипак, Уставни суд је 4. марта 2016. године донео одлуку да је ова уставна промена усвојена 2000. у вези са председничким изборима неуставна, чиме је метод избора председника враћен на непосредне изборе у два круга.</s><s>Председник именује премијера који функционише као шеф владе, а који заузврат саставља владу, а оба подлежу одобрењу парламента.</s> <s>Устав из 1994. такође успоставља независан Уставни суд, састављен од шест судија, са мандатом од шест година, током којег су несмењиви и нису подређени било каква моћ.</s><s>Суд има моћ судског надзора над свим актима парламента, над председничким декретима и међународним уговорима које је потписала земља.</s> <s>Међу главним политичким странкама постоје разлике што се тиче питања молдавског идентитета.</s><s>Овај сукоб се рефлектује на наставни програм о националној историји.</s><s>Либерална, Либерално-демократска и Наша Молдова партије подржавају учење историје под румунским идентитетом док Демократска и Комунистичка партија Молдавије подржавају историју републике Молдове и Молдаваца, са посебним идентитетом и историјом државе.</s> <s>Спољни односи Након стицања независности од Совјетског Савеза, спољна политика Молдавије је осмишљена у циљу успостављања односа са другим европским земљама, неутралности и интеграције у Европску унију.</s><s>1995. године земља је примљена у Савет Европе.</s><s>Поред учешћа у програму НАТО Партнерство за мир, Молдавија је постала и држава чланица Уједињених нација, Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Северноатлантског савета за сарадњу, Светске трговинске организације, Међународни монетарни фонд, Светска банка, Франкофонија и Европска банка за обнову и развој.</s> <s>Молдавија и Европска унија су 2005. године успоставиле акциони план који је настојао да унапреди сарадњу између Молдавије и уније.</s><s>Крајем 2005. године на заједнички захтев председника Молдавије и Украјине основана је Мисија Европске уније за граничну помоћ у Молдавији и Украјини (ЕУБАМ).</s><s>ЕУБАМ помаже владама Молдавије и Украјине у усклађивању својих граничних и царинских процедура са стандардима ЕУ и нуди подршку у борби обе земље против прекограничног криминала.</s> <s>После рата у Придњестровљу 1990–1992, Молдавија је тражила мирно решење сукоба у региону Придњестровља, на чему је радила у координацији са Румунијом, Украјином и Русијом, позивајући на међународно посредовање и сарађујући са ОЕБС-ом и УН у утврђивању чињеница и посматрачем мисије.</s><s>Министар спољних послова Молдавије Андреј Стратан је више пута изјавио да су руске трупе стациониране у отцепљеном региону тамо против воље молдавске владе и позвао их да оду „потпуно и безусловно“.</s><s>Инцидент у зони безбедности 2012. године довео је до смрти цивила, што је подигло тензије са Русијом.</s> <s>У септембру 2010.</s><s>Европски парламент је одобрио грант од 90 милиона евра Молдавији.</s><s>Новац је требало да допуни 570 милиона америчких долара зајмова Међународног монетарног фонда, Светске банке и друге билатералне подршке већ додељене Молдавији.</s><s>У априлу 2010.</s><s>Румунија је понудила развојну помоћ Молдавији у вредности од 100 милиона евра, док се број стипендија за молдавске студенте удвостручио на 5.000.</s><s>Према споразуму о зајму потписаном у фебруару 2010. године, Пољска је обезбедила 15 милиона америчких долара као компоненту своје подршке Молдавији у њеним напорима за европску интеграцију.</s><s>Први заједнички састанак влада Румуније и Молдавије, одржан у марту 2012. године, закључен је са више билатералних споразума у различитим областима.</s><s>Европска оријентација „била је политика Молдавије последњих година и то је политика која се мора наставити“, рекао је Николај Тимофти посланицима пре свог избора 2012. године.</s> <s>Дана 29. новембра 2013, на самиту у Виљнусу, Молдавија је потписала споразум о придруживању са Европском унијом посвећен „ Источном партнерству“ Европске уније са бившим совјетским земљама.</s><s>Бивши румунски председник Трајан Басеску изјавио је да ће Румунија учинити све да Молдавија што пре приступи ЕУ.</s><s>Исто тако, Трајан Басеску је изјавио да је уједињење Молдавије са Румунијом следећи национални пројекат за Румунију, јер више од 75 одсто становништва говори румунски.</s> <s>Молдавија је потписала Споразум о придруживању са Европском унијом у Бриселу 27. јуна 2014.</s><s>Потписивање је уследило након што је споразум састављен у Виљнусу у новембру 2013.</s> <s>Верске вође играју улогу у обликовању спољне политике.</s><s>Од пада Совјетског Савеза, руска влада је често користила своје везе са Руском православном црквом да блокира и заустави интеграцију бивших совјетских држава попут Молдавије на Запад.</s> <s>Молдавија је потписала захтев за чланство у ЕУ 3. марта 2022.</s><s>Дана 23. јуна 2022., Молдавији су лидери ЕУ званично доделили статус кандидата.</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Административна подела Молдавије</s> <s>Референце</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Званична презентација Влада Молдавије Министарство спољних послова Молдавије -{US Senate resolution of 06/28/1991 in support to self-determination of the Moldovan and Northern Bucovina people}- -{Moldova, Republic of from UCB Libraries GovPubs.}- -{Moldova profile from the BBC News.}- -{Key Development Forecasts for Moldova from International Futures.}- Трибина „Геополитика Молдавије – република комплексних изазова”</s> <s>Државе у Европи Континенталне земље</s>

924

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

Турска

<s>Турска (), званично Република Турска (), трансконтинентална је земља која се највећим делом налази на Анадолијском полуострву у западној Азији и малим делом на Балканском полуострву у југоисточној Европи.</s><s>Источна Тракија, део Турске у Европи, раздвојена је од Анадолије Мраморним морем, Босфором и Дарданелима (скупно се називају турским мореузима).</s><s>Турска се граничи с Грчком и Бугарском на северозападу, Грузијом на североистоку, Јерменијом, азербејџанском ексклавом Нахчиван и Ираном на истоку, Ираком и Сиријом на југоистоку, а ограничена је Црним морем на северу, Средоземним морем на југу и Егејским морем на западу.</s><s>Преко Црног мора налази се Румунија, Украјина и Русија, а преко Средоземног мора Кипар, Либан, Израел, Појас Газе (палестинске територије), Египат и Либија, иако ниједна од ових земаља не дели копнену границу с Турском.</s><s>Истанбул је највећи град у земљи, док је Анкара главни град.</s><s>Приближно 70 до 80 посто грађана идентификују се Турцима, док су Курди највећа национална мањина од 15 до 20 посто становништва.</s> <s>Ово подручје било је насељено разноврсним цивилизацијама попут Асираца, Грка, Трачана, Фригијаца, Урартијаца и Јермена.</s><s>Хеленизација је почела у доба Александра Великог, а наставила се у византијско доба.</s><s>Селџуци су почели да се досељавају у 11. веку, а њихова победа над Византинцима у бици код Манцикерта 1071. означава почетак и оснивање Турске.</s><s>Румски султанат управљао је Анадолијом све до монголске најезде 1243. године, када се распадала на мале туркменске кнежевине.</s><s>Крајем 13. века, Османлије су почеле са уједињавањем тих турских кнежевина.</s><s>Након што је Мехмед II 1453. освојио Цариград, наставило се османско ширење за време владавине Селима I. За време владавине Сулејмана Величанственог, Османско царство обухватало је већи део југоисточне Европе, западне Азије и северне Африке и постало светска сила.</s><s>У наредним вековима, држава је ушла у период пропадања, постепеним губитком територија и ратовима.</s><s>У намери да учврсти ослабљене друштвене и политичке темеље царства, Махмуд II је започео период модернизације почетком 19. века, доневши реформе у свим областима државе, рачунајући војску и бирократију, уз еманципацију свих грађана.</s> <s>Године 1913, државни удар делотворно је ставио земљу под контролу три паше.</s><s>Током Првог светског рата, османска влада починила је геноциде над јерменским, асирским и понтским грчким поданицима.</s><s>После рата, конгломерација територија и народа који су раније чинили Османско царство подељена је на неколико нових држава.</s><s>Турски рат за независност, који су покренули Мустафа Кемал Ататурк и његови сарадници против окупације савезничких сила, довео је до укидања монархије 1922. и успостављања Републике Турске 1923, а Ататурк се налазио на челу исте.</s><s>Спровео је бројне реформе, од којих су многе уградиле различите аспекте западњачке мисли, филозофије и обичаја у нови облик турске владе.</s><s>Турско-курдски сукоб, оружани сукоб између Републике Турске и курдских побуњеника, на снази је од 1984, првенствено на југоистоку земље.</s><s>Различите курдске групе захтевају отцепљење од Турске како би створили независну државу Курдистан или имали аутономију и већа политичка и културна права Курда у Турској.</s> <s>Турска је чланица УН од самог почетка те организације, рана чланица НАТО-а, ММФ-а и Светске банке и чланица оснивач ОЕСР-а, ОЕБС-а, ОЦЕС-а, ОИС-а и Г20.</s><s>Након што је 1949. постала једна од првих чланица Савета Европе, Турска је 1963. постала придружена чланица ЕЕЗ, придружила се Царинској унији ЕУ 1995. и започела преговоре о приступању с Европском унијом 2005. које је ЕУ зауставила 2018. са Саветом за општа питања ЕУ у коме се наводи да „Савет примећује да се Турска удаљавала од Европске уније.</s><s>Стога су преговори о приступању Турске у мировању, а поглавља се више не могу разматрати за отварање или затварање, те се не предвиђа даљи рад на модернизацији царинске уније ЕУ и Турске.” Привреда и дипломатске иницијативе Турске довеле су до признања за регионалну силу, док јој је локација кроз историју дала геополитички и стратешки значај.</s><s>Турска је секуларна, унитарна, раније парламентарна република која је усвојила председнички систем на референдуму 2017; нови систем ступио је на снагу председничким изборима 2018.</s><s>Тренутно се налази на 110. месту од 167 земаља у индексу демократије.</s><s>Тренутна администрација на челу с председником Реџепом Тајипом Ердоганом из АКП-а усвојила је мере за повећање утицаја ислама и подривање кемалистичке политике и слободе штампе.</s> <s>Другог јуна 2022, захтев турског министра спољних послова Мевлута Чавушлогуа да се држава ословљава именом Туркије у званичним документима и на међународним форумима је одобрен од стране УН.</s> <s>Географија</s> <s>Положај</s> <s>Турска се географски протеже на два континента.</s><s>Анадолија, азијски део државе, заузима око 97% површине Турске.</s><s>Европски део који се налази у источној Тракији заузима око 3% површине државе (23.623 -{km²}-).</s> <s>Турска је подељена на седам географских региона: Мраморна, Егејска, Црноморска, Централна Анадолија, Источна Анадолија, Југоисточна Анадолија и Медитеран.</s><s>Неравни северноанадолски терен који се протеже дуж Црног мора подсећа на дугачак, уски појас.</s><s>Овај регион чини отприлике једну шестину укупне површине Турске.</s><s>Као општи тренд, унутрашња анадолска висораван постаје све храпавија како се протеже ка истоку.</s><s>Подручје је познато по карбонатном минералу који је остао у току термалне воде.</s><s>Налази се у турској регији Унутрашњег Егеја, у долини реке Мендерес (Меандар), која има умерену климу током већег дела године.</s><s>Селектована је као УНЕСКО светска баштина 1988. године са Хијераполисом.</s> <s>Свеукупне границе Турске дугачке су 9.850 -{km}-, од чега 7.200 -{km}- заузимају морске границе.</s><s>На западу Турска излази на Егејско море, на југу има излаз на Средоземно море, те на северу на Црно море.</s><s>На копну Турска граничи са осам земаља са укупном дужином копнених граница од 2.648 -{km}-.</s><s>На северозападу граничи с Грчком (206 -{km}- границе) и Бугарском (240 -{km}-), на североистоку с Грузијом (252 -{km}-), Јерменијом (268 -{km}-), Азербејџаном (ексклавом и аутономном републиком Нахичеван, 9 -{km}-), на истоку с Ираном (499 -{km}-) и на југу с Ираком (352 -{km}-) и Сиријом (822 -{km}-).</s><s>Недалеко од обале Турске налази се и Кипар који је политички подељен на међународно признату Кипарске Републике и Турску Републику Северни Кипар, коју признаје само Турска.</s> <s>Север Турске је једно од сеизмички најактивнијих подручја на свету с врло честим земљотресима.</s><s>Већина Турске је подложна земљотресима.</s><s>Од већих градова посебно је потресима угрожен Истанбул.</s> <s>Рељеф</s> <s>Турска је географски подељена у седам регија.</s><s>То су: Мраморна регија, Егејска регија, Црноморска регија, Централна Анадолија, Средоземна регија, Источна Анадолија и Југоисточна Анадолија.</s><s>Ове регије се знатно разликују по вегетацији и климатским условима.</s> <s>Тракија се налази западно од Босфора, на европској страни земље.</s><s>На трачкој страни река Марица представља границу с Грчком.</s><s>Источно од Босфора налази се Мраморна регија.</s><s>Мраморно море дели Европу од Азије, те Егејско море од Црног мора.</s><s>На излазу на Средоземно море налази се теснац Дарданели дугачак 60 -{km}-.</s><s>На Босфору се налази Истанбул који је највећи град у Турској.</s><s>Ова брежуљкаста регија која је привредно средиште Турске прекривена је шумама и грмовитим биљем.</s><s>Пољопривреда у том подручју је нарочито развијена.</s><s>Недалеко од града Бурса налази се планина Улудаг која је популарно туристичко одредиште.</s> <s>У Егејској регији је такође врло развијена пољопривреда.</s><s>Изразито брдовити крајолик протеже се уздуж западне обале од Чанакалеа до Бодрума.</s><s>Обално подручје је једно од туристички најразвијенијих у Турској.</s><s>Уз чемпресе и маслине овде се узгаја и винова лоза.</s><s>У овој регији налазе се многи градови из старогрчког раздобља, као нпр. Троја, Асос, Пергам, Ефез, Приена, Милет, Дидима и Еуромос.</s> <s>Црноморска регија заузима северно обално подручје Турске.</s><s>Ову регију карактерише блага и влажна клима.</s><s>Планинско подручје ове регије прекривено је шумама.</s><s>На овом врло плодном тлу узгајају се чај, дуван, кукуруз и лешник.</s> <s>Регија Средишње Анадолије обухвата висораван у унутрашњој Анадолији.</s><s>Овде се налази слано језеро Туз и планине високе до 3.900 m. На истоку се налази Кападокија која је позната по задивљујућим црквама и боравиштима у високим планинским пределима.</s><s>Унутрашњом Анадолијом доминирају степе, а то подручје се сматра једним од најсушнијих предела Анадолије.</s><s>Због тога пољопривреда у том делу земље није толико развијена.</s><s>Климу ове регије карактеришу врућа и сува лета с хладним ноћима.</s><s>Зими температура може пасти и испод −20 °C.</s> <s>Регија Средоземног мора протеже се од планина Таурус на северу до планина Аманос на истоку.</s><s>У овој регији претежно се узгајају цитруси, банане, парадајза, кикирики и памук.</s> <s>Југоисточна Анадолија је најстарија културна регија Турске.</s><s>Протеже се од планина Таурус.</s><s>Овде се налазе реке Еуфрат и Тигар.</s><s>Најзаступљеније пољопривредне културе су пшеница, јечам, винова лоза, маслине и пистаћ.</s> <s>Клима</s> <s>Обална подручја Турске која се граниче са Егејским и Средоземним морем имају умерену медитеранску климу, са топлим, сувим летима и благим до хладним, влажним зимама.</s><s>Обална подручја која се граниче са Црним морем имају умерену океанску климу са топлим, влажним летима и хладним до хладним, влажним зимама.</s><s>Турска обала Црног мора прима највише падавина и једина је регија Турске која прима велике количине падавина током целе године.</s><s>Источни део обале Црног мора у просеку износи годишње што представља највише падавина у земљи.</s><s>Обална подручја која се граниче са Мраморним морем, које повезује Егејско море и Црно море, имају прелазну климу између умерене медитеранске климе и умерене океанске климе са топлим до топлим, умерено сувим летима и хладним до хладним, влажним зимама.</s><s>Скоро сваке зиме на приобалним подручјима Мраморног и Црног мора пада снег, али се обично топи за не више од неколико дана.</s><s>Међутим, снијег је риједак у обалним подручјима Егејског мора и врло риједак у обалним подручјима Средоземног мора.</s><s>Посебно су оштре зиме на Анадолској висоравни.</s><s>Температуре од се јављају у североисточној Анадолији, а снег може да лежи на тлу најмање 120 дана у години, а током целе године на врховима највиших планина.</s><s>У централној Анадолији температуре могу пасти испод док су планине још хладније.</s> <s>Планине у близини обале спречавају да се утицаји Медитерана протежу у унутрашњости, дајући централној анадолској висоравни у унутрашњости Турске континенталну климу са оштро супротстављеним годишњим добима.</s> <s>Историја</s> <s>Рана историја Мала Азија је једна од најстаријих насељених делова света због свог одличног географског положаја.</s><s>Најранији градови као што су Чаталхојук, Чајону, Невали Џори, Хаџилар, Гобекли Тепе и Мерсин сматрају се једним од најстаријих насеља на свету.</s> <s>Насеље Троја је настало у периоду неолита и трајало је кроз гвоздено доба.</s><s>Током периода забележене историје, становници Анадолије су говорили индоевропске језике, семитске језике и карвелијске језике, као и многе језике нејасног порекла.</s><s>Заправо, због старости индоевропских хетитских и лувијанских језика, неки научници су предложили Анадолију за хипотетички центар одакле су се индоевропски језици раширили по свету.</s> <s>Један од најзначајнијих држава у овој области било је Хетитско краљевство, а трајало је од 18. до 13. века п. н. е. Касније су превласт стекли Фригијци, индоевропски народ, чије су царство су у 7. веку пре н. е уништили Кимеријци.</s><s>Најзначајније државе наследнице Фригије биле Лидија, Карија и Ликија.</s><s>Језици којима су говорили Лидијци и Ликијци били су у основи индоевропски, али с много неиндоевропских елемената које су покупили током хетитског и хеленског раздобља.</s> <s>Негде око 1200. п. н. е. на западној обали Анадолије населила су се грчка племена, већином Еолци.</s><s>Цело ово подручје је у 6. веку п. н. е. освојило персијско Ахеменидско краљевство.</s><s>Касније је 334. п. н. е. ово подручје освојио Александар Велики.</s><s>Анадолија је затим подељена у велики број мањих хеленистичких држава, као што су Битинија, Кападокија, Пергам и Понт.</s><s>Рим је до средине 1. века п. н. е. покорио сва ова краљевства, изузев Пергама који је постао римска провинција крајем 2. века п. н. е. Године 324. римски цар Константин Велики изабрао је Византион за нови главни град Римског царства.</s><s>Након пада Западног римског царства Цариград је постао главни град Византијског царства.</s> <s>Византија и Јерменија Након што је победио Лицинија (старог ко-цара (августа) у Никомедији) у бици код Хрисопоља (Ускудар) 324. године (чиме је окончан систем тетрархије и постао једини цар), Константин Велики је изабрао оближњу град Византије преко Босфора као нову престоницу Римског царства и започео обнову и проширење града.</s><s>Највише је боравио у Никомедији (савремени Измит) током грађевинских радова у наредних шест година.</s><s>Године 330. званично је прогласио римску престоницу са именом Нови Рим (Nova Roma), али га је убрзо преименовао у Константинопољ (Константинопољ, савремени Истанбул).</s><s>Под Константином, хришћанство није постало званична религија државе, већ је уживало предност пошто га је подржавао великодушним привилегијама.</s> <s>Теодосије Велики је прогласио хришћанство званичном државном религијом Римског царства Солунским едиктом 380. године и био је кључан у успостављању Никејског симбола вере као православне доктрине хришћанства кроз Први Константинопољски сабор 381. године.</s><s>Након смрти Теодосија Великог 395. године и трајне поделе Римског царства између његова два сина, Константинопољ је постао престоница Источног римског царства.</s><s>Ово царство, које ће историчари касније означити као Византијско царство, владало је већим делом територије данашње Турске све до касног средњег века; иако су источне области остале чврсто у рукама Сасанида све до 7. века.</s><s>Чести византијско-персијски ратови, наставак вишевековних римско-персијских ратова, одвијали су се између 4. и 7. века.</s> <s>Неколико васељенских сабора ране хришчанске Цркве одржано је у градовима који се налазе у данашњој Турској, укључујући Први никејски сабор (Изник) 325. године (који је резултирао првом јединственом хришћанском доктрином, названом Никејски симбол вере ), Први Константинопољски сабор (Истанбул) 381. године, Ефески сабор 431. и Халкидонски сабор (Кадикој) 451.</s><s>Током већег дела свог постојања, Византијско царство је било једна од најмоћнијих економских, културних и војних сила у Европи.</s><s>Основана у римском периоду, Цариградска васељенска патријаршија је најстарија континуирано активна институција у Истанбулу.</s><s>Први Константинопољски сабор 381. признао је да су права цариградског епископа једнака правима римског епископа.</s> <s>Османски период</s> <s>У 10. стољећу Селџуци који су живјели сјеверно од Каспијског и Аралског језера, почели су се селити у источна подручја Анадолије.</s><s>Селџуци су били огранак Турака Оуза, а Анадолија је постала њихова домовина након битке код Манцикерта 1071. године.</s><s>Том победом почиње успон анадолијског селџучког султаната (Иконијског султаната) који је био засебни део великог Селџучког краљевства које је покривало подручје средње Азије, Ирана, Анадолије и југозападне Азије.</s> <s>Године 1243.</s><s>Монголи су поразили Селџуке, а њихово царство се почело распадати.</s><s>Турска Анадолија је тада подељена у више мањих независних држава званих гази емирати.</s><s>До 1300. гази емирати освајају већину анадолијских подручја тада већ ослабљеног Византијског царства.</s><s>У то време почиње се издизати гази емират којег је водио Осман I (по њему је названо Османско царство) који је проширио своју државу све до граница с Византијом.</s> <s>Османско царство је током своје историје дуге 623. године имало контаката и са западним и с источним културама.</s><s>Царство је у 16. и 17. веку била најјача политичка сила на свету која се брзо ширила према средишњој Европи преко Балкана.</s><s>Уз врло јаки утицај који је царство имало на промјене копнених граница у Европи, велики значај имало је и на мору.</s><s>Царство је било једно од неколико сила које се борило за контролу над Средоземљем, а уз то често се сукобљавало и с португалском флотом у Индијском океану покушавајући одбранити своју доминацију над трговачким правцима између источне Азије и западне Европе.</s><s>Важност ових праваца је опао откривањем Рта добре наде 1488. године.</s> <s>У првој половини 19. века почео је опадати утицај царства, а коначан ударац је добило поразом у Првом светском рату у којег је ушла у савезу с Немачком.</s><s>Француска и Велика Британија су раније обећале стварање јерменске државе у источном дијелу Анадолије, што је османска власт видела као удар на територијалну целовитост земље.</s><s>Под изговором пресељења, велики број Јермена је убијен или су умрли од исцрпљености у сиријској пустињи.</s><s>Свеукупно је између 1915. и 1917. убијено 1,5 милиона Јермена.</s><s>Турска влада и данас службено пориче геноцид над Јерменима.</s> <s>Након рата силе Антанте поделиле су територију царства споразумом у Севру 1920. године.</s><s>Османско царство је изгубило све територије изузев Анадолије и Тракије.</s><s>Територију данашње Турске подејељена је у више делова.</s><s>Грчкој је обећана Смирна (данашњи Измир) и део западне Анадолије, Италија је требало да добије подручје Адане, а Француској је уз Сирију требало да припадне и Киликија.</s><s>У источном делу данашње Турске где се налазе градови Карс, Ардахан и Ерзурум требало је да буде основана јерменска држава.</s><s>Јужно и источно од Еуфрата требало је да буде створена аутономна курдска регија.</s><s>Сви ови планови на крају нису остварени.</s> <s>Савремена историја</s> <s>Мустафа Кемал-паша је 19. маја 1919. политички и војни устанак против ових планова.</s><s>Посебно су 1920. вођене жестоке борбе с Грчком.</s><s>Рат је завршен 9. септембра 1922. заузимањем Смирне која је тада већински била насељена Грцима, после чега је целокупно грчко становништво Смирне било побијено.</s><s>Турска победа резултовала је малоазијском катастрофом, у којој су многи Грци и Турци остали без својих домова.</s> <s>Након побједе Турака, 24. јула 1923. споразумом из Лозане промијењен је претходни споразум из Севра.</s><s>Овим уговором успостављене су данашње границе Турске.</s><s>У исто вријеме извршена је и размена становништва са Грчком.</s><s>Након што су све стране снаге напустиле Анадолију, Мустафа Кемал је 29. октобра 1923. прогласио републику.</s> <s>За време свога мандата Мустафа Кемал је покренуо низ политичких и друштвених реформи широм земље, које су претворили Турску у модерну, секуларну и европски оријентисану државу.</s><s>Смернице његове политике данас се називају кемализмом.</s><s>Између осталог 1922. укинут је султанат, а 3. марта 1924. и калифат.</s><s>Исте године укинут је шеријатски закон, а 1925. проведена је одевна реформа којом је забрањен фес (традиционална турска мушка капа) и вео за жене, а уведено је заједничко образовање за оба пола.</s><s>Године 1926. исламски календар замењен је грегоријанским, а уведен је и метрички систем.</s> <s>Идућих година цели правосудни систем је промењен је по узору на европске земље.</s><s>Уведена је моногамија, а 1928. је спроведена секуларизација и реформа писма у којој је арапско писмо замењено латиницом.</s><s>Овим реформама је 1930. уведено право гласа женама, а од 1934. даје им се и право учествовања на изборима.</s><s>Спроведена је и реформа имена грађана у којој су свима додељена презимена.</s><s>Турски парламент је Мустафи Кемалу додијелио презиме „Ататурк“ (отац Турака) које је проглашено посебним презименом којег је носио само он.</s><s>Мањи број Ататуркових реформи је након његове смрти укинут, као нпр. реформа којом је у џамијама уместо на арапском молитва уведена на турском.</s> <s>Након Ататуркове смрти 1938, председник Турске је постао његов блиски сарадник Исмет Инени.</s><s>Инени је наставио модернизацију Турске, а на спољнополитичком плану покушао је одржати неутралност.</s><s>Године 1939.</s><s>Турској је припојена Република Хатај која је постала турски вилајет.</s> <s>Након Другог светског рата</s> <s>За време Другог светског рата Турска је очувала своју спољнополитичку неутралност.</s><s>У рат на страни савезника ушла је симболички тек 23. фебруара 1945.</s><s>Исте године потписала је повељу УН-а.</s><s>Године 1946. у Турској је уведено вишестраначје.</s><s>Демократска странка је под водством Аднана Мендереса је на изборима 1950. освојила већину у парламенту.</s><s>Тиме је завршена владавина Републиканске народне странке која је трајала од оснивања републике.</s> <s>Избијањем сукоба између истока и запада, те покушајем утицаја Совјетског Савеза на Турску, завршено је раздобље политичке неутралности за Турску.</s><s>Године 1950.</s><s>Турска је учествовала као део УН-овог контингента у Корејском рату, а 1952. је постала чланица НАТО пакта.</s> <s>Године 1960. премијер Мендерес је донео закон који му је омогућио укидање опозиције.</s><s>Војска је тада организовала државни удар и ухапсила премијера и друге политичаре, који су након суђења обешени у септембру 1961. на острву İmralı.</s><s>Након што је војска исте године увела нови устав, вратила је власт народу.</s><s>Инени је поново постао премијер и владао је од 1961. до 1965. године.</s><s>У то време Турска је постала придружена чланица ЕЕЗ-а.</s><s>То раздобље обележило је и неефикасност владе и јачање левичарских и десничарских терористичких активности, што је довело до привредног пада.</s><s>Године 1971. власт је поново узела војска која је увела репресивне мере за становништво.</s> <s>Након дугог низа година међуетничког насиља на Кипру, Грци су организовали војни удар у јулу 1974. у којем је свргнут председник Макариос III и постављен грчки националиста Никос Сампсон као диктатор.</s><s>Турска се тада одлучила за војну интервенцију на Кипру у којој је окупирала северни део острва.</s><s>Девет година касније на том подручју успостављена је нелегитимна Турска Република Сјеверни Кипар коју је признала само Турска.</s> <s>Војска је 12. септембра 1980. трећи пут одузела власт изабраној влади.</s><s>Узрок је била политичка и привредна нестабилност земље у 1970-им, као и терористички напади екстремне левице и деснице.</s><s>Војска је под генералом Кенаном Евреном увела ратно стање у земљи и забранила све политичке странке.</s><s>Хунта се пре снажно противила курдским сепаратистима и левој опозицији.</s><s>Дана 7. новембра 1982. војска је представила нови устав који је прихваћен референдумом.</s> <s>Од средине 1980-их најважнијим унутрашњим проблемом земље сматра се сукоб с Курдима.</s><s>Турска је дотад водила политику асимилације која је резултовала потискивањем курдске културе и идентитета.</s><s>Као реакција на ову политику 1978. основана је Радничка партија Курдистана) с Абдулахом Оџаланом на челу.</s><s>Странка је 1984. почела оружани сукоб на југоистоку Турске с циљем оснивања социјалистичке државе Курдистан.</s><s>До 2007. године, у сукобима између турске војске и ПКК-а погинуло је око 40.000 особа.</s> <s>У фебруару 1998. турска тајна служба је ухватила Абдулаха Оџалана у Кенији и довела га у Турску где је осуђен на смртну казну (која је укинућем смртне казне промењена у доживотни затвор).</s><s>Тада је Радничка партија Курдистана прогласила прекид ватре који је прекршен 2004. године.</s> <s>За време мандата премијера Еџевита (1999.–2002) уведене су нове реформе грађанског права са свеукупним повећањем људских права (као што су нпр. право на окупљања и протесте).</s><s>Ове реформе су касније настављене, а довеле су између осталог и до укидања смртне казне, забране мучења и увођења културних слобода курдском становништву.</s><s>Данас је допуштена и употреба курдских дијалеката у школству, као и пренос радијских и телевизијских канала на курдском.</s><s>Турска државна телевизија данас уз турски емитује и на курдском, арапском, српском и другим језицима.</s><s>Турска је, након 40 година покушавања приближавања, 3. октобра 2005. започела преговоре о чланству у Европској унији.</s> <s>2014. године, турски премијер Реџеп Тајип Ердоган победио је на првим директним председничким изборима у Турској.</s><s>Дана 15. јула 2016, неуспели покушај државног удара покушао је да свргне владу.</s> <s>Референдумом 2017, парламентарна република је замењена извршним председничким системом.</s><s>Функција премијера је укинута и њена овлашћења и дужности су пренете на председника.</s><s>На дан референдума, док је гласање још трајало, Врховно изборно веће Турске укинуло је правило према којем је сваки гласачки листић морао имати службени печат.</s><s>Опозиционе странке тврде да је чак 2,5 милиона гласачких листића без печата прихваћено као валидно.</s> <s>Ердоган је 2018. победио на председничким изборима за други мандат, који се завршава 2023. године.</s><s>Председнички избори у Турској 2023. заказани су за 18. јун 2023. као део општих избора 2023. заједно са парламентарним изборима .</s><s>Предсједник Ердоган је сигнализирао да би избори могли бити одржани пријевремено, 14. маја 2023.</s><s>Према члану 101.</s><s>Устава Турске: „За председника се може бирати највише два пута“ (турски: „Bir kimse en fazla iki defa Cumhurbaşkanı seçilebilir“) У члану 101. референдумом 2017. године није извршена измена ове дефиниције.</s> <s>Политика и државно уређење</s> <s>Турска је световна парламентарна република заснована на начелу деобе власти на законодавну, извршну и судску.</s><s>Устав је врховни закон државе.</s> <s>Председник је шеф државе и шеф владе, бира се најмање двотрећинском већином Велике турске народне скупштине (), познатије као Меџлис, на једнократни, седмогодишњи мандат.</s><s>Да би био подобан за ову функцију, кандидат мора бити турски држављанин старији од 40 година, мора бити подобан за избор у TBMM, и мора имати високу стручну спрему.</s><s>Председник председава Националним саветом за безбедност и врши функцију врховног команданта.</s><s>У време рата, начелник Генералштаба врши функцију врховног команданта у име председника.</s><s>Председник је овлаштен проглашавати законе или их слати назад у парламент на поновно разматрање, расписивати јавне референдуме, расписивати парламентарне изборе, ратификовати и објављивати међународне споразуме итд.</s> <s>Извршна власт је у рукама председника и Савета министара, којим председава председник.</s><s>Председник кандидује министре, чије именовање мора одобрити Велика турска народна скупштина.</s><s>Пре општих избора, министри правде, унутрашњих послова и комуникација морају се повући из кабинета, а именују се независни и неутрални (без политичких веза) министри.</s><s>Савет министара издаје правила о примени закона и осталим питањима, уз услов да се не косе са постојећим законима, које тада проверава Државни савет.</s><s>Велика турска народна скупштина може сменити владу изгласавањем неповерења.</s> <s>Према уставу из 1982, законодавна власт припада Великој турској народној скупштини (Меџлис), која заседа у Анкари.</s><s>То је једнодомно тело са 550 места које се бира по систему пропорционалне заступљености општим правом гласа одраслих, на петогодишњи мандат.</s><s>У Скупштини су заступљене само странке које су сакупиле више од 10% гласова у земљи.</s><s>Велика турска национална скупштина доноси, мења, допуњава и опозива законе; надгледа рад Савета министара и овлашћује га да издаје одлуке о посебним питањима које имају снагу закона; ратификује међународне споразуме и одлуке везане уз штампање новца, објаве ратног стања, те учествовање државних оружаних снага у операцијама у иностранству; одлучује о питањима везаним уз одобравање амнестија и помиловања итд.</s> <s>Уставом из 1982. проглашена је независност државних судова и судија.</s><s>Турска има јединствени правни систем грађанских и војних судова, од којих сваки има апелациони суд са седиштем у Анкари.</s><s>Уставни суд преиспитује уставност закона и одлука са снагом закона, као и правила процедуре Велике турске националне скупштине.</s><s>Његове одлуке се одмах објављују у Службеном листу, па су обавезујуће за све, укључујући законодавну и извршну власт.</s><s>Судије именује председник.</s><s>Високи апелациони суд је последњи степен преиспитивања одлука и пресуда које су донели судови.</s><s>Судије бира Врховни савет судија и тужилаца.</s><s>Државни савет је највиши управни трибунал.</s><s>Три четвртине судија именује Врховни савет судија и тужилаца, а једну четвртину председник.</s><s>Уставом из 1982. прописано је успостављање судова за безбедност који се баве нападима на национални и територијални интегритет Турске, демократски поредак, нападе на унутрашњу и спољашњу безбедност државе итд.</s><s>Ту је још и много нижих грађанских и војних судова.</s> <s>Административна подела Турска је административно подељена на 81 вилајет ().</s><s>Вилајети у већини случајева носе име по свом седишту, са три изузетка: Хатај — седиште Антиохија Коџаели — седиште Измит Сакарја — седиште Адапазар</s> <s>Становништво</s> <s>Турци су евроазијски народ, тачније његова посебна група, са око 83,81 милиона припадника, који живе распоређени на два континента.</s><s>Највећи део их живи у Малој Азији (Турска са око 49 милиона), на Балкану, и то у: Бугарској (815.000), Грчкој (130.000), Македонији (81.000), Румунији (150.000), и непознат број у земљама наследницама бивше Југославије, као и на Кипру (135.000).</s><s>Већи део Турака живи у Ираку (200.000 до 300.000), Сирији (100.000) као и у делу земаља Азије, где се зову Туркмени.</s><s>Више од три милиона Турака живе у западној Европи, од чега само 1,2 милиона у Немачкој.</s><s>Први пут се спомињу у 6. веку, а потомци су туркијских народа, који су у 11. веку продрли у Анадолију, мешајући се постепено са осталим народима у том делу света: Грцима на западу, Јерменима и Курдима на истоку, и Грузинима на североистоку, а делом и са Словенима на југоистоку Европе.</s><s>Данашња Турска признаје све Турке као своје држављане, не само држављане Турске, већ се исто тако дичи својом јаком дијаспором, али и „етничким Турцима“ (Турцима у етничком смислу), који представљају националне мањине у суседним државама.</s> <s>Највећи градови</s> <s>Економија</s> <s>Привреда Турске или економија Турске је по бруто домаћем производу 17. највећа економија света, а по паритету куповне моћи је 13. највећа економија на свету.</s><s>Турска је један од највећих произвођача сребра, злата, нафте и природног гаса у југозападној Азији.</s><s>Турска је велики извозник хране, одеће, накита и пластике, сировина, гума, лепкова, машинских и моторних делова итд.</s><s>Турска производи и бави се прерадом и даљом производњом памука, чаја, кафе, дрвета.</s><s>Велики је извозник и произвођач пистаћа, бадема, ораха, диња, мантија, баклава, ратлука, алве и туне.</s><s>Истанбул је највећи финансијски и економски центар у Турској.</s><s>Турска лира је национална валута Турске.</s><s>Туризам је веома значајан, позната турска летовалишта су Бодрум и Анталија док Истанбул посети скоро милион људи годишње.</s><s>Анталијска област генерише највећи број туриста из целог света а посебно из Немачке, Русије, В. Британије, Румуније и Пољске.</s><s>Летовалишта у Анталијској области су: Анталија, Лара, Алања, Кемер, Белек и Сиде.</s><s>Друга позната летовалишта су још Кушадаси, Мармарис и мање место Саримсакли.</s><s>Поред ових области које обилују туристима током летње сезоне веома битна област после Истанбула је Кападокија.</s> <s>Царинска унија ЕУ-Турска 1995. године довела је до опсежне либерализације царинских стопа и чини један од најважнијих стубова спољнотрговинске политике Турске.</s><s>Директне стране инвестиције (СДИ) у Турској достигле су максимум од 22,05 милијарди долара 2007. године и 19,26 милијарди долара у 2015. години, али су 2021. пале на 13,22 милијарде долара.</s> <s>Аутомобилска индустрија у Турској је значајна грана индустрије земље.</s><s>Произведено је 1.352.648 моторних возила у 2022. години, што је 13. највећи произвођач у свету (производња је достигла врхунац од 1.695.731 моторних возила 2017. године, када је Турска такође била на 13. месту).</s><s>Турске аутомобилске компаније као што су ТЕМСА, Отокар и БМЦ су међу највећим светским произвођачима комбија, аутобуса и камиона.</s><s>Тогг, или турска Joint Venture Group Inc., је прва компанија која производи потпуно електрична возила у Турској.</s><s>Турска бродоградилишта су веома цењена како за производњу хемијских и нафтних танкера до 10.000 двт, тако и за своје мега јахте.</s><s>Турски брендови као што су Беко и Вестел су међу највећим произвођачима потрошачке електронике и кућних апарата у Европи и улажу значајна средства за истраживање и развој нових технологија у овим областима.</s> <s>Остали кључни сектори турске привреде су банкарство, грађевинарство, кућански апарати, електроника, текстил, прерада нафте, петрохемијски производи, храна, рударство, гвожђе и челик и машинска индустрија.</s><s>Према истраживању Турског института за статистику из 2021. године, које је користило доступне податке за 2020. годину, процењено је да је 46,7 одсто укупног расположивог дохотка примило 20 одсто највећих примаоца, док је најнижих 20 одсто примило само 6,1 одсто.</s> <s>Међународна агенција за енергетику је 2020. године навела да субвенције за фосилна горива треба да буду преусмерене, на пример, у здравствени систем.</s><s>Субвенције за фосилна горива биле су око 0,2% БДП-а током прве две деценије 21. века, и веће су од укупних субвенција чисте енергије.</s><s>Екстерни трошкови потрошње фосилних горива у 2018. години процењени су на 1,5% БДП-а.</s><s>Европска банка за обнову и развој је 2020. понудила подршку транзицији са коришћења угља.</s> <s>Од 2023. године, два турска технолошка стартапа, Гетир и Трендиол, имају тржишне вредности изнад 10 милијарди долара.</s><s>Турска је забележила раст у индустрији видео игара последњих година.</s><s>Бројне компаније за развој игара су основане и стекле инвестиције од ризичног капитала.</s><s>TaleWorlds Entertainment, Peak Games, Bigger Games и Dream Games су тренутни лидери у овом сектору.</s> <s>Инфраструктура Године 2013. било је 98 аеродрома у Турској, укључујући 22 међународна аеродрома .</s><s>Планирано је да Аеродром Истанбул буде највећи аеродром на свету, са капацитетом да опслужи 150 милиона путника годишње.</s><s>Теркиш ерлајнс користи аеродром Истанбул, који има тренутни годишњи капацитет од 90 милиона путника, јер његово главно чвориште и неколико других авио-компанија послују у земљи.</s><s>Теркиш ерлајнс има летове за 315 дестинација у Европи, Азији, Африци и Америци, што га чини највећим главним превозником на свету по броју земаља у којима послује.</s> <s>Мрежа аутопутева се простире на 3,523 километра од 2020. године.</s><s>Очекује се да ће се мрежа проширити на 4,773 километра до 2023. године на 9,312 km до 2035.</s> <s>Истанбулски Метро је највећа метро мрежа у земљи са 495 милиона путника годишње.</s><s>У функцији је 9 линија метроа и још 6 у изградњи.</s> <s>Отворен 2013. године, тунел Мармара испод Босфора повезује железничке и метро линије на европској и азијској страни Истанбула; док оближњи тунел Евроазија (2016) обезбеђује подводну путну везу за моторна возила.</s> <s>Босфорски мост (1973), Мост Фатих Султан Мехмет (1988) и Мост Јавуз Султан Селим (2016) су три висећа моста која повезују европску и азијску обалу Босфорског мореуза у Истанбулу.</s> <s>Мост Чанакале 1915 (2022) на мореузу Дарданеле, који повезује Европу и Азију, је најдужи висећи мост на свету.</s><s>Мост Осман Гази (2016) повезује северну и јужну обалу Измитског залива.</s> <s>Турске државне железнице управљају и конвенционалним и брзим возовима на прузи дужине 12.532 километра.</s><s>Национална железничка компанија у државном власништву почела је да гради брзе железничке линије 2003. године.</s><s>Линија Анкара-Коња постала је оперативна 2011. године, док је линија Анкара-Истанбул ушла у промет 2014.</s><s>Линија Коња-Караман почела је са радом 2022. и .</s> <s>Много енергената у Турској долази из Русије.</s><s>Турска троши 1700 терават сати (TW/h) примарне енергије годишње, нешто више од 20 мегават сати (МВ/х) по особи, углавном из увозних фосилних горива.</s><s>Иако енергетска политика Турске укључује смањење увоза фосилних горива, угаљ у Турској је највећи појединачни разлог зашто емисије гасова стаклене баште у Турској износе 1% глобалне укупне емисије.</s><s>Повећава се обновљива енергија у Турској и гради се нуклеарна електрана Акују на обали Средоземног мора.</s><s>Међутим, упркос превеликом капацитету у националној производњи електричне енергије, фосилна горива су и даље субвенционисана.</s> <s>Турска је 2019. године имала четврту највећу директну искоришћеност и капацитет геотермалне енергије у свету, и производила је 45,6% своје електричне енергије из обновљивих извора.</s> <s>Многи гасоводи за природни гас налазе се на територији Турске.</s><s>Плави ток, велики транс- црноморски гасовод, испоручује природни гас из Русије у Турску, као и подморски гасовод Турски ток.</s><s>Нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан, други најдужи нафтовод на свету, свечано је отворен 2005. године.</s><s>Од 2022. године, скоро сав гас који се троши у Турској се увози, али производња са гасног поља Сакарија, поља гаса у Црном мору које је ТПАО открио 2020. године, треба да почне 2023. г. Гасовод ће повезати гасно поље са фабриком за прераду природног гаса Филиос, а ТПАО планира да почне производњу 2023. са процењеном оствареном производњом од 40 милијарди кубних метара 2026. године.</s><s>До краја децембра 2022. укупна запремина природног гаса коју је Турска открила у Црном мору износила је 710 милијарди кубних метара (bcm) након што је ново налазиште лоцирано, а претходни налаз ревидиран на виши износ.</s> <s>Туризам</s> <s>Туризам у Турској је растао скоро сваке године у 21. веку, и важан је део привреде.</s><s>Турско Министарство културе и туризма тренутно промовише турски туризам у оквиру пројекта Туркеи Хоме .</s><s>Турска је једна од десет најбољих светских дестинација, са највећим процентом страних посетилаца који долазе из Европе; посебно Немачку и Русију последњих година.</s><s>Турска је 2019. године била шеста у свету по броју међународних туристичких долазака, место иза Италије, са 51,2 милиона страних туриста који су посетили земљу.</s><s>Турска има 19 Унескових локалитета светске баштине и 84 места светске баштине на пробној листи.</s><s>У Турској има 519 плажа са Плавом заставом, што је чини на трећем месту у свету.</s><s>Истанбул је десети најпосећенији град на свету са 13.433.000 годишњих посетилаца од 2018.</s><s>Анталија је други најпосећенији град у Турској, са преко 9 милиона туриста 2021. године.</s> <s>Култура Турска има веома разнолику културу која је мешавина различитих елемената турске, анадолске, византијске и османске културе (османска је у многим аспектима била наставак и грчко-римске и исламске културе) са западном културом и традицијом, процесом који је започео западњачењем Османског царства и наставља се и данас.</s><s>Ова мешавина је првобитно настала као резултат сусрета Турака и њихове културе са оним народа на које су наишли током своје миграције из Централне Азије ка западу.</s><s>Савремена турска култура у периоду републике је производ настојања да се створи „модерно“ западно друштво, уз одржавање традиционалних, верских и историјских вредности.</s> <s>Турска култура је такође утицала на европску уметност и моду, посебно између 16. и 18. века, током врхунца отоманске моћи — феномен који је назван Turquerie.</s> <s>Државни празници 1. јануар — Нова година 23. април — Дан деце 19. мај — Дан независности, омладине и спорта 30. август — Дан победе 29. октобар — Дан републике верски празници (и државни) — Рамазански бајрам, Курбан-бајрам</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Спорт у Турској</s> <s>Напомене</s> <s>Извори</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Председништво Турске Парламент Турске МОД Турске Обавештајна служба Турске Званична туристичка презентација</s> <s>Државе у Азији Државе чланице НАТО-а Државе чланице Организације уједињених нација Савет Европе Блиски исток Државе у Европи Балканске државе</s>

925

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

<s>Албанија (), званично Република Албанија (), држава је у југоисточној Европи, која излази на Јадранско и Јонско море.</s><s>Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Северном Македонијом на истоку и Грчком на југу и југоистоку.</s> <s>Географски, земља има различите климатске, геолошке, хидролошке и морфолошке услове, дефинисане на површини од 28.748 km².</s><s>Поседује изузетну разноврсност са пејзажом, од планина са снегом на Проклетијама, Корабу, Скандербегу, Пинду и Цераунију до врућих и сунчаних обала албанског Јадрана и Јонског мора дуж Средоземног мора.</s> <s>Историјски, подручје Албаније је било насељено разним илирским, трачанским и старогрчким племенима, као и неколико грчких колонија које су успостављене на илирској обали.</s><s>Подручје је анексирано у 3. веку од стране Римљана и постало саставни дио римских провинција Далмације, Македоније и Илирика.</s><s>Аутономна Кнежевина Арбанон настала је 1190. године, коју је основао архонт Прогон у Кроји, у оквиру Византијског царства.</s><s>Крајем тринаестог века, Карло I Анжујски је освојио албанске територије од Византинаца и успоставио средњовековно Краљевство Албаније, које се на свом максималном проширењу протезало од Драча дуж обале до Бутринта на југу.</s><s>Средином 15. века освајају га Османлије.</s> <s>Модерна национална држава Албанија настала је 1912. након пораза Османлија у Балканским ратовима.</s><s>Модерна Краљевина Албанија је била нападнута од стране Италије 1939, која је формирала Велику Албанију, пре него што је 1943. постала марионетска држава нацистичке Немачке.</s><s>Након пораза нацистичке Немачке, под водством Енвера Хоџе и Комунистичке партије основана је комунистичка држава под називом Народна Социјалистичка Република Албанија.</s><s>Земља је доживела широке друштвене и политичке трансформације у доба комунизма, као и изолацију од великог дела међународне заједнице.</s><s>Након Револуције 1991.</s><s>Социјалистичка Република је распуштена и основана је четврта Република Албанија.</s> <s>Политички, земља је унитарна парламентарна уставна република и земља у развоју са економијом вишег средњег дохотка у којој доминира терцијарни сектор, а затим секундарни и примарни сектор.</s><s>Прошла је кроз процес транзиције, након завршетка комунизма 1990, из централизоване у тржишну економију.</s><s>Она такође пружа универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање својим грађанима.</s> <s>Земља је чланица Уједињених нација, Светске банке, Унеска, НАТО, СТО, Савета Европе, ОЕБС и ОИС.</s><s>Такође је званични кандидат за чланство у Европској унији.</s><s>Поред тога, она је један од оснивача Енергетске заједнице, укључујући Организацију за црноморске економске сарадње и Унију за Медитеран.</s> <s>Етимологија Албанија вероватно долази од античког праиндоевропског корена -{*albho}-, што значи „бело“.</s><s>Од овог корена можда потиче и име Албион, старо име за Британију (и данас је надимак за Енглеску Горди Албион).</s><s>Алтернативно порекло може бити исто као и за име Алпи, али етимологија овог назива није дефинитивно утврђена.</s> <s>Први пут се реч -{Albanoi}- појављује као име илирског племена у данашњој северној-централној Албанији, 130. године у Птолемејевом раду.</s><s>Албанополис од Албана (-{Albanopolis of the Albani}-) је место које се налази на Птолемејевој мапи, и на древном породичном епитафу у Шкупију, који се идентификује са Згердеш (-{Zgërdhesh}-) брдском тврђавом близу Крује у северној Албанији.</s><s>Арбанон је вероватније име округа — могуће је да се ради о равници Мат — него име одређеног места.</s><s>Индикација покрета са виших надморских висина у много ранијем периоду је детектована у дистрибуцији географских имена која се завршавају са -еш које изгледа да је проистекло из латинског -енизис или -езис, између Шкумбина и Мата, са концентрацијом између Елбасана и Крује.</s> <s>Термин Албанои се можда полако ширио на друга илирска племена док његова употреба није постала уобичајена међу свим Албанцима.</s><s>Судећи према албанском научнику Фаика беј Конице (-{Faïk bey Konitza}-), израз „Албанија“ није у потпуности заменио „Илирију“ до краја четрнаестог века.</s><s>Реч „Алба“ или „Арба“ је изгледа повезана са градом Арба (данас Раб, Хрватска), који је у преисторијским периодима био насељен полу-илирским Либурнијцима, први пут поменутим 360. п. н. е.</s> <s>Око хиљаду година касније, неки византијски писци су користили изразе „Албанон„ и „Арбанон“ да означе регион Крује.</s><s>У 13. веку, имена „Албанија“ и „Албанежани“ (“-{Albanenses}-“) су означавала целу земљу и све становништво како је показано у радовима многих старих албанских писаца, као што су Буди, Бланко и Богдано.</s><s>Први пут се чуло за Албанце у њиховој земљи као за Арбаните од Арбанона у списима Ане Комнине (-{Alexiad 4}-) о невољама које су у региону узроковали Нормани током владавине њеног оца, Алексеја I Комнина (1081—1118).</s><s>У Историји написаној 1079—1080, византијски историчар Михаило Аталијат је дао назнаке о Албаноима који су узели удела у побуни против Константинопоља 1043, и о Арбанитаима као поданицима војводе Дирахијума.</s><s>Итало-Албанци и албанске мањине које су још присутне у Грчкој су кроз историју биле познате под различитим именима: -{Arbënuer, Arbënor, Arbëneshë, Arbreshë}-.</s> <s>Готово да нема сумње да је корен алб- или арб- старији од шћип- (-{shqip-}-), од којег потиче данашње име државе — Шћиперија (-{Shqipëria}-), име које се појављује само у време турских инвазија.</s><s>Албанско име земље, Шћиперија, настало је од глагола "shqipoj" (срп. говорити разговетно, разумно).</s><s>Тврдња да назив „Шћиперија“ (-{Shqipëria/Shqipëri}-) значи „земља орлова“ (орао- алб. shqiponjë, shqiponja) представља популарну интерпретацију имена и нема никакво научно објашњење.</s> <s>Географија</s> <s>Положај</s> <s>Албанија је дефинисана на површини од 28.748 km² и налази се на Балканском полуострву у јужној и југоисточној Европи.</s><s>Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Републиком Македонијом на истоку и Грчком на југоистоку и југу.</s><s>Њена обала је усмерена на Јадранско море на северозападу и Јонско море на југозападу у Средоземном мору.</s> <s>Земља се налази углавном између географских ширина 42° и 39° и дужине 21° и 19°.</s><s>Најсевернија тачка је Вермош на 42° 35' 34" северне географске ширине; најјужнија је Кониспољ на 39° 40' 0" северне географске ширине; најзападнија тачка је острво Сазан на 19° 16' 50" источне географске дужине, а најисточнија је Врбник на 21° 1' 26" источне географске дужине.</s><s>Највиша тачка земље је планина Кораб на 2.764 метра изнад Јадрана.</s><s>Најнижа тачка је Јадранско море на 0 m. Удаљеност од истока до запада је само 148 km, док је од севера до југа око 340 km.</s> <s>За малу земљу, већи део Албаније се уздиже у планине и брда која се протежу у различитим смеровима дуж целе земље.</s><s>Најраспрострањенији планински ланци су Проклетије на северу, планине Кораб на истоку, планине Пинд на југоистоку, планине Цераунијан на југозападу и планине Скандербег у центру.</s> <s>Једна од најзначајнијих карактеристика земље је присуство бројних значајних језера.</s><s>Скадарско језеро је највеће језеро у јужној Европи и налази се на северозападу.</s><s>На југоистоку се уздиже Охридско језеро које је једно од најстаријих континуирано постојећих језера на свету.</s><s>Још јужније простиру се Велико и Мало Преспанско језеро које спадају у највише позиционирана језера на Балкану.</s> <s>Реке настају углавном на истоку Албаније и испуштају се у Јадранско море на западу.</s><s>Најдужа река у земљи, мерена од ушћа до извора, вероватно је Дрим који почиње на ушћу своја два извора, Црног и Белог Дрима.</s><s>Иако је посебно забрињавајуће, Војуша представља један од последњих недирнутих великих речних система у Европи.</s> <s>Геологија и рељеф</s> <s>Планинско подручје заузима око 70% површине Албаније.</s><s>Остатак чине алувијалне равни, које сезонски примају падавине, тако да пролазе кроз сушни и плављени период.</s><s>Већи део земљишта у равницама је лошег квалитета.</s><s>Уместо да нуде олакшање од тешког планинског терена у унутрашњости, равнице су често нељубазне као и планине.</s><s>Добра земља и редовне, поудане падавине могу се наћи у речним долинама планинских река и у области језера, дуж источне границе државе, као и у уском опсегу благо плоднијег земљишта између приморских равница и унутрашњих планина.</s> <s>На крајњем северу, Албански Алпи су планине у Албанији које представљају продужетак Проклетија или конкретније црногорског кречњачког платоа.</s><s>Реке у овом делу имају стрме падине и дубоке, али обрадиве спратовне долине.</s><s>Генерално непловне, реке више ометају него што омогућавају кретање у овом региону.</s><s>Путеви су ретки и сиромашни.</s><s>У недостатку интерних комуникација и спољашњих контаката, племенска друштва цветала су у овим периодима вековима.</s><s>Тек после Другог светског рата учињени су напори да се људи из разних области уједине у јединствени албански национални живот.</s> <s>Низак приобални појас простире се од северне границе државе па на југу до околине Валоне, на укупној дужини од 476 km.</s><s>У просеку, задире мање од 16 km у копно, али је у области Елбасана, у централној Албанији, приобални појас широк око 50 km.</s><s>У свом природном стању, обалски појас карактерише прочишћена вегетација, која варира од оскудне до густе.</s><s>Постоје велике површине под мочварама и других еродираних, пустињских предела.</s><s>У пределима где надморска висина благо расте — у подножју централних висоравни — земљиште је врло обрадиво.</s><s>Оно се наводњава у свим областима у којима је то могуће.</s> <s>Источно од низија простиру се централне висоравни, зване Чемерника - област углавном умерених висина, између 305 и 915 m надморске висине, са неколико тачака вишим од 1.520 m. Померања тла на западном рубу централних висоравни изазива честе, а повремено и јаке земљотресе.</s> <s>Планине источно од појаса серпентинита су највише у Албанији, са преко 2.754 m надморске висине у венцу планине Кораб.</s><s>Заједно са Проклетијама и појасом серпентинита, источне висоравни су неравније и недоступније од било код другог дела Балканског полуострва.</s> <s>Воде</s> <s>Све реке у Албанији припадају сливу Јадранског мора, а највећи речни сливови на тлу Албаније су слив Дрима, Војуше, Семени, Шкумбе и слив реке Маће.</s> <s>Готово све падавине које се излуче на тлу Албаније одлазе у реке које одводе воду до мора, без напуштања земље.</s><s>На северу, само један мали поток напушта Албанију.</s><s>На југу, још мањи поточић одводи воду у Грчку.</s><s>Због топографске поделе територије на истоку Албаније са својим суседима, велика количина воде из других земаља протиче кроз Албанију.</s><s>Велики део слива Белог Дрима смештен је у Метохији и пролази североисточном границом Албаније.</s><s>Три језера на истоку, које Албанија дели са својим суседима, као и реке које утичу у њих, отичу у Црни Дрим.</s><s>Подела слива на југу је таква да он продире 75 km на територију Грчке у једном тренутку.</s><s>Неке приоке реке Вјосе извиру у овом региону.</s> <s>Са изузетком Црног Дрима, који тече североисточне границе, а потом скреће на запад према мору, већина река у Албанији мање-више директно тече на запад ка обали.</s><s>У процесу отицања, ове реке пре пролазе кроз гребене него што их обилазе.</s><s>Стрмоглав пад са великих висина, као и веома неправилан сезонски изглед токова карактеристике су свих токова у земљи и оне смањују економску вредност токова река.</s><s>Оне еродирају планине и таложе седименте који формирају долине, а потом настављају да их повећавају, а изливају се када се јаве локалне падавине.</s><s>Када је време топло, а земљиште суво и захтева наводњавање, реке су обично суве.</s><s>Њихова снага, када су богате водом, чини их тешким за контролисање, па су због тога и непловне.</s><s>Изузетак представља река Бојана.</s><s>Она је прокопана у делу између Скадарског језера и Јадранског мора, тако да се њоме може пловити малим бродовима.</s><s>За разлику од планинских делова у којима је ток реке веома брз, у равницама реке стално мењају своја корита доносећи речни материјал, стварајући тако “отпад” од земљишта које носе са собом.</s> <s>Дрим је река са највећим и најконстантнијим током.</s><s>Храњена снегом са планина на северу и истоку, као и равномерним падавинама на овом простору, њен ток, за разлику од већине албанских река, нема велике варијације.</s><s>Највеће сезонске варијације које се могу јавити у протоку ове реке могу да достигну једну трећину њеног укупног протока.</s><s>Целом својом дужином од око 282 km, она има слив површине 5.957 km² у Албанији.</s><s>Она такође прихвата воду из косовског слива, као и из језера на истоку земље, што њен слив повећава на 15.540 km².</s> <s>Клима</s> <s>Клима у земљи је изузетно променљива и разнолика због разлика у географској ширини, дужини и надморској висини.</s><s>Албанија има претежно медитеранску и континенталну климу, са четири различита годишња доба.</s><s>Дефинисано Кепеновом класификацијом, обухвата пет главних климатских типова у распону од медитеранског и суптропског у западној половини до океанског, континенталног и субарктичког у источној половини Албаније.</s> <s>Најтоплија подручја земље одмах су смештена дуж обале Јадранског и Јонског мора.</s><s>Најхладније области се налазе унутар северних и источних висоравни.</s><s>Средња месечна температура се креће између -1 °C зими до 21,8 °C лети.</s><s>Највиша температура од 43,9 °C забележена је у Кучову 18. јула 1973.</s><s>Најнижа температура од −29 °C регистрована је у селу Штиле, Либражд, 9. јануара 2017.</s> <s>Падавине се природно разликују од сезоне до сезоне и из године у годину.</s><s>Земља прима већину падавина у зимским месецима, а мање у летњим месецима.</s><s>Просечна количина падавина је око 1485 милиметара.</s><s>Просечна годишња количина падавина креће се између 600 милиметара и 3.000 милиметара у зависности од географске локације.</s><s>Северозападне и југоисточне висоравни примају интензивнију количину падавина, док североисточне и југозападне висоравни, као и западне низије, мање количине падавина.</s> <s>Проклетије на крајњем северу земље сматрају се међу највлажнијим регионима Европе, где годишње падне најмање 3.100 mm кише.</s><s>Експедиција са Универзитета Колорадо открила је четири глечера унутар ових планина на релативно малој надморској висини од 2.000 метара, што је изузетно ретко за такву јужну географску ширину.</s><s>Снежне падавине се често јављају зими у планинским пределима земље, посебно на планинама на северу и истоку, укључујући Проклетије и планине Кораб.</s><s>Снег такође пада на приобална подручја на југозападу скоро сваке зиме, као на пример у Цераунским планинама, где може да лежи и после марта.</s> <s>Флора и фауна</s> <s>Као жариште биодиверзитета, Албанија поседује изузетно богат и контрастан биодиверзитет због свог географског положаја у центру Средоземног мора и велике разноликости у његовим климатским, геолошким и хидролошким условима.</s><s>Због удаљености, планине и брда Албаније су обдарени шумама, дрвећем и травама које су неопходне за животе великог броја животиња, између осталог и за две од најугроженијих врста у земљи, риса и мрког медведа, као и дивља мачка, сиви вук, црвена лисица, златни шакал, египатски суп и сури орао, који чине националну животињу земље.</s> <s>Ушћа, мочваре и језера су изузетно важни за великог фламинга, малог корморана и изузетно ретку и можда најиконичнију птицу земље, далматинског пеликана.</s><s>Од посебног значаја су медитеранска медведица, главата морска корњача и зелена морска корњача које се гнезде у приобалним водама и обалама земље.</s> <s>У погледу фитогеографије, Албанија је део Бореалног краљевства и простире се посебно у оквиру Илирске провинције Циркумбореалног и Медитеранског региона.</s><s>Њена територија се може поделити на четири копнена екорегиона Палеарктичког царства и то у оквиру илирских листопадних шума, балканских мешовитих шума, мешовитих шума Пинда и мешовитих шума Динарских планина.</s> <s>У Албанији се може наћи приближно 3.500 различитих врста биљака што се углавном односи на медитерански и евроазијски карактер.</s><s>Земља одржава живу традицију биљних и медицинских пракси.</s><s>Најмање 300 биљака које расту локално користи се за припрему биља и лекова.</s><s>Дрвеће у шумама углавном чине јела, храст, буква и бор.</s> <s>Заштићена подручја</s> <s>Заштићена подручја Албаније су подручја која је одредила и којима управља албанска влада.</s><s>Постоји 15 националних паркова, 4 рамсарска подручја, 1 резерват биосфере и 786 других врста резервата.</s><s>Албанија има петнаест званично одређених националних паркова раштрканих по својој територији.</s><s>Окружени бројним планинама које су високе преко две хиљаде метара, Национални парк долина Валбоне и Национални парк Тет покривају комбиновану територију од 106,3 квадратних километара унутар кршевитих Проклетија у северној Албанији.</s><s>Национални парк Шебеник-Јабланица и Национални парк Преспана штите планински пејзаж источне Албаније, као и делове Великог и Малог Преспанског језера у земљи.</s><s>Национални парк Дивјаке-Караваста се простире дуж централне албанске обале Јадранског мора и поседује једну од највећих лагуна у Средоземном мору, лагуну Караваста.</s> <s>Цераунијанске планине у јужној Албанији, које се уздижу непосредно дуж албанске обале Јонског мора, карактеришу топографску слику Националног парка Љогара и настављају се на полуострво Карабурун у оквиру Морског парка Карабурун-Сазан.</s><s>Даље на југ простире се Национални парк Бутринт на полуострву које је окружено језером Бутринт и каналом Вивари на источној половини Крфског мореуза.</s><s>Национални парк Дајти опремљен је жичаром и стазама до неких спектакуларних пејзажа је популарно уточиште у главном граду Тирани.</s><s>Године 2023.</s><s>Вјоса је проглашена првим националним парком дивљих река у Европи, чинећи једну од отприлике једне трећине највећих светских река које су и даље слободне од људских препрека.</s> <s>Проблеми са животном средином Питања животне средине у Албанији укључују загађење ваздуха и воде, климатске промене, управљање отпадом, губитак биодиверзитета и очување природе.</s><s>Предвиђа се да ће климатске промене имати озбиљне последице на услове живота у Албанији.</s><s>Земља је препозната као рањива на утицаје климатских промена, рангирана на 80. место међу 181 земљом у Глобалном индексу адаптације Нотр Дам из 2019. године.</s><s>Фактори који објашњавају рањивост земље на ризике од климатских промена укључују геолошке и хидролошке опасности, укључујући земљотресе, поплаве, пожаре, клизишта, бујичне кише, речну и обалну ерозију.</s> <s>Као потписница Протокола из Кјота и Париског споразума, Албанија је посвећена смањењу емисија гасова стаклене баште за 45% и постизању неутралности угљеника до 2050. године, што ће, заједно са националним политикама, помоћи да се ублаже утицаји климатских промена.</s><s>Земља има умерене и побољшане перформансе у Индексу еколошких перформанси са укупним рангом од 62 од 180 земаља у 2020. години.</s><s>Међутим, ранг Албаније је опао од њеног највишег пласмана на 15. месту у Индексу еколошког учинка из 2012. године.</s><s>У 2019. години, Албанија је имала средњу оцену индекса интегритета шумског пејзажа од 6,77 од 10, што је рангира на 64. место у свету од 172 земље.</s> <s>Историја</s> <s>На просторима данашње Албаније, људска активност је присутна од почетка људске историје.</s><s>Најраније становништво је вероватно било пре-Индо-Европске популације, која је настањивала већи део медитеранске обале.</s><s>Ипак, њихови физички остаци су оскудни и концентрисани само у приобалном региону.</s><s>Ускоро су ове прве становнике заменила прахеленска племена, која су постепено заузимала данашњу Грчку, јужну Македонију и јужни део данашње Албаније.</s><s>Ови процеси су вршени у другом миленијуму старе ере, и нису утицали на северну или централну Албанију, зону која је у то време представљала слику политичког вакуума (што је у суштини историјски парадокс).</s> <s>Илири су релативно касно дошли на Балкан.</s><s>Мада се њихово присуство може пратити до 900. п. н. е., њихова политичка структура је формулисана у 7. и 6. веку пре нове ере.</s><s>Вешти у обради метала и жестоки ратници, Илири су формирали ратничка краљевства која су се међусобно борила кроз целу њихову историју.</s><s>Само током шестог века пре нове ере су Илири организовали значајне нападе на своје прве комшије, грчко краљевство Молосои у северном Епиру (данас јужна Албанија), Македонско краљевство и краљевство Пајонија (данас у северној Македонији).</s><s>Вероватно је њихов највећи успех било убиство Пердицаса III, краља Македоније.</s><s>На илирску несрећу, Пердицаса је наследио Филип II, отац Александра Великог, који је ефикасно прекинуо илирску агресију.</s> <s>На илирску културу је утицала грчко-македонска култура.</s><s>На простору Албаније се налазило и неколико античких грчких колонија.</s> <s>Простор данашње Албаније касније је ушао у састав Римског и касније Византинског царства.</s> <s>Средњи век</s> <s>Римско царство је подељено 395. године након смрти Теодосија I на Источно и Западно римско царство делом због све већег притиска претњи током варварских инвазија.</s><s>Од 6. до 7. века, Словени су прешли Дунав и у великој мери апсорбовали староседеоце Старе Грке, Илире и Трачане на Балкану; тако се Илири последњи пут помињу у историјским записима у 7. веку.</s> <s>У 11. веку, Велики раскол је формализовао прекид општења између Источне православне и Западне католичке цркве који се у Албанији огледа кроз појаву католичког севера и православног југа.</s><s>Албанци су насељавали западно од Окридског језера и горњу долину реке Шкумбе и основали кнежевину Арбанон 1190. године под вођством Прогона од Крује.</s><s>Краљевство су наследили његови синови Ђин и Димитри.</s> <s>Након смрти Димитера, територија је дошла под власт албанско-грчког Грегорија Камонаса, а потом под Голема од Крује.</s><s>У 13. веку кнежевина је распуштена.</s><s>Арбанон се сматра првом скицом албанске државе, која је задржала полуаутономни статус као западни крај Византијског царства, под византијским Дукајем из Епира или Ласкаридима из Никеје.</s> <s>Крајем 12. и почетком 13. века Срби и Млечани су почели да заузимају територију.</s><s>Етногенеза Албанаца је неизвесна; међутим, прво неоспорно помињање Албанаца датира у историјским записима из 1079. или 1080. године у делу Михаела Аталиатеса, који наводи да су Албанци учествовали у побуни против Цариграда.</s><s>У овом тренутку Албанци су били потпуно христијанизовани.</s> <s>Неколико година након распада Арбанона, Карло Анжујски је закључио споразум са албанским владарима, обећавајући да ће заштитити њих и њихове древне слободе.</s><s>Године 1272. основао је Краљевину Албанију и освојио крајеве од Епирске деспотовине.</s><s>Краљевина је полагала право на целу територију централне Албаније од Дирахија дуж обале Јадранског мора до Бутринта.</s><s>Католичка политичка структура била је основа за папске планове ширења католичанства на Балканском полуострву.</s><s>Овај план је такође наишао на подршку Јелене Анжујске, рођаке Карла Анжујског.</s><s>Током њене владавине подигнуто је око 30 католичких цркава и манастира углавном у северној Албанији.</s><s>Унутрашње борбе за власт унутар Византијског царства у 14. веку омогућиле су најмоћнијем српском средњовековном владару Стефану Душану да успостави царство које је обухватало целу Албанију осим Драча.</s><s>Године 1367. разни албански владари оснивају деспотовину Арту.</s><s>За то време створено је неколико албанских кнежевина, посебно Кнежевина Албанија, Кнежевина Кастриоти, кнежевина Берат и Кнежевина Дукађини.</s><s>У првој половини 15. века, Османско царство је извршило инвазију на већи део Албаније, а под Скендербегом је као владаром одржана Љешка лига, који је постао национални херој албанске средњовековне историје.</s> <s>Нови век</s> <s>Док је још увек трајао Први балкански рат у Валони је 28. новембра 1912. декларисана независност Албаније која није била међународно призната.</s><s>Потписивањем Лондонског мира 30. маја 1913, великим силама је поверена одлука о статусу дела дотадашње територије Османског царства који практично обухвата територију данашње Албаније.</s><s>Шест великих сила су на основу тога 29. јула 1913. формирале нову државу Кнежевину Албанију, детаљније одредиле њене границе и именовале првог кнеза, немачког племића Вилхелма од Вида.</s> <s>Убрзо по избијању Првог светског рата, кнез Вилхелм од Вида је 3. септембра 1914. напустио Албанију чиме је власт Кнежевине Албаније престала да постоји а у Албанији је завладало безвлашће.</s><s>Почетком октобра Есад-паша Топтани се вратио преко Србије у Албанију и уз подршку Србије почетком октобра 1914. прогласио нову албанску државу Албански Исламски Емират.</s><s>Део великих сила, припадница Антанте, је прекршио одредбе Лондонског мира и у циљу привлачења Италије у свој блок и њеног увлачења у рат са централним силама тајним Лондонским пактом од 26. априла 1915. промениле територијални статус и границе Албаније и доделиле луке Сасено и Валону Италији (Италија их је већ била окупирала 30. октобра и 26. децембра 1914) и притом образовале малу албанску државу под италијанским протекторатом.</s><s>Одредбама тајног Лондонског пакта су Француска и Уједињено Краљевство задржале право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке чему се Италија не би противила.</s><s>Србији и Црној Гори је овим уговором додељена албанска обала до ушћа Дрима.</s><s>Када је Аустроугарска, после победе над Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором, почела заузимање територије Албаније, Есад-паша Топтани је у име Албанског Исламског Емирата објавио рат централним силама.</s><s>Аустроугарска је у јануару 1916. окупирала Албанију због чега је Есад-паша био присиљен да напусти земљу.</s><s>Француска је потом у јуну 1916. извршила заузимање региона око града Корча на југоистоку Албаније и прогласила Републику Корча под својом контролом.</s> <s>По завршетку Првог светског рата је била организована мировна конференција у Паризу.</s><s>На овој конференцији је био присутан и Есад-паша под окриљем делегације Краљевине СХС и као представник Албаније на мировној конференцији је поднео меморандум о Албанији крајем априла 1919. године.</s><s>У Паризу је тада одређени број његових присталица конституисао националну скупштину и формирао Краљевину Албанију, крунишући Есад-пашу за краља.</s><s>Есад-паша Топтани је убијен у атентату 13. јуна 1920. године када је излазио из Хотела Континентал у улици Кастиљоне у Паризу, са намером да крене на пут у Албанију на своју краљевску инаугурацију.</s><s>Убица је идентификован као Авни Рустеми.</s> <s>Од 1928. на даље, земљом је владао Зог I од Албаније до италијанске инвазије Албаније 1939, када је Албанија постала марионетска држава Италије.</s> <s>За време Другог светског рата, албански фашисти су енергично помагали Италијанима у њиховој инвазији на Грчку (октобар 1940) и чак учествовали у (мада у врло малом броју) у муслиманским формацијама које су помагале немачким СС трупама у репресији над југословенским и албанским покретима отпора.</s> <s>Комунисти су преузели власт након рата у новембру 1944, под вођом покрета отпора, Енвера Хоџе.</s><s>Од 1945. до 1990, Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи.</s><s>Комунистичка партија је формирана 1941.</s><s>Сви који су јој се противили су били елиминисани.</s><s>Енвер Хоџа је дошао на чело партије.</s><s>Током више деценија његове доминације, Хоџа је стварао и уништавао односе са Београдом, Москвом и Кином, увек по својим личним интересима.</s><s>Земља је била изолована, прво од стране запада (западна Европа, Канада, САД) а касније чак и од комунистичког истока.</s> <s>Године 1985, Енвер Хоџа је умро, и Рамиз Алија је дошао на његово место.</s><s>Алија је прво покушао да прати Хоџине кораке, али се источна Европа већ мењала: Михаил Горбачов се појавио на сцени Совјетског Савеза са новом политиком (гласност и перестројка).</s><s>Тоталитарни режим је био под притиском САД и Европе и мржњом сопственог народа.</s><s>Потписао је Хелсиншки споразум (који су остале земље потписале 1975) који обавезује на поштовање неких људских права.</s><s>Такође је дозволио плурализам, и иако је његова партија победила на изборима 1991. године, било је јасно да се промене не могу зауставити.</s><s>1992. на општим изборима је победила Демократска странка Албаније са 62% гласова.</s> <s>На општим изборима у јуну 1996, Демократска странка Албаније је покушала да освоји апсолутну већину и манипулисала је резултатима избора.</s><s>1997. пирамидалне преваре су уздрмале целу владу, и почели су немири.</s><s>Многе градове су контролисале наоружане банде и групе грађана.</s><s>Ова анархистичка побуна је узроковала да социјалистичка партија победи на превременим изборима 1997.</s> <s>Од 1990.</s><s>Албанија је оријентисана према западу.</s><s>Примљена је у Савет Европе и у НАТО.</s><s>Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку.</s><s>Корупција у власти је постајала све очигледнија.</s><s>Политичари нису испуњавали наде народа у брзу и не превише болну транзицију.</s> <s>Политика</s> <s>Албанија је парламентарна уставна република и суверена држава чија политика функционише у оквиру постављеном у уставу у коме председник функционише као шеф државе, а премијер као шеф владе.</s><s>Суверенитет припада албанском народу и врши га албански народ преко својих представника или директно.</s> <s>Влада се заснива на подели и балансирању власти између законодавне, судске и извршне власти.</s><s>Законодавну власт има парламент и бира се сваке четири године по систему пропорционалне заступљености албанског народа на партијским листама на основу слободног, једнаког, општег и периодичног бирачког права тајним гласањем.</s> <s>Грађанско право, кодификовано и засновано на Наполеоновом кодексу, подељено је између судова са редовном грађанском и кривичном надлежношћу и управних судова.</s><s>Судску власт имају Врховни суд, Уставни суд, Апелациони суд и Управни суд.</s><s>Спровођење закона у земљи првенствено је у надлежности албанске полиције, главне и највеће државне агенције за спровођење закона.</s><s>Обавља скоро све опште полицијске дужности, укључујући кривичну истрагу, патролну активност, саобраћајну полицију и граничну контролу.</s> <s>Извршну власт врше председник и премијер, при чему је овлашћење председника веома ограничено.</s><s>Председник је главнокомандујући војске и представник јединства албанског народа.</s><s>Мандат председника зависи од поверења парламента и бира га парламент на петогодишњи мандат већином од три петине свих чланова.</s><s>Премијер, кога именује председник и одобрава парламент, овлашћен је да конституише владу.</s><s>Кабинет се састоји првенствено од премијера, укључујући његове заменике и министре.</s> <s>Спољни послови</s> <s>У времену од краја комунизма и изолационизма, Албанија је проширила своје одговорности и положај у континенталним и међународним пословима, развијајући и успостављајући пријатељске односе са другим земљама широм света.</s><s>Спољнополитички приоритети земље су приступање Европској унији (ЕУ), међународно признање Косова и протеривање чамских Албанаца, као и помоћ и заштита права Албанаца на Косову, Црној Гори, Северној Македонији, Грчкој, Србији, Италији и дијаспори.</s> <s>Албански политичари су сматрали да је пријем Албаније у Северноатлантски пакт (НАТО) значајна амбиција спољне политике земље.</s><s>Земља је била у великој мери ангажована у НАТО-у и задржала је своју позицију фактора стабилности и снажног савезника Сједињених Држава и Европске уније (ЕУ) у региону Балкана.</s><s>Албанија одржава чврсте везе са Сједињеним Државама све након што су подржавале независност и демократију Албаније.</s><s>До данас су обе земље потписале низ споразума.</s><s>Албанија је 2007. године радосно дочекала Џорџа В. Буша који је постао први председник Сједињених Држава који је икада посетио ову земљу.</s> <s>Албанија је активна чланица Уједињених нација од 1955. године.</s><s>Земља је постала члан Економског и социјалног савета Уједињених нација од 2005. до 2007. као и 2012. године.</s><s>Био је потпредседник ЕЦОСОЦ-а 2006. и 2013. године.</s><s>Такође се 2014. придружила Савету за људска права Уједињених нација од 2015. до 2017. године и изабрана је за потпредседника 2015. године.</s><s>Албанија је пуноправни члан бројних међународних организација, укључујући Савет Европе, Међународну организацију за миграције, Светску здравствену организацију, Унију за Медитеран, Организацију исламске сарадње, Организацију за европску безбедност и сарадњу, Међународни монетарни фонд, Светску трговинску организацију и Франкофонију.</s> <s>Војска Оружане снаге Албаније се састоје од копнених, ваздушних и поморских снага и чине војне и паравојне снаге земље.</s><s>Њих предводи главнокомандујући под надзором Министарства одбране и председник као врховни командант током рата, међутим, у време мира њихова овлашћења се врше преко премијера и министра одбране.</s> <s>Основна сврха оружаних снага Албаније је одбрана независности, суверенитета и територијалног интегритета земље, као и учешће у хуманитарним, борбеним, неборбеним и операцијама подршке миру.</s><s>Служење војног рока је добровољно од 2010. године са 19 година као законски минимум за служење дужности.</s> <s>Албанија се обавезала да ће повећати учешће у мултинационалним операцијама.</s><s>Од пада комунизма, земља је учествовала у шест међународних мисија, али је учествовала у само једној мисији Уједињених нација у Грузији, где је послала 3 војна посматрача.</s><s>Од фебруара 2008. године, Албанија званично учествује у НАТО-овој операцији Ацтиве Ендеавор у Средоземном мору.</s><s>Позвана је да се придружи НАТО-у 3. априла 2008. године, а пуноправна чланица је постала 2. априла 2009. године.</s> <s>Албанија је смањила број активних војника са 65.000 у 1988. на 14.500 у 2009. години.</s><s>Војска се сада углавном састоји од мале флоте авиона и поморских пловила.</s><s>Деведесетих година 20. века, земља је уклонила огромне количине застарелог хардвера из Кине, као што су тенкови и САМ системи.</s><s>Повећање војног буџета био је један од најважнијих услова за интеграцију у НАТО.</s><s>Војна потрошња је генерално ниска.</s><s>Од 1996. војна потрошња је процењена на 1,5% БДП-а земље, да би 2009. достигла врхунац од 2% и поново пала на 1,5%.</s> <s>Административна подела</s> <s>Албанија је дефинисана у оквиру територијалне површине од 28.748 километара квадратних на Балканском полуострву.</s><s>Неформално је подељена на три региона, северни, централни и јужни регион.</s><s>Од проглашења независности 1912. године, Албанија је реформисала своју унутрашњу организацију 21 пут.</s><s>Тренутно, примарне административне јединице су дванаест конститутивних округа, који имају једнак статус према закону.</s><s>Окрузи су раније коришћени током 1950-их и поново су створени 31. јула 2000. како би се ујединило 36 округа тог времена.</s><s>Највећи округ у Албанији по броју становника је округ Тирана са преко 800.000 људи.</s><s>Најмањи округ, по броју становника, је Ђиракастарски округ са преко 70.000 људи.</s><s>Највећи у округу, по површини, је округ Корче који обухвата 3.711 квадратних километара југоисточне Албаније.</s><s>Најмањи округ, по површини, је округ Драч са површином од 766 квадратних километара на западу Албаније.</s> <s>Окрузи се састоје од 61 дивизије другог нивоа познатих — чак и у руралним областима — као општине (башки/башкија).</s><s>Општине су први ниво локалне управе, одговоран за локалне потребе и спровођење закона.</s><s>Они су објединили и поједноставили претходни систем градских и сеоских општина или комуна 2015. године.</s><s>За мања питања локалне самоуправе, општине су организоване у 373 административне јединице (њесиа/њесите административне).</s><s>Такође постоји 2980 села, махала или одељења, и локалитета који су се раније користили као административне јединице.</s> <s>Привреда</s> <s>Албанија је једна од најсиромашнијих европских држава.</s><s>Половина економски-активног се бави пољопривредом а петина ради у иностранству.</s><s>Економски проблеми су, између осталих, висока стопа незапослености, корупција све до високих нивоа власти, и организовани криминал.</s> <s>Земља готово да нема извоз, а увози велике количине хране из Грчке и Италије.</s><s>Прилив новца је махом од финансијске помоћи и од људи који раде у иностранству.</s> <s>Албанија има обалу на два европска мора, Јонском и Јадранском.</s><s>Јонско море је познато по чистој, бистрој води, од Валоне до грчке границе.</s><s>На Јадран Албанија излази од Валоне, до границе са Србијом и Црном Гором.</s><s>Оно је познато оп пешчаним плажама.</s> <s>До 2000, јонске плаже су биле прилично насељене, али само локалним становништвом.</s><s>Између 1990 и 2000, земља је прошла кроз политичке, економске и социјалне преврате.</s><s>Од тог периода је Албанија повећала постотак запослености и сузбила корупцију, што је ојачало туризам.</s> <s>Становништво</s> <s>Према процени из 2011 82,6% становништва чине Албанци, уз грчку мањину од 0,9%, остали 1%, неизјашњених 15,5% (друге процене броја Грка у Албанији варирају од 1% — званична албанска статистика, до 12% — грчки извори).</s><s>Многи Албанци живе у околним регијама: На Косову и Метохији (око 1,8 милиона), у Македонији (око 500.000), у централној Србији (61.647 према попису из 2002, махом на југу) и у Црној Гори (око 30.000).</s><s>Преко 600.000 Албанаца је емигрирало у Грчку од 1990; а велики број је отишао у друге земље.</s> <s>Језик који се користи је албански, а грчким се служи грчка мањина у јужним регијама земље.</s><s>Српски горански говор се говори у Гори, у округу Кукеш.</s><s>Село Шиштавец је главно средиште горанског говора.</s><s>У остале лингвистичке и културне групе спадају Власи и Роми.</s> <s>Од османске окупације, већина Албанаца су муслимани (38,8%), иако је религија била забрањена у ери комунизма.</s><s>Православаца има 23% а католика 13,5% (проценти су процењени; званичне статистике нису доступне).</s><s>Око 8% укупне муслиманске популације су Бекташи.</s><s>Главни пророк реда Бекташи је Хаџи Бекташ Вали, а вођа реда је тренутно Баба Фламур Шкала, наследник Бабе Реџепа, из Медисона у САД.</s> <s>Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Албаније су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа R (27,1%) Хаплогрупа E (25,1%) Хаплогрупа J (23,1%) Хаплогрупа I‎ (21%)</s> <s>Националне мањине Питања етничке припадности су деликатна тема и предмет дебате.</s><s>Супротно званичној статистици која показује преко 97 одсто албанске већине у земљи, мањинске групе (као што су Грци, Македонци, Црногорци, Роми и Арумуни) често оспоравају званичне бројке, тврдећи да је већи проценат становништва земље.</s><s>Према спорном попису из 2011. године, етничка припадност је била следећа: Албанци 2.312.356 (82,6% од укупног броја), Грци 24.243 (0,9%), Македонци 5.512 (0,2%), Црногорци 366 (0,01%), Аромани 326 (0,01%), Роми 8,301 (0,3%), Балкански Египћани 3,368 (0,1%), друге националности 2,644 (0,1%), без декларисане етничке припадности 390,938 (14,0%), и нерелевантно 44,144 (1,6%).</s> <s>Албанија признаје девет националних или културних мањина: арумунски, грчки, македонски, црногорски, српски, ромски, египатски, босански и бугарски народ.</s><s>Остале албанске мањине су Горанци и Јевреји.</s><s>Што се тиче Грка, „тешко је знати колико Грка има у Албанији“.</s><s>Процене варирају између 60.000 и 300.000 етничких Грка у Албанији.</s><s>Према Јану Џефрису, већина западних извора наводи број на око 200.000.</s><s>Марку од 300.000 подржава и грчка влада.</s> <s>Инфраструктура</s> <s>Образовање У земљи, образовање је секуларно, бесплатно, обавезно и засновано на три нивоа образовања сегментираних у основном, средњем и терцијарном образовању.</s><s>Академска година је подељена на два семестра који почињу у септембру или октобру, а завршавају се у јуну или јулу.</s><s>Албански служи као примарни језик наставе у свим академским институцијама широм земље.</s><s>Учење првог страног језика је обавезно и најчешће се учи у основним и двојезичним школама.</s><s>Језици који се предају у школама су енглески, италијански, француски и немачки.</s><s>Стопа писмености креће се од 98,7%, са 99,2% за мушкарце и 98,3% за жене.</s> <s>Обавезно основно образовање је подељено на два нивоа, основну и средњу школу, од првог до петог и шестог до деветог разреда.</s><s>Ученици су обавезни да похађају школу од шесте године до навршене 16.</s><s>Након успешног завршетка основног образовања, сви ученици имају право да похађају средње школе са специјализацијом у било којој области, укључујући уметност, спорт, језике, науке или технологију.</s> <s>Терцијарно образовање у земљи, факултативна фаза формалног учења након средњег образовања, прошло је темељну реформу и реструктурирање у складу са принципима Болоњског процеса.</s><s>У већим градовима Албаније постоји значајан број приватних и јавних високошколских установа које су добро распршене.</s><s>Студије у терцијарном образовању организоване су на три узастопна нивоа који обухватају основне студије, мастер и докторат.</s> <s>Здравство Устав Албаније гарантује једнаку, бесплатну и универзалну здравствену заштиту за све њене грађане.</s><s>Здравствени систем у земљи је тренутно организован у три нивоа, између осталих примарну, секундарну и терцијарну здравствену заштиту, иу процесу је модернизације и развоја.</s><s>Очекивани животни век при рођењу у Албанији је 77,8 година и заузима 37. место у свету, надмашујући неколико развијених земаља.</s><s>Просечан очекивани здрав животни век је 68,8 година и налази се на 37. месту у свету.</s><s>Стопа смртности новорођенчади у земљи се процењује на 12 на 1.000 живорођених у 2015. години.</s><s>У 2000. години, земља је имала 55. најбољи учинак здравствене заштите у свету, према дефиницији Светске здравствене организације.</s> <s>Кардиоваскуларне болести остају главни узрок смрти у земљи и чине 52% укупних смртних случајева.</s><s>Несреће, повреде, малигне и респираторне болести су други примарни узроци смрти.</s><s>Неуропсихијатријске болести су такође порасле због недавних демографских, друштвених и економских промена у земљи.</s> <s>У 2009. години, земља је имала залихе воћа и поврћа од 886 грама по глави становника дневно, што је пета највећа понуда у Европи.</s><s>[252] У поређењу са другим развијеним земљама и земљама у развоју, Албанија има релативно ниску стопу гојазности вероватно захваљујући здравственим предностима медитеранске исхране.</s><s>Према подацима Светске здравствене организације из 2016. године, 21,7% одраслих у земљи има клинички вишак килограма, са индексом телесне масе (БМИ) од 25 или више.</s> <s>Култура</s> <s>Симболи Албанија има много симбола повезаних са њеном историјом, културом и веровањем.</s><s>То укључује црвене и црне боје, животиње као што је сури орао који живе широм земље, костиме као што су фустанела, плис и опинга који се носе на посебним догађајима и прославама, биљке попут маслине и црвеног мака које расту и широм земље.</s> <s>Застава Албаније је црвена застава са црним двоглавим орлом постављеним у средини.</s><s>Црвена боја коришћена на застави симболизује храброст и снагу албанског народа, док се црна појављује као симбол слободе и херојства.</s><s>Национални мото земље, Ti Shqipëri, më jep nder, më jep emrin Shqipëtar („Ти Албанија, дај ми част, дај ми име Албанац“), потиче из албанског националног буђења.</s><s>Први који је изразио овај мото био је Наим Фрашери у својој песми Ti Shqipëri, më jep nder.</s> <s>Уметност На уметничку историју Албаније посебно је утицало мноштво старих и средњовековних народа, традиција и религија.</s><s>Покрива широк спектар медија и дисциплина које укључују сликарство, грнчарство, скулптуру, керамику и архитектуру, све оне представљају пример велике разноликости у стилу и облику, у различитим регионима и периодима.</s> <s>Успон Византијског и Отоманског царства у средњем веку био је праћен одговарајућим порастом хришћанске и исламске уметности у земљама Албаније, што је видљиво у примерима архитектуре и мозаика широм земље.</s><s>Вековима касније, албанска ренесанса се показала пресудном за еманципацију модерне албанске културе и видела је развој без преседана у свим областима књижевности и уметности, док су уметници тежили да се врате идеалима импресионизма и романтизма.</s><s>Ипак, Онуфри, Коле Идромено, Давид Селеница, Костандин Шпатараку и браћа Зографи су најистакнутији представници албанске уметности.</s> <s>Архитектура Албаније одражава наслеђе различитих цивилизација које сежу до класичне антике.</s><s>Велики градови у Албанији су еволуирали унутар замка да би укључили станове, верске и комерцијалне структуре, уз константно редизајнирање градских тргова и еволуцију грађевинских техника.</s><s>Данас градови и насеља одражавају читав спектар различитих архитектонских стилова.</s><s>У 20. веку, многе историјске и сакралне грађевине које су имале антички утицај су срушене током комунистичке ере.</s> <s>Античка архитектура се налази широм Албаније и највидљивија је у Билису, Аманцији, Феници, Аполонији, Бутринту, Антигонији, Скадру и Драчу.</s><s>С обзиром на дуг период владавине Византијског царства, они су представили дворце, цитаделе, цркве и манастире са спектакуларним богатством видљивих мурала и фресака .</s><s>Можда се најпознатији примери могу наћи у градовима јужне Албаније и околини Корче, Берата, Москопоље и Ђирокастра.</s><s>Увођењем отоманске архитектуре дошло је до развоја џамија и других исламских грађевина, посебно у Берату и Гјирокастеру.</s> <s>Продуктиван период историзма, сецесије и неокласицизма одиграо се у 19. веку, што се најбоље види у архитектури Корче.</s><s>20. век је донео нове архитектонске стилове попут модерног италијанског стила, који је присутан у Тирани, као што су Скендербегов трг и министарства.</s><s>Такође је присутан у Скадру, Валони, Саранди и Драчу.</s><s>Штавише, други градови су добили свој јединствен изглед данашње Албаније кроз различите културне или економске утицаје.</s> <s>Социјалистички класицизам стигао је у доба комунизма у Албанију после Другог светског рата.</s><s>У овом периоду изграђени су многи комплекси у социјалистичком стилу, широки путеви и фабрике, док су градски тргови редизајнирани и срушене бројне историјске и важне зграде.</s><s>Значајни примери тог стила су Трг Мајке Терезе, Пирамида у Тирани, Палата Конгреса и тако даље.</s> <s>Три албанска археолошка налазишта су уврштена на Унескову листу светске баштине.</s><s>То укључује античке остатке Бутринта, средњовековне историјске центре Берата и Ђирокастре, као и локалитет природног и културног наслеђа Охридског региона који се дели са Северном Македонијом од 2019.</s><s>Штавише, краљевске илирске гробнице, остаци Аполоније, антички амфитеатар у Драчу и тврђава Баштово уврштени су на тенативну листу УНЕСКО Албаније.</s> <s>Медији Слобода штампе и говора и право на слободно изражавање загарантовано је уставом Албаније.</s><s>Албанија је била рангирана на 84. месту на Индексу слободе штампе 2020. који су сачинили Репортери без граница, са својим резултатом који је у сталном опадању од 2003.</s><s>Ипак, у извештају Freedom in the World 2020.</s><s>Freedom House је класификовао слободе штампе и говора у Албанији као делимично ослобођене политичког мешања и манипулације.</s> <s>Radio Televizioni Shqiptar (РТСХ) је национална емитерска корпорација Албаније која управља бројним телевизијским и радио станицама у земљи.</s><s>Три главне приватне емитерске корпорације су Top Channel, Televizioni Klan и Vizion Plus чији се садржај дистрибуира широм Албаније и ван њене територије на спорној територији Косова* и другим територијама на којима се говори албански.</s> <s>Албанска кинематографија има своје корене у 20. веку и развила се након проглашења независности земље.</s><s>Први биоскоп искључиво посвећен приказивању филмова изграђен је 1912. године у Скадру од стране аустријске дистрибутерске компаније уз снажне напоре албанског сликара Колеа Идромена.</s><s>Отварање других биоскопа 1920. године било је у Скадру, Берату, Тирани и Валони.</s> <s>Током Народне Републике Албаније, албанска кинематографија се брзо развијала са инаугурацијом Kinostudio Shqipëria e Re у Тирани.</s><s>Године 1953. објављен је албанско-совјетски епски филм Велики ратник Скендербег који приказује живот и борбу средњовековног албанског хероја Скендербега.</s><s>Освојио је међународну награду на Филмском фестивалу у Кану 1954. године.</s><s>Године 2003. године основан је Међународни филмски фестивал у Тирани, највећи филмски фестивал у земљи.</s><s>Драч је домаћин Међународног филмског фестивала у Драчу, другог по величини филмског фестивала, који се одржава у амфитеатру у Драчу.</s> <s>Музика Албанска народна музика је истакнути део националног идентитета и наставља да игра главну улогу у целокупној албанској музици.</s><s>Народна музика се може поделити у две стилске групе, углавном на северне варијанте Гег и јужне Лаб и Тоск варијанте.</s><s>Северњачка и јужна традиција су у супротности са грубим тоном са севера и опуштенијим јужњачким обликом музике.</s> <s>Многе песме се тичу догађаја из албанске историје и културе, укључујући традиционалне теме части, гостопримства, издаје и освете.</s><s>Прву компилацију албанске народне музике направила су два химариотска музичара, Нецо Мука и Коцо Цакали, у Паризу, током њиховог рада са албанским сопраном Тефтом Ташко-Кочо.</s><s>Три уметника су тада снимила неколико грамофонских компилација, што је на крају довело до признавања албанског вишегласног певања као нематеријалне културне баштине Унеска.</s> <s>Festivali i Këngës је традиционално такмичење албанске песме које организује национални емитер Радио Телевизија Схкиптар (РТСХ).</s><s>Фестивал се одржава сваке године од 1962. године и покренуо је каријере неких од најуспешнијих албанских певача, укључујући Ваче Зелу и Парашкевија Симакуа.</s><s>То је значајно музичко такмичење међу албанским извођачима који премијерно представљају необјављене песме које су компоновали албански аутори и гласали жири или јавност.</s> <s>Савремени уметници Рита Ора, Бебе Рекса, Ера Истрефи, Дуа Липа, Ава Мак, Блеона, Елвана Ђата, Ермонела Јахо и Инва Мула су постигли међународно признање за своју музику, док су сопрана Ермонелу Јахо неки описали као „најпризнатији сопран на свету“.</s><s>Албански оперски певач Саимир Пиргу номинован је за награду Греми 2017.</s> <s>Књижевност Албански језик чини самосталну грану и језички је изолат унутар индоевропске породице језика; није везан ни за један други познати живи језик у Европи.</s><s>Његово порекло је потпуно непознато, али се по неким изворима сматра да потиче од древног палеобалканског језика.</s> <s>Месхари (Мисал) који је написао Гјон Бузуку објављен је 1555. године и сматра се једним од првих књижевних дела на албанском језику током средњег века.</s><s>Постоје фрагментирани докази, који датирају пре Бузукуа, који указују на то да је албански писан најмање од 14. века.</s><s>Најранији доказ датира из 1332. године наше ере са латиничним извештајем француског доминиканца Гиљелмуса Адаеа, надбискупа Антиварија, који је написао да су Албанци користили латинична слова у својим књигама иако је њихов језик био прилично другачији од латинског.</s><s>Други значајни примери укључују: формулу крштења из 1462. године, коју је на албанском језику у латинском тексту написао бискуп Драча, Павле Анђео; речник албанских речи из 1497. од Арнолда фон Харфа, Немца који је путовао Албанијом, и фрагмент Библије из 15. века из Јеванђеља по Матеју, такође на албанском, али написан грчким словима.</s> <s>Најпознатији албански писац у 20. и 21. веку је вероватно Исмаил Кадаре.</s><s>Више пута је спомињан као могући добитник Нобелове награде за књижевност.</s> <s>Традиционално одевање Сваки културни и географски регион Албаније има своју специфичну разноликост ношње која се разликује по стилу, материјалу, боји, облику, детаљима и форми.</s><s>Данас се народна ношња најчешће облачи на свечаним догађајима и прославама, углавном на етничким фестивалима, верским празницима, свадбама и наступима плесних група.</s><s>Неки старији људи настављају да носе традиционалну одећу у свом свакодневном животу.</s><s>Одећа се традиционално израђивала углавном од локалних материјала као што су кожа, вуна, лан, конопља, и свила; Албански текстил је још увек извезен по сложеним древним шарама.</s> <s>Кухиња</s> <s>Албанци производе и користе многе врсте воћа као што су лимун, поморанџе, смокве, а пре свега маслине, које су можда најважнији елемент албанске кухиње.</s><s>Зачини и друго биље као што су босиљак, лаванда, нана, оригано, рузмарин, мајчина душица се широко користе, као и поврће као што су бели лук, лук, паприка, кромпир, парадајз, као и махунарке свих врста.</s> <s>Кафа је саставни део албанског начина живота.</s><s>Земља има више кафића по глави становника него било која друга земља на свету.</s><s>У чају се такође ужива и код куће и напољу у кафићима, баровима или ресторанима.</s><s>Чај Мали (Сидеритис чај) је изузетно омиљен и део свакодневне рутине већине Албанаца.</s><s>Узгаја се широм јужне Албаније и познат по својим лековитим својствима.</s><s>Популаран је и црни чај са кришком лимуна и шећером, млеком или медом.</s> <s>Албанско вино је такође уобичајено широм земље и узгаја се хиљадама година.</s><s>Албанија има дугу и древну историју производње вина и припада Старом свету земаља произвођача вина.</s><s>Његово вино карактерише слаткаст укус и традиционално аутохтоне сорте.</s> <s>Дијаспора</s> <s>Историјски гледано, албански народ је основао неколико заједница у многим регионима широм јужне Европе.</s><s>Албанска дијаспора се формирала од касног средњег века, када су емигрирали у места као што су Италија, посебно на Сицилију и Калабрију, и у Грчку да би избегли било разне друштвено-политичке тешкоће или османско освајање Албаније.</s><s>Након пада комунизма, велики број Албанаца је мигрирао у земље попут Аустралије, Канаде, Француске, Немачке, Грчке, Италије, Скандинавије, Швајцарске, Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава.</s><s>Албанске мањине присутне су на суседним територијама као што су запад Северне Македоније, исток Црне Горе, Косово и јужна Србија.</s><s>На Косову, Албанци чине највећу етничку групу у земљи.</s><s>Све у свему, процењује се да је број етничких Албанаца који живе у иностранству већи од укупног броја становника у Албанији.</s> <s>Галерија</s> <s>Види још Албанска кухиња Албанска музика Хришћанство у Албанији Ислам у Албанији</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Албански парламент Председништво Албаније Албански институт за статистику</s> <s>Државе у Европи Државе чланице НАТО-а</s>

926

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

<s>Јапан (; или ), познат и као Држава Јапан (; -{Nippon-koku}- или -{Nihon-koku}-), унитарна је парламентарна уставна монархија у источној Азији.</s><s>Острвска је држава која се налази у Тихом океану, лежи на источној обали азијског копна и протеже се од Охотског мора на сјеверу до Источнокинеског мора на југозападу.</s><s>Заузима површину од 377.972 km², а клима је претежно умјерена, али се разликује у великој мјери од сјевера до југа.</s><s>Са 127 милиона становника, Јапан је десета најнасељенија земља на свијету.</s><s>Главни и највећи град је Токио, док су остали већи градови Јокохама, Осака, Нагоја, Сапоро, Кобе, Кјото, Фукуока, Кавасаки и Саитама.</s> <s>Канџи знаци који чине назив Јапана значе „поријекло Сунца” од чега је изведено „Земља излазећег Сунца”.</s><s>Јапан је стратовулкански архипелаг који се састоји од 6.852 острва.</s><s>Четири највећа острва су Кјушу, Хокаидо, Хоншу и Шикоку, која чине око 97% копнене површине Јапана и често се називају матичним острвима.</s><s>Земља је подијељена на 47 префектура у 8 регија, са Хокаидом као најсјевернијом префектуром и Окинавом као најјужнијом.</s> <s>Археолошким истраживањима је доказано да је Јапан био насељен већ у горњем палеолиту.</s><s>Прво писано помињање Јапана је у кинеским историјским текстовима из 1. вијека н. е. Утицаји из других региона, нарочито Кине, праћени раздобљима изолације, посебно од Западне Европе, окарактерисала су историју Јапана.</s><s>Од 12. вијека до 1868. године, Јапаном су владали насљедни феудални војни шогуни у име цара.</s><s>Јапан је почетком 17. вијека ушао у дуг период изолације, који се завршио 1853. године када је САД приморао Јапан да се отвори према Западу.</s><s>Послије готово два десетљећа унутрашњих сукоба и побуна, Царски двор је повратио своју политичку моћ 1868. уз помоћ неколико кланова из Чошуа и Сацума и основано је Јапанско царство.</s> <s>Крајем 19. и почетком 20. вијека, побједе у Првом кинеско-јапанском рату, Руско-јапанском рату и Првом свјетском рату омогућиле су Јапану да прошири своје царство током периода раста милитаризма.</s><s>Други кинеско-јапански рат 1937. године прерастао је у Други свјетски рат 1941, који се завршио 1945. након бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки и јапанске предаје.</s><s>Од усвајања ревидираног устава 3. маја 1947. године, током окупације под Врховним заповједништвом савезничких снага, Јапан је постао уставна монархија на челу са Царем и изборним законодавством под називом Кокаи.</s> <s>Земља има знатну корист од високо квалификоване радне снаге, налази се међу високо образованим земљама свијета, са једним од највиших процената становништва са дипломом високог образовања.</s><s>Јапан је високо развијена земља са веома високим стандардом живота.</s><s>Становништво Јапана ужива највиши животни вијек и трећу најнижу стопу смртности новорођенчади на свијету.</s><s>Јапан је познат по својим историјским и обимним биоскопима, богатој кухињи и великом доприносу науци и савременим технологијама.</s><s>Земља има трећу највећу привреду према номиналном БДП и четврту највећу привреду према паритету куповне моћи на свијету.</s><s>Такође је четврти највећи увозник на свијету и четврти највећи извозник.</s><s>Иако се Јапан званично одрекао права на проглашење рата, одржава савремене оружане снаге са 8. највећим војним расходима на свијету, које користи за самоодбрану и мировне улоге.</s> <s>Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда, Међународног монетарног фонда, Међународног тијела за морско дно, Интерпарламентарне уније, Интерпола, Организације за забрану хемијског оружја, Организације уједињених нација, Групе свјетске банке, Свјетске трговинске организације, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20, Дијалога за азијску сарадњу, Азијско-пацифичке економске сарадње, Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије, Секретаријата за трилатералну сарадњу и Организације за економску сарадњу и развој.</s> <s>Етимологија</s> <s>Јапанска ријеч за Јапан је , која се изговара као Нихон или Нипон и која дословно значи „поријекло Сунца”.</s><s>Знак ничи () значи „Сунце” или „дан”: док знак хон значи „извор” или „поријекло”.</s><s>Сложена ријеч изведена из њих значи „поријекло Сунца” и извор је популарног епитета „Земља излазећег Сунца”.</s> <s>Најранији запис назива Нихон јавља се у кинеском историографском запису династије Танг, Стара књига Танга.</s><s>На крају 7. вијека, изасланство из Јапана тражило је да се назив Нихон користи за њихову земљу.</s><s>То име може имати поријекло у писму послатом 607. године и које је забиљежено у званичној историји династије Суеј.</s><s>Принц Шотоку, престолонасљедник Јапана, послао је изасланике у Кину у коме за себе користи назив „Цар земље гдје излази Сунце” ().</s><s>У поруци је писало: „Овом приликом, ја, Цар земље гдје излази Сунце, шаљем писмо цару земље у којој Сунце залази.</s><s>Како си?”</s> <s>Прије прихватања термина Нихон, кориштени су други термини као што је Јамато () и Вакоку ().</s><s>Темин Ва () је хомофон од Во (), а Кинези су га користили као ознаку за Јапанце још од периода Три државе (3. вијек).</s><s>Други облик Веи () кориштен је за рану државу на простору Јапана под именом Накоку током династије Хан.</s><s>Међутим, Јапанцима се не свиђају неке везе са Ва (; који је у Кини повезан са терминима као што је „патуљак” или „кепец”) и стога је замијењен другим симболом за Ва (), који значи „заједништво, хармонија”.</s> <s>Ријеч Јапан је вјероватно изведена из историјског кинеског изговора јапанске ријечи .</s><s>Старомандарински или рани ву кинески изговор ријечи Јапан забиљежио је Марко Поло као Ципангу (-{Cipangu}-).</s><s>На савременом шангајском, дијалекту ву кинеског, изговор симбола 日本 је Цепен (-{Zeppen}-).</s><s>Стара малајска ријеч за Јапан, Јапун () или Јапанг (), позајмљена је из јужних приобалних кинеских дијалеката, вјероватно из хокиен или нингбо дијалекта, а са том малајском ријечи су се сусрели португалски морепловци у југоисточној Азији у 16. вијеку.</s> <s>Од Меиџи обнове до краја Другог свјетског рата, пун назив Јапана био је „Велико Јапанско царство” (; ).</s><s>Данас, назив Нихон-коку или Нипон-коку () користи се као званични еквивалент са значењем „Држава Јапан”.</s> <s>Историја</s> <s>Преисторија и древна историја</s> <s>Први трагови људског присуства на Јапанском архипелагу потичу из палеолита из 30.000. године прије н. е. Затим је око 14.000 година прије н. е. (почетак Јомон периода) услиједила мезолитска и неолитска полуседетарна култура ловаца-сакупљача која се одликује полуземуницама и неразвијеном пољопривредом.</s><s>Они су преци припадника данашњих народа Аину и Јамато.</s><s>Украшени глинени судови из овог периода спадају међу најстарије примере грнчарије на свијету.</s><s>Око 300. године прије н. е., народ Јајој је почео да насељава јапанска острва, мијешајући се са припадницима народа Јомон.</s><s>Током Јајој периода, који је почео око 500. године прије н. е., унапређена је техника узгоја пиринча, настао је нови вид израде грнчарије и металургије, донесен из Кине и Кореје.</s> <s>Први писани запис о Јапану налази се у кинеској Књизи Хана.</s><s>Према Записима три краљевства, Јаматајкоку је било најмоћније краљевство на архипелагу током 3. вијека н. е. Будизам је на Јапански архипелаг дошао из Пекче на Корејском полуострву, али је на развој јапанског будизма првенствено утицала Кина.</s><s>Упркос почетном противљењу, будизам је прихватила и раширила владајућа класа, а општеприхваћен је постао почетком Асука периода (592—710).</s> <s>Током Нара периода (710—784) успостављена је централизована јапанска држава, чија се власт налазила у Царској палати у Нари.</s><s>Током Нара периода настала је јапанска књижевност, а развила се умјетност и архитектура инспирисана будизмом.</s><s>Вјерује се да је епидемија великих богиња од 735. до 737. усмртила трећину јапанског становништва.</s><s>Цар Канму је 784. године преселио престоницу из Наре у Нагаокакјо, а затим у Хејанкјо 794. године, данашњи Кјото.</s> <s>Овиме је почео Хејан период (794—1185), током ког је настала аутохтона јапанска култура, позната по својој умјетности, поезији и прози.</s><s>У овом периоду настала је Прича о Генџију Мурасаки Шикибе и стихови јапанске химне Кимигајо.</s> <s>Будизам се током периода Хејан ширио углавном преко двије школе, тендај творца Саича и шингон творца Кукаја.</s><s>Школа чисте земље (Џодо-шу, Џодо шиншу) стекла је велики број сљедбеника у другој половини 11. вијека.</s> <s>Феудализам</s> <s>Јапанско феудално доба одликује појава и доминација владајуће класе ратника – самураја.</s><s>Након пораза клана Тајра 1185. године у Генпејском рату, опјеваном у епу Прича о Хејке, самураја Минамото но Јоритомо цар Го-Тоба је именовао за шогуна, а Јоритомо је успоставио базу моћи у Камакури.</s><s>Послије његове смрти, клан Хоџо је дошао на власт као намјесници шогуна.</s><s>Током Камакура периода (1185—1333) из Кине се проширила Зен школа будизма и стекла наклоност међу класом самураја.</s><s>Камакура шогунат је одбио монголску инвазију 1274. и 1281. године, али га је на крају свргнуо цар Го-Дајго.</s><s>Цара Го-Дајгоа је 1336. године поразио Ашикага Такауџи.</s> <s>Ашикага је успоставио шогунат у Муромачију код Кјота.</s><s>Овиме је отпочео Муромачи период (1336—1573).</s><s>Ашикага шогунат је стекао славу за вријеме Ашикаге Јошимицу и култура заснована на зен будизму (умјетност Мијаби) је узнапредовала.</s><s>Ово је довело до развоја Хигашијама културе и напредовала је до 16. вијека.</s><s>С друге стране, насљедни Ашикага шогунат није успио да успостави контролу над феудалним господарима рата (даимјо), па је 1467. године избио грађански рат чиме је отпочео стогодишњи Сенгоку период (Доба земље у рату).</s> <s>Током 16. вијека у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размјена између Јапана и Запада.</s><s>Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа.</s><s>Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573—1603).</s><s>Након што је убијен 1582. године, његов насљедник Тојотоми Хидејоши је 1590. ујединио земљу и покренуо двије неуспјеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.</s> <s>Као намјесник Хидејошијевог сина, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку.</s><s>Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године.</s><s>Од цара Го-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио).</s><s>Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима су буке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа; и 1639. године сакоку (затворена земља), изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603—1868).</s><s>Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију.</s><s>Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.</s> <s>Савремено доба</s> <s>Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери приморао је Јапан да се отвори за спољашњи свијет склањањем Споразума из Канагаве 31. марта 1854. године.</s><s>Слични споразуми који су услиједили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу.</s><s>Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).</s> <s>Упуштајући се у активан процес вестернизације током Меиџи обнове 1868. године, Јапан је прихватио западне политичке, правосудне и војне институције и западни културни утицај интегрисао је традиционалну културу са савременом индустрализацијом.</s><s>Кабинет је организовао Државни савјет, донио Меиџи устав и сазвао Теикоку-гикаи (Царско вијеће).</s><s>Током Меиџи обнове Јапанско царство је постало индустријализована свјетска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења своје сфере утицаја.</s><s>Иако су Француска и Уједињено Краљевство показале неки интерес, европске силе су увелико игнорисале Јапан и умјесто њега су се концентрисале на Кину.</s><s>Француска се повукла након свог неуспјеха у Мексику и пораза од Нијемаца.</s><s>Након побједа у Првом кинеско-јапанском рату (1894—1895) и Руско-јапанском рату (1904—1905), Јапан је овладао територијом Тајвана, Кореје и јужном половином Сахалина.</s><s>Осим империјалистичких успјеха, Јапан је такође много уложио у свој привредни раст, што је довело до раздобља привредног процвата у земљи, који је трајао до Велике кризе.</s><s>Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.</s> <s>У Првом свјетском рату, Јапан се придружио Савезницима и заузео њемачке посједе, правећи напредак у Кини.</s><s>Почетак 20. вијека био је раздобље Таишо демократије (1912—1926), али је двадесетих година крхка демократија пала под политичким помаком ка статизму, доношењем закона против политичких дисидената и низа неуспјелих пучева.</s><s>Овај процес је убрзан тридесетих година, растом нових радикалних националистичких скупина које су дијелиле непријатељство према либералној демократији и посвећеност према експанзионизму у Азији.</s><s>Јапански експанзионизам и милитаризам, заједно са тоталитаризмом и ултранационализмом преобликовао је земљу.</s><s>Јапан је 1931. године извршио инвазију и окупацију Манџурије и због међународне осуде овог акта, напустио је Друштво народа 1933. године.</s><s>Јапан је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Њемачком, а потписивањем Тројног пакта 1940. постао је дио Сила Осовине.</s><s>Совјетско-јапански пакт о неутралности је потписан 13. априла 1941. године.</s> <s>Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијање Другог кинеско-јапанског рата (1937—1945).</s><s>Јапанска царска војска је брзо заузела кинеску престоницу Нанкинг и починила велики масакр.</s><s>Године 1940. извршена је инвазију на Француску Индокину, након чега је САД увео нафтни ембарго Јапану.</s><s>Јапанске снаге су 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненадни напад на Перл Харбор, напале британске снаге у Малаји, Сингапуру и Хонгконгу и објавиле рат САД и Британској империји, доводећи САД и УК на Тихоокеанско ратиште Другог свјетског рата.</s><s>Након савезничких побједа широм Тихог океана у наредне четири године, које су довеле до совјетске инвазије Манџурије и атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године, Јапан је 15. августа исте године пристао на безусловну предају.</s><s>Током рата погинуло је десетине милиона људи, а највећи дио јапанске индустрије и инфраструктуре је уништен.</s><s>Након рата Савезници (предвођени САД) са окупираних подручја и војних кампова широм Азије иселили су неколико милиона етничких Јапанаца, тим у великој мјери елиминишући Јапанску империју и обнављајући независност освојених територија.</s><s>Такође, Савезници су 3. маја 1946. формирали Међународни војни трибунал за Далеки исток ради суђења за ратне злочине јапанским генералима.</s> <s>Јапан је 1947. године усвојио нови либерално-демократски устав.</s><s>Савезничка окупација Јапана је окончана споразумом у Сан Франциску 1952, а Јапан је постао чланица Организације уједињених нација 1956. године.</s><s>Недуго затим, Јапан је почео да биљежи убрзани привредни раст да би постао 2. највећа привреда свијета, све до 2010. када је то мјесто преузела Кина.</s><s>Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. вијека када је држава запала у велику рецесију.</s><s>Почетком 21. вијека дошло је постепеног опоравка привреде.</s><s>Најснажнији забиљежени земљотрес у историји Јапана погодио је ову земљу 11. марта 2011, што је изазвало Фукушимску катастрофу, једну од најгорих катастрофа у историји нуклеарне енергије.</s> <s>Географија</s> <s>Јапан укупно има 6.852 острва која се протежу дуж тихоокеанске обале источне Азије.</s><s>Земља, укључујући сва острва под својом контролом, лежи између 24° и 46° сјеверне географске ширине и 122° и 146° источне географске дужине.</s><s>Матична острва, од сјевера према југу, јесу Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу.</s><s>Рјукју острва, која укључују Окивану, острвски су ланац јужно од Кјушуа.</s><s>Заједно та острва чине заједницу познату као Јапански архипелаг.</s> <s>Око 73% површине земље је под шумама, планинама и неодговарајуће за пољопривреду, индустрију или становање.</s><s>Због тога, насељиво подручје, које се претежно налази у приобаљу, има изузетно високу густину становништва.</s><s>Јапан је једна од најгушће насељених земаља на свијету.</s> <s>Јапанска острва су смјештена у вулканској зони Тихоокеанског ватреног прстена.</s><s>Она су првенствено резултат великих океанских покрета током хиљада милиона година од средњег силура до плеистоцена као резултат субдукције Филипинске морске плоче испод континенталне Амурске и Окинавске плоче на југу и субдукције Тихоокеанске плоче испод Охотске плоче на сјеверу.</s><s>Босо тачка тројног пуцања на обали Јапана је тачка тројног пуцања гдје се Сјеверноамеричка, Тихоокеанске и Филипинска морска плоча сусрећу.</s><s>Јапан је првобитно био повезан са источном обалом Евроазије.</s><s>Субдукција плоча је повукла Јапан на исток, чиме је прије око 15 милиона година створено Јапанско море.</s> <s>Јапан има 108 активних вулкана.</s><s>Током 20. вијека појавило се неколико нових вулкана, укључујући Шова-шинзан на Хокаиду и Мјојин-шо на стијенама Бенесу у Тихом океану.</s><s>Деструктивни земљотреси, који често доводе до цунамија, јављају се неколико пута у сваком вијеку.</s><s>Велики земљотрес у Канту 1923. године усмртио је преко 140 хиљада људи.</s><s>Скорији земљотреси били су велики земљотрес у Ханшину 1995. и земљотрес у Тохоку 2011. године, који је био магнитуде 9,1; погодио је Јапан 11. марта 2011. и изазвао је велики цунами.</s><s>Јапан је у значајној мјери склон земљотресима, цунамијима и ерупцији вулкана због свог географског положаја на Тихоокеанском ватреном прстену.</s><s>Има 17. највећи ризик од природних непогода, мјерен према Индексу свјетског ризика 2016. године.</s> <s>Клима</s> <s>Клима Јапана је претежно умјерена, али знатно варира од сјевера према југу.</s><s>Јапанске географске карактеристике климу дијеле у шест главних климатских зона: Хокаидо, Јапанско море, Средишња висија, Унутрашње јапанско море, Тихи океан и Рјукју острва.</s><s>Најсјевернија зона, Хокаидо, има умјереноконтиненталну климу са дугим, хладним зимама и веома топлим до хладним љетима.</s><s>Падавине нису обилне, али острва обично имају велике снијежне наносе током зиме.</s> <s>У зони Јапанског мора, на западној обали Хоншуа, сјевернозападни зимски возови доносе јаке снијежне падавине.</s><s>У љето, регион је хладнији од тихоокеанске зоне, иако понекад долази до екстремно вруће температуре због фена.</s><s>Средишња висија има типичну унутрашњу умјереноконтиненталну климу, са великим температурним разликама између љетњег и зимског доба, као и велике дневне варијације; падавине су лагане, иако су зими обично снијежне.</s><s>Планине региона Шикоку и Чугоку чувају Унутрашње море од сезонских вјетрова, доносећи благи временски период током цијеле године.</s> <s>Тихоокеанску обалу одликује влажна суптропска клима са блажим зимама са повременим падавинама и врућим, влажним љетима због југозападног сезонског вјетра.</s><s>Рјукју острва имају суптропску климу, са топлим зимама и врућим љетима.</s><s>Падавине су веома обилне, посебно током кишне сезоне.</s> <s>Просјечна зимска температура у Јапану је 5,1 °C, а просјечна љетња температура је 25,2 °C. Највиша температура икад измјерена у Јапану је 41,1 °C, а забиљежена је 23. јула 2018. године.</s><s>Главна кишна сезона почиње почетком маја на Окинави и кишни облаци се постепено помјерају на сјевер до Хокаида крајем јула.</s><s>На већини Хоншуа, кишна сезона почиње прије средине јуна и траје око шест недјеља.</s><s>Крајем љета и почетком јесени, тајфуни обично доносе јаку кишу.</s> <s>Биодиверзитет и животна средина</s> <s>Јапан има девет шумских екорегиона који одражавају климу и географију острва.</s><s>Екорегиони се крећу од суптропских влажних широколисних шума на Рјукју и Бонин острвима до умјерених широколисних и мјешовитих шума у средишњим климатским регионима на матичним острвима, до умјерених четинарских шума у хладним, зимских дијеловима сјеверних острва.</s><s>Јапан има преко 90.000 врста дивљих животиња, укључујући смеђег медвједа, јапанског макакија, јапанског ракунског пса, великог јапанског пољског миша и јапанског џиновског даждевњака.</s><s>Велика мрежа националних паркова је успостављена како би заштитила важне области флоре и фауне, као и 37 Рамсарских мочварних подручја.</s><s>Четири локације су уписане на Унесков списак Свјетске баштине због своје изванредне природне љепоте.</s> <s>У периоду брзог привредног раста након Другог свјетског рата, влада и индустријске корпорације су мијењале политике животне средине; због тога, загађеност животне средине је било распрострањено питање током педесетих и шездесетих година.</s><s>Одговарајући на све већу забринутост око овог проблема, влада је 1970. донијела неколико закона о заштити животне средине.</s><s>Нафтна криза 1973. године подстакла је ефикасну употребу енергије због недостатка природних ресурса у Јапану.</s><s>Садашњи проблеми животне средине укључују загађеност ваздуха у урбаним срединама (NOx, суспендоване честице и токсини), управљање отпадом, еутрофикација воде, очување природе, управљање хемикалијама и међународном сарадњом за очување.</s> <s>Током јуна 2015. године, планирана је изградња више од 40 електрана на угаљ или је било у изградњи.</s><s>НВО Мрежа климатских дејстава најавила је Јапан као добитника награде „Фосил дана” за „максимално учествовање у блокирању напретка у климатској акцији”.</s> <s>Јапан се налази на 20. мјесту Индекса заштите животне средине из 2018. године, који мјери посвећеност земље одрживости животне средине.</s><s>Као домаћин и потписник Кјото протокола 1997, Јапан је споразумом дужан смањити емисију угљен-диоксида и да преузме кораке како би сузбили климатске промјене.</s> <s>Урбанизација</s> <s>Јапан има укупно 811 градова.</s><s>Постоји 14 званично признатих метрополитанских подручја у Јапану.</s><s>Највећа конурбација је Таихеијо појас (82,9 милиона становника) коју чине Милто, Цукуба, Токио, Нумазу, Шизуока, Хамамацу, Тојохаши, Нагоја, Јокаичи, Кјото, Осака, Кобе, Химеји, Вакајама, Токушима, Окајама, Такамацу, Фукујама, Хирошима, Мацујама, Китакјушу, Фукуока и Оита.</s> <s>Политички систем</s> <s>Јапан је уставна монархија са ограниченом влашћу цара.</s><s>Као церемонијалног шефа државе, уставом одређена улога Цара је „симбол Државе и јединства народа“ и он нема стварну власт.</s><s>Извршну власт имају предсједник Владе и његов кабинет, док суверенитет припада јапанском народу.</s> <s>Законодавно тијело Јапана је Кокаји, са сједиштем у токијском округу Чијода.</s><s>Кокаји је дводомо законодавно тијело, које се састоји од доњег Шугина са 465 заступника, који се бирају на изборима сваке четврте године или када се распусти; и горњег Сангина са 242 заступника, који се бирају на изборима сваке шесте године.</s><s>У Јапану је изборно право универзално за старије од 18 година, са тајним гласањем за све изборне дужности.</s><s>Већину у Кокајију имају социјал-либерална Уставно-демократска странка Јапана (УДСЈ) и конзервативна Либерално-демократска странка (ЛДС).</s><s>ЛДС је на власти скоро непрекидно од 1955. године, изузев кратких периода између 1993. и 1994. и од 2009. до 2012. године.</s><s>Од новембра 2017. године, у доњем дому има 283 заступника, док у горњем дому има 125 заступника.</s> <s>Предсједник Владе Јапана је шеф владе и именује га цар, након што га Кокаји одреди међу својим заступницима.</s><s>Предсједник Владе је шеф Кабинета и он именује и разрјешује министре.</s><s>Након побједе ЛДС на општим изборима 2012. године, Шинзо Абе је 26. децембра 2012. преузео дужност предсједника Владе од Јошихика Ноде.</s> <s>Током историје под великим утицајем кинеског права, правни систем Јапана се независно развио током Едо периода кроз текстове као што су Куџиката Осадамегаки.</s><s>Међутим, од краја 19. вијека законодавство све више преузима одредбе континенталног права, првенствено њемачког.</s><s>На примјер, јапанска влада је 1896. усвојила грађански законик заснован на нацрту њемачког Грађанског законика (); уз измјене након Другог свјетског рата и даље је на снази.</s><s>Законе које Кокаји прослиједи Цару, он мора потврдити, без могућности да их одбије.</s><s>Судски систем Јапана је подијељен на четири основна нивоа: Врховни суд и три степена нижих судова.</s><s>Главно тијело јапанског статутног права се назива Шест законика.</s> <s>Административна подјела</s> <s>Административна бирократија Јапана је подијељена на три основна нивоа: национални, префектурални и општински.</s> <s>Испод националног нивоа налази се 47 префектура, од којих свака има непосредно изабраног гувернера, законодавне и административне органе.</s><s>Свака префектура је подијељена на градове, вароши и села.</s><s>У земљи се тренутно врши административна реорганизација спајањем више градова, вароши и села једних са другима.</s><s>Овиме ће бити смањен број потпрефектурних административних региона и очекује се да ће довести до смањења административних трошкова.</s><s>Постоје двије врсте потпрефектуралне подјеле, а то су потпрефектуре и окрузи.</s><s>Потпрефектуре су самоуправне јединице које су фокусиране на мјесна питања испод префектуралног нивоа.</s><s>Окрузи су географске и статистичке јединице које се састоје од једне или више општина.</s><s>Налазе се испод нивоа префектуре и изнад вароши и села, једнаке са градовима.</s> <s>Општина је заједнички назив за градове, вароши и села која су мјесни јавни субјекти.</s><s>Свака префектура се састоји од одређеног броја општина, а према подацима од 1. априла 2017. године укупан број општина био је 1.718.</s> <s>Спољни односи</s> <s>Јапан има успостављене дипломатске односе са скоро свим независним земљама.</s><s>Јапан је држава чланица Међународног кривичног суда, Међународног монетарног фонда, Међународног тијела за морско дно, Интерпарламентарне уније, Интерпола, Организације за забрану хемијског оружја, Организације уједињених нација, Групе свјетске банке, Свјетске трговинске организације, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе 20, Дијалога за азијску сарадњу, Азијско-пацифичке економске сарадње, Додатног механизма Асоцијације нација југоисточне Азије, Секретаријата за трилатералну сарадњу и Организације за економску сарадњу и развој.</s><s>Са 9,68% приложеног новца у буџет ОУН, Јапан је други највећи приложник.</s><s>Током 2014. донирао је 9,2 милијарди долара, чиме је постао пети највећи донатор званичне развојне помоћи на свијету.</s> <s>Јапан са САД има блиске везе.</s><s>Од пораза у Другом свјетском рату, САД и Јапан имају блиске привредне и одбрамбене односе.</s><s>САД је главно тржиште за јапански извоз и главни извор јапанског увоза, а САД је и обавезан да брани Јапан (војне базе широм Јапана дјелимично су у ту сврху).</s> <s>Јапан оспорава руски суверенитет над Јужним курилским острвима (укључујући скупине Еторофу, Кунашири, Шикотан и Хабомаи), која је окупирао Совјетски Савез 1945. године.</s><s>Упитан је суверенитет Јужне Кореје над Лианкур стијенама.</s><s>Јапан има заоштрене односе са Народном Републиком Кином (НРК) и Републиком Кином (РК) због Сенкаку острва; са НРК има заоштрене односе и због статуса атола Окиноторишима.</s> <s>Оружане снаге</s> <s>Јапанске оружане снаге, Самоодбрамбене снаге Јапана (СОСЈ), састоје се од копнених, поморских и ваздушних снага.</s><s>Војни расходи Јапана су 8. највећи на свијету.</s><s>Године 2017. војни издаци су износили 46,1 милијарди америчких долара, тј. око 0,9% БДП земље.</s> <s>Врховни командант СОСЈ је предсједник Владе, док војна власт на кабинетском нивоу прелази са предсједника Владе на министра одбране.</s><s>У члану 9. Устава наведено је да се Јапан одриче права да прогласи рат или употреби војну силу у међународним споровима.</s><s>Јапан се налази на 2. мјесту међу азијским и на 9. мјесту међу свјетским земљама према Индексу глобалног мира 2018. године.</s> <s>СОСЈ према подацима имају 247.154 активних припадника и 47.900 резервиста.</s><s>Када су СОСЈ основане, жене су регрутоване искључиво за услуге његе.</s><s>Прилике су проширене прилично кад је женама допуштено да се придруже комуникационој служби КСОСЈ 1967. године и комуникационим службама ПСОСЈ и ВСОСЈ 1974. године.</s><s>До 1991. године више од 6.000 жена је било у саставу СОСЈ.</s> <s>Представници јапанске војне индустрије траже од владе да укине забрану извоза оружја ради учествовања у мултинационалним пројектима, као што је израда Здруженог јуришног ловца.</s> <s>Поморске снаге редовно учествују у поморским вјежбама Римпака.</s><s>Маја 2014. премијер Шинзо Абе изјавио је да Јапан више не жели да буде пасиван и да намјерава да преузме већу одговорност за регионалну безбједност.</s><s>Он је рекао да Јапан жели да има кључну улогу и сусједним земљама је понудио помоћ.</s> <s>Јапан је потписник безбједносних споразума са Аустралијом из марта 2007. и Индијом из октобра 2008.</s> <s>Демографија</s> <s>Становништво</s> <s>Бројност становништва Јапана се процјењује на око 128 милиона, од чега 80% живи на острву Хоншу.</s><s>Јапанско друштво је лингвистички, етнички и културно хомогено, сачињено од 98,5% етничких Јапанаца, са малим бројем страних радника.</s><s>Корејци, Кинези, Филипинци, Бразилци претежног јапанског поријекла, Перуанци претежног јапанског поријекла и Американци, међу малим су мањинским групама у Јапану.</s><s>Године 2003, било је око 134.700 нелатиноамеричких западњака (не укључујући више од 33.000 америчког војног особља и њихових породица смјештених широм земље) и 345.000 латиноамеричких исељеника, од којих су 274.700 били Бразилци (који су првенствено потомци Јапанаца, или никеј, заједно са својим супружницима), највећа су заједница Западњака.</s> <s>Најдоминантнија домаћа етничка група у Јапану је Јамато народ; главне етничке групе су старосједилачки Аину и Рјукју народи, као и друштвене мањинске групе као што је буракумин.</s><s>То су особе мјешовитог поријекла, а које су уграђене у Јамато народ, као што су они са Бонин острва.</s><s>Године 2014, ненатурализовани радници рођени изван Јапана чинили су 1,5% укупног броја становника.</s><s>Јапан се сматра етнички хомогеним и не скупља податке о етничком или расном поријеклу за јапанске држављане; извори се разликују у погледу таквих тврдњи, са најмање једном анализом која описује јапанско друштво као мултиетничко, док је према другој анализи број јапанских држављана страног поријекла минималан.</s><s>Већина Јапанаца наставља да види Јапан као монокултурно друштво.</s><s>Бивши предсједник Владе и садашњи министар финансија Таро Асо описује Јапан као нацију која има „једну расу, једну цивилизацију, један језик и једну културу”, што су критиковали представници мањина као што је Аину народ.</s> <s>Јапан има други најдужи животни вијек на свијету: 83,5 године за особе рођене у периоду 2010—2015.</s><s>Јапанско становништво убрзано стари, што је резултат бејби бума послије Другог свјетског рата, праћено смањеном стопом наталитета.</s><s>Године 2012, око 24,1% укупног становништва имало је преко 65 година, а пропорцијално до 2050. године очекује се да ће тај број порасти на 40%.</s> <s>Религија</s> <s>На основу члана 20. устава Јапана у земљи је загарантована пуна религијска слобода.</s><s>Горње процјене показују да 84—96% јапанског становништва види шинтоизам као своју националну религију (50—80% у обзир узимају и степен синкретизма са будизмом, шинбуцу-шуго).</s><s>Међутим, ове процјене су засноване на посјети храмовима, а не на броју правих вјерника.</s><s>Број шинтоистичких храмова у Јапану се процјењује на око 100.000.</s><s>Према осталима, процјењује се да се само 30% становништва идентификује као припадник религије.</s><s>Према Едвину Рајшауеру и Маријусу Џенсену, око 70—80% Јапанаца себе не сматра припадником иједне религије.</s><s>Ипак, ниво учешћа остаје висок, нарочито током свечаности и догађаја као што је прва посјета шинтоистичком храму у Новој години.</s><s>Таоизам и конфучијанизам из Кине утицали су на јапанске обичаје и увјерења.</s><s>Јапанске улице су украшене током Табанате, Обона и Божића.</s> <s>Шинтоизам је највећа религија у Јапану, коју практикује око 80% становништва, али се ипак мали број идентификује као „шинтоисти” у истраживањима.</s><s>То се догађа због чињенице да „шинтоизам” у Јапану има различита значења: већина Јапана посјећује шинтоистичке храмове и клања се камијима без припадања одређеној шинтоистичкој организацији, а с обзиром да не постоји формални ритуал којим се постаје припадник народног шинтоизма, чланство шинтоизма се често процјењује према броју оних који су придружени организованим шинтоистичким сектама.</s><s>Шинтоизам има око 100.000 храмова и 78.890 свештеника у земљи.</s><s>Будизам је први пут стигао у Јапан у 6. вијеку; уведен је 538. или 552. године из краљевства Печке на Корејском полуострву.</s> <s>Хришћанство у Јапан први пут су донијели језуитски мисионари почетком 1549. године.</s><s>Данас, мање од 1% до 2,3% становништва се изјашњава као хришћани; већина њих живи у западном дијелу земље, гдје су мисионарске дјелатности биле највеће у 16. вијеку.</s><s>Префектура Нагасаки има највећи проценат хришћана: око 5,1% 1996. године.</s><s>Од 2007. године, било је око 32.026 свештеника и пастора у Јапану.</s><s>Током посљедњег вијека, неки западни обичају који су се првобитно повезивали са хришћанством (укључујући вјенчања западног стила, Дан заљубљених и Божић) постали су популарни као секуларни обичаји међу многим Јапанцима.</s> <s>Муслимани у Јапану су већином, тачније 80—90%, потомци миграната рођених изван Јапана и њихови потомци, поријеклом првенствено из Индонезије, Пакистана, Бангладеша и Ирана.</s><s>Већина етничких Јапанаца муслимана су они који су се конвертовали ступајући у брак са имигрантима муслиманима.</s><s>Пју рисерч центар процјењује да је 2010. у земљи било око 185.000 муслимана.</s> <s>Остале мањинске религије укључују хиндуизам, сикизам, јудаизам и од средине 19. вијека велики број новорелигијских покрета који су се појавили у Јапану.</s> <s>Језик</s> <s>Више од 99% становника говори јапански као матерњи језик.</s><s>Јапански је аглутинативни језик који се одликује системом почасти, што одражава хијерархијску природу јапанског друштва, са глаголским формама и одређеним рјечником који указује на релативни статус говорника и слушаоца.</s><s>Јапански систем писања користи канџи (кинеско писмо) и два сета кана (слогови засновани на курзивном писму и коријеном из канџија), као и латински алфабет и арапске бројеве.</s> <s>Поред јапанског, рјукјуански језици (амами, кунигами, окинавски, мијако, јаејама, јонагуни), који су дио јапонске језичке породице, говоре се на Рјукјуанском острвском ланцу.</s><s>Мало дјеце научи ове језике, али посљедњих година мјесне власти настојале су да повећају свијест о традиционалним језицима.</s><s>Окинавски дијалекат јапанског говори се у овом региону.</s><s>Аину језик, који нема доказане везе са јапанским или другим језиком, јесте умирући језик, са само неколико старијих матерњих говорника који су остали на Хокаиду.</s><s>Јавне и приватне школе уопштено захтијевају од ученика да узимају часове јапанског језика, као и часове енглеског језика.</s> <s>Проблеми</s> <s>Промјене у демографској структури створиле су низ друштвених питања, нарочито у потенцијалном паду броја радно способних и повећања трошкова социјалног осигурања, као што је јавни план пензија.</s><s>Све већи број млађих Јапанаца не ступа у брак или нема дјеце.</s><s>Године 2011, јапанско становништво је у паду пет година, смањујући се за 204.000 на 126,12 милиона људи.</s><s>То је највећи пад од 1947. године, када су сакупљени први подаци.</s><s>Овај пад је погоршао цунами и земљотрес у марту 2011. године, у коме је живот изгубило скоро 16.000 људи.</s> <s>Процјењује се да ће број становника до 2060. године пасти на 96,69 милиона; демографи и владини планери тренутно су у горућој расправи о томе како се носити са тим проблемом.</s><s>Понекад се као рјешење предлажу имиграција и радни подстицај како би се обезбиједила млада радна снага.</s><s>Јапан прихвата годишње просјечно 9.500 нових држављана за натурализацију.</s><s>Према Високом комесаријату ОУН за избјеглице, Јапан је 2012. године прихватио 18 избјеглица за стално насељење, док су САД прихватиле 76.000.</s> <s>Јапан пати од високе стопе самоубиства.</s><s>Године 2009, број самоубистава је премашио 30.000 дванаесту годину заредом.</s><s>Самоубиство је водећи узрок смрти за особе испод 30 година.</s> <s>Образовање</s> <s>Основне школе, средње школе и универзитети су успостављени током Меиџи обнове 1872. године.</s><s>Од 1947. године, обавезно образовање у Јапану обухвата основну и нижу средњу школу, које заједно трају 9 година (од 6 до 15 година старости).</s><s>Скоро сва дјеца настављају школовање у трогодишњој вишој средњој школи.</s> <s>Јапански образовни систем је одиграо средишњу улогу у опоравку земље и брзом привредном расту у десетљећима након завршетка Другог свјетског рата.</s><s>Након рата усвојени су закони којима је дефинисан школски систем који је дјеловао неколико десетљећа: шестогодишња основна школа, трогодишња нижа средња школа, трогодишња виша средња школа и дво или четворогодишњи универзитет.</s><s>Од априла 2016. године, разне школе су отпочеле школску годину са интегрисаном основном школом и нижом средњом школом у деветогодишњи програм обавезног школовања, у нади да ће ублажити насиље и изостанке; надлежно министарство планира да овај приступ усвоји у цијелој земљи у наредним годинама.</s> <s>Јапан је најуспјешнија земља Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) у књижевности, математици и науци, са просјечном оцјеном од 529 поена по ученику и налази се међу земљама са најобразованијом радном снагом.</s><s>Јапанско становништво је добро образовано и друштво високо вреднује образовање као основу за друштвену покретљивост и за стицање запослења у високотехнолошкој привреди земље.</s><s>Износ који Јапан издваја за образовање у просјеку је мањи од просјека ОЕСР.</s><s>Иако је расход по ученику у Јапану веома висок, укупни расходи у односу на БДП остају мали.</s><s>Године 2015, јавни издаци на образовање у Јапану износили су само 3,5% БДП, што је испод просјека ОЕСР који је 4,7%.</s><s>Године 2014, земља је према ранг списку ОЕСР била четврта са 48% становника од 25—65 година који су остварили високошколско образовање.</s><s>Поред тога, бакалауреати од 25 до 34 године чине 59% јапанских диплома, што је на другом мјесту у ОЕСР одмах иза Јужне Кореје.</s><s>Око 75,9% дипломаца средње школе похађа универзитет, нижи колеџ, трговачку школу или другу високошколску установу.</s> <s>Два врхунска јапанска универзитета су Универзитет у Токију и Универзитет у Кјоту, чији су студенти стекли чак 16 Нобелових награда.</s><s>Програм за међународну процјену ученика којим координише ОЕСР тренутно рангира укупно знање и вјештине јапанских петнаестогодишњака као 6. на свијету.</s> <s>Здравство</s> <s>У Јапану, здравствену заштиту пружају државне и мјесне власти.</s><s>Плаћање личних медицинских услуга нуди се путем универзалног система здравственог осигурања који обезбјеђује релативну једнакост приступа, уз накнаду коју одређује владина комисија.</s><s>Људи без осигурања преко послодавца могу учествовати у државном програму здравственог осигурања којим руководе мјесне власти.</s><s>Од 1973. године, свим старијим лицима пружа се осигурање које финансира влада.</s><s>Пацијенти могу сами одабрати љекара или установу у којој желе вршити своје лијечење.</s> <s>Привреда</s> <s>Према висини номиналног БДП-а Јапан је на трећем а према БДП-у мјереном паритетом куповне моћи на четвртом мјесту у свијету.</s><s>Јавни дуг Јапана је 2016. године износио више од 230% његовог бруто домаћег производа, највећи на свијету.</s><s>Услужни сектор чини три четвртине бруто домаћег производа.</s> <s>Јапан има веома развијене индустријске капацитете, што се огледа у неким од највећих и технолошки најнапреднијих произвођача моторних возила, електричних уређаја, машинских алата, челика и обојених метала, бродова, хемијских производа, текстила и хране.</s><s>За пољопривреду се користи 13% територије Јапана; поред тога, веома је развијен и риболов јер Јапан остварује око 15% свјетског улова рибе.</s><s>У 2017.</s><s>Јапан је имао 65,01 милиона радно способног становништва, док је незапосленост износила 2,9%.</s><s>Око 20 милиона људи, или око 17% становништва, нашло се 2007. године испод линије сиромаштва.</s><s>Становање у Јапану одликују ограничена количина земљишта у урбаним подручјима.</s><s>Највећа извозна тржишта су САД (19,4%), Кина (19%), Јужна Кореја (7,6%), Хонгконг (5,1%) и Тајланд (4,2%).</s><s>Главнину извоза чине делови за аутомобиле, моторна возила, производи од гвожђа и челика, полупроводници.</s><s>Јапан највише увози из Кине (24,5%), САД (11%), Аустралије (5,8%), Јужне Кореје (4,2%) и Саудијске Арабије (4,1%).</s><s>Главнину увоза у Јапан чине машине и опрема, фосилна горива, прехрамбени производи (нарочито говедина), хемикалије, текстил и сировине за јапанску индустрију.</s><s>Према мјери тржишног удјела, јапанско домаће тржиште је најмање отворено од било које земље ОЕЦД.</s><s>Администрација Јуничира Коизумија започела је неке реформе које се тичу тржишне конкуренције, а стране инвестиције у Јапан су порасле.</s> <s>Јапан се нашао на 34. мјесту 2018. године према индексу лакоће пословања и има један од најмањих пореских прихода у развијеном свијету.</s><s>Јапанска варијанта капитализма има много својих особености: кејрецу предузећа су утицајна, а стално запослење и напредовање у каријери засновано на старости је релативно уобичајено у јапанском радном окружењу.</s><s>Јапанска предузећа су позната по методама управљања као што је „Тојота пут”, а дионичарска активност је ријетка.</s><s>Најпознатији јапански глобални брендови су Тојота, Хонда, Кенон, Нисан, Сони, Мицубиши, Панасоник, Уникло, Лексус, Субару, Нинтендо, Бриџстон, Мазда и Сузуки.</s> <s>Привредна историја</s> <s>Током Едо периода створена је основа за каснији привредни раст.</s><s>У овом раздобљу изграђена је саобраћајна мрежа и основане су прве банке и осигуравајућа друштва.</s><s>Током Меиџи периода од 1868. у Јапану се развија тржишна привреда.</s><s>Тада су основана многа предузећа која и данас послују, а Јапан је постао најразвијенија држава Азије.</s><s>Период свеукупног привредног раста од шездесетих до осамдесетих година 20. вијека назван је Јапанско постратно привредно чудо: просјечна годишња стопа раста друштвеног производа током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека била је 7,5%, а током осамдесетих и почетка деведесетих година 20. вијека 3,2%.</s> <s>Привредни раст је значајно успорен током деведесетих година 20. вијека; период се назива Изгубљеним десетљећем, а десио се углавном као нузефекат нереално високих цијена некретнина и великог прилива новца.</s><s>Напори владе да оживи привредни раст нису имали успјеха, а додатни проблем им је нанијело успоравање свјетске привреде 2000. године.</s><s>Након 2005. привреда је показала снажне знаке опоравка; раст БДП те године износио је 2,8%, што је било више него у САД или Европској унији.</s> <s>Данас, Јапан се високо рангира по конкурентности и привредној слободи.</s><s>Нашао се на 6. мјесту према извјештају о глобалној конкурентности за 2015/16. годину.</s> <s>Култура</s> <s>Јапанска митологија Кабуки позориште Бунраку позориште Јапански традиционални музички инструменти Јапанска чајна церемонија Харуки Мураками, популарни савремени јапански писац и преводилац Ханами</s> <s>Напомене</s> <s>Референце</s> <s>Литература</s> <s></s> <s>Историја</s> <s>Влада и политика</s> <s>Административна подела</s> <s>Привреда</s> <s>Спољашње везе</s> <s>Власт Званични веб-сајт Владе Званични веб-сајт Цара Веб-сајт Туристичке организације</s> <s>Опште информације Јапан у Енциклопедији Британика</s> <s>Државе у Азији Монархије Државе чланице Организације уједињених нација</s>